MANASTIRI
Najstariji hramovi Srpske pravoslavne crkve u Dalmaciji datiraju iz vremena prvih seoba u te krajeve, dok po tvrđenju episkopa Milaša postojala je u Splitu sve do 1185. godine pravoslavna crkva Uspenija Bogomatere. Godine 1317. započeta je gradnja najstarijeg manastira Krupe, donacijama srpskog kralja Stefana Milutina i slijedeća dva Stefana Uroša III 'Dečanskog' i Dušana 'Silnog'. Manastir su osnovali monasi koji su izbjegli iz bosanskog manastira istog imena i to je najstariji pravoslavni hram u Dalmaciji.
Manastir posvećen Sv. Arhangelu Mihailu, u narodu poznat kao manastir Krka, podignut je oko 1350. godine kada je i osvećen. manastir Krka je središte vjerskog života srpskog naroda u Dalmaciji. Manastir je zadužbina Jelene, sestre srpskog cara Dušana i žene bribirskog velikaša Mladena III Šubića. Godine 1615. u manastiru Sv. Arhangela Mihaila otvorena je, po nekim izvorima, prva srpska srednjoškolska ustanova, a zvala se gimnazija, tj. BOGOSLOVIJA. Sa malim periodima prekida i promjenom mjesta, 1647. godine, kada su se monasi iz Krke sklonili najprije u Šibenik, pa u Zadar, pošto je zapretila turska opasnost, Krčka Bogoslovija nastavila je svoj skoro četiri vijeka dug rad i nakon najnovijeg rata, zasad još u izbjeglištvu, u Divčibarama i Srbinju.
Manastir Dragović, na izvoru Cetine, podignut je krajem četrnaestog vijeka, poslije kosovske bitke, između 1389. i 1395. godine, a osnovali su ga vojnici bosanskog kralja Tvrtka I, po povratku sa Kosova. Podizan je u vrijeme kad je srpski narod ispred turskih zuluma bježao iz Bosne prema moru, a do sada je tri puta premještao svoje temelje. Najprije je podignuta crkvica, zadužbinama običnog siromašnog svijeta i kaluđera, pa male ćelije i tako se vijekovima proširivalo, doziđivalo i rušilo, te premještalo. Manastir Dragović je siromašni manastir bez nekakvih značajnih vrijednosti, ostataka fresaka ili pisanih ostataka. Njegovi kaluđeri, bježeći ispred Turaka, osnovali su u mađarskoj manastir Grabovac. Posljednji put, zbog građenja vještačkog jezera Peruča, manastir je preseljen i na Malu Gospojinu, 1959. ponovo osvećen. Pored pomenuta tri manastira, nastala kroz četrnaesti vijek, još jedna crkva je iz istog vremenskog perioda, crkva Vaznesenja Gospodnjeg u Cetini, osvećena 1389. godine, a drugi put 1938. godine.
Kroz čitav petnaesti vijek niče prvi talas hramova Srpske pravoslavne crkve, a to upućuje i na prve veće naseobine srpskog naroda u ovom dijelu Balkana. Iz tog vremenskog perioda su crkve: crkva Prenos mošti Sv. Nikole u Kuli Atlagića, osvećena 1446. godine i crkva Sv. Georgija(Đurđa) u Pađenima, osvećena 1456. godine. Godine 1458. osvećena je i crkva Sv. Apostola Petra i Pavla, u kninskoj Polači, a četiri godine kasnije, 1462. osvećena je crkva Prenos Mošti Sv. Arhiđakona Stefana, u Golubiću, kod Knina. Crkva Sv. Georgija u Kninskom Polju(na tzv. Sinobadovoj Glavici) osvećena je 1468. godine. Kapelica Sv. Đurđa u Kalanjevoj Drazi sagrađena i osveštana u
periodu između 1418. i 1420. g. Na samom isteku petnaestog vijeka, 1497. osvećena je crkva Sv. Arhangela Mihaila, u selu Miranje, u Ravnim Kotarima.
