ШЕХАБЕДИН

(Емир - ул - умера ел хагг - и - Сехаб - ед - дин)

Када би летописци, робови блудне вртоглавице и опојног страха,

надомак гробнице (што је, у ствари, историја, политичка и свака

друга), постали господари виђења и могли да гледају кроз ребра Оца

освајања, или војника поражених у неком окршају (нису ли сви, и

победиоци поражени од непрегледних пукова времена?) и да распознају

бунило у историји, они би почели обред тајни и прочитали знаке

великог слома. У праву је сваки онај што покушава да проникне у

немогуће и нешто радије каже, макар то била и нека сувишна истина,

што радије откопава гробове и незнање него да прихвати презриво,

гордо и нехајно развод са жар - птицом, посредником између мрака и

светлости...

Археолози, етнолози - знају доста о гвозденом добу и о

Скордисцима. Не само на основу случајних налаза крчага, новца,

копља, фибуле, флашоидне амфоре, мача са корицама, дела појаса -

привеска, или гроба спаљеног покојника. Пре Скордиска. После

Скордиска. Земља је пуна остава.Златна гривна у гробу надживела

је преко осамдесет народа.Торквес и наруквице. Жене Скордиска. И

моје прабабе. Чак и моја мајка! Користиле су сличне гвоздене маказе...

Шта ће наћи археолози после три стотине година, или пола

миленијума, ако, и када, буду откопавали садашња сеоска или градска

гробља? Не ђемове са псалијама од гвожђа, ни оружје ни коњску

опрему. Ни бријаче.Ни керамику.

Лимунастожута светлост облила је пределе, шубарасти

брежуљак. Неко је орао дубоко и ископао ту плавкаста змијска јаја.

Неколико камених степеника.Исклесали су их Римљани, или

византијски мајстори. Државе брже нестају од народа. Народи се

мешају, жене се приклањају насиљу силовитијих мужјака. Људски век

је прекратак, али је живот неуништив, непролазан. Умни људи су могли

да наставе откопавање и да сиђу низ степениште усред шикаре до

последњег степеника. Археолози нису имали спонзоре да наставе

даље и отишли су за пословима који су им се чинили важнијим у

часу када су били надомак највеће тајне живота.Овај народ нестаје

постепено и сигурно, као Скордисци, Византија или Индијанци.Он

гради гробнице какве су некада правили богаташи, јер оно што ће после

свих остати на много година, то су гробови, гробови...

Цркве и задужбине, маузолеји трају много дуже од заблуда

свих врста, митова и људских зуби...

*

(Натпис урезан у каменој плочи,

узиданој над главним улазом такозване

Имарет џамије у Пловдиву , 1444 - 1445)

Овај узвишени имарет сагради

О трошку султана, сина султанова,

Султана Мурата хана, сина Мухамеда хана

- Нека би му земља вечна била!

Заповедник над заповедницима хаџи

Шехаб -ед - дин

- Нека би му лако било на оба света!

Лета: "Прими, о превечни,

дар!" од Пророковог пресељења.

Хаџи Шехабедин је био беглер - бег (Храбрен, Огњан,

Жарко - ватра човек), турски војсковођа, чије се име у српским

споменицима спомиње у разним облицима:

Шабадин башија, Хадум баша, Хадом баша (паша), Хадем

пасса , Ходи пасца , Адам паша. Да ли је тај Шабадин, Саватинис,

Саладин, Хадим, Хадум, Хадом, Адам паша, онај Хаџи Шехабедин

који је подигао лепу Имарет џамију у Пловдиву?

1

У времену кад су се Турци утврђивали у земљама дуж Саве и

Дунава, за владе султана Мурата II и његовог сина султана Мехмеда

II, како у турским тако и у хришћанским изворима, хроникама и

историјама, под тим именом помиње се један турски великодостојник

који је у управи тадашњег царства заузимао високе положаје, нарочито

у времену од 1438. до 1451. године.

Шта о њему пише у историји Идриса Битлисије Хист бихист

(Осам рајева) ?

