Битка на Шаранце

Битка на Шаранце (19. август 1862. године) 

Босански валија нареди мостарском Ибрахим-бегу Алајбеговићу (или Мирлај-паши Омербеговићу, разни аутори помињу различита имена) да сакупи војску и да од Пљеваља крене за Никшић. Алајбеговић дође у Пљевља са 8.000 коњаника, а ту му се придружи још 5.000 Колашинаца и Пљевљака. 

Ибрахим-бега Алајбеговића Колашинци и Пљевљаци убједе да крене у Колашин, па да одатле упадне у Шаранце и попали их, па да онда наставе за Никшић. Пошто су племена из сјеверних крајева отишла на Цетиње, Дробњак је остао небрањен и изгледало је лако попалити га и попљачкати. Алајбеговић је био неискусан и прихватио је овај наговор. Из Пљеваља Турци крену ка Колашину и у Барицама се зауставе. Ту су распоредили војску. Алајбеговић пошаље у Битинско поље Али-бега са 3.000 аскера. Када Алајбеговић попали Шаранце овај је требао да пређе Тару на Леверима и оде на Језера и попали их послије чега се требао придружити Алајбеговићу у Буковици, одакле би кренули за Никшић успут палећи Дробњак. На Премћане је послао Хамзу (Амза) Мушовића са 2.000 људи да привуку Шаранце и заварају их да ће удар доћи са те стране. Алајбеговић је са 8.000 Турака отишао за утврђени Колашин, одакле ће кренути на Шаранце. 

Јоксим Кнежевић је са Шаранцима отишао на Цетиње. Шаранцима је управљао његов синовац Раде Радулов Кнежевић, а ту је био и харамбаша Мићо Глушчевић са својим људима. Када су сазнали за турско окупљање позвали су у помоћ Језерце. У помоћ им дођу Живко Шибалија и Ђоко Шаулић. Ту су били и чувени хајдучки вође Иван Робовић, Бећко Закић (Бећко Стотинаш), Јанко Нововић, Симо Зејак, Зуко од Алуге и Ристан Шарац. Тих дана, око 15. августа, Лековићи и Остојићи из Затарја начинили су разуру (запалили своје куће штале и остале објекте и са свим живим отишли са своје земље) и прешли у Шаранаце. Придружили су се Ивану Робовићу. 

Шаранци, Језерци и Ускоци припремили су се за одбрану. Харамбаша Иван Робовић са 60 људи оде наспрам Левер Таре да у случају напада од Левера бране прелаз од Турака. Стотинаш Бећко Закић са 50 људи био је на Трешњици да спријечи упад од Ђурђевића Таре. Јанко Нововић и Симо Зејак са 60 људи били су наспрам Премћана да би бранили село Пода и прелаз преко ријеке Таре. Остали Шаранци и Језерци, њих око 250 – 300 били су у околини села Руданци. Распоредили су се око села. Живко Шибалић и Ђоко Шаулић са западне стране. Са сјеверне стране Зуко од Алуге и Исак Рондовић. Са јужне стране Раде Кнежевић, Мића Глушчевић и Ристан Шарац. 

Ибрахим-бег Алајбеговић је са 8.000 Турака, преко Стричине (Поља колашинских), кренуо на планину Сињајевину код Кнеж-дола. Турци су палили све пред собом и нису наилазили на већи отпор. Алајбеговић наговорен од Колашинаца уведе Турке у село Руданце, који су били главно село Шаранаца. Село је са са свих страна окружено шумом и стијенама. Село није брањено и Турци су га попљачкали и спалили 18. августа (5. авуст по старом календару). Ту се турска војска улогорила да заноћи, па да сутрадан крене даље у пљачку и паљење Шаранаца и Дробњака. Били су спокојни јер су се испоставиле као тачне вијести ухода о одласку Шаранаца и других племена на Цетиње. 

У ноћи 19. августа (6. август по старом кал.), прије зоре, Мића Глушчевић и Раде Кнежевић започели су напад на Руданце, са три стране. 

