НАЈЛЕПША ПЕСНИЧКА РЕЧ

Мирослав Јозић

БОЛНИЦА, НОЋ

Слети ми пчело недељи на чело

јер ватра хуји под чеоном кости,

да бољку алу, што се мноме гости

(под ребром јутра док тоне у белом),

одагнаш благим брујем свемилости,

док још се гиба што се започело

у часу кад се стекло ово дело

с мајчиним кад се раставило телом –

да недеља ми ум бола упрости

и до мене се благошћу домости,

чим слетиш пчело на болно ми чело.

Посвуда бољке честаре уздарје

а врелом главом пламен је и жар је.

Свест ми се жути, мру јој атрибути,

сакати гуштер плафоном трчкара

(је л то гротеска или опет стара

глава се ова к`о барица мути

и од болести параболу ствара),

у шкрипцу светла жаморе минути

бивших тишина и стозубих слутњи –

а крзав шапат: „Ватрице, ућути,

не пујдај нерв ми мноме да млатара“,

чује се отуд кроз олују жара

откуд свест жути јер мру атрибути.

По гујном штуру бесмислице граје

А пустом главом русвај је и стра` је.

Из ћошка чкиљи у распуклој збиљи

лице језино којим каткад лине

жамор шкргута згрушане ништине,

а климав котрљ свести (што у шпиљи

горке ми главе кадикад се свине

под пазух бола олујан и дивљи)

сваки тренутак сиви чини сивљим

пред вратоломом куда пут ми пиљи;

по врелом зиду множе се причине,

док ноћ дуж које буја дах ледине

из ћошка чкиљи у напуклој збиљи.

Одасвуд кликћу и вилене бόље,

а горком главом сумрак је и бол је.

Настави, песмо, путем којим бдесмо

кад суну огњи, бунцања и боли,

пометња кад ти сурим стварност сколи

И тиха плавет прогугута: „Где смо“;

по плитком трагу глуве шаке соли

ињи се видик, слéпи кап под чесмом,

сваком се трену (несвесном и свесном)

гложи нит с умом, грким чаша несном

пуни се штедро, глас грезне у смоли

таминих доља откуд крхак моли:

„Настави, песмо, путем којим бдесмо“.

Кроз видокруг се сабирају слутње,

а тешком главом лелек је и хук је.

Зашуми свилно, плаво јутро, крилом

(непочин умом јарцају се гатке)

виделом пљусни, разагнај отпатке

бесова ноћи, окажи се билом

идеје дана, да клону алатке

тмушиних грáка, да ме смерном свилом

обвије Благост и да Вишњом силом

севови самру, да ми руменилом

нови дан махне речима што глатке

бистрине маме уокруг да сјакте

док шуми свилно плаво јутро крилом.

Будна ноћ блене, ракоље јој ракље,

а болном главом јутро је и зрак је.