Шта каже Нешрија, шта хоџа Садедин у свом Таџ - ут -

тевариху?

Шта пише у Ензyклопаедие дес Ислам ?

Битка код Варне, по хоџи Садедину била је 22. октобра 1444.

године, а по Оруџу сину Адилову и неким другим анонимним

хроникама 11. новембра 1444. године. Хамер међутим (и многи други

по њему) тврди да је то било 10. новембра 1444. године. Са хоџом

Садедином се потпуно слажу и оба београдска летописа.

К. Јиречек о румелијском беглер - бегу султана Мурата ИИ,

Шехабедин паши, кога је 1442. године на реци Јаломици разбио Јанко

Хуњадски пише да је Хаџи Шехабедин подигао лепу Имарет џамију у

Пловдиву 1444-1445 и да је сахрањен у блиском тулбету.

Војвода над војводама, господар свим западним странама, у

јавну службу је дошао из двора, као дворски слуга, и постао је освајач

Новога Брда. Много је јада задао не само Србима него и Власима и

Маџарима.

2

(Петнаести век. Глиша Елезовић: ТУРСКИ СПОМЕНИЦИ,

књига I, свеска 1, 1348 - 1520, Српска краљевска академија,

Зборник за Источњачку историјску и књижевну грађу, Београд,

1940, стр. 114 и 113, и даље)

а) Султан Мурат II син је с. Мехмеда I Челебије , а унук Бајазита

И. Рођен је негде у међувремену од 21 - VII - 1403 до 10 - VII - 1404 год.,

у оно бурно време после турског слома код Ангоре. Кад му је отац умро, као

младић од 18 година доведен је из Амасије, где је управљао санџаком и у

Бруси посађен је на царски престо. И ако није био човек дуга века, умро је

кад му је било 49 година, владао је ипак доста дуго и за време своје владавине

знатно је ојачао земљу повративши јој земље и градове који се беху отели за

време безвлашћа, после пораза код Ангоре и грађанских ратова Бајазитових

синова у борби око наслеђа престола. Првих шест - седам година своје

владавине морао је посветити савлађивању отпора мањих кнезова у М. Азији

и смиривању Анатолије. После је прешао у Румелију. Повратио је царевини

Солун, који се за време метежа беше отео од тур. власти, а од родоских

витезова отео је Смирну са околином и присајединио је царству.И ако је

против себе имао неколико даровитих политичара и генијалних ратника као

што су били: Сибињанин Јанко, деспот Ђурађ Бранковић, Скендер бег

Кастриоти, ипак је успео најзад да их једнога за другим све победи и да на

тим странама далеко размакне границе своје царевине. Нарочито су му славу

разнеле његове победе над хришћанским војскама 1444 код Варне и 1448 на

Косову. Умро је у Једрену после кратке болести 7 - ИИ - 1451 год. и сахрањен

у порти своје задужбине у Бруси, у турбету без крова, као што је изричито

желео, где је доцније сахрањен и његов унук султан Џем и још толики чланови

царске породице, уморени насилном смрћу...

б) Султан Мухамед (Мехмед) II , син је султана Мурата ИИ. Због

тога што је у току од 31 године своје владавине освојио и својој земљи

присајединио Цариград, уништио неколико држава на периферији свога

царства: остатак византиског царства у Трапезунду, смедеревску деспотовину,

краљевину Босну и Херцеговину, земљу Скендер бега Кастриотића, Мореју

коју је одузео испод власти млетачке, у М. Азији земљу Караман оглија, и

уништио државу Исфендијар оглија, заузео Евбеју, Митилену у Белом мору,

па Азак и Крим на Ц. Мору и нагнао Влашку и Молдаву на плаћање харача,

у тур. историјама он носи име Ебу Фетх (отац освајања), Фатих освајач.

