Датум постављања: 14.11.2012. 10.20.52
Мирославе,
јављам ти да је Виктор Широков превео моју песму посвећену теби. Ево како изгледа на руском:
* * *
М. Лукичу
Не дочитать, как ни видней,
и до конца не дописать
историю тех юных дней,
ту потаённую тетрадь.
Мутит кровь пошлости фантом,
и вены парки режут твердь,
а песни только об одном,
что близко, близко, близко – смерть!
Она, конечно же, права,
(в её напоре нет вины) –
и я твержу твои слова:
мы тем же вирусом больны.
Как муха в лапах паука,
как муравей под каблуком:
стихи – не слышат их пока,
а, может, сон сморил тайком.
И – время встало. Нам ли знать,
кто подсудимый, то судья?
Кто сможет вновь перелистать
жизнь, по-монашески кроя?
Идёшь – а лестница нелепа,
воздушна, где там тормоза;
и ласточки взлетают в небо,
и рядышком – икон глаза.
А верху ясно видно имя:
поэт. И сербскость въелась в плоть.
А голос из-за тьмы невидимо:
«Приди! Зовёт тебя Господь».
И ангел подтолкнёт толково,
чтоб шёл по облаку бодрей.
«Ступай. Бог милостив, и снова
Над мукой сжалился твоей.
Есть у тебя ли оправданье?
Опорой кто? Христос? Змея?
Скажи – стихи. И для закланья
семейный крест. И Сербия».
и встретят предки дорогие
(да разве это чудеса!)
и песни запоют святые,
и нам откроют небеса!
Пускай же громы громче грянут,
стихи нам повторить не лень,
когда достойные восстанут
в Такой Неповторимый день!
(адаптацией к русским Виктор Широков)
М. ЛУКИЋУ
Никад до краја прочитати,
никад до краја дописати
историју дечачких сати
која те, још, у стопу, прати.
Фантом прошлости кад крв начне,
вену суђаје кад прогризу,
значи, песниче мисли тачне,
да је смрт близу, близу, близу!
И ближе него што слутисмо,
(своје смо раке преровали).
Препознах, давно, твоје писмо :
исти смо вирус боловали!
Ко мува коју склепта паук,
ко мрави које штикле ниште :
прогутан су нам песме јаук,
из лепог сна не пробудиш се.
И стаје време. Да л по нашки?
Или је друга, већ, судија?
Само песнички и монашки
опстаће мисли старудија.
Кренеш - а лестве ваздушасте,
а руке - нити, ноге - трине.
Под стопалима лете ласте,
посвуда - слике иконине.
А горе - јасно читаш име :
тај и тај. Језик : српски. Песник.
И глас из таме невидиме:
"Приђи!" Зове те сам Небесник.
И анђео те гурка, док се
нећкав, уз облак пењеш, ћутке.
"Ступи, слободно. Знај да Бог се
сажалио на твоје муке".
"Имаш ли сушто оправдање?
Шта је твој разлог : Христос? Змија?"
Стихови, реци. И, не мање,
крст, породица. И Србија.
И дочекаће својту преци :
(за тај је сусрет срце тукло!) ,
док наше песме поју свеци,
а свуд око нас - небо пукло.
Па сачекајмо самосвојни
посвећенима тренут знан,
кад ће устати сви достојни :
на заказани Онај дан!
(М. Лукићу, књига НЕПОВРАТНО,
Крагујевац, Погледи, 1998, стр. 67 - 68 ).
Видети више : Виктор Широков : https://sites.google.com/site/editionsectiocaesarea/ruska-poezija/sneznavodenicaviktorsirokov ЛеЗ 0009304