Бахит КЕНЖЕЈЕВ (1950)

Датум постављања: 27.01.2014. 16.29.59

из новије руске поезије.избор, препев и напомене владимир јагличић

Бахит Кенжејев је рођен 1950. године у Чимкенту, Казахстан. Завршио је хемијски факултет Московског државног университета. Младићки покушаји у периодици најавили су даровитог песника, али његова прва књига одлежала је у архивима казахстанског Савеза писаца двадесет година и била објављена тек 1996. године. Један је од оснивача песничке групе "Московско време" (заједно са А. Цветковим, Сопровским, Гандлевским). Од 1982. године живи у Канади, али, повремено, у Америци и Москви. Аутор је пет романа, осам песничких књига и лауреат многих књижевних награда. Превођен је на више страних језика. Поезија Бахита Кенжејева тражи библијске паралеле и одговоре за свакодневну човекову повређеност и запитаност.

* * *

Хладно. Трљати очи, читати опет, полако,

с уздахом враћати се, (може ли се тек тако),

док шуми дробно киша губитничка у паду,

одлази сјај у песак, губи се рачун с мраком,

и рђави стихови захтевају дораду.

Платон, пећине друг, учи - живот је сен,

па што ти, по косини клизећи, паду склон,

у пробушене мехове доливаш вино, снен,

ко сваки сан да ока прозор је наднесен

над дивљи врт без луне, што воња на беладон

и валеријан... Господ твој још не спава, нити

одустаје да кишом неосвећеном по крипти

грбавог дома влажи над свим оним што копни.

А тамо, под засвођем костију, ко да кипти

борба тек оживелих полулопти -

не дрема роб, њему је земља ова округла,

ни једног басамака, ни прелома, ни угла,

избочине, до вида из даљи да допире -

тако заробљен цар зној с чела, попут ругла,

у гвозденој крлеци, на тргу, сам, отире.

* * *

Јутро - дан седми. Дремаху младић и она, још не жена,

апсаном им се не чињаше широки врт Едена.

Зрачни океан кипташе, а међ Тигром и Еуфратом

цветаше бујад, зеба певаше, пупљаше сваки атом,

о тамне воде бивства шкриљци звецкаху, лише вали –

гепард, јагње и змија мирно лежаху на обали.

Времена распала везо! Склопити вид у нејасну рану,

и, опет, скитати раздвојено, по стереоекрану -

лети фазан, јелен и краве пасу, и свет је прост, и

надахнуће је - сен бесмрћа и неразборитости...

Играј се, зоро, у тамној крошњи плод крвав, плав, упали

– тако је било – не жури, не мудруј, анђеле мој лукави,

стао ко слан ступ леђима к сунцу, још младоме веома,

где огањ струји из руина благословеног Содома.

* * *

Препеви нишче крви, уста неситих мера -

сем смрти и љубави шта нас Господу тера?

Грч, страст, у дан неплодан, ил плодан - зов распада

по заслузи и других почасти и награда

нема за нас, јер чај се у шољи леди, хлади,

одвећ је спора пошта, предуго трају јади....

И мртвим путем, зими, по правди нас укошка

прелив димљене крви, снежни бунт иза ћошка.

* * *

Никог у ово вече за мном; на челу длан ме неће,

последњи трамвај речном немом студеном водом креће.

Росне ограде, група „Љубе“, уз ритам шкрипе. Бунцам:

теби кад би се вратила душа - тешко вратити бегунца.

Ко ће с њом да се прашта, вина налити - док сам пијем -

кад са осмехом кривца седа у други брод, на пријем?

Изгубих све, не схватам ништа, ал има брижан неко

ко нежно гледа мрак безмеђни, кам ставља на тле, меко.

И, сигуран у њега, лед сам, изван увреда вучјих,

док под прозором бесмртна туја, ко зимско море, хучи...

__________

Група "Љубе" - популарна руска етно-рок група која изводи музику на руске националне мотиве. Често наступају у руским униформама. Њихова музика може се послушати на Ју Тјубу, нарочито популарне песме као што су "Комбат", "Пут", "Од Волге до Јенисеја", "Брезе", "Позови ме тихо по имену", "Откоси" и друге.

* * *

А тако много, много пута почињах

да ти пишем. Абзец, па други, и шта с тим?

Некакав ђаво у уво ми сали

да л суво, да ли одвећ отворено,

да је безнадна пошта, да ти,

мора бити, и ниси у граду. И ја

одбацих писмо, с надом да прећи ћу

на стихове, ил роман, али стварно -

надничењу сам се омрзнутом обраћао,

каткад просто и - горкоме нераду.