U slijedećem vremenskom periodu(od šesnaestog do osamnaestog vijeka) podignut je i osvećen najveći broj pravoslavnih hramova u Dalmaciji. U šesnaestom vijeku, uporedo sa najvećim talasom dolaska Srba u Dalmaciju, osvećene su po njihovom podizanju crkve, crkva Sv. Jovana Preteče, u Skradinu, osvećena 1521, godine, mada su neki istoričari mišljenja, da je ista sagrađena za vrijeme dinastije Šubić, kao zadužbina Jelene, još u periodu između 1347. i 1350. godine. Godine 1524. osvećene su dvije crkve: crkva Sv. Luke, u selu Dalmatinska Ostrovica i crkva Sv. apostola Petra i Pavla(Petrova crkva) u Biovičinu Selu. Crkva Sv. Nikole u Kistanjama, osvećena je 1536. godine, dok su godinu poslije, 1537. godine, osvećene: crkva Sv. proroka Ilije u Đevrskama, crkve Sv. Georgija u mjestu Biljane i Radučić, crkva Sv. Nikole u Žagroviću i crkva Sv. Jevanđeliste Luke, u Mokrom Polju. Crkva Sv. Ilije u Zadru je osvećena 1548. godine, dok su u drugoj polovini vijeka, osvećene: crkva Sv. Georgija u Smokoviću osvećena 1567. godine, crkva Sv. Julijana(u zgradi starije bogomolje) u Šibeniku, osvećena 1569. godine, crkva Sv. Joakima i Ane, u Bribiru(na Bribirskoj Glavici), osvećena 1574. godine, crkva Sv. Trojice u Biskupiji, osvećena 1577. godine, crkva Sv. Ilije u Markovcu, osvećena 1589., te crkva Roždestva Sv. Jovana Krstitelja, u BENKOVCU, osvećena 1590. godine i crkva Sv. Nikole, u Bratiškovcima, osvećena 1592. godine.
Početkom sedamnaestog vijeka osvećene su mnoge crkve u okolini Knina i Drniša i to: crkva Roždestva Sv. Jovana Krstitelja u Strmici, osvećena 1618. godine, a iste godine su osvećene i crkve Sv. Georgija, u Plavnu i Žegaru; crkva Uspenija Bogorodice u Drnišu, te crkva Sv. Nikole u Vrlici. Nešto kasnije, 1648. godine, osvećena je crkva Sv. Dimitrija u mjestu Konjevrate, a 1669. godine i crkva Sv. Nikole u Erveniku. Crkve Sv. Nikole u Vrbniku i Sv. Georgija u Islamu Grčkom osvećene su 1675. godine, a crkva Sv. Petke u Kolarini i crkva Duhovi, u Obrovcu, osvećene su godine 1682. Crkva Sv. Spiridona, u Skradinu, osvećena je 1687.godine, a crkva Sv. pravednog Lazara, u Brgudu, 1689. godine na 300-tu godišnjicu boja na Kosovu.
U osamnaestom vijeku sagrađene su, te osvećene: crkva Sv. Apostola Petra i Pavla, u Broćancu, kod Splita; crkva Sv. Simeona Stolpnika, u selu Jagodnja i crkva Sv. Jovana Krstitelja u Miočiću. Crkva Sv. Ilije u Otonu osvećena je 1702. godine,a crkva Sv. proroka Ilije, u mjestu Ceranje, 1712. godine. Godine 1724. osvećena je crkva Sv. Georgija u Dobropoljcima, a 1730. i crkva Roždestva Sv. Jovana Krstitelja, u mjestu Baljci. Crkva Male Gospojine, u Bilišanima Donjim, osvećena je 1739. godine, a 1744. osvećena je crkva Sv. Georgija u Kričkama. Godine 1770. u Ublima, osvećena je crkva Sv. Georgija, a 1772. crkva Uspenija Bogorodice u mjestu Glavina Donja. Crkva Vaznesenja(na šibenskom groblju), osvećena je 1778. godine, a crkva Sv. Apostola Petra i Pavla, u Biočiću, odnosno Tepljuhu, osvećena je 1780. godine. Godine 1782. u mjestu Kanjani, osvećena je crkva Sv. Petke, a 1784. godine, osvećene su: crkva Sv. Arhangela Mihaila u Otišiću i crkva Uspenija Bogorodice u Šušcima.
