Велики прасак Речи и песме

У теби, Уметности Поезије, тражим уточиште,

јер ти макар мало за лек знаш;

за покушај да се, Маштом и Речју, ублажи бол.

Кавафи

Песник Паун Петронијевић (1936 – 1962) је минуо светом, прерано отишао преко „високог усудног брега“ (Р. Андрић). Разболео се у 15 години, умро „не рекавши се до краја“ (Ршумовић) 1962. Те године, када се његов земаљски живот завршио, браћа Ђоковићи из Брекова, Милан и Милојко, штампали су му прву збирку песама „Пастир тражи дно неба“ (Избор Добрице Ерића). Збирке „Пастир тражи дно неба“ и „Крајњем свемиру журим“ симболизују узлет у сфере поезије, а садржином „илуструју песникова интересовања, расположења и уметнички домет“ (М. Пашић).

„Песник је редак гост на земљи“(Ф. Сологуб), такав је „гост“ био и песник Паун Петронијевић.

После његове земаљске смрти, о рукописима је наставио несебично да брине издавач и уредник књижевних новина „Свитак“, песник Милијан Деспотовић. Књига „Крајњем свемиру журим“ појављује се по столећа након смрти овог истинског песника чију поезију одређује синтагма велики прасак речи - поезије. Његов живот се распршио у речи поезије. Како поезија и музика имају космичко својство тако се и у овој поезији налазе теме које то исказују. Отуда и наслов „Крајњем свемиру журим“ што сугерише и метафизичку усудност земаљског.

Песников земаљски живот се „састојао од детињства, боловања и поезије“. Младићке године је провео у болницама где је писао поезију коју је носио у свом бићу, крви и души. Разумљиво да је то утицало на теме његове поезије које треба тумачити и у том контексту. Ако је поезија „плод труда и чуда“ (Цветајева) и поезија овог песника је чудо певања и живота. Ватру те поезије данас одржава њен приређивач. Било би драгоцено да своје искуство приређивања, откривања и листања рукописа, „разговора са песником,“ објави у посебном тексту.

Јер, и Деспотовићев однос је више од посвећеничког, и он је, у овом времену, једно од чуда односа песника и песме. Речју, особен песник и уредник који свој дар дарује поезији Пауна Петронијевића. Збирку „Крајњем свемиру журим“ је компоновао по тематској сродности и стваралачкој индивидуалности Паунове поетике. Разумео је „песникову потребу за песмом, спознао драму његове душе“, чуо у себи песников глас жудње за животом и песмом. У тексту „Песник изван реалне тескобе“ написао је: „Ипак, болест му је нешто прерано дошапнула и последње што нам је опоручио то је било ово „Крајњем свемиру журим“ али је оставио „аманет“ да не треба „све лађе потопити и скршити све катарке“ јер, он је био свестан да се, како то каже Бојана Стојановић Пантовић, песма узноси из „злосутне склупчане тишине“. Наслов „Крајњем свемиру журим“ успоставља лук са збирком „Пастир тражи дно неба“.

И Ерић, и Деспотовић су као песници симболичку семантику Паунове поезије истакли у насловима избора. „Музика прекинуте жице“ са предговорном песмом „Поглед за стопалом“ отвара „свемир“ певања. „И после свега“, „Век од струна“, „Крајњем свемиру журим“, „Кораком гутам простор“, „Носећи ватру“ и „Песници свога хлеба“ су циклуси слојевитих тема чији стихови непатвореношћу сугеришу, мутне и бистре, вирове ове поезије као и мисаоност универзалног поимања „Природе и света“.

„Боје се увек саме стварају у стварима

које мењају облик, и ту није било наметљивости

ни споља ни изнутра, природа или свет, у ствари,

налазе у изразу сличност“.

Завршни дистих песме „Природа или свет“ наративно-сликовног ткања и суочавања са тегобама рада на земљи сугерише дубља значења која се ишчитавају из подтекстуалних слојева стихова:

„Боје су увек природне у стварима –

Није било намештености, ни споља, н и изнутра.“

Нема „намештености“ у Пауновој поезији која је аутобиографија његовог живота и душе. Он пише песму онако како о писању поезије пише Љ. Симовић („Песму треба писати природно, природан ток мисли, природан ток реченице. Не смете да натежете, да глумите, да фолирате. Чим одступите од природног тока говора нема песме. Део талента је у томе да се осети природан ток песме.

Имати песму као сопствену тему. У свему треба да буде природан ток реченице, и ток мисли“.)

Имао је песник Паун Петронијевић, и живео, своју тему, даровито се претакао у стихове, “у моје бело и уморно бдење” “кроз пространства свеколика” сањарио, медитирао с осећањем болног живота и песме у коју се преображавао, ношен мислима “стизао тамо где никад нико није успео / да доскочи”.

У песми “После свега” сумира немире душе, а драматику бића исказује кроз сугестивне стихове у којима немоћ осваја песника: “И у чемеру гори задњи траг нада / за које нећу моћи Богу да се молим”.

“Запис уз ову песму” “објашњава” поетику његове филозофије живота и певања: “Само треба знати то: много прича о смрти, људи не воле (...). Ја понекад причам. Да ли само желим да причам или стварно мислим нешто? Ко то зна?! Не знам ни ја.