Не сетих се одмах, колико зима и лета

срели се нисмо, чак ни разговора

телефоном не беше. Чинило се,

месец дана без тебе живети -

макар у лику авети - могао не бих.

И вероватно, негде у даниил-

андрејевском надсветом свету наша

подобија с руком у руци лутају

стазама горским, и замиру

видевши море, и смеше се

над страховима сопственим.

Пролеће

осетив, мјауче у кујни

мој глупи мачор. Прекривене прашином књиге,

суве руже, такође, миришу на труљење,

а за прозорима - олуја и - да не поверујеш -

тек чујан глас женски, Бог зна где,

стихове чита - чини се Шекспира.

Речи због кише не можеш разабрати. Слично крви

из отворених вена, одлази живот, и као

да застаје ток његов - не знам,

тек се у ноћ упијам где женски глас

већ гасне, и остаје шум лишћа,

и оретки гром над предграђем далеким...

* * *

Кажу, време је река. Тада је човек - поточић,

што одлази ненадно - и нема га - под тло.

Остају суште ситнице, рецимо, кључ ил сточић

оних несталих, да и не говоримо о

изгриженој јабуци, наочарима - остаје тема

о васкрсењу Лазаревом (бунцање што наруши

све законе физике). По туђој души

без фењера нећеш полутати - а фењера баш нема.

Кажу, тај је, што носи музику руком, стао

ко да је луди психик - да убија, ил маше?

Несумњиво ће бити бачен у Гехен, као

неко ко саблажњује лица дечице наше.

Још веле, смрт је дивља експлозија: сагори.

Ништа слично. Ил грешим, довољно неиспаван,

и, ужурбано ноћну молитву изговорив,

чак и грешник постаје љубави својој раван?

Иза оштре кривине тамничења под земљом

за споменичним столом с безносом, тешки час

подземних тегоба, без отишлих, ми ћемо

некако преживети - како ће они без нас?

________________

Безноса - песник мисли на смрт, како ми је, у писму, на моје питање, одговорио

* * *

Волге лед. Јеванђеље. Нож. Кревет. Ту су. Стоје.

Увераваш се, недуго оста им да постоје.

Понављаш, жмиркајући да то што мучи у сну,

неспорно, истина је - ал туђа. А јава - на црном коњу је ту -

четврти коњаник чије име не могу да изговорим,

мада немира и мира и ја бих. Зазвижди, све нек се ори,

разбојниче степски, зини, небески своде. И лава, и зеца,

и грлицу, и све друге промрзле звери земне

к вратима снежног раја, ничију кривњу не разумевши,

већ води међ гробницама строги анђео Азраил

уз звуке успаванке. Речи њене ни издалека

не чују се. Шума лађарска сажета је. Сажалила се река,

тече река, наточен камен по дну дубокоме вукући, све јача,

где немирно дрема Каин - сам, без лека и без плача...

* * *

Знам како свршиће се - да ти објасним? Бива

не живи ти се - чешће, вуче те душа жива

где трава лечи звери, где свуда сенки дим,

отаџбину кунући на језицима свим,

диже се своду, мотрећ мрак што милосно се спушта -

где голуб жури и где јастреб му није душман.

И све с депешом јурца, кљује нетешки прах,

узлеће под свод мудар, као у дивни брак,

а рукопис нечитак, мрља са строфа куља,

и коб, ко дете, клечи на зрнима пасуља:

уздише - увредили је, послали Бог зна куда -

без адресе, задуго? Занавек, и без суда...

Успомени Арсенија Тарковског

1

Поштедеше те камена, пророче,

на светој Русији, а у век асирски,

с хиљаде мртвих строфа еп је срочен -

с кајсацког превод одбрани те лирски -

ратниче, попче на свиленој хаљи

што спевати си златан стих умео -

у немогућој младости, у даљи,

да знаш како сам те, колико волео,

како из књига дебелих те читах,

или наизуст зборих те, док стојим

по свратиштима Москвиним у свитај,

а читати те опет - сад се бојим.

Изгнан хром царе. Робе одбегао,

који утоли жеђ из тајних река,

на ком си ноћишту тако прозебао,

мрачни човече, трован срамом века?

Заустављен је ветар. Суд са водом

разбијао се споро, ритмом стиха.

И глас немлади уз призор под сводом

вређан временом букну испотиха.