U devetnaestom vijeku, osvećene su brojne crkve, a među prvima Sv. Spiridona u Zadru, 1807. godine, te crkva Uspenija Bogorodice u Šibeniku(u gradu) 1810. godine. Godine 1814. osvećena je crkva Pokrova Bogorodice, u Biteliću, a 1815. crkva Sv. Petke u Bjelini. U Štikovu je osvećena crkva Sv. Luke 1816. godine. U mjestu Tribanj, na magistralnom putu Zadar - Rijeka, godine 1830. osvećena je kapela Sv. Trojice, a 1865. i crkva Sv. Arhangela Mihaila. U Zelovu je 1836. godine osvećena crkva Sv. proroka Ilije, a 1852, u Drnišu(na pravoslavnom groblju) osvećena je crkva Sv. Arhangela Mihaila. Crkva Duhovi, u mjestu Lišane Tinjske, je osvećena 1854, a 1856. osvećene su u Zelengradu crkva Sv. Apostola Petra i Pavla i crkva Male Gospojine u Medviđi.
U Zadru je 1859. godine osvećena kapela Sv. Georgija. Godine 1866. osvećena je crkva Pokrova Bogorodice u Kninu. U mjestu Poljica, kod Zadra, osvećena je 1868. godine crkva Male Gospojine. Godine 1872. osvećene su tri pravoslavne crkve: crkva Sv. Jovana Krstitelja u Žitniću, te crkve u Kašiću i Smilčiću, podignute u slavu Sv. proroka Ilije. U Splitu je 1884. godine osvećena crkva Sv. proroka Ilije, a godine 1922, kapela Sv. Save. U Zadru je, 1887. godine osvećena još jedna kapela(u bolnici) koja je posvećena Sv. Kuzmanu i Damjanu.
Godine 1889., na 500-tu godišnjicu Kosovske bitke, osvećena je crkva Sv. cara Lazara('Lazarica', u Zvjerincu, u Kosovskoj dolini. Druga crkva u Kistanjama, osvećena je 1890. godine, a posvećena Sv. Kirilu i Metodiju. Godine 1895. osvećene su još tri pravoslavne crkve: crkva Sv. Georgija u Velušiću; crkva Prenos mošti Sv. Nikole u mjestu Čista Mala, te kapela Sv. Petke, na pravoslavnom groblju u Skradinu. U mjestu Noskalik, osvećena je 1896. crkva Sv. Nikole, a 1897. u mjestu Uništa i crkva Sošestvija Sv. Duha.
Na početku dvadesetog vijeka, osvećena je crkva Ivanjdan, u Zasioku, koja je kasnije potopljena jezerom Peruča.Godine 1936. osvećena je crkva Sv. Apostola Petra i Pavla u Sinju, a između dva rata i kapela u mjestu Crno, nadomak Zadra. Nakon drugog svjetskog rata, osvećene su pravoslavne crkve: Sv. Save u Zemuniku i crkva Roždestva Sv. Jovana Krstitelja, u selu Ivoševci.Crkva Sv. Nedjelje, u Oćestovu, osvećena je 1960. godine, a istoimena crkva u Kožlovcu, 1966.godine. U mjestu Razvođe je 1970. godine osvećena crkva Sv. velikomučenice Nedjelje, a 1976. u mjestu Dabar, osvećena je crkva posvećena istom svetitelju. U Maovicama, 1981. godine osvećena je pravoslavna crkva Sv. velikomučenice Nedjelje, a istoimena crkva 1987. godine u Karinu. te crkva Sv. Vasilija Ostroškog u mjestu Crnogorci, jugoistočno od Splita, 1988. godine
МАНАСТИР КРКA
Три и по километра источно од Кистања,у кањону Крке, смјештен је манастир назван по ријеци која поред њега протиче. Овај древни манастир Крку подигла је српска принцеза Јелена, сестра цара Душана, удата за хрватског кнеза Младена II Шубића,посветивши га св. арханђелу Михаилу. Било је то 1350. године. Предање каже да су манастир на данашњем мјесту основали монаси приспјели из Свете Земље и то из манастира Св. архистратига Михаила, којег је тамо подигао краљ Милутин. Њих је на то наговорио исповиједник принцезе Јелене, монах Рувим. Одговор на питање зашто је баш на том мјесту подигнут овај православни светоархангелски манастир можемо потражити и у тврдњи старог историчара Луцијуса који говори о проповједима апостола Павла Далматинцима у простору око ријеке Крке. Близина римског војничког града Бурнума и катакомбе испод самог манастира оснажују ту тврдњу и наводе на закључак да су оснивачи Манастира знали за то па да су управо ту и установили ову светињу.
