Овај речник замишљен је као инвентар лексема у жаргонској употреби у југоисточној Србији. Како би се избегло дефинисање простора, прибегло се жаргонском термину јужна пруга, те се може рећи да је ово збирка жаргонских лексема забележених на том простору.
Прикупљањe грађе за ову збирку траје доста дуго, колико траје и интересовање аутора за овај вид изражавања. Овај облик употребе језика бележен је код ученика, студената, младих, али и особа средњег, па и старијег узраста на овом простору. У једној фази прикупљања овог лексичког инвентара укључени су студенти Србистике Филозофског факултета у Нишу, који су слушали предмет Увод у дијалектологију, а у завршној фази богат инвентар уступили су нам и ученици гимназије „Светозар Марковић” у Нишу, које је за тај посао заинтересовала, и у раду им помагала, њихова професорица Александра Вучевски Ђорђевић.
Бројне овде наведене лексеме већ су познате – или из опште употребе или из других речника жаргона, штампаних на српском језичком подручју. Један део је ипак оригиналан и он сведочи о актуелности овога посла, тј. о томе да се непрестано јављају нове речи у жаргонској употреби или се већ познатим речима придаје нова семантика. Поједини ликови могу изгледати необично и за овај лексички инвентар, али у овај речник укључене су само лексичке јединице са више од једне потврде.
Избор речи које ће представљати одреднице, очекивано, није био лак ни једноставан. Дилеме у вези с тим шта треба посматрати као жаргонску лексему нису лако решиве, те је вероватно остало понешто што би могло бити и другачије протумачено. Између осталих, диференцијација између жаргонске и дијалекатске лексике понекад је веома тешка или нерешива, што се може приписати и генерацијским разликама. Наиме, понекад је оно што је старијој генерацији дијалекатска реч, младима жаргон, а некада је реч која се употребљава у једном крају, као стандардна или дијалектска, у другоме у употреби као жаргон. Све то је само потврда да речи у жаргон улазе из веома различитих сфера и различитим путевима. Велика дилема била је и до које мере уврстити речи које се изговарају метатезирано (нпр. вугла 'глава', вопи 'пиво'), будући да је тако могуће изговорити сваку реч, тј. тако је могуће говорити. Чињеница да су и такви ликови узети за одредницу оправдана је тиме да су неки тако настали ликови добили нову, непроменљиву форму, па нпр. компаратив најлуђи претворивши се у ђинајлу сада има само један облик за сва три рода. Релативно бројна лексика дошла је из сфере компјутера и интернета, но она је тек делић тог лексичког инвентара, будући да се нове речи из те области непрекидно појављују и бивају део језика свакодневне комуникације младих.
Као одреднице у овоме речнику употребљене су именице у номинативу једнине, а скраћеницама м., ж. или с. дата је информација о њиховом роду. Будући да је ово подручје са аналитичком деклинацијом, те одреднице су остављене без додатних граматичких информација, мада су се у илустративном материјалу нашле и синтетичке форме. Разлог за овакво решење аутори налазе у чињеници да реконструкција генитивне форме није увек могућа.
Код неких именица је додата и ознака мн., што значи да је одредница у облику множине јер је као таква обична у употреби, али да је од дате именице логичан облик номинатива једнине. Таква је нпр. лексема вреће у значењу 'подочњаци'. Код именица које имају само множину, дата је ознака плт., мада је и у томе било броних дилема (нпр. метатезирани лик сеси протумачен је као плт. јер нема логичну једнинску форму иако је основни има). Поједине именице се јављају само у вокативној форми, те су тако и наведене, што је и означено. Глаголске лексеме су обично дате у облику 3. лица једнине презента пошто у говору овога краја нема инфинитива и то је означено са 3јд. Истина, понекад се чује инфинитивна форма, али то представља утицај стандарда на језик свакодневне комуникације. Изузетно је понека глаголска одредница дата у облику 3. лица множине (3мн.) код глагола за чије вршење су потребна најмање два актера (нпр. газе се), или је глагол дат у облику императива и то је означено са имп. Придеви су давани у облику мушког рода, с тим што је наведен и наставак за женски и средњи род. Ако је реч употребљена придевски непроменљива, онда је дата ознака прид. Поједини придеви могли су, у зависности од контекста, бити придеви или прилози и то је означено и потврђено илустративним материјалом.
Као одреднице понекад су се нашли прилози, речце и узвици. Неке одреднице су вишечлане.
Истина, није било лако одредити граматичку информацију сваке одреднице. Често је било недоумица у чијем разрешењу је одлучивао илустративни материјал. Некада, међутим, то није било могуће поуздано утврдити ни уз помоћ илустративног материјала. То уједно значи да постоји могућност да је нешто остало и неадекватно разрешено.
Неке одреднице су биле вишезначне, код појединих је било више семантичких нијанси и све то је стварало потешкоће при лексикографској обради.
Илустративни материјал који је дошао као пример и потврда употребе одређене лексеме намерно је остао језички неуједначен. Под језичком неуједначеношћу подразумевамо да тај део садржи језичко шаренило – неки примери су стандардни (или на стандардне личе), други су дати на дијалекту из којег су дошли, а трећи представљају мешавину дијалекта и стандарда. Чинило нам се да је боље тако него вршити неки вид језичког преобликовања и пребацивања у стандардну форму. То је учињено и стога што је илустративни материјал извор бројних драгоцених података, те би свака интервенција у том делу нарушила вредност оригинала. Наравно, тај принцип примењен је и при избору одредница, што је за последицу имало и појаву африкате дз (у овој књизи као знак за овај глас употребљена је графема s). Истина, могао се као глас наћи и полугласник, али будући да су примери чешће били са вокалом а на том месту, као чињеница је узето да је полугласник само варијантна могућност, па се он није нашао ни у одредничким речима, ни у илустративном материјалу. Разлог да се полугласник не нађе у инвентару графема јесте и техничке природе – то би оптеретило и закомпликовало и писање и читање, тј. тражило би коментар и објашњење. Међутим, одреднице ччкољ и феншн не могу се изговорити без полугласника и баш та чињеница додатно је утицала да се одустане од употребе знака за полугласник – бележен или не, овде се мора изговорити.
Одреднице су писане малим словом и то је учињено и у случају када је номина проприа прешла у номина апелатива (нпр. јапанке као врста обуће, ленонке као врста наочара и сл.). Велико слово је писано само у случају када су номина проприа остале унутар те категорије, изменивши свој лик (нпр. Амер за Американца). О проблемима који су се у вези с тим јавили сведочи лик Ђетић за Црногорца. Једнако убедљиво оправдање може се јавити и за писање великим и за писање малим словом у зависности од тога да ли се овим обликом именује припадник етникума или особа према неким особинама.
Током рада на овом речнику аутори су се уверили да нове лексичке јединице (или нова значења постојећих) свакодневно улазе у овај систем због чега је тешко извршити пресек у једном тренутку бележењем и публиковањем забележеног. Но, тај податак може бити подстрек за наставак оваквог посла. Будући да се досадашњи речници жаргонизама српског језичког простора махом тичу београдског жаргона (неки су тако и насловљени), аутори овим путем желе да подстакну нова истраживања овога типа везана за друге крајеве српске језичке територије.