Ponosne bez noge
Svaka od žena čije su fotografije na ovoj strani dala je ogroman doprinos emancipaciji žena bez noge, i amputirki uopšte. Klipovi na strani I one nemaju nogu, takođe, prikazuju bitne doprinose žena bez noge svojoj samoemancipaciji i promeni nekada ustaljene slike o ženama kojima je amputirana noga. Tokom poslednje četvrtine prošlog veka one su otpočele odlučnu borbu za prava i dostojanstvo žena bez noge. Rezultat njihovih napora jeste koncept savremene ženske monopodije, koji je danas prihvaćen ne samo kao baza integracije žena bez noge u moderno društvo, već i osnova na kojoj savremena žena bez noge gradi svoj identitet, poslovnu karijeru, odnose sa drugim ljudima, te ljubavni i bračni život..
Nažalost, na prostoru Balkana ne samo da ova borba za emancipaciju žena koje imaju samo jednu nogu nije ni otpočela, već joj se i same amputirke odupiru i istrajavaju u svojoj tradicionalnoj ulozi invalida. Ipak, nema nikakve sumnje da će, pre ili kasnije, koncept savremene ženske monopodije zaživeti i ovde.
Leanne Grose je, u ovom trenutku, možda najznačajniji borac za emancipaciju žena bez noge. To je žena koja ističe da nije svojom voljom odabrala da izgubi nogu, ali kad je sudbina odredila da ima samo jednu nogu onda ne želi da tu činjenicu skriva protezom, već da bude, kako sama kaže: "prva žena koja će hodati po crvenom tepihu sa jednom nogom i štakama". Leanne poručuje drugim amputirkama: "Ja sam neko ko želi da oslobodi ovu zemlju od tabua. Vi možete biti mladi, seksi i ženstveni, čak i ako ste drugačiji, to vas samo čini posebnom."
Leanne je napisala autobiografsku knjigu "Just a Step" i snimila DVD "Leanne's Chair Workout" sa instrukcijama za fizička vežbanja. Često javno nastupa i drži motivacione govore. Više o njoj i njenoj borbi za prava i dostojanstvo žena kojima je jedna noga amputirana možete saznati na strani Jedna noga kao stil.
Lilian Taublib, mlada brazilska glumica bez desne noge, koja je igrala glavnu ulogu u filmu "Crime Delicado", još jedna je velika junakinja u areni borbe za prava i dostojanstvo žena bez noge. Kako svojom nesputano erotičnom glumom, tako i naglašeno erotičnim isticanjem svoje jednonogosti na bezbrojnim promocijama filma, ona je postala kamen međaš u promeni shvatanja ženske lepote u našem vremenu. Način na koji najšira javnost posmatra žene bez noge deli se na vreme pre Lilian Taublib i vreme posle nje..
Lilian Taublib nije samo pokazala koliko žena može biti šarmantna i atraktivna, ona je pokazala mnogo više – pokazala je celom svetu koliko žena bez noge može biti šarmantna i atraktivna. Kako je sama rekla u intervjuu za "Trip Magazin": "Ja nemam nogu, ali ja sam žena. Srećna sam jednako kao druge žene, zadovoljna sam koliko i druge žene..."
Rose Petra, američka glumica i foto model, za razliku od prethodne dve junakinje koje su stekle svetsku slavu, nikada nije postala šire poznata, niti napravila neku veliku karijeru. Pa ipak, teško je preceniti njen značaj u borbi za emancipaciju žena bez noge i njen doprinos kvalitetu i dostojanstvu svakodnevnog života današnjih amputirki.
Ona je bila jedan od pionira borbe za emancipaciju žena bez noge, bila je prva koja se na filmskom platnu, u filmu "Prelude to Happiness", odvažila da skine veo sa nečega što je pre nje bilo tabu – sa javnog otkrivanja patrljka amputirane ženske noge. Uživajući u kupaćem kostimu na bazenu za plivanje ona je ovim filmom, kao i mnoštvom fotografija, prokrčila put svim onim amputirkama koje danas bez stida odlaze na javne plaže i bazene. Svaka amputirka koja danas nesputano uživa u slobodi sunčanja i plivanja veliki deo zasluga za to duguje njoj.
Anita Hollander, američka pozorišna glumica, otkako je izgubila nogu uporno se bori protiv diskriminacije žena bez noge. U mladosti je pozirala za prilično izazovne fotografije, stavljajući u prvi plan to da nema nogu. Htela je konzervativnoj Americi da pokaže kako i žena kojoj je jedna noga amputirana može biti vrlo lepa, izazovna i privlačna, što je u to vreme bio svojevrsni skandal.
Kao glumica nastupala je uvek sa protezom, ali je izabrala da van pozorišta koristi štake. Menadžer joj je zamerio da nije zgodno da je viđaju bez noge. Doživela je to kao tešku diskriminaciju i odgovorila monodramom "Still Standing", sa akcentom na amputiranoj nozi. Izvođena je od Brodveja do Bele kuće, i vrlo uticala da javnost promeni način gledanja na ženu bez noge. Intenzivno se bori i protiv diskriminacije glumica koje nemaju nogu, jer se za uloge jednonogih žena uvek angažuju glumice sa obe noge, a zaobilaze one koje zaista nemaju nogu.
Na neki način, Leanne Grose samo nastavlja ono što je Rose Petra započela, kao što je i delo Lilian Taublib prirodan produžetak hrabre javne demonstracije lepote i erotičnosti žene bez noge na koju se prva odvažila Kimberly Austin. Rose Petra i Kimberly Austin bile su, uz jednonogu glumicu Anitu Hollander i manekenku bez noge Ivy Gunther, pioniri borbe za emancipaciju žena koje imaju samo jednu nogu. Danas su tim putem, koji su one hrabro započele u Sjedinjenim Državama, krenule mnoge jednonoge žene širom sveta: Elizabeth Bress, Tereza Diepoldova, Heather Lewis, Lacey Henderson, Stephanie Bastos, Tasha Cape, Andrea Mueller, Lisa Gough, Kayiee Williams, Cale Kenney, Catherine Cole, Candace Carnahan, Kinga Pongracz, Lisa Middleton, Peggy Tolles, Erin Ebersole, Tiffany Chamberlin... Kao i stotine i stotine drugih, poznatih ili nepoznatih žena bez noge.
Na očajanje protetske industrije, heroine koje su među najistaknutijim borcima za emancipaciju žena bez noge odlučno ističu još jedno pravo žena kojima je amputirana noga – pravo da se bude bez proteze. Tako Grose i Diepoldova čvrsto odbijaju da uopšte koriste ma kakvu protezu, dok Kim Austin, Anita Hollander, Rose Petra, Tasha Cape, Lilian Taublib, i mnoge druge, apsolutni primat daju štakama, a protezu koriste samo izuzetno i veoma retko.
Dakle, ova strana posvećena je tim veličanstvenim i hrabrim ženama čijoj borbi svaka žena bez noge koja se danas oseća srećno, slobodno i nesputano duguje neizmerno mnogo.