Родио се у Једрену 1 - IV - 1430 (7 реџеб 833) год. Још дететом

добио је на управу санџак Магнезију. Васпитач му је био чувени мула

Ђурани. Кад још није имао ни пуних 14 година, отац му се одрече престола и

повуче се у миран живот, задржавши за себе приходе од санџака: Сарухана,

Ајдина и Ментеше, а њега, султана Мехмеда, из Магнезије доведоше у

Једрене и онако још неука дечака посадише на Османов престо. Чим се за ову

промену сазнало у свету, непријатељи Турске оживеше. Прва погази уговор о

миру Маџарска. Пољско - маџарски краљ Владислав са читавом једном

крсташком војском 1444 год. пређе Дунав и победоносним маршом продре

дубоко у Турску, чак до Варне на Ц. Мору. Млетачка је флота бранила

прелаз Турцима из М. Азије у европске крајеве. Пред овом смртном

опасности, турски државници хитно позваше старога султана из Магнезије да

предузме команду над војском. После пораза хришћанске војске код Варне (

10 -XI 1444) на турски престо је поново дошао с. Мурат II. И тако, после

двогодишње владавине, за живота свога оца, поново је добио на управу санџак

Магнезију и тамо је остао све до смрти свога оца, када је 9 фебруара 1451 (7

мухарем 855) дошао и по други пут сео на престо Османов. У 53 години

живота, после успешне владавине од 31 године, на једном ратном походу

сустиже га смрт у месту Текфур Чаири или Хункјар Чаири између Искудара

и Гевзе у М. Азији 3 - V - 1481 (4 реби ел евел 880) год. Мртво тело

султаново пренесено је у Цариград и сахрањено у маузолеју (турбе) поред

џамије зване Фатих, његове задужбине, које и данас нетакнуто стоји...

3

(Вештина уношења поља у Вечност)

Савили смо донекле бојно поље,

изокренули. Могло је да прође кроз иглене уши.

Поставили смо га наопако

пре него што смо га раширили.

Наопако постављено, изгужвано,

то поље налик је на кожу убијеног медведа.

Поље ће се кроз који тренутак

само исправити. Зазеленети.

Раширило се бојно поље

и изгледа много пространије

него у хроникама, историјама и песмама.

На крају тога поља и зеленила

у истој висини оцила, крстова и круне

лелуја дивљи ветар.

Иза љубичастих велова, као у заседи,

поље будно чувају жупани,

краљеви, цареви, кнежеви , деспоти и

- ШЕХАБЕДИН.

Гледају поље погледом хипнотизера,

магнетизмом погледа змије.

Из поља ниче трава, бујна и густа

као из гробова.

Ниче и расте до грла јунака,

до вратова коња,

до брада јахача гвоздене краљевске

лозе. Трава је победник на битном пољу.

Шехабедин је добио неколико битака

и градова, трава је добила Шехабедина.

Дивљи ветар је повија, или ломи,

да не заклони видно поље,

уста и дах и дух , поглед.

Поглед краљева је тежак и снажан,

он савија као повељу то поље

у свитак. Он га не усправља.

Јер је то задатак који ће испунити

неко други и друкчије: не они што су га

унели кроз иглене уши као свилен конац

у Вечност, већ онај што је дошао

после пет стотина година и велике

суше, кад се трава сасушила.

Чинилац познијих чинова,

читалац, који је то море суве траве

и то поље запалио, после дугог лова

по турским хроникама и старијим историјама, за пауновима и

Шехабедином,

претворио у море пепела.

Поновна читања су плодоноснија

од најобилнијих пљускова:

то поље васкрсава из свога пепела,

лепше, подмлађеније,

као Шехабедин из појединости

књиге Теварих - и - ал - и - Осман, муфассал ...

4

"(...) Султан Мурат пошто је својеручно у Једрену закопао темељ

својој задужбини, т. з. Новој џамији, а то је било по Солак заде тарихи, стр.

167, у пролеће хиџр. 841, напусти престоницу, па се упути против Угарске.

