у књизи "О српским писцима"

У књизи су и текстови о Светозару Ћоровићу, Сими Матавуљу, Бори Станковићу, Бранку Радичевићу, Драгојлу Дудићу, Зуки Џумхуру, Петру Кочићу... Чини се да је за данашњег читаоца можда најзанимљивији дужи текст (готово права приповетка!) о чудесној судбини Гавра Вучковића, кога данас мало ко помиње.

Као богати и млади сарајевски трговац, речит и оштроуман, Гавра је од 1858. до 1863. био представник Босне код Цариградске патријаршије и то "злосрећно посланство" обележило је цео његов живот. Обећавани договорени тантијеми нису му долазили на време због чега је писао љутита писма, а његови противници му одговарали да намерно одуговлачи посао "јер му се омилило у Цариграду седети, хатове јахати, у каруца се возити, галантирати се, код високе господе одлазити". Невоље су га чекале и по повратку у Сарајево где се нашао на мети штампе: једни су га оптуживали да је Османпашин "шпијон", други да је српски, трећи да је руски, а четврти да је аустријски агент. Бранио се немушто и грубо, замерио се свима и 1870. ухапшен са још неколико херцеговачких Срба под сумњом да су чланови "једне словенске организације разгранате по балканском полуострву".

Иво Андрић

Есеји, кратки осврти и записи о књигама и писцима које је Иво Андрић разним поводима објављивао у листовима и часописима од 1914. до 1961. први пут су сакупљени у једној књизи. Дело "О српским писцима", у избору Андрићеве задужбине, недавно је објавила београдска "Просвета".

Одличан познавалац опуса српског нобеловца, Радован Вучковић, подсећа да је Андрић почео да објављује критичке написе 1914, када је изашао и чланак у којем се, као 20-годишњак, изругује старим песницима "чија су имена у школским читанкама". С обзиром на то да је у то време најмлађа генерација писаца и уметника имала радикалан наступ у виду оштрог отклона од дотадашњих начина писања, могло се очекивати да ће и Андрић ићи тим путем, али се то није десило. Он је писао критички, оштро или похвално, али притом нису играли улогу критеријуми модерности и конзервативности, него мерила вредности.

Представљајући збирку патриотских и ратних песама Војислава Илића Млађег, "Крвави светови", Андрић у "Књижевним новостима" 1914. бележи: "Ови стихови - често неопростиво немарни и новински сухопарни - казују шта је видио један песник у једном узаврелом времену; и који је смисао великих одушевљења; и која је снага крупних осећаја; и која љепота личних жртава". И закључује: "Ово је књига стихова оних који су ратовали и победили, и треба да их сви читамо".

На сличан начин, у одмереном тону, писао је и о књизи "Оковани слогови" Симе Пандуровића, у "Књижевном југу" 1919. Примећујући да песник, вођен нагоном младости хоће да каже све, па меша потребно и непотребно, Андрић, ипак, оцењује да у овим збиркама има стихова и песама "које носе боју само оне Пандуровићу својствене супериорне искрености и снагу, и топлину једне велике поезије".

У осврту (у "Српском књижевном гласнику", 1922) на књигу "Бурлеска господина Перуна бога грома" Растка Петровића, Андрић уочава да у овом делу "трешти смех и разлива се смешак са лица, из кућа, с неба и из недара", али и да аутор "не успева да нам даде, као што изгледа да би хтео, вртлог столећа и превирање, и таласање раса и епоха". Ипак, у закључку има разумевања за млађаног писца: "То се најављује један нов песник који има тек да заузме своје место, али који заслужује нашу пуну пажњу". Две године касније са великим уважавањем пише о Јовану Скерлићу поводом 10-годишњице његове смрти истичући да се "поред краља Петра, чије је име било синоним Србије, мало чије име чешће спомињало од Скерлићева." Он је, вели Андрић, био и остао симбол ослобођења које је искупљено, и уједињења на коме ваља радити.

Петар Кочић, Растко Петровић и Сима Пандуровић

Из заточења у Акру, Гавра је, преобучен у морнара успео да побегне на један руски брод који га је пребацио у Одесу, а затим се обрео у Београду. Али и ту није мировао, објавио је књигу "Риеч краишничка" у којој је дао свој план за решење унутрашњих тешкоћа и међународног положаја Босне и Херцеговине чиме се жестоко замерио Порти. Убрзо је дошао у сукоб и са српским властима нападајући председника владе Јована Ристића, кога је називао "силним и надувеним даијом", тврдицом и простаком. Када је 1875. у Босни букнула буна, кренуо у Крајину, на путу се разболео, вратио и умро, а да му се ни гроб не зна.

„Бачен случајно у вртлог који се ковитлао око Турске као око брода који полако тоне, он није имао ни темперамента, ни знања, ни средстава да се ту одржи на површини. На махове је и сам успевао да сагледа своју драму и тада је сам себи, са уздахом, признавао да се туђег посла латио“, пише Андрић.

У години када је Вучковић умро родио се Петар Кочић и између ова два херцеговачка земљака Андрић проницљивим оком и пером проналази извесне паралеле.

„И у личном животу, и физички и морално, Петар Кочић је био сав човек свога краја и свога рода“, пише Андрић. „У босанско-херцеговачком Сабору он је својим упадицама био права напаст за своје противнике, а то значи и за владу, и за већину Сабора. На пример, када би председник констатовао да је апсолутна већина за владин предлог, Кочић је добацивао: ‘Не апсолутна него покорна већина!’".

Јован Скерлић

Велико уважавање Андрић показује и према Владимиру Ћоровићу и његовој књизи "Босна и Херцеговина", у којој су "оцене концизне до виртуозности и у исто време јасне и прецизне". Посебно истиче вештину аутора који је на мање од 200 страница дао "целокупну, живу и јасну слику једне тако сложене и немирне земље као што је Босна". За едицију "Савременик" Српске књижевне задруге 1939. препоручио је књигу приповедака "Сељаци" младог, даровитог и данас потпуно заборављеног Николе Лопичића. Додаје, да би писца требало замолити "да исправи извесне омашке и аљкавости у језику, у стилу и ортографији" и да приповетку "Сердар" замени другом или просто изостави.

Указујући на Кочићеву изузетно бунтовну природу и жељу за правдом, Андрић са очигледним задовољством себи и читаоцима оживљава његову горштачку фигуру: "Како, севајући очима удара песницом о клупу у босанско-херцеговачком Сабору и својим крупним сељачким гласом, испод тешког плавог брка, довикује представницима једне велике силе:

- Узето нам је све, на свим линијама народног живота, порабоћени смо, али не дамо вам нашег језика. То је наша нада и утеха.“

За своју сабраћу и сапатнике по перу Андрић је, као и у својим прозама, успео да нађе одмерене и мудре речи са дубоким уверењем да, како је написао у тексту о Бранку Радичевићу, "правом песнику и његовом делу ни време ни људи не могу ништа".

= извор: Драган Богутовић (Новости)