Зато и саму стварну смрт не треба схватити онакву каква она јесте . О њој треба имати мишљење као о неком обичном, одласку; драга Мала Птицо. Најлепша Птицо Мала...“

Да ли песник мистификује свој чин причања (певања) овим записом?

Мотив Мале Птице је битан за тумачење његове поезије. Ако је nomen est omen онда је овај песник доиста птица на крилима песме отишао у свемир песме. Знао је да у земном животу песнички види „У вртоглавој бујици жеља“ „нечије груди / беле као погача,“ да у стихове жудње утка и своју судбину: “…и грцам у жалости док ме вртоглаво носе вали, / заборављеног и ситног у бујици врелих снаша.” Умео је да осети онтолошку снагу радости живота и певања, јер “Ја више нисам онај стари, мрачни поета, / што о суморним вечерима стихове ређа, / препородио сам се и опет постао птица новог лета - / далеко од свега што боли, мучи и вређа.” Исписује “песму срца” у којој све трепери од радости живљења и “будућих нада”. Песник поздравља: “Здраво реко, / Шумо моја, / мој јаране!” Титраји душе су затреперели у овим стиховима, забрујале су слике завичајне у којима се поезија природе и човека огласила. Али, четири године дослије, песма “Када одем” описује “суморно вече живота ” “… а када млитавим рукама напипам предмет на столу, / видим оне ливаде зелене и даљину плаву // Молим људе у белим мантилима да ме излече, / а да ћу их волети као очеве, као љубав (…) / а онда сањарим дуго у тихо топло вече, / и слутим једну срећну, моју једину грађевину.”

Боловао је земљаски живот, видао се песмом, слутио , обраћао оној Малој Птици коју је његово унутрашње око видело, о чему стихови песме „Лептир на уснама“:

„Касно у по ноћи неко тихо збори:

- Зашто Мала Птица мене тако мори?

Гробару, гробару, отвори, отвори,

гнев ће моје душе Сунце да обори.“

Али, има и других тренутака из којих настаје песма „Кад заборавим себе“, „...Путујем кроз свемире и опет натраг дођем / Зене ми нестану тамне, а сенка... све заплави“.

„А онда помогнем сељаку – уништим му све корове / што му зној сишу из хлеба, и опет остајем исти.“

Успешно је песмом изразио тегобе сељачког живота, за сељаке вели да су „Песници свог хлеба“. Стрепи „од града и губе, накупаца и народне бештије / што нам муку нашу краду. // Нисмо ми само марва , / Ми сељаци са чудним мислима, / о не само аргат, ни плуг, / ни дрљача ! / ми смо песници свога хлеба / који је мокар од зноја, / и филозофи препеченице која машта пали / доводећи нас у искушење просвећених“. Тако је певао овај, богом дани, песник луцидно кроз песму о сељаку указујући и на неправде, на експлотацију села и сељака која је после пола столећа довела до пропадања села. Да ли би ова песма у то време била штампана? Тема српске поезије није истина живота. Поготову живота села и сељака. Социјалне теме су се нашле у његовој песми и казују о ангажману песниковом, о чему стихови:

„...Да идиоте и покварењаци проживе најбоље од свих

То није тек нешто ново за мирољубиве људе.

И зато често после мука и патње свих

Изађу на врхунац највеће светске луде...“

Они су потврда актуелности Пауновог певања, његове љубави према Човеку, Правди, „прометејском осећању света“ и разумевања „Лепоте душе и биља...“

У стиховима песама има параболичних исказа о стварности, они нуде песникова промишљања о свету, али и медитација са трансценденталним поимањима:

„Када бих загрлио небо

и видео себе међу звездама

помислио бих да сам метеор

у дану умирања.“

Као метеор песник Паун Петронијевић је засјао на небу поезије српског језика. Песмовао је “Зелена поља, шуме и висине ведре”, кроз њега су проговориле уни-верзалним језиком природе ливаде зелене, кише… “ и говор меденица засити празнину дана / као почетно слово лепоту искаже целу / Сунце изгреје сјајно и сване зора рана, / носећи радост чисту са земље копрену белу.”

Ранко Павловић пише: “Баш зато поезију Пауна Петронијевића, писану средином прошлог вијека, што не смијемо сметнути с ума приликом њеног вредновања, треба читати, ишчитавати заправо, и препоручивати другима, да се њоме оплемене.”

Његова поезија има оно што поезија овог времена нема. Има онај вечни непатворени, оплемењујући речник Природе у који је упесмио свој земаљски живот. Она садржи универзалне поруке оне које овој поезији обезбеђују постојаност. Пре много векова песник (Ли По, 702 - 762) је записао: “Праве песме су једина здања која ће заувек остати”.

Такве су и песме Пауна Петронијевића у чије здање улазимо у којем природа ипесма настављају да казују о животу и тајни певања. Књига коју је сочинио и поговорним текстом „Песник изван тескобе“ отворио песник Милијан Деспотовић потврђује аутентичност ове поезије из које се чује и васељенски „шум времена.“ У њој ће критичари са етичким принципом* вредновања наћи вредности које песнику Пауну Петронијевићу обезбеђују значајано место у поезији српског језика.