Пред војском је ишао влашки војвода Дракул, па караманска војска,

румелиска војска, анадолска војска и азапи, за њима Исхак бег. Али бег

Евреносовић, Турахан бег и крајишке војводе (уг беглери). Ратном походу се

придружише 30 - 40. 000 акинџија, тако да их је укупно било 80.000. Султан

Мурат са престоничком војском, са страначком легијом (гариблер), са

спахијама, силахдарима, мутееферикама и јаничарима беше искупио 30.000

људи. Та војска пређе преко Северина и победоносно заузе шест градова.

Стигоше (војска) са анадолским беглер - бегом ’ђувегијом’ Караџом, а

румелијски беглер - бег, Синан бег, тада је умро, те на његово место постаде

беглер - бег Шехабедин паша. Султан Мурат пошто унесе немир у угарске

земље, палећи и рушећи врати се преко Никопоља у Једрене хиџр. 841. (...)

Те године султан Мурат газија обавио је свечаност обрезања (суннет) свога

сина султана Мехмеда. После те свечаности дође па нападе на Смедерево и

заузе га хиџр. 842.

У рукописној историји Мехмеда сина алијина забележено је да је

султан Мурат правио свадбу обрезања свога сина Алаедина у Једрену хиџр.

842 ( поч. 24 - VI - 1438 до 14 - VI - 1439). Исте године дође под Београд,

али га не мога заузети, те Евреносовић Али бег пређе у Угарску, којом

приликом запали и поруши подграђе града Мехадије. Одовуд беглер - бег

Шехабедин паша са крајишним беговима заузе Ново брдо и његове земље

хиџр. год. 843. Тад су султану везири били: Халил паша и Фадлулах паша,

а кадиаскер мула Велиедин.

Хоџа Садедин у својој историји Таг - ут - теварих , књ. И, стр. 363,

заузимање Новога Брда описује као и хроника Оруџа Адиловића из Једрена.

Пошто је султан Мурат без прекида држао у опсади град Смедерево два

месеца, после огорчене борбе, одбрана Смедерева затражи милост и предаде

град. Док се још град не беше предао, са хаџилука стиже Исхак бег. Као

првоме јунаку на тој граници и главном заповеднику, султан му упути ферман

да без одлагања пође и заузме тврђаву Нике боли јоли (по другим рукописма

Нике добро боли). Исхак бегу су упућене још неке војводе као што је Осман

челебија, господар од Гермијана, син Умур бега, сина Тимур Таша, а који је

касније јуначки погинуо у боју код Варне.

У турским историјама (...), борбе које су вођене у Морави, око

Смедерева и у пределима Ситнице и Бињачке Мораве, око Новога Брда,

помешане су тако да је по једнима Ново Брдо пало пре Смедерева, а по

другима после њега. (...........)

Хоџа Садедин (...) Шехабедин пашу и не спомиње приликом овог

заузимања Новога Брда и његових земаља. (..........)

Већина турских летописаца и готово сви наши кратки летописи

сложни су у тврђењу да се Ново Брдо 1441 год. предало румелиском беглер

- бегу, хадим Шехабедин паши. На основу назива хадим, а можда и Хамером

заведен К. Јиречек (...) Шехабедин пашу назива евнухом. (...) реч хадим има

главно значење слуга или склав, какав је тада био обичај да султан назива

своје људе, који су иначе у највише случајева заузимали и најугледније

положаје у двору и држави. (...) Пада међутим у очи да су тај надимак у

Турској носили редовно лица која су у јавну службу долазила из дворске

службе, за која су махом узимана деца немуслиманских родитеља или

одабрана деца царских сужања и робова.(...)"

[Шехабедин паша румелиски беглер - бег и везир ?] Није познато

шта је Шехабедин био пре него што је напустио унутрашњу службу у царском

двору. (...) "изгледа да је Шехабедин паша постао беглер - бег румелиски и

везир нешто мало пре турског напада на Смедерево, управо пре поласка

султанова против деспотовине Ђурђа Бранковића и угарских земаља, што би

могло бити 1438 год. или пре но што је султан 1440 год. с великом војском

пошао да опседа Београд (исп. К. Јиречек и Ј. Радонић, Историја Срба ,

књига II, стр. 141 и 145.) Том приликом је султан са престоничком стајаћом

војском и са војском анадолском, којој је тада био на челу ’ђувегија’ Караџа

паша, а новопостављени беглер - бег румелиски хадим Шехабедин паша је

упућен против деспотових градова у области Ситнице (...) Тако би се могле

објаснити обе титуле царског слуге (хадим) Шехабедина. Баша је, јер је

постао везир, а господар је свим западним странама, јер су му као румелиском

беглер - бегу биле потчињене све војводе на тој страни царства као главном

команданту трупа које су имале да освоје тај део деспотовине српске на

југу.(...)"

