Tatiana Volkova

Mada su život i rad Tatiane Volkove ispunjeni mnoš­t­­vom kon­­tro­­ver­­zi, ne­ma nikakve sumnje da je ona jedno od naj­zna­čaj­ni­jih ime­na sav­re­me­ne žens­ke mo­no­po­di­je. Vol­­ko­­va u sam kon­cept ni­je une­la sko­ro niš­ta no­vo, nje­na naj­ve­ća zas­lu­ga je to što je ide­je žens­ke mo­no­po­­dije sa Za­pa­da pre­ne­la u Is­toč­nu Ev­ro­pu, pre sve­ga u Ru­si­ju.

Ru­si­ja je kon­zer­va­tiv­na sre­di­na, ni ma­lo pri­jat­na za ži­vot že­na­ma ko­je ima­ju sa­mo jed­nu no­gu. Ti­pič­na rus­ka že­na bez no­ge je bo­galj ko­jeg ni­ko ne­će, dis­kri­mi­ni­sa­na i po­ni­že­na, naj­češ­će bez pos­la i veo­ma si­ro­maš­na. U tak­voj Ru­si­ji mla­da Ta­ti­ana Vol­ko­va, ko­ja je maš­ta­la o ve­li­koj umet­nič­koj ka­ri­je­ri, do­živ­lja­va sa­ob­ra­ćaj­nu nes­re­ću i za­vr­ša­va sa vi­so­ko am­pu­ti­ra­nom le­vom no­gom. Iz sno­va o sla­vi i us­pe­hu us­ko­či­la je pra­vo u tuž­nu re­al­nost obo­ga­lje­ne rus­ke že­ne, os­tav­lje­ne, usam­lje­ne, ne­za­pos­le­ne i bez pre­bi­je­ne pa­re. Da stvar bu­de go­ra, pos­le am­pu­ta­ci­je no­ge os­tao joj je sa­mo mli­tav ma­li pa­tr­