М. Лукичу / Владимир Јагличич

* * *

М. Лукичу

Не дочитать, как ни видней,

и до конца не дописать

историю тех юных дней,

ту потаённую тетрадь.

Мутит кровь пошлости фантом,

и вены парки режут твердь,

а песни только об одном,

что близко, близко, близко – смерть!

Она, конечно же, права,

(в её напоре нет вины) –

и я твержу твои слова:

мы тем же вирусом больны.

Как муха в лапах паука,

как муравей под каблуком:

стихи – не слышат их пока,

а, может, сон сморил тайком.

И – время встало. Нам ли знать,

кто подсудимый, то судья?

Кто сможет вновь перелистать

жизнь, по-монашески кроя?

Идёшь – а лестница нелепа,

воздушна, где там тормоза;

и ласточки взлетают в небо,

и рядышком – икон глаза.

А верху ясно видно имя:

поэт. И сербскость въелась в плоть.

А голос из-за тьмы невидимо:

«Приди! Зовёт тебя Господь».

И ангел подтолкнёт толково,

чтоб шёл по облаку бодрей.

«Ступай. Бог милостив, и снова

Над мукой сжалился твоей.

Есть у тебя ли оправданье?

Опорой кто? Христос? Змея?

Скажи – стихи. И для закланья

семейный крест. И Сербия».

и встретят предки дорогие

(да разве это чудеса!)

и песни запоют святые,

и нам откроют небеса!

Пускай же громы громче грянут,

стихи нам повторить не лень,

когда достойные восстанут

в Такой Неповторимый день!

(адаптацией к русским Виктор Широков)

М. ЛУКИЋУ

Никад до краја прочитати,

никад до краја дописати

историју дечачких сати

која те, још, у стопу, прати.

Фантом прошлости кад крв начне,

вену суђаје кад прогризу,

значи, песниче мисли тачне,

да је смрт близу, близу, близу!

И ближе него што слутисмо,

(своје смо раке преровали).

Препознах, давно, твоје писмо :

исти смо вирус боловали!

Ко мува коју склепта паук,

ко мрави које штикле ниште :

прогутан су нам песме јаук,

из лепог сна не пробудиш се.

И стаје време. Да л по нашки?

Или је друга, већ, судија?

Само песнички и монашки

опстаће мисли старудија.

Кренеш - а лестве ваздушасте,

а руке - нити, ноге - трине.

Под стопалима лете ласте,

посвуда - слике иконине.

А горе - јасно читаш име :

тај и тај. Језик : српски. Песник.

И глас из таме невидиме:

"Приђи!" Зове те сам Небесник.

И анђео те гурка, док се

нећкав, уз облак пењеш, ћутке.

"Ступи, слободно. Знај да Бог се

сажалио на твоје муке".

"Имаш ли сушто оправдање?

Шта је твој разлог : Христос? Змија?"

Стихови, реци. И, не мање,

крст, породица. И Србија.

И дочекаће својту преци :

(за тај је сусрет срце тукло!) ,

док наше песме поју свеци,

а свуд око нас - небо пукло.

Па сачекајмо самосвојни

посвећенима тренут знан,

кад ће устати сви достојни :

на заказани Онај дан!

(М. Лукићу, књига НЕПОВРАТНО,

Крагујевац, Погледи, 1998, стр. 67 - 68 ).