Химере

ХИМЕРЕ

Говорио сам већ о химерама

на врло упрошћен начин (чини ми се).

Оне су опет ту, док размишљам

о једном воћњаку на чијем крају

беше шупље багремово стабло

пуно саћа и меда одбеглих пчела.

И о једном комаду њиве покрај пута.

О том путу насутом шљунком.

(То су све химере,

али могле би постати јава,

нешто оствариво, могуће,

трајно и битно.

Химере су ме водиле

и још увек ме воде.

Тишина летња ритова, ливада

Слапови хмеља. Предања мајке.

Вечност. Химере су њени суседи.

Док ме буду водиле,

ма колико то изгледало апсурдно,

нећу залутати у овој загубици.

Поново говорим о химерама,

схвативши да су ме четрдесет

и пет година одвлачиле од празнине

и несумњивих знакова пропадања.

химере воде тим макадамским путем -

слепим цревом за хиљаде и хиљаде -

што се успиње на брежуљак.

то место је узвишено и као створено

за светски левак, који само ја видим,

који сам видео силазећи низ благи брег,

удишући њихов мирис.

Химере су ме водиле уз брег,

низ брег, и према анепрегледним шумама,

острвима млечних печурака, детињства и јеленака.

Химере су ме довеле довде.

ИСТО ТО, АЛИ МАЛО ДРУГАЧИЈЕ

11

То је слика истинског мрачног Лавиринта

са љубавним гнездом, у средишту,

где црна учитељица набрекле вулве, мами минотаура.

То је оргија у коју се укључују

сви који би да преотму суморан простор,

собицу на крају степеништа

налик на затворску ћелију.

Ветру је додељена улога лепеза

огромних, невидљивих.

Није тешко одрешити снове

братовљеве, очеве, мајчине.

Мртви навраћају у наш дом ноћу и понекада су неизбежни.

То је љубав којој је у мрачној празнини досадно,

па куцка о чаше, о екран телевизора, о прозорско окно.

Може ли то чути и осетити онај

ко у себи не носи бесмртну душу?

Лепезе огромне као напета једра

стварају вртлоге врелог ваздуха,

који ломата врхове јела.

Лепезе лепршају и стварају вртлоге.

Вртлог има облик левка,

левком дух силази

у лавиринт и снове...

12

Један круг се затвара,

други круг се отвара.

(Мртва врана покрај пута, у прашини.)

Илузија је неопходна и благотворна.

Као бистра, брза вода, у којој се види

сваки камен, и рибице. И белоушка,

што вијугајући мили према другој обали

и шибљу.

Та вода провидна, текућа, и сваки тај

камен у води пресвучен зеленом скрамом,

пут су којим путује летња светлост,

ту је рођена Вечност, ту одњихана -

свака илузија је ту сувишна и отровна...

13

Други круг се затвара,

трећи круг се отвара.

Трећи врата отвара,

дим дувански бледоплав

(као избледела боја врата),

лети према врту еденском.

У соби никог нема:

соба је пропушила!

Ствари су проговориле:

зелена мастионица,

камен у облику стопала,

пањ - печурка,

троножац,

катраница,

дарак,

краљица пећи,

жбан,

дрвени застург,

чамов стари сто,

гитара са две жице,

балалајка са три,

флаше са млевеним парадајсом,

празне тегле...

Чудо се догодило: соба је пропушила,

ствари су проговориле!

Пасуљ у џаковима од хартије,

гајтани,

каишеви,

семе бундева у мрежастим врећама...

Соба слуша ту расправу ствари

и пуши невидљиву цигарету...

14

БОЖЕ, учини немогуће

и прослави име своје!

Кућа чека у жбуњу дивљих ружа свога Домаћина. Свако село, заселак,

селиште, варош и градови. Чека у жбуњу, у корову, усред мртвих

коприва, сунчајући се на слаповима хмеља.

Лето са пљусковима обукло је у красоту долине и равни, падине

брегова, стрме стране и усеке шумских потока, напуштене салаше низ

Дунав од Новог Сада до Карловаца, од Београда, Гроцке, Смедерева

до Великог Градишта, Голубца, Кладова Бог је даривао непроцењиву

дивоту. Питку воду са Мироча, опојно вино крајинско, ледене изворе

из стена ђердапских, чобане који свирају својим стадима и

ћувицима.Чека свака кућа као озебли гуштер сунце које се

рађа.Светлост која ће обасјати овај мрак и отпад, ове што играју на

отпаду већ деценијама под покладним маскама.

Путеви су зарасли травом, шуме су прогутале гробља и безбројне

прагове салаша. Кућа чека да кресне огњило о кремен, варницу и ватру

која ће запалити огромни отпад, сеоски, градски, свачији и ничији. Јер

Кућа и све около ње је претворено у највећи отпад на коме буја татула

и штирак, бурјан, зова, леска, маховина... Много је неокресаних дрвета,

разгранатих. Много је црепова склоних паду... Ко буде запалио тај крш

и отпад, уживаће као онај лудак Нерон у пожару Рима...

Боже, учини немогуће и прослави име своје, нек’ лију

пљускови светлости, хиљадугодишњи пљускови!