... Ех, Коштана, зар једна је песма жална? Знаш ли шта је карасевдах? И тој тежак, голем, карасевдах! Туј болест ја болујем....

Миткина кућа. — Башта испред куће. У прочељу лепа кућа на два спрата, са таваницама, уресима, балконом.

Улази МИТКА вукући за собом, САЛЧЕ, ГРКЉАНА, КОШТАНУ и остале.

МИТКА (раздрљен, распасан, окреће се и дозива остале свираче са улице): Чалгиџије! Метери! Чочеци! Овамо, бре! (долазе и остали): Овамо, браћо моја слатка! (Коштани): Ти испред мене.

КОШТАНА (се издваја и седа)

МИТКА (осталим чочецима): Ви до њума, око њума. Али без дајре... једно до друго.

ЧОЧЕЦИ се издвоје, седају око КОШТАНЕ мало понизно.

МИТКА (гледајући их): Такој! Мој брат катил, мој, брат крвник, мој брат — никад срећу да не види. Једнако: "кући"... (показује на кућу): Ете с'г дом сам, кући! (седа, вади и меће испред себе јатаган, фес, кесу, муштиклу): Де, бре... (Гркљану): Свири! Да свираш како нигде никога немам. Ни брата ни татка, ни мајку! Жену? (показује на кућу): Ено гу. Од брашно и тесто очи ву се не видив. Нигде си ја никога немам! Не! Тој да ми свириш, "моу песму" да свириш!

ГРКЉАН (зачуђено): Какву твоју песму, газдо?

МИТКА: Моју песму!

ГРКЉАН (у чуду, питајући и остале погледом): Ама какву твоју песму, газдо? Ми никакву твоју песму не знамо.

МИТКА: И ја гу не знајем. Само гу у ноћ чујем, у с’н снујем. А песма је моја голема: Како мајка сина имала, 'ранила. чувала. Дан и ноћ само њега гледала. Што у сина душа заискала, све мајка давала, а син — болан! Пораснаја син. Дошла снага, младост... башче, цвеће, месечина; Замирисале девојке!... Син полетеја. Све што искаја, све имаја. Хатови, пушке, сабље, жене! Коју девојку није погледаја, само њојне косе неје замрсија и уста не целиваја. Ниједна му не одрече, ниједна га не превари; а он све ги целиваја, све вараја и — болан, болан бија. Болан откако се родија. — То сам ја!... Па од т'ј бол, јад — дерт ли је, проклетија ли нека — еве на ногу гинем. Идем, пијем, лутам по мејане, дерт да заборавим, с'н да ме увати. А с’н ме не ваћа. Земља ме пије... Ноћ ме пије... Месечина ме пије... Ништа ми није, здрав сам, а — болан! Болан од самога себе. Болан што сам жив. Откако сам на свет прогледаја, од т'г сам још болан. (Седа. Гледа у Коштану, чочеке, девојчице. Изваљује се, да их боље види): Ех, деца, деца слатка! Појте! Пуштите глас. Али чист глас! Искам да слушам ваш млад, сладак, чист глас. Зашто моје се је срце искубало, снага раскоматала, остарела... Жално, тешко да ми појете!

КОШТАНА (са сажаљењем): Коју, газда-Митке?

МИТКА: Коју? Ех, Коштана, зар једна је песма жална? Знаш ли шта је карасевдах? И тој тежак, голем, карасевдах! Туј болест ја болујем. (показује на себе): Еве остаре, а још се не наживе, још не напоја' и не нацелива'... Још ми за лепотињу и убивању срце гин и вене! Аха!... Пој, Коштан како к'д се од Каракуле на Билачу, Прешево и Скопље удари. Ноћ летња. Шар-планина у небо штрчи, а испод њума легло пусто и мртво Косово. Друм широк, прав, царски. По њега се расипали ханови, сераји, башче, чесме. Месечина греје... Мартинка ми у крило, коњ, Дорча мој, иде ногу пред ногу, а чалгиџије, што ги још од билачки хан поведешем, пешке идев иза мене. Свирив ми они и појев. Т'нко ни високо кроз ноћ и на месечини свирив. А из сераји и башче, куде младе жене и девојке око шедрван и на месечини оро играв, грнета свири, дајре се чује и песма... И тој не песма, већ глас само. Мек, пун глас. Сладак глас као прво девојачко миловање и целивање. Па тај глас иде, с'с месечину се лепи, трепери и на мен’ као мелем на срце ми пада. (Коштани): И Коштан, туј песму, тој време да ми појеш... А тој време више не дође. Ете за тој ћу време ја жалан да умрем, с'с отворени очи у гроб ћу да легнем. Пој "жал за младост"... За моју слатку младост, што ми тако у ништо отиде, и брго остави. Пој и викај гу. Моли гу, нека ми се само још једанпут врне, дође, да гу само још један пут осетим, помиришем... Ах! (Пева)

Да знајеш, моме, мори, да знајеш,

каква је жалба за младост,

на порта би ме чекала,

од коња би ме скинула

у собу би ме унела,

у уста би ме љубила —

оф, аман, заман, младо девојче,

изгоре ми срце за тебе!...

КОШТАНА (раздрагана, са саучешћем): Ево ћу и ја, газда Митко! (Пева.)

Отвори ми, бело Ленче,

вратанца, вратанца...

са твоја та десна, бела ручица.

МИТКА (упада, сам себи): Ба... Никад ми не отвори!

КОШТАНА (пева):

Да ти видим, бело Ленче,

устанца, устанца!

МИТКА: И никад гу не виде’!

КОШТАНА:

Не могу ти, пиле, Миле,

да станем, устанем.

Мајка ми је села, Миле,

на фустан, на фустан!

-----------------

Да знаеш

Отвори ми бело Ленче

-----------------

МИТКА: Мајка, проклета мајка! Она не даде. И никада ву не даде да гу видим.

КОШТАНА (још раздраганије пева):

Девет година минаше, џанум,

откако тебе не видех;

иди си питај мајка ти,

да ли те дава за мене.

— Мајку си несам питала,

али сам лошо слушала,

татко на мајку збореше:

"девет још ћери да имам,

ниједну Митки не давам,

јербо је Митка бекрија,

он пије вино кајмакли,

а и ракију првенац,

на вино вади ножеви

а на ракију пиштољи".

-----------------

Девет години минало...

-----------------

МИТКА (мрачно): Е с'г ме с'с туј песму с'свим изеде и докрајиса. (сам себи): А јест, истина је... (горко, ситећи се сам себи): Истина је. Истина је Мито, црни Митке, да си бекрија. И тој асли, дибидуз-бекрија. Само се по мејане луњаш, сам пушке, сабље, жене. И докле ћеш? Липчи и цркни бре једанпут ! (вади јатаган и окреће га према себи): Море, што да се па ја не убијем?

Сви (уплашено): Не газдо, не!

МИТКА: Што да не? Како да не? Зашто да не? Зар ја не знам шта ме чека, што ми је писано? Да умрем! Тој! Земља, црви да ме једев! Тој! Што да се не убијем? (потегне јатаганом.)

Уто рупи АРСА, с Полицајом и два-три пандура.

АРСА (забезекнуто, не може да се прибере): Ја ћу, ја ћу да те убијем! (Бије Цигане.)

Сви беже.