Ката је јапанска реч чије значење је облик, састав, форма. У каратеу се врло ретко употребљава превод “формална вежба” или “обавезни састав” када се покушава на српски језик превести страна реч или када се жели направити паралела са другим спортовима. Како год било садржина превода не обухвата целину појма тако да је уобичајено да се реч ката користи као интернационални стручни термин. Овакав начин вежбања није специфичан само за карате већ га сусрећемо и у другим борилачким вештинама. Аикидо, иаидо, ђодо, ђудо, ђуђутсу, кенђутсу, кендо и још неке користе исти назив као и карате - ката. Борилачке вештине које нису изворно јапанске за овакав начин вежбања имају различите називе : у Хапкидо-у то је Хјонг, у Кунг фу-у Тао лу, у Таеквондо-у Поомсае итд.

    Ката после много пута понављања и времена вежбања представља јединство и усавршава се као појединачна техника. Да би ката била заиста ката, вежбач мора бити потпуно свестан значења сваког покрета које његово тело изведе. За разлику од борбе, где у директном сучељавању доказујемо ко је бољи, у вежбању ката смо сами са собом. Самим тим нисмо само у замишљеној борби са противником, већ и у стварној борби са самим собом. Зато резултат вежбања није само напредак у техничком и физичком смислу, већ и у менталном.

    “Карате ни сенте наши” – “У каратеу нема првог напада”. Изрека јасно говори да је карате одбрамбена вештина. Најбоља потврда томе налази се у катама чији корени сежу дубоко у прошлост. Наиме, све почињу блоком. То јасно говори да је агресија искључена и да је карате осмишљен као одговор на њу. Овде треба истаћи да блокови у катама не служе само да “приме” ударац већ у комбинацији са кретањем према напред представљају елемент напада потврђујући тако карате правило : “Одбрана нека је напад, напад нека је одбрана”.

Првобитне кате су настале у времену када је одбранити се значило избећи смрт јер су се борбе завршавале фатално или са тешким последицама. Реална борба је имала само једно правило : преживети. Пошто кате представљају одбрану од више нападача садрже најефикасније технике које се изводе коленима, лактовима, прстима... а мета су им виталне тачке на човечијем телу. Немирна времена су омогућила проверу техника у реалној борби тако да су у њима остале само најупотребљивије у самоодбрани.

Назив сваке кате има одређено значење које се не преводи. Оно је стручан, међународни термин. У прошлости су биле начин преношења изворних, оригиналних техника и борилачког искуства одређених школа. Ако замислимо време у којем је ниво писмености био врло низак, а могућност преношења знања у поређењу са данашњицом занемарљив схватамо да су имале непроцењиву вредност у преношењу генерацијски стеченог знања. Њихова вредност се не огледа само у покретима већ и у филозофским порукама које је творац наменио генерацијама које долазе иза њега. Разрешење значења порука је захтевало осим напорног физичког рада кроз дуготрајни временски период и мобилизацију целокупне менталне енергије. У кинеском периоду развоја каратеа сматрано је да је потребно девет година како би се научила једна ката. Три године за ставове, три године за ударце и три године за захвате. У окинављанском периоду било је потребно три године да би се савладала једна ката. Њихово вежбање је био доминантан начин вежбања каратеа. Из визуре данашњег времена које карактеришу ТВ, компјутери, интернет, развијени саобраћај, брзи ритам живота... овакав начин вежбања је неразумљив и неприхватљив. Међутим ако покушамо да замислимо тадашње време схватићемо да људи нигде нису журили и да су имали времена да се посвете себи. Вежбали су тешко и мукотрпно што је доводило до савршенства технике и духовног сазревања.

У тражењу почетака настанка ката неки теоретичари каратеа сежу до праисторије. Они у религијским ритуалима који су извођени у првобитној заједници налазе сличност са катом. Врач или они који су изводили ритуал, кретали су се под‌једнаки број корака како на једну страну, тако и на другу, како напред тако и назад и враћали се на тачку са које су пошли. Већина најпризнатијих ауторитета настанак ката и самог каратеа везује за индијског калуђера Бодхидхарму који је живео у шестом веку наше ере. Њему се приписује стварање прве кате при чијем је извођењу појединац био свестан њене вредности и значења сваког покрета. Такође је имао пуну свест и потпуно знање о свим аспектима и утицајима њеног извођења. Ту кату и данас практикује више великих светских стилова изводећи је у неколико сличних верзија под називом "Сaнћин". Првобитни начин извођења ове кате је био са отвореним шакама и са друкчијим начином дисања. Верује се да је Бодидарма покрете Санћин кате створио по угледу на физичке вежбе које се практикују у Јоги – Мудре, а да је дисање преузео од тибетанских монаха. Мудре су једноставни покрети који се изводе по моделу линије или евентуално круга. Карактерише их монотонија у извођењу и наглашена ментална усмереност. Даљи развој ката везан је за сам развој борилачких вештина на простору Кине који се одвијао у правцу имитирања начина борбе одређених животиња као змије, тигра, богомољке, мајмуна, итд.. То се неминовно одразило и на кате чији покрети опонашају покрете одређене животиње у борби. Преласком вештине на Окинаву сама вештина, а са њом и кате, доживљава трансформацију и поприма облик из којег је касније настао карате који ми данас познајемо.