2

Возови ће се разићи умети,

замјаукаће просјак па замући -

по Русијици беспутној пролети -

да не вратиш се сто година кући.

Ратни дарови, олово за ногу,

а плач ће само чвршће зуб да стисне -

да, Державину натући не могу,

дакле, државне неплемићке чизме...

Шта грмну то у златној табакери?

Музика која друштванцету фали?

Ко то наш живот (и рашта?) премери

да само душу неподобну спали?

Усни без снова, злосрећни геније,

с кашњењем, навек усни, сам на стази.

Понад макете библијске леније

равнодушности звезда већ узлази.

Књиге су збране. Предсобље је празно.

Само огледало. Само поспремљена

судбина. Само по кожи је мразно -

и по љубави. И за сва времена.

______________________

Са кајсацког - Кајсаци су номадски народ на истоку Русије. Тарковски је преводио са многих источних језика.

Да, Державину, натући не могу - Тарковски је у Другом светском рату рату рањен, и изгубио је ногу

* * *

Свако је сунце - атом, но свако срце јецај, јер свако ломе.

И зато с црномраморном вечери, на измаку пијанства,

долази време - уздрхтавши, мрзнући се - размишљати о томе,

шта се догађа у суштини тајанства

после рођендана (развејао се и згаснуо у кутак

звук чаша). Цар стварања, кашљући, на коленима лови

насртљивог пацова. То јест, време фантомских зачећа, тренутак

или недозваних мучења савести, или промакле у небивству љубави.

Тихо је. Само борова цепке у пећи експлодирају и тресе се скит.

Добро је говорити с ватром - вероватно, часнијег друга од ње, једине,

нема. Шта је с тобом, провидару? Зашто је твој влажнопромочен штит

с главом Горгоне одбачен у кут пун паучине?

Долази време скупљања камења, (сваки ћу извесити), време да се замеша

глина ради таблица, од којих би свака могла и сад

да исприча како је Енкиду, дотичући се руке Гилгамеша,

ридао: "Нисам секао горски кедар, Хумбабу убијао нисам",

Време да се ступи у неосвештани храм где недостојно, случајно -

сутон живота плеше неотвореним пламеном (а завеса је давно скрита),

испуњеним нечитком, ињем прекривеном, тајном,

ко јефтин привезак за кључеве од племенитог гранита.

* * *

С. Г.

Слане шаре тупокљуних пенџетних,

(фабрика "Брзоход"),

тролејбус "Бе" до школе, ко увек, крцат

путницима у дебелом сукну, с колирима зечјим,

ал до застоја у саобраћају још тридесет година, не мање, има.

Поправљајући фризуру одликашица Колоскова (изазовно):

"Е, баш се радујем

што се заврши распуст - пустош и чама!"

"О, Сокољники!" - мислим, сећајући се влажне свежине

незаштићених и бестежинских, још небуђених,

честа мартовских.

Последња четврт.

Има још времена напасти хемију и геометрију,

свладати наук љубави и мрску фискултуру.

Поправити тројку из географије

(нисам се сетио броја становника Цариграда)

и техничко цртање (добри Семјон Семјонович, архитекта,

обећао је помоћи)

Уосталом, у џепу ми је пет ко врата за писмени задатак

о бесмртном подвигу Зоје Космодемјанске,

петица из биологије (структура жабљег срца),

петица из познавања друштва (неизбежност победе

светског комунизма).

После испита - директор Антон Петрович,

као камени витез, бучно корача

празним школским ходником,

незадовољно њушка воњ дима у толаету,

отвара широм прозорче,

с треском затвара кабинет енглеског језика.

Опет је распуст, лето у Мамонтовки

или у Теодосији, дуга, златна слобода,

похлепно изнад главе сунце.

А ти ћеш мени - наста

последња четврт живота.

+ + +

Сањам ли?... Улицама влажи по читав дан,

ветар на Пушкинском, ветар на Звезданом булевару.

Врата ударам песницама, да провалим у стан

сопствен - не отварају, чак ни на превару.

Снови моји, снови - ко шаком уличне соли

на рану. Ах, Господе, трезвен сам и, штавише,

здравог разума, али ко би по својој вољи,

још, упадао овде, где је болело више,

злобније, неосветљивије, где беху само увреде?

Уз двер државно гвожђе нов станар већ подметну

против правила људских свих, неко га уведе:

постави вучји капак, заковавши ролетну.

Излазим. На улици - ваздух се сав прелама,

ко у излогу стакла - слој по слој, без граница.

То је мој дом - водим га уредно у свескама,

и моја отаџ... даље - празна је страница.