[Зидање Авале] "(...) Идуће године, после пада Смедерева, султан

Мурат је са великом војском пошао да заузме Београд, али није имао успеха,

иако га је држао у опсади шест месеци, од конца априла 1440. (...) У турским

хроникама није поименце поменуто учешће хадим Шехабедин паше за време

овог похода султановог, јер је он тада био на југу, где је довршавао запоседање

Ђурђеве деспотовине, али је Оруџ Адиловић у својој поменутој хроници, на

стр. 52 - 53, забележио да је султан Мурат, после пораза Мезид бегова у

Влашкој, послао Шехабедин пашу, те је испред Београда подигао Авалу

(Хавале). То би по Оруџу било хиџр. 845 ( поч. 22 - V - 1441 до 12 - V -

1442) год. Међутим наши летописи (...), забележили су: 1442 бист Хадум

паша под Белиград и сзида град Жрнов на Дунаву....

У ово доба, после неуспешне опсаде Београда и надирања Турака на

јужне границе маџарске краљевине, на маџарској страни се јавља Јован

Хуњади, у нас Јанош, Јанко, Јанкул, Сибињанин Јанко, који у целој Европи

стече глас великог јунака и вештог стратега у борбама против Турака, за кога

се каже да је био румунског порекла. Оруџ Адиловић (стр. 52) међутим за

њега каже да је био у служби код Али бега Евреносовића и да је тамо био

упознат са свима приликама које су у то доба владале код Турака. После је

утекао од Али бега, па је код угарског краља постао дворанин и његов беглер

- бег. Према тој верзији много ће вероватније бити да је Јанко био пореклом

са Балканског Полуострва..."

[Пораз Шехабедин паше у Влашкој ] "Царе, Господине, тај

мартолос по имену Јанко твоме слузи Мезиду испекао је колач. Заповеди

мени, своме слузи, да одем да му се за то осветим" рече Кула Шахин,

румелиски беглер - бег султану. "Од анадолске војске узе нешто, па са

румелиском војском пође и пређе преко Влашке. Баци се на јело и пило и

уживање. Бегови ће му рећи : "О, беже, непријатељ је ту!" А Кула Шахин

паша на то ће им рећи: "Он да види мој турбан, утећи ће неколико конака!"

То говорећи једнога дана стиже угарска војска. Шахин пак залогај, који му

беше у устима, не стиже да поједе. Појаха и побеже. Бегови му рекоше: " Хеј!

да изађемо у сусрет непријатељу, иначе нам је војска пропала". А он ће тад

рећи:" Спремите се вечерас. У пола ноћи ја ћу им показати." Чим се спусти

мрак, кад опасности од непријатеља није било, одмах он поче да бежи,

распитујући се једнако :"Је ли далеко или је близу Дунав?"(...) С ове стране

опет то чу Караман оглија (Ибрахим бег) да му је ујаку ( мати му је била

Муратова сестра) исламска војска потучена. Врло се обрадова, па навали на

земљу, где је планина Емир даг. Почини непочинства над исламским женама

и децом. Настави и стиже до Бег Пазара, па и ту почини још већа недела.

Кратко речено где му је нога ступила, почини ствари које не би ни неверник

учинио..." [ Према речима Ашик паше заде.]

ШПосле белешке о подизању Авале код Београда, Оруџ у својој хроници

прича како је султан да освети Мезид бегов пораз упутио Шехабедин пашу

са румелиском територијалном војском, са акинџијама и са 2000 јаничара.

