Гићин Фунакоши

Шото је нарочито истицао духовну компоненту у Каратеу. Често је наводио лоше примере Карате “мајстора” који су своје знање представљали у јавности разбијањем предмета или претерано хвалили своју вештину и своју снагу. Говорио је да се вештина једног мајстора не мери са бројем разбијених црепова, већ нивоом технике и високо развијеним моралним вредностима. Вежбањем Каратеа човек стиче самопоуздање, па нема потребу за истицањем и доказивањем, наравно уколико је схватио дух Карате-Доа и уколико се њиме и влада. 

Фунакоши Гићин почео је да тренира Карате на родној Окинави, као једанаестогодишњак, слабашно, болешљиво и повучено дете. Један од његових другова из школе био је син мајстора Каратеа Азатоа, па се тако Фунакоши први пут сусрео са Каратеом и упознао свог првог учитеља. 

У то време власти на Окинави забрањивале су вежбање Каратеа, па су се тренинзи одржавали у строгој тајности, а учитељи су својим ученицима забранили да говоре о Каратеу. Вежбало се тајно, најчешће ноћу. Млади Шото одушевио се овом вештином и није му било тешко да ноћу пешачи и по неколико километара да би отишао на тренинг. Након неколико година здравствено стање Фунакошија се поправило, Шото је ојачао и стекао самопоуздање, па је почео да размишља о томе да свој животни пут посвети Карате-Доу. 

Након школовања Шото се запослио као учитељ, оженио се, основао породицу, али Карате је и даље био саставни део његовог живота. Жена га је подржавала у томе, чак је и сама почела да вежба Карате. Када би се уморила од кућних послова, излазила би из куће у двориште и вежбала кате. С временом је и сама подучавала Фунакошијеве ученике. 

Карате је из године у годину добијао све више присталица, укинута је забрана тренирања, а 1902. године Карате ја на Окинави чак ушао и у школски програм. Наравно, један од првих учитеља који су у школи подучавали Карате био је Гићин Шото Фунакоши.

Како су године пролазиле Шото је са неколико пријатеља често путовао по Окинави и јавно демонстрирао Карате, што је допринело све већој популарности Каратеа. Прва демонстрација ван Окинаве приређена је у Јапану, у центру борилачких вештина у Кјоту, 1916. године. Неколико година касније, 1922. године тадашњи министар просвете позвао је Фунакошија са групом његових ученика да изведу Карате демонстрацију у Токију, која је била прихваћена са одушевљењем. Шото је након демонстрације намеравао повратак на Окинаву, али га је „ Кодокан Ђудо Институте” позвао да одржи предавање о Каратеу, а неколико угледних грађана тражило је приватне часове. Како није зарађивао довољно за живот, Шото је остао у Јапану и  наставио да организује демонстрације, такмичења као и да обучава студенте на најпознатијим универзитетима. Становао је у студентском дому, а за узврат је прихватио посао домара, ноћног чувара, баштована, чистача - радио је све што је било потребно! У својим мемоарима Фунакоши истиче овај период као један од најтежих у животу. У то време је имао мало ученика, па је од Каратеа добијао мало новца. Чак је и кувара у студентском дому наговорио да тренира Карате. Кувар није плаћао тренинге, али је и Шото за узврат добијао јефтиније храну. Труд се ипак исплатио - број ученика непрестано је растао, људи свих занимања желели су да вежбају. Како су се и Фунакошијева три сина доселила у Јапан, Шото је одлучио да и он остане у Токију. 

Највећу част му је приредио јапански Цар затраживши да Шото организује демонстрацију Каратеа на двору. Тада је већ био шездесетогодишњак. Са шест својих ученика извео је кату, а после је био позван на пријем код Цара. Био је то врхунац каријере за сиромашног младића с Окинаве који је сваке ноћи километрима пешачио до куће свог тренера и који у то време није ни сањао о томе да ће се једнога дана цели Јапан дивити његовој вештини.

Међутим, тек 1935. године Фунакоши је добио своју дворану у којој се вежбао искључиво Карате. Дворана је изграђена помоћу донатора из целог Јапана, а име јој је било “Шото-кан”. “Шото” је био псеудоним који је Фунакоши користио при потписивању својих песама (есеја). То је био његов надимак још од детињства. 

По изградњи дворане Шото је установио правила понашања у њој, која се и данас примењују у Карате Дођо-има широм Света. Израдио је наставни план за своје ученике, одредио критеријуме за нивое ученичких и мајсторских звaњa (Кју и Дан). Своје напредније ученике поставио је за тренере широм Јапана. 

Фунакоши је ипак говорио да за тренинг Каратеа није неопходна дворана, сала: свако место може бити дворана и онај ко жели да прати пут Каратеа (До) не сме то никада заборавити. 

Својом првом књигом “Рју Кју Кемпо Карате” (1922) Шото је установио темеље данашњег Каратеа. Касније је писао о свом животу, односно о правилима која сваки каратека треба да поштује и усвоји уколико жели доследно да прати пут Каратеа. 

Једна од важнијих ставки је и исхрана. Фунакоши истиче умерену исхрану богату поврћем као врло важну за здравље. Шото је лети увек јео топла, а зими хладна јела. Што се тиче облачења, није волео топлу одећу, а спавао је на тврдој подлози и користио увек само један покривач.

Спавао је у собама на горњим спратовима, јер је пењање уз степенице сматрао одличном вежбом за ножне мишиће. Устајао је увек рано, и сам поспремао своју собу. Чистоћу просторија, одеће и тела, као и свакодневно купање нарочито је истицао. 

Када је реч о тренингу Каратеа Шото саветује свима да на тренингу буду крајње озбиљни, да им противник буде увек у глави, и кад седе, стоје или ходају. Човек који заиста жели да научи Карате чекају га године тренинга, јер Карате се састоји од безброј техника и вештина које се не могу савладати за кратко време. Карате могу вежбати сви - млади и стари, снажни и слаби, мушкарци и жене, деца…

У Јапану је настало више стилова Каратеа, јер је готово сваки велики мајстор Каратеа имао своја тумачења извођења одређених техника. Фунакошијева жеља је била да се све Карате школе уједине у једну, али ова жеља му се никада није испунила. ( Делом и Фунакошијевом жељом данас се у Карате клубу ШОТО упражњава и Шотокан и Kјoкушин Карате).

Гићин Шото Фунакоши био је активан све до краја живота, па је и у позним годинама демонстрирао Карате широм Јапана. Вероватно није ни слутио да ће и данас пола века од његове смрти, његова слика бити присутна у Дођо-има и дворанама широм Света, као и да ће га ученици и тренери Каратеа поздрављати пре и после сваког тренинга. Његово име знају сви који вежбају Карате-До и поштују га као симбол свих вредности.