Извод из Бележнице бр. 196 (јун - август 1993)
Датум постављања: 04.05.2019. 13.35.49
Среда, 7. јул 93. 9:07.
Синоћ - олуја, киша.
Ноћас, око 0:07 - зуб...
Јутрос - ветар.
Сањао - таван. Гнезда голубова. Јаја.
Мале сове. Неко имање у Русији. Велико.
Поглед на неке висове. Кањоне : "Тамо је Србија".
Читав дан прележао у кревету читајући углавном стихове (2 књ. А. П.)
8. јули 93, 7:07. (Жел. станица Мишљеновац)
Србија је (бели) реп магле,
кукуруз, плот, јутро,
вреже купина, чекање
хладноћа бетона...
13:05. Аутобуска станица (Кучево)
Извадили су ми зуб, лутао, пљувао крв... Рупа у вилици, фуј...
Између јутрос и сада (7:10 ч. и 17: 20) - читав дан!
Управо се вратио из Дубрава.Нема млечњача. (Мати и ја смо обишли за сат и нешто шуме од Кукљанског салаша до Банкерских колиба.)
Крдо свиња, па - Миле "Пића"...
Брзи у 16: 30 ипак је стао у Звижду (Љешница).
Седим у хладовини ораха у Другој авлији...
стр. 9 - 10.
Пијац у Кучеву се разилазио, стигли смо касно (пре два сата), купио сам садницу домаћег кестена од неког продавца из околине Крушевца. Каже да ће доносити тек на јесен више садница...
Од оба ораха у Другој авлији је остало ово:
...
Почеле су гране да им се суше, и мрезге више нису биле слатке. Замолили смо Драгана да их обори, јер тако ваља; није згодно да их посече неко из куће, јер су ораси злопамтљиви...
Лепо су све уфатили, склонили под шупу Драган и мој млађи брат.
И сад могу да гледам у годове ораха и да у њима налазим, као у каквом поузданом депоу заборава, и понешто од онога што потврђује и ојачава изводе из мојих бележница, нотеса, свесака...
Прошло је више од два месеца од сече, а из оба пања, куљају сокови, неки црни сокови, као сузе. Докле ће бити тако - зна ли ико?
За ким или за чим плачу ти отпорни, упорни пањеви?
...
...
....
Те орахе су пре пола века засадили покојни отац и мајка, и они су од како су почели да рађају, значи, још док смо били студенти, наткрилили скоро половину друге авлије, и били су, као и багремова велика шупа, сењак, знак препознавања дуги низ година. Прво су почеле да се суше гране, оном до шупе, па онда оном до наше друге куће... у којој све ово пишем. Релативно говорећи, сувише се приближио кући, једним својим ступом, који се морао одсећи. После тога, као да је кастриран, орах је почео да даје црвљиве и мало горкасте плодове....
Прошло је њихово време, морали смо их одсећи, али, понекад, кад дува ветар, нема више њиховог хујања и одбране, већ само тишина, некао огромна, као и осећај празнине. Као пре тридесетак година, када су ми извадили један од кутњака....
...
субота, 04.05.2019. - ЛеЗ 0017108