Заклела се Земља Рају...да се Тајне све сазнају!
Датум постављања: 16.05.2019. 19.47.42
Сунце шта ли ме то испуњава таквим унутарњим клицањем?Не треба да заборавим своју јутарњу молитву - али откуда ми јутарња молитва? Драго сунце, немам молитву јер не знам како те треба ословљавати. Јесам ли се то сад молио сунцу? Мора да је Амоније мислио да при рађању дана треба да се помолимБогу. Он и не зна - ми више немамо молитава.А како би и имао појма о нашој голотињи и сиромаштву?Где ли су се деле молитве? Сада ми недостају. То мора да је у вези с пустињом. Овде би, изгледа, требало да постоје молитве. Је л' ова пустиња посебно страшна? Не мислим да је страшнија од наших градова. Али зашто се тамо не молимо? Осећам потребу да погледам у сунце, као да оно с тим има некакве везе. Ах, прастари снови човечанства, од њих се никад не може утећи.
Шта ћу радити овог целог дугог јутра? Не схватам како је Амоније овакав живот издржао годину данма. Ходам тамо-амо поисушеном кориту реке и најзад седам на камени блок. Преда мном је неколико жутих травки. Међу њима мили једна мала тамна буба која котрља лоптицу пред собом - скарабеј* . Драга животињице, је л' ти и даље радиш како би живела свој лепи мит? Како овај скарабеј озбиљно и непоколебљиво ради!Да знаш да изводиш стари мит, престао би вероватно са својим фантазијама, као што смо и ми људи престали да се играмо митологије...... (....)
Драга бубо, куд си нестала - ох, ено те већ тамо преко, с твојом митском лоптом. Те животињице сасвим другачије поступају од нас - нема сумњи, нема промена мишљења, нема оклевања. Да ли зато што живе свој мит?
Драги скарабеју, оче мој, поштујем те, нек твој рад буде благословен - занавек - амин.
Liber secundus / K. G. Jung, стр. 208-9.
Живео сам у то време, када сам први пут угледао скарабеје на Просјанском Путу (на ономе на коме сам провео детињство и прву младост), као испосник. Деведесете године минулог века, 20. Живео сам усамљеничким животом. Живео сам у великом граду, а преко летњег ферија најмање неколико недеља на селу. Схватао сам своју судбину, Јунг би можда написао "таму", и она ме обухватала. Допада ми се Јунгова реченица: "Бог речи је хладан и мртав и светли из даљине попут месеца, загонетан и недостижан". Водио сам у то време бележнице, свашта сам записивао. Шта је ту важно, у записаном, а шта неважно?
Јесам ли се, скоро три деценије касније, приближио том сјају што светли из даљине, том наизглед хладном и мртвом Богу речи?
Јесам ли постао као скарабеј?
Живим ли мит о фамилији хајдука Рајка и поп Мартина? Схватам ли своју генеалогију, родослов, векове Србије у ропству? Ноћи, тамне ноћи?
Живео сам у то време, када сам први пут угледао скарабеје на Просјанском Путу, и спремао се да идем у манастир за спаваче, као сви који се спремају да спавају тридесет година, или триста година, и да спавајући тонем у дубине и поноре пећина, чији лавиринти одјекују шиштањем невидљивих отровница, и из којих допире ехо заборављених народних песама, или литургија игумана, попова и харамбаша истовремено...
Будио сам се, из својих снова и илузија, занесености, и кад се чинило да сам порастао и размахао се као неокресано дрво...
Схватао да сам као човек укорењен доњем као и у горњем, дрво које је исто толико усправно колико и наопако окренуто, циљ није висина, него средина...
Извор: K. G. Jung, ЦРВЕНА КЊИГА, - Нова књига, Београд, 2017. - * У делу Synhronizitat als ein Prinzip Zusammenhange (1952) Јунг је писао: " Скарабеј је класичан симбол поновног рођења. Према опису у староегипатској књизи Am - Tu - at бог сунца преображава се на десетој станици у Кеперу, скарабеја, и као такав се на дванаестој станици укрцава у чамац који подмлађено сунце узноси на јутарње небо"...
| ЛеЗ 0017147