"Шехабедин, како Оруџ прича, није прешао Дунав из Србије, него је преко

Влашке земље пошао у земљу Угарску. Али и он као Мезид бег бејаше се

понео, а успех је, како вели Оруџ Адиловић, "божја работа".Акинџије му се

растурише. Са њим бејаху остали само крајишне војводе и јаничари. /

Проклетник Јанко опет са маџарском војском изненади и овога као Мезид

бега. Беше напред истурио неверничке пешаке наоружане и гвожђем

оклопљене, а за њима коњица..."]

[Гизеове Анонимне хронике о истом догађају: "После свечаности

удаје цареве кћери за Исфендијар оглију хиџр. 844, султан Мурат се задржа

у Једрену, па Мезид бега посла у пљачку против Угарске земље. Овај пређе

преко Влашке и дође у Угарску земљу, али није имао успеха. Мезид бег је

претрпео пораз и сам погинуо. Муслимани су били побеђени 845. године.

Султан Мурат се намести у Софији. Његов беглер - бег Шехабедин паша са

румелиском војском, и са акинџијама и са јаничарима пређе преко Влашке и

дође у Угарски вилајет. Акинџије и јаничари му се растурише, те беглер - бег

хадим паша остаде сам. Проклетник Јанко нападе га изненада, па га као и

Мезид бега, разби хиџр. 846."]

[ Таг - ут - теварих хоџе Садедина има читав један одељак

посвећен поразу Шехабедин паше, састављен према хроници Ашик паше заде

и историји мула Нешрије. И по Садедину , "овај поход (је) извео беглер - бег

румелиски који се не зове Шехабедин паша него као у хроници Ашик паше

заде Кула Шаин (Куле Шахин) паша, који се беше сам понудио султану да

иде да освети пораз Мезид бега. На његово наваљивање царски ратни савет

је најзад одобрио тај поход. Њега поставише за заповедника над румелиским

војводама, па му уз то дадоше још и војску шест одабраних санџака Анадолије.

И тако Кула Шаин појаха коња златом искићена, па развивши барјак за веру

упути се у Влашку. Али будући хорјатске природе, он је био склон уживањима

и весељу. Сасвим бејаше сметнуо с ума што се догодило Мезид бегу.

Предавши се уживању, бејаше се понео до неба. Узалуд су војводе тога

тврдоглавог гордељивца својим саветима упозоравали да није прилично такве

пијанке одржавати, кад се налазимо међу непријатељима. Обраћали су му

пажњу на вести које су стизале и јављале о мноштву неверника. Он се на све

то не обазираше, него је продужио како је започео био. Онако полу пијан,

охоло им је одговарао : Како ће неверници кад му чалму (бурек) сагледају од

страха и трепета много конака далеко побећи. А неумољиви је његов мач један

огњени облак из кога место кише бризга крв!..." Гл. Елезовић, ТУРСКИ

СПОМЕНИЦИ I, стр. 1127 - 1128 ]

РАЗГОВОР УМОРНОГА ОД ИСТОРИЈЕ И ЖИВОТА

СА СВОЈОМ ДУШОМ

Јесам ли ја скупљач онога што отех?

Јесам ли ја онај чијем ће имену иза гроба поштовање и почасти

указивати? Јесам ли ја Бог у лику крокодила, преображење у његовом

ужасу? Јесам ли ја змија у ходу? Риба у сновима, у лету, риба која

прелеће реку?

Јесам ли ја син земље, дубоких година, који спава и који ће се поново

пробудити? Родити? Јесам ли син земље до њених граница?

Препорађам ли се и подмлађујем умирући свакога дана? Зар нисам пао

са планете Марс? Зар ми глава није одрубљена?

Јесам ли уздигнут? Јесам ли препорођен?

Јесам ли подмлађен?

(Живећи са женом која ми по годинама ћерка може бити?)

Ја сам ја, ја сам онај који јесам, ја сам Све.

Не бојим се више ватре, ничега се не бојим.

Ватра ме поново рађа, патња ме прекаљује.