Почели су да се довикују са околних брда: ''О Јоксиме Кнежевићу!'' – ''Ево ме Мићо Глушћевићу!'' – ''Јеси ли спреман са Шаранцима?'' – ''На окупу смо! Стижу нам и Језерци!'' – ''Стигли смо војводо!'' – ''А шта учињесте с Омер-пашом?'' – ''Неће више пасјом ногом крочити у Црну Гору!'' – ''Не отварајте ватру, браћо, док не стигну Ровчани и Морачани!'' – ''Кад стигну јавите нам!'' Брда су одзвањала од вике. Турци повјероваше да су се ова племена вратила са Цетиња и настаде паника у сред ноћи. Шаранци, Језерци и Ускоци запуцали су на Турке у Руданцима. Са Турцима су се прво сукобили Зуко од Алуге и Исак Рондовић, а онда и остали. 

У борби која се водила убрзо погину Ибрахим-бег Алајбеговић и његов санџак-барјактар Асан Дрнда из Мостара. На до тада ведро небо навуку се облаци и почне јака олуја са кишом. Громови су ударали у околно дрвеће. Међу Турцима дође до пометње и узвика: ''Бјежи, Власи све потукоше''. Пушке кремењаче су биле влажне од кише. У ноћи и мраку Турци почну бјежати, али не ка Пољима или Језерима већ ка селу Пода и ријеци Тари. 

Пошто га Турци нису напали на Трешњици, Бећко Стотинаш са својим људима крене у помоћ војсци на Руданцима. Код села Брајковаче се судари са Турцима који су бјежали и скрене њихов бијег наниже према Подима и Премћанима. Ти предјели су били тешко проходни, а налетили су и на стражу Сима Зејака и Јанка Нововића. Симо Зејак је јашући коња зекана кренуо у јуриш на Турке који су помислили да су се на Брајковачи и Подима срели са Ровчанима и Морачанима. 

Турци су натјерани на једну шумом обраслу греду ниже села Пода. Са те стијене се у ријеку Тару слива водопад са висине од 150 метара. Немајући другог излаза та повелика турска војска нашла је излаз у скакању у ријеку Тару и пливању на другу страну. Била је ноћ и ријека је јако хучала па се чинило да је близу и да је висина мала, али није било тако. Стијена са које су Турци скакали била је прилично високо, што се због мрака није примјетило, па су они који су скакали у највећем броју изгинули. Низ ову греду је попадало и погинуло више од 1.000 Турака. По овом скакању Турака се ова стијена и водопад од тада зову Скакавица или Скакавац. Турци и њихови коњи су низ стијене падали у ријеку изразбијани, измрцварени, или мртви. Ријека Тара је носила читаве сплавове сачињене од испреплетених живих, мртвих и рањених људи и коња. Турци који су сачињавали један такав људски сплав, у покушају да се спасу, ухватили су се за реп коња једног од турских команданата. Повукли би и њега и коња са собом, али се он спасио тако што је сабљом одсјекао реп свом коњу и тако откачио сплав који је ријека однијела, а људи који су га сачињавали подавили су се. Срби који су били у турској комори и Турци који су преживјели, причали су годинама касније, да су пјешке прешли ријеку Тару, а да опанке нису оквасили. Прелазили су ријеку преко лешева људи и коња који су у једном тренутку направили праву брану на ријеци Тари. 

Борба са Турцима се настављала несмањеном жестином. На Турке је одроњавано стијење и пуцано са свих страна. Маса Турака је бјежала ка ријеци Тари и преко ње. Неки Турци су залутали у шумама па су их и жене налазиле и убијале. На самом крају битке кад су Турци протјерани преко ријеке Таре, погинуо је Мићо Глушчевић. Погодио га је неки вјероватно залутали метак испаљен са оне стране ријеке. Неки злонамјерни су тврдили да га је убио неко од Шаранца да би сва слава побједе припала само њима, али то је мало вјероватно. Мићо Глушчевић је један од најзаслужнијих за ту велику побједу над Турцима. 

