Из ГОРУНОВЕ ГОРЕ

5

Ако време све једе, оче,

ако коси, као гуњицу коса,

хоће ли да попије

росу са перуника,

сузе препознавања?

Хоће ли да полоче

све локве, Горунову реку?

6

Био сам једном тамо, сине,

у сновима, низ Горунову реку

Као младић

Тамо је вода до колена боје пепела

А на обали кула камена пуста црвена

са црним гаврановима

Нисам видео ни једну душу.

7

Зашто су, оче, обале Горунове реке

тако сеновите?

Јесу ли у папрати,

вресу или лештару притајене

као змије или гуштери

душе наше прамајчице,

душе наших праочева?

8

Арханђел кога славимо, сине,

опрао је у Горуновој гори нож

којим вади душе

Са врха Горунове горе

прелећу преко блиског неба звезде -

нечије душе одлазе на други свет

9

Ако душе одлећу, оче, негде -

шта је онда у гробовима?

Шта у воћкама на гробовима?

10

Свако на небу има своју звезду, сине,

што се пали рођењем,

а гаси у часу смрти.

Ако није отворен пут -

пут ка другом свету -

свету мира и покоја -

душа се мучи и лута овим светом

јер нема своју небеску кућу.

Она може бити опасна,

она улази у бачију, у локву,

кроз отворена врата или прозор,

или у жбан са водом,

или кроз трепавице одојчета.

Мртви у гробовима сањају

све снове уснулих

Кроз снове се објављује непојамно

Ако препознајеш негде све,

ако ти се чини много познат крај

Горунове горе у којој никад био ниси,

твоја је душа била тамо

док је боравила у другом телу

Душе предака се препорађају

улазећи у новорођенчад...

Извори и реке имају своју меру

И Родоначелник је има

Мера је овде близина извора

Ту је и Вечност рођена

Новембар 1996. - мај 1997.

ШУМСКА ЋЕРКА СА ЧЕШЉУГАРОМ

Камен је најстарији на овој планети,

зато њиме граде храмове,

престоле, столове

и лукове капија.

Земљиште припада оном ко га је оградио

и орањем му дао смисао.

Дрвеће је на сликама

ухваћено у мировању.

Жена је затворена својим полом

док изнад њене главе лепршају

црне птичурине (осетивши воњ

крви која се одлива).

Мучи је несаница и рог месечев.

Она излази из пећине

и хода по месечини

до камена пресвученог пурпуром

на који седа, у провидном велу.

Окренута је бреговима преко реке

иза којих се рађа сунце.

Чешљугар на њено крило слеће

и кљуца грашке зноја

што јој се низ груди котрљају.

Поветарац навире у налетима,

као плима морских таласа.

Ноћ је дубока и сеновита

као њена чежња.

Чешљугар задрхти пред том дубином,

дубином ноћи, чежње, тишине гајева

и зацвркуће.

Цвркут је превод дрхтања...

*

Шума - то за неког другог може бити ма која шума, или

један сасвим одређени предео, са овим или оним стаблима, високим

или ниским, густо или ретко засађеним, али и: планина. За оног

који ће, једном, читати ово, значиће нешто треће. Лутати првим

степеном грознице једне будуће песме, то може бити некакво

занимање за оне који су склони решавању енигми.

ГОРУНОВА ГОРА, то је већ конкретније. СТОЛИЦА,

то се чак може идентификовати на регионалној географској мапи.

Јесен. Златна грозница. Детектор за откривање обојених метала.

Опало лишће. Кишица. Водопад Сиге. Виђен из аутомобила. Неко

је имао дара да се насели тамо где се Вечност прелива. Неко је већ

упознао дивљење, неко је копао, покушавао, пре нас. И није обраћао

пажњу на ситније детаље. Осамнаест векова муца, не може да се

изрази, као роса у трави, или римски новчић, на некадашњем

селишту, плавкаст, зарђао. Империја није рачунала на предање, већ

на заводљиво ћутање бакра, сребра или злата... (Империја се

утопила у шумска пространства и обичаје урођеника.)

Тражећи руду злата, налетели смо

на сељаке у гуњевима,

једног који дува у гајде

и другог који свира на листу багрема.

Планина - то је за неког ово или оно,

а за овоземског аргонаута - вијугав пут,

просечен кроз шуму, паунов реп ,

папрат, првавице , саса...Грман!

(Четвртак, 13. новембар 1996. Око 21 ч.)