Андрић Синиши Пауновићу о Бори Станковић

"Не желим да упоређујем себе с Бором... али између нас има пуно сличности, и у животу и у литератури. Добро сам познавао Бору Станковића и лично... Нас двојица смо се виђали врло често од 1919 године наовамо. Био је сиромашно дете. Син малог занатлије. И његов отац је, изгледа, рано банкротирао због промене власти — код њега турске, код мене аустроугарске. И њему је умро отац, вероватно од исте болести — сушице. И њега су рођаци гајили и школовали — њега баба по оцу, мене тетка по мајци. И он је кадио очи по туђим књигама — он на књигама својих професора Симипа и Продановића, ја на књигама својих суседа аустроугарских официра у Вишеграду и по излозима књижара у Сарајеву. И он из немаштине умало да није отишао на занат и прекинуо школовање. Места у којима смо провели своја детињства и добар део младости била су некад на граници, једно Турске, друго Аустро-Угарске... И у погледу студија ми смо имали сличности: желео је да студира књижевност, а свршио је права; ја сам студирао књижевност, а отишао у дипломате.

Па и у погледу чиновничке каријере имали смо извесне сличности... И њега су врло рано прихватили и публика и критичари као нешто ново, дотле невиђено, необично... И по свом лику имали смо неке сличности. Први ми је скренуо пажњу на нашу тамну, "азијатску" пут, како је говорио источњачку, коју сам временом и сам приметио. И као писци, у погледу мотива и типова и стила, имали смо доста сличности; он то у целости није приметио, јер сам ја своја најважнија дела написао после његове смрти; али је често говорио о Вишеграду као да помиње своје Врање. Ми смо, по моме мишљењу, слични особито и по томе, да парафразирам неке наше заједничке тумаче и критичаре, што смо обојица регионалном мотиву дали свељудску боју и психологију."