Znamo, šta je računarski sistem, i takođe znamo da je njegova najvažnija uloga obrada podataka. Međutim, postavlja se pitanje, kako se realizuje ova obrada na „nižem nivou“? Ovde dolaze do izražaja pojmovi kao što su mašinska operacija, mašinska instrukcija i mašinski program.

Obrada podataka se vrši od strane procesora. Procesor služi za upravljanje i obradu koji pod programskim upravljanjem vrši obradu podataka unutar računara.

Računar je konstruisan tako da može direktno u procesoru izvršavati određeni broj prostih operacija koje se nazivaju mašinske operacije. Ove operacije mogu biti: aritmetičke (sabiranje, oduzimanje, množenje i deljenje), logičke (upoređivanje dve vrednosti da bi se odredila veća, ili utvrđivanje da li je izraz tačan ili netačan), prenos podataka iz jednog dela računara u drugi, učitavanje podataka iz okruženja, ili slanje podataka na periferiju. Na primer, pretpostavimo, da je mašinska operacija sabiranja predstavljena pomoću izraza ADD (eng. Add, u prevodu „sabiranje“).

Izraz, koji određuje mašinsku operaciju zajedno sa operandima, tj. sa vrednostima ili mestima na kojima se te vrednosti nalaze, naziva se mašinska instrukcija ili naredba. Na primer, ako je ADD mašinska operacija sabiranja, onda ta operacija sa konkretnim operandima tj. vrednostima (npr. 2 ADD 3) je već mašinska instrukcija.2

Niz (sekvenca) ovih mašinskih instrukcija koje saopštavaju računaru, korak po korak, kako se rešava neki problem, naziva se mašinski program (ili samo program). Na primer, ako je 2 ADD 3 jedna mašinska instrukcija, onda veći broj sličnih instrukcija koje se redom izvršavaju formiraju zajedno jedan mašinski program.

Kao što možemo primetiti, mašinska operacija je beskorisna, nema svrhu, jer joj nismo pridružili konkretne operande, tj. brojeve sa kojima bi trebala da radi. Tek kada operaciji pridružimo operande, operacija dobija smisao, i tada se naziva kao mašinska instrukcija.