Даље - линија коса, квадратић, плав, без ретка,

стубићи цифара - а ипак на растанак не пристах.

До јутра, у маниру омајмуњеног претка,

све ударам и лупам у врата бескорисна...

+ + +

Завидех узлетелим птицама, камењу,

ветру, чак, за којим зурих тешка срца,

и слушах пој плиме, и разбојнички

олује звижд. Тако ми оста набрајати

непотпуне речи младости

које се, још, не претвараху

у ћутњу мудраца кинеских

што непомично спавају на бамбусовим рогожинама,

и у главама бране хијероглиф ДАО

и, будећи се, у руке ждралово перо

узимају, и дуг лист бамбусовог папира.

Али, зар си мудрац и књигочатац!

Ти си арбатски смрдљивко, дете глувих пролаза,

и философија лебди над тобом,

као сиво-плавичаст стрвинар голе шије.

Да си сликар и песник!

Ти си - тек полуслепи, варварски пријатељ

другога заната, ноћног рада, живота,

и бескорисног љубавног напора, птић кукавичин

у туђем гнезду, на стабаоцету туђем.

И ближи се пролеће, и улични стаклар

пролази с ковчежићем маленим двориштима.

Коцкасто зелено огромно стакло

титра и одзвања при сваком кораку,

мало-мало блесне, лупне, полегне.

Тако се ближи пролеће, и равнодушни март

растапа црне снегове, и сунчаним зраком

у неопраним зимским прозорима пали

подобије пожара. И старинар

над хрпом отпада клања се, намучен.

+ + +

Као и све остало из романтичне штампе,

речи попут: "изгнанство", "несаница", ил "туга"

заборављам под ватром велике столне лампе

док слажем карте, поноћ док траје ова дуга,

коцкам се сам са собом, а шпил, замрљан, престар,

још остаје московски - седмица, тројка, ас,

победу не обећава, и ризика сам свестан,

а ипак, с прекидима, кроз зној, стиже до нас -

други свет: тамо Герман у тамној спаваћој соби

грофичиној, уз шампањац игра у све ил ништа.

А ево и губитка. Шта тужније зароби?

О, много тога нећеш прочитати с попришта

и шапнуће ми авет на руском, шаптом језе,

да се ни наручити из оптужбене листе,

искрено, нема шта. Остаде само мезе -

туга, и несаница, све сувишнице чисте...

+ + +

Какво отварање у том институту,

ведрине дух бесмрте.

Дирижабли висе у свакоме куту

и вртешке се врте.

Сипа прави пљусак поздрава, награда

за пастире и свињарке.

И очи државне горе, ко никада

немирне и јарке.

Дајдер вотке, мало да згрејемо тела,

затим дај лимунаду.

Јер, на комесару, униформа бела

спремна је за параду.

А мртва природа - какво воће фино,

са златним оквиром!

Замирише свет, уз чарно кримско вино,

лососом и сиром.

И мирисом медним божанствене траве,

и секирицом у теме,

да исцеди мозак из сопствене главе

комсомолско племе.

+ + +

Живот људски једини је тек.

Пријатељи, знам то већ сав век.

И открића правим непозната

пратећи га кроз прозор, са спрата.

Гле, пролазник под ветром дрхтури,

а велики пас - јури ли јури,

по олуји поноћној, од јутра

белим снегом сија гора мутна.

А у самом зачетку пролећа

људе сета спопада све већа,

и често их очајање мами

ако време то проводе сами.

Не палацам језиком из стана

иако ми та вештина знана -

непотребно да се не настрада

важно је да човек се савлада.

И наравно, Ходасевич песник

није био у праву, с болесним

призорима беде и отрова

које поглед улови с прозора.

И додајем да Хармс, када пише,

такође је скептик исувише:

с нашег окна он спази, пред светом,

децу што се играју говнетом.

Не тугуј ни кад ништа не штима!

Гле, инвалид, слеп, у колицима -

а да је за руку, ногу, краћи

не би мого далеко одмаћи.

Ал кад има пса, колица ова,

он не скида руке са точкова,

и сан неки леп, добар, обећан,

свуд га прати уместо пролећа.

Сви умиру, смрт је ћуди строге,

човек с ногом и човек без ноге,

ал чим на то помислим и овлаш -

глава само што не прсне, одмах.

И опет за окном, чврста курса,

живот некуд са светиљком јурца,

живот јурца некуда по плану

са светиљком и ружом у длану.

ЛеЗ 0009305