На Окинави су вежбане две групе ката које су се суштински разликовале. Оне које су потицале из Нахе угледале су се на кинеске. Опонашале су животињске покрете у борби, а одбрану су базирале на избегавању напада брзим, меким покретима. У кате из Шури, учитељи са Окинаве су унели нове снажне елементе. Њихово извођење је имало за циљ директну одбрану или директни напад као превентиву противниковог напада. Таква идеја замишљене борбе диктирала је чврсте ставове чији је ослонац на целим стопалима, а тежиште спуштено. Обе групе ката третирале су само ниске ножне ударце.

До почетка 19-ог века садржај ката и начин извођења је био непроменљив. Генерације у назад изводиле су идентичне покрете и никоме није падало на памет било шта да мења. Представљале су својеврсну ризницу знања која је чувала у себи највећи део техника и борбеног искуства одређене школе. Егзистирао је већи број ката са приличним бројем варијација са мањим или већим одступањима у зависности од извора учења, локалитета, школе и слично. За само мали број њих се знало ко их је осмислио јер су као и у случају народне књижевности постале опште прихваћене тако да им се творац и поред стручне анализе не може са сигурношћу утврдити.

Стварање модерног каратеа у првој половини двадесетог века неминовно се одразио и на кате. Велики учитељи и лидери школа на основу свог стеченог искуства, схватању ката и каратеа, уводе промене у форми, току покрета, ритму, тумачењу истих... Старе кинеске и окинављанске кате су садржале историјске и филозофске поруке што је захтевало вишегодишње упорно систематско вежбање за њихово разумевање. Ни мало их није било лако научити. Извршена је ревизија при којој су избачени сви елементи који нису одговарали измењеној концепцији вежбања. Све су поједностављене, шаблонизоване и геометризоване. Технике у њима имају примењиви борилачки смисао и одговарају идејама модерног каратеа. Њихово упрошћавање их чини лакшим за учење и разумљивијим. Од великог броја ката направљен је избор оних које су међусобно различите и које се међусобно допуњују. Међу њима је направљена класификација према нивоу тежине елемената које садрже. Установљен је критеријум по којем је за сваку кату пронађено, одређено, који је ниво знања потребан да би се она квалитетно извела. Поред промена у садржини долази и до промена назива неких ката. Кинески називи су замењени јапанским терминима у циљу што веће јапанизације вештине. Стварање нових стилова доводи до стварања нових ката. У њима се наглашава различитост техника као и различитост приступу борби у односу на друге стилове. Оне добијају имена која су најчешће везана за јапанску историју. Мање познати и мање квалитетнији учитељи и дан данас мењају кате у складу са могућностима свога извођења и индивидуално стилским карактеристикама. Тако стварају сопствене системе ката произашле из незнања и неразумевања суштине. Такве кате и такве учитеље треба избегавати. И поред утицаја савременог живота на карате који је попримио све елементе спорта и као његов део прати све иновације у приступу и методологији тренинга и данас постоји један мањи број учитеља који практикује архаичне кате са езотеричким елементима који превазилазе оквире физичког вежбања.

    Према пореклу и времену настанка кате се деле на старокинеске, окинављанске и јапанске. Иако су настале под утицајем ката из прве две групе, јапанске су донеле нове елементе извођења. Према особеностима при извођењу деле се на кате снаге, брзине и дисања. Код првих је наглашена снага која се испољава кроз успорене покрете. Друге карактерише брзина извођења док је код трећих пажња усмерена на технике дисања. Циљ трећих је активирање и контрола ки енергије. Њих мора да подучава искусан Учитељ јер у противном постају скуп покрета који немају позитиван ефекат на вежбача. Треба нагласити да постоји мишљење да оваква подела није добра и да не постоје чисти типови ката. Заснива се на томе да се у катама сусрећу све три особености које се преплићу у различитом интензитету. У зависности коме су намењене кате се деле на ученичке и мајсторске. Ученичке су засноване на извођењу основних - базичних техника и представљају увод у сложеније кате. Њихово практиковање се никада не прекида у тежњи да се достигне савршенство извођења.

Назив исте кате у различитим стиловима каратеа може бити другачији. Такође ката са истим називом у различитим стиловима се изводи на другачији начин. Кате које се уче у оквиру школа истог стила могу се изводити са мањим изменама. Исти покрети у катама могу бити тумачени на различите начине. Дешава се да исти Учитељ исту кату после низа година подучава на измењен начин.