Уз мој седамдесети рођендан

* *

Ових дана сам записао Почетак једне песме,

од које је остало само два стиха…

Писао сам у манастиру,

у нашем сеоском дому,

где већ данима и ноћима

уз обавезну молитву, и пост

призивам анђела севера.

Далеко је тај анђео,

хвала Богу.

Хрли према непрегледним шумама,

стадима ирваса, северном полу.

Живим у манастиру,

скоро да сам се заредио.

Сређујем недовршену хронику

о јуришу метафизичара на положаје.

Миришем на башту, (где повремено

окопавам, заливам),

на рибизле, патлиџане, кајсије,

и џезвалије, јабуке петровке,

на мраве и на паучину,

и не покушавам више

да истребим коров

пиревину, чичак,

опустеле авлије…

Умрли су многи,

и они које сам веома волео,

и они други,

и они које уопште нисам познавао,

јер је аутомат живота,

како би рекао Тесла,

о т к а з а о.

Жути жутују,

црвени путују,

како је говорила у шали

наша незаборавна мајчица,

тражећи нешто у свом примерку

православног календара,

проверавајући,

јер ко би све то попамтио

што чини галаксију циклуса

једне Године?

Синоћ сам изашао после поноћи

у наше двориште и посматрао

час ведро звездано небо,

час дивљу трешњу

испред магазе

у којој ме је

мајка донела на овај свет

уз помоћ своје бабе!

Та соба је пуна,

као кошница саћа

и меда, снова и наде, вере,

и веродостојних потврда

о постојању,

и слика о многбројним

поточићима и речицама,

које су протицале

кроз нашу авлију,

претворивши се

временом у вреже

које повезују

могуће и немогуће

цветајући на овом

и рађајући на оном свету.

Не игуман,

седамдесети рођендан су

ми честитали,

синови и мрави,

моја српска фамилија,

благодат последњег дана јуна,

Свети мученици Мануил, Савел и Исмаил,

и паучина досадашњег живота

што ми се лелуја испред очију

док налакћен на огради

испод једног расцветалог дрвета

високе крошње, назирем

како су завршили -

комшија човекомрзац

и моћни распоп

на Истоку, где извиру

богови и расколници,

и наш покојни отац,

због чијег смо здравља

и срца и крви, стрепели,

а он поживе више од деведесет

лета, и умре стојећки

у загрљају млађега сина!

Наш отац је, хвала Богу, надживео све лажне сведоке.

Свједок лажан неће остати без кара, и ко говори лаж, погинуће (Приче Сол. 79, 9)

Више од деценије и по надживео је своју супругу, нашу мајчицу, живећи у кући која је временом постала нека врста манастира за спаваче, налик на Преподобног Пиора, отшелника нитријског.

Нису га волели понеки земљаци

зато што је био праведан, као преподобни Пиор.

Понекад се жалио да има неки терет на леђима,

и на грудима, као неке вреће песка.

Да ли је то била нека мана, бољка?

Или је то симболика Пиоровог пута Спасења?

Јер Преподобни је говорио: кад су га питали

чему те вреће песка на његовим леђима и грудима:

"Врећа песка на леђима - то су моји греси, које ја не видим,а кеса песка - то су греси мога брата, које ја треба да судим".

Живео је сто година и упокојио се у Господу у IV веку.

И наш отац је поживео скоро као светац, можда најдуже

у нашој хајдучкој фамилији…

Хвала свима онима који су ме заборавили.

Хвала свима који су ме прецртали у свом адресару.

Хвала анђелима Севера, Југа, Медитерана и Балкана.

Хвала оној Клици из које сам проклијао.

И растао, као храст лужњак

који сам засадио почетком лета

у нашој авлији.

И оним анђелима

што су ме походили

у временима када сам био сасвим млад,

и дикторали ми стихове песме

за мој „Хиљаду и педесети рођендан“!

Хвала ружама, рузмарину,

зумбулу, зеленкадама, божуровима,

оскорушама, рибизлама,

и свему другом

што су засадили наши (мајка и отац),

и што сваког пролећа поново олиста,

цвета и доноси плодове,

потврђујући судбину сваког семена,

које на најочигледнији начин

потврђује бесмртност постојања,

и етапу смрти: кроз коју се све рађа

поново…

Хвала вињагама,

белој и црној тамњаници,

искушењима које ми је Вишња Сила

послала, да би ме испитала

и ојачала, упутила,

смирила!

….

30. јун 2019. Мишљеновац (Звижд, с-и Србија)