О "пиониру превредновања" - одломак из "НАПОМЕНА АУТОРА" (на крају рукописа о неизбежности превредновања)
Датум постављања: 05.05.2019. 15.25.42
Пре неколико година прозвали су ме, и у неким часописма, пиониром превредновања, и то је, наравно, било претерано. Превредновање је процес који не може извести само један човек, писац, критичар.Па макар био и талентованији и вреднији и од Јована Скерлића
Ја сам се, истина, трудио да покренем превредновање, пре свега, у часописима које сам оснивао и издавао о свом руву и круву (Уметност махагонија, Трећа Србија, Дрво живота, Идентитет, Посебна породична заветина). Навукао сам у нашем књижевном животу - због превредновања - омразу на себе, али то је, такође, неизбежно. Са тим сам се суочио још крајем века, објављујући две антологије српског песништва (Несебичан музеј, Антологија ФЕНИКС), које су, у ствари биле, нека врста практичног актуализовања превредновања код нас. Подсетио сам на неке незапочете послове у нашој књижевности, на неке познате истине и табу теме, од којих се бежи...
У ову књигу ушле су 2 књиге - објављене као 6. и 7. књига мојих Сабраних дела, под заједничким општим насловом ВЕЧИТИ ЧУДЕСНИ КОРЕНОВИ, у издању београдских Заветина, као и обично (то јест - као и обично током последњих четврт века). И та околност већ сама по себи указује на много тога.
Верујем да је дошло време да се обе књиге, као једна, појаве одштампане у неком пристојнијем тиражу за наше услове, и дођу у непосреднији додир са што ширим кругом читалаца, како би наша културна јавност могла да се упозна са аргументацијом о неопходности и неизбежности превредновања у нашој култури и књижевности. Без обзира да ли ће бити прихваћена или не, ова ће књига, не сумњам, узбуркати нашу српску вечну жабокречину и бирократско стравично море, и сигуран сам да ће многе споменуте и неспоменуте натерати да поразмисле, а неке и подстаћи да и сами проговоре уверљиво и документовано о превредновању. .... итд.
(5. мај 2019. На тридесеттрогодишњицу смрти моје прве покојне супруге)
Извор: Рукопис књиге есеја НЕОБИЧНА ЛАЖ: текућа литература и књижевне илузије или зашто још увек нема овде превредновања? - Рукопис је сложен за штампу на 422 стр. уобичајеног формата. - Зашто је књига понела овакав наслов? Понела га је према наслову кратког поглавља, у једној од мојих књига која је, као и обично, била вешто сакривена и од наше шире културне јавности, не без заслуге актуелних партијских комесара у утицајним српским листовима, а можда и незаитересованошћу издавача те трилогије? (У Друштву Пустињских лисица - Београд, Народна књига, 2005, 326 стр. - шесто поглавље које почиње на 100-тој страници.) - НАПОМЕНА АУТОРА је датирана: У Београду - друга половина , јун 2008. уочи мог 59. рођендана.
Понудио сам издавачима ту књигу, некако у то време када је споменута Напомена датирана, и заборавио. - Нико ми није одговорио, ни блиски издавачи. Један је од њих сачувао рукопис "НЕОБИЧНЕ ЛАЖИ" и вратио ми је тај примерак, после једанаест година.
Једанаест година је тај рукопис чамио по уредничким иокама или орманима - нико се није усуђивао да тои штампа. Можда и није било време за такву једну књигу - листајући је, ових дана, помишљам да сам много истрчао пред руду и да је коначно тек сада раздобље када све то може да се одштампа?
Ја нисам имао никаквих илузија у погледу ове и овакве књиге. Када буде одштампана, као и толике другее пре, још док јој се корице буду сушиле од шптампарске фарбе, изазваће чудне облаке прашине, који се неће ширити као "мехурови у чаши пива, / иду ка врху / истом брзином / којом ја идем / ка дну / које ме / као и све друго / одбија / и враћа ка врху н/ који ме не прима" (како речее Н. Васовић у песми "Пакао"), већ као концентрични кругови...
ЛеЗ 0017110