Педесетак година касније, 1402., како стоји у запису изнад улаза, манастир је дограђен.
Од времена оснивања па до нашег времена манастир Крка је био и остао духовни центар православних далматинских Срба, а и шире. Исто тако није престао бити молитвено мјесто и једном броју католика Хрвата. Он је живо свједочанство о духовном јединству Срба. Дабробосански митрополити, као што су Гаврило 1578. и касније Аксентије и Теодор, администрирали су над манастиром Крком. У 17. и 18. вијеку то су чинили и неки црногорски архијереји, као нпр. св. Петар Цетински, или митрополит Сава Петровић.
По благослову патријарха Пајсија Јањевца и митрополита Дабробосанског Теодора, при манастиру Крки је 1615. основано богословско училиште. Оно је радило до 1647. када су ученици и њихови наставници монаси пред турском најездом морали побјећи највећим дијелом у Задар, а једним дијелом у Сремске Карловце. Тамо је касније један избјегао монах увезивао књиге, не без умјетничког дара и искуства, очито донесеног из манастира Крке. Манастирска братија се вратила у манастир 1650. године, а богословија је поново отворена тек 1964. године.
Послије Карловачког мира из 1699. намјесник Филаделфијског епископа, под чијом је јурисдикцијом била православна црква у Далмацији, постао је Никодим Бусовић. Он је имао искушења са унијом, одолио јој је па је био гоњен. Послије избјеглиштва и боравка на Светој Гори и Палестини, станио се у манастиру Крки и ту је по упокојељу био сахрањен 1707.
Бројни крчки архимандрити били су намјесници надлежних епископа, што је манастир Крку чинило и формалним духовним сједиштем православних Далматинаца. Да поменемо само неке: Никанор Рајевић, Никанор Богуновић. К њима свакако треба прибројити потоње настојатеље крчког манастира Георгија Миљевића, Макарија Крнету, Викентија Кнежевића, Јеротеја Ковачевића, Амвросија Колунџића и бројне друге.
Манастир Крка броји дуге вјекове и њиховим током се богатила његова ризница, па су у њу приспјевале бројне драгоцјености непроцјењиве вриједности не само из српских крајева него и из Јерусалима, Свете Горе, Венеције и царске Русије. Поменимо само епитрахиљ св. Саве и Октоих Божидара Вуковића. Ту су и књиге Вука Стефановића Караџића и Доситеја Обрадовића на којима су они, као аутори, исписали своју посвету манастиру Крки. Овоме свакако треба прибројити и патерик из 1346. назван "бугарски" на чијим корицама пише: "Сија Књига манастира Вилендара". У манастирској цркви се чувају честице неколицине светитељских моштију као што су св. Трифуна, св. Николе, св. Антипе, св. Харалампија, св. Власија и других.
Бројна су имена српских великана који су посјећивали манастир Крку или били у чврстој вези с њим. Уз Доситеја Обрадовића и Герасима Зелића били су то Симо Матавуљ, Никола Тесла, Мирко Королија, Милош Црњански, Владан Десница и други. При самом крају 20. вијека у манастиру је радила и ликовна колонија, гдје су свој стваралачки траг оставили бројни српски умјетници.
У току посљедњег рата 1991. - 1995. тј. одмах иза њега, манастир је похаран, али не битније, јер су га хрватске власти заштитиле од вандализма. Био је запустио од 1995. до 1998. године. Богословија која је постојала при њему од 1964. премјештена је најприје на Дивчибаре а потом у Србиње, некадашњу Фочу. Обновљена је настојањем епископа Далматинског Фотија 2001. године.
Иначе у запустјели манастир Крку крајем 1998. најприје је дошао млади монах Герасим, пострижник овог манастира,а потом и отац Доситеј као и отац Михаило. Са њима је манастир пропојао и постао опет као што је био кроз вјекове духовно средиште православних Далматинаца.