Ја сам најчистија баштина оних чије је уморно срце. Кренуо сам путем

који води према рађању новог дана, рађању Сунца.

Кренуо сам према Горе, према светлости.

Тим путем путују јата врана и Велики медвед,

и то је пут умрлог и његове душе до загробног.

Одвајам ли се од сваког почињеног на земљи греха?

Ја људима ништа рђаво не учиних. Никога нисам убио.

Избегавао сам неистину. Избегавао сироте да уцвелим.

Избегавао да учиним штету.

Избегавао да ловим рибу у рибњацима туђим.

Желео сам да ми огњиште буде на тврдој и сигурној основи,

где обично дижу храмове.

Жао ми је што сам многе дане страћио на погрешне ствари

и што се чешће не сусретах са боговима.

Изабрао сам огњено море у коме истински богови

живе од истине сваког тренутка...

ФАНТАЗМАГОРИЧНА ИСТОРИЈА

Погледајте слику П. де Косима :

Откриће меда

Прошетајте се периодом 1498 - 1998.

И видећете што треба да видите

Мишеви читају секутићима старе новине

тапије и пергаменте, кад већ нема

других читаоца : архивара, критичара

и оних који разврставају

Новине и књиге брзо избледе,пожуте

А мед што више стоји,све је бољи

Мртви су песници и мртви критичари

о њима брине конфесија мишева

Све пропада брзо,осим камена и меда

Постоји речица Железник

и шљака од руде коју су топили Римљани

Краку лу Јордан

И постоји златан двор

златна трешња испред балкона

златне лепотице

о којој извештаји ништа не кажу

али кочијаши памте

као лисице то кисело грожђе

сећају се младог чобанина

што је дувао у беле гајде

наследника Проперцијевог

који није писао

већ је певао песме

о златној лепотици

и златној трешњи

и дивне жртве приносио

шумском жртвенику

Било је дакле лепших дана

кад су цветале липе око Железника

и кад је у каменим калупима

цврчало растопљено злато

као тартуфи и буковаче

на лоју од дивојарца

и кад су по бујним ливадама

бљештали цветови као дијаманти

И кад је лепотица сва од злата

босонога прелазила реку

огледајући се у њој као у огледалу

Огледала су била дубока и јасна

уоквирена златним оквиром

Златна лепотица је била

лепша од Цинтије,милосрднија :

њено је тело сијало

природним особинама

У дубини тога огледала

низ литице су клизиле

сенке орлова и сјај

и тугованка гајдаша

из дубине

У дубини тога огледала

разлегали су се векови

као златни титраји

Материца предела се затворила

као цвет у сутон летњи

кад су пристигли први варвари

и разбили чудесно огледало

Затим су дошли нови варвари

и преорали дивна брда

и после краћег задржавања напустили

ревире Грабову Реку, Северни Железник,

Огашу Станки, Бадалан и Бродицу

Главни геолог рудника, иако је нашао

зрнца злата чак и у римској шљаци

вођен златним телетом ,није написао ништа

у свом извештају, ни узгред

о легенди о златном двору

златној трешњи

златној лепотици

и чудесном огледалу

Трава и шума су обрасли

копове и развалине као гробове

све, сем рудник сећања једног младог песника

можда баш оног кога су родили

свирач на белим гајдама

и златна лепотица

откривши мед у једном шупљем стаблу

вођени смарагдним сузама Железника.....

(1971.)

*

Балкански трговци златом имају свога Кума

И Кум има своје прикумке

и колевку од злата

А сиротиња не може да купи

ни колевку од буковине

Сиротиња кува младе коприве

и јаја од мрава

и брсти са грана прве развијене листиће

букве

Нема више никог у шумама,

ни разбојника ,ни хајдука.

На шалтеру банке службеник

са цвикерима златног оквира

хладнокрвно

броји зелене банкноте

Новчанице су замениле злато

Само су пчеле остале исте,

оне упорно лете у шуму

и сисају прашнике

одлично варе

и пуне шупља стабла

бесмртним сладилом.

(24. мај 1997.)