У овом боју је Јанко Нововић убио чувеног пљеваљског мегданџију Куја (Куртагу) Мицановића. Кујов коњоводац, Видоје Цвијовић, познавао је терен и није дао Кују да скаче са стијене у ријеку већ га је повео према погоднијем мјесту за прелаз. Јанко Нововић је био у засједи иза неког сијена. Није познавао Куја. Запуцао је на Турчина, али је промашио, јер је пазио да не погоди Видоја. Кујо није имао пушку, а кубура му није била напуњена, па је исукао сабљу и потјерао коња ка сијену. Јанко Нововић није прихватио мегдан сабљама, већ је бјежао око сијена и пунио пушку. Када ју је напунио окренуо се и пуцао у Куја. Турчин је пао на земљу и још је био жив. Видоје Цвијовић му је тада рекао да је то чувени Кујо Мицановић и Јанко га је тада посјекао. Бој на Шаранце трајао је више од четри сата. Почео је ноћу, а завршио када је већ свануло. 

Турци у Левер Тари су се повукли ка Пљевљима без укључивања у борбу, тако да код Ђурђевића Таре није било битке. 

Остала је прича да је на Преображење, прије свитања, свети Василије дојахао на бијелу коњу и потукао велику турску војску. Можда је то поспјешила чињеница да је Симо Зејак у мраку и магли кренуо у јуриш јашући коња зекана. 

Турски пораз био је велик. У боју на Шаранце је погинуло 2.000 – 3.000 Турака, мећу којима је било много ага и бегова. Погинуло је и 1.500 коња. Много људи и коња је однијела ријека Тара. Посјечено је и однешено на Руданце 1.200 турских глава. Шаранци, Језерци и Ускоци нису имали велике губитке (око 60 – 75 људи). Заплијењено је 1.700 јахаћих и товарних коња, неколико хатова, неколико барјака, много сребрног и позлаћеног оружја и друге опреме. О овом боју је Вук Поповић писао Вуку Караџићу да је 2.000 Турака побијено и у воду потопљено. Ибрахим-бега Алајбеговића из Мостара и Шишка, сина пљеваљског паше Селмановића посјекао је Живко Шибалић. Шаранци су од плијена послали књазу Николи као поклон дванаест сабљи, два ата и звијезду Алајбеговића. 

Жељко Остојић (Жељко од Остојића), из књиге о племенима

Бој на Шаранцима од војводе Мирка Петровића Његоша из 1862. године, из збирке Јуначки споменик Цетиње 1864. године.

Бој на Шаранцима

(1862 год.) 

Бијела је кликовала вила  

Сврх Јаблана зелене планине, 

Зове вила у племе Шаранце  

Kнeжeвића Jokсим кaпeтана, 

Ал' Jokсима дoмa нe бијаше, 

Већ се од'зва Jokсимова љуба: 

„Шта је, вило, богом посестримо? 

Дома није мога господара, 

Но је поша' у Брда широка, 

Ђе се бију двије силне војске, 

Ено има по године данах, 

Једно турска, друго црногорска.“

Онда вила њојзи бесједила: 

„Зло да ти је, Jokсимова љубо! 

Јутрос ће ти ударити Турци, 

Турска ћеш се назвати робиња, 

Кад Јоксима у Шаранце нема.“

Али млада вили одговара: 

„Мучи, вило, бољела те глава! 

Не бојим се млада од Тураках, 

Док су ова брда и планине, 

Ми имамо добријех јунаках, 

Који знају дочекати Турке: 

Од Шаранах Радуловић Рада, 

Перјаника свијетлога књаза 

И сокола Зејаковић Сима, 

И витеза Шарчевића Риста, 

И Закића Бећка стотинаша 

И старога од Алуге Зука 

И са њима двјеста Шаранацах; 

А доће ни у помоћ Језерци, 

Соко сиви, Глушчевићу Мићо, 

Са соколом Шибалиом Живком, 

Који знаде ошибати Турке, 

Као што се јунак научио.“

Онда млада у чардаку мину, 

Ту находи два своја ђевера, 

И сокола Радуловић Рада 

И старога Кнежевића Марка. 

Ђе се хладно испијаше вино, 

Па им поче каживати млада, 

Што јој рече са Јаблана вила. 

Онда Раде на ноге скочио, 

За Језерце тај час отправио, 

А Шаранце браћу окупио, 

Па им каже, да ће уд'рит' Турци, 

У брзо се Срби окупише, 

До четири стотине момаках, 

Које бјеше Јоксим оставио 

На бродове покрај Таре хладне, 

Да чувају ћенар и крајину; 

А када се Срби искупише, 

Међу собом зборе и говоре, 

Бога моле, да Турци ударе: 

„Да видимо ко ће бољи бити, 

Ко ли више главах откинути.“

У ријечи, у које бијаху,  

Преко Таре Турци прегазише, 

Турске војске има шест хиљадах ; 

Пред њоме су добре поглавице: 

Од Мостара Алај-беговићу, 

Што је глава над цијелом војском, 

С капетаном Амзом Мушовићем 

Од тврдога Колашина града; 

Асан-Дрнда на коњу гаврану

И остале турске поглавице, 

Који знају с војском управљати; 

На шаранска села ударише, 

На бијеле куле Кнежевића, 

Наше куле ватри предадоше, 

Још не пуца пушке ни лубарде, 

Нит' се тржу оштри јатагани, 

Онда Турци с коњах починуше 

Под жалосну Јоксимову кулу, 

За коју је црвен пламен свезан; 

Веселе се турске сератлије, 

Пуцају им сјајне кубурлије, 

А све зову Кнежевића бана: 

„Ђе си, Влаше, што не браниш кулу?“

Они мисле да нико не види, 

То виђоше наши соколови, 

Па на двоје раздвојише друштво, 

И на Турке сложно ударише: 

С једне стране Радуловић Раде 

Са старијем од Алуге Зуком

И за њима двјеста Шаранацах; 

С друге стране Глушчевићу Мићо 

С побратимом Шибалиом Живком 

И за њима двјеста Језерчанах; 

Па једнак на Турке уд'рише, 

Поћераше Турке низ Руданце, 

Ћерајући Турке сијекући, 

Бој се бије, нигда не престаје, 

Кликују се момци и јунаци; 

Подну поља укочише Турци, 

Боја бију, боја дочекују; 

Млош Тураках, а мало Србаљах, 

Ал' су бољи наши витезови; 

Све погледа јунак на јунака, 

Арамбаше сабље повадише, 

Сташе турске прескакати шанце 

Подно поља у равне Руданце, 

А поред њих наши витезови, 

И отолен пођераше Турке 

Баш до Таре, ријеке студене, 

Сијеку их и хватају живе 

На хатима и под миздрацима; 

Ту се црна пролијева крвца 

Од Тураках и Црногорцах; 

Ту се ломе мачи и ханџари 

И од живе ватре џефердари, 

Ко не гледа, казат' не умије, 

Што се чини у равне Руданце, 

Баш до Таре, воде валовите; 

Докле Тару Турци пријеђоше, 

А Срби се натраг повратише, 

И погибшу браћу избројише: 

Седамдесет и четири више, 

Што на мртво у бој погибоше, 

Међу њима од крајине крило, 

Соко сиви Глушчевићу Мићо; 

Нека гину веселе им душе! 

Јер су живот за поштење дали, 

Па стадоше бројит' турске главе: 

На број нашли дванаест стотинах, 

Ту је глава Алај-беговића, 

И Турчина бега Мушовића 

И Турчина Селмановић Шиша; 

Ту су главе седам Сијерчићах; 

Ту је глава Мицановић Куја,       

Што је нама много јада дао 

И другијех агах и беговах; 

Ту су Срби добро шићарили, 

Доста главах, руха и оружја; 

Носе турске ћурке и саруке 

И с Тураках сабље и гадаре, 

Па кад сташе шићар дијелити, 

Изабраше два хата крилата 

И најбољих дванаест сабљах, 

Отправише на поље Цетиње, 

Николају Петровићу књазу, 

И послаше Бећка стотинаша, 

Да он каже, што је код њих било, 

И како су поздравили Турке; 

А књаз њима крсте и медаље 

За њихову храброст и јунаштво. 

А Шаранци, гнијездо јуначко, 

И крваво турско разбојиште, 

Вазда ће се ово спомињати! 

Па стадоше шићар дијелити: 

Свакојему другу подједнако 

Најбољему, ка' и најгорему. 

Сад се куну Турци на мунару 

Да већ неће прелазити Тару; 

А Шаранци погледују Росну, 

Како ћемо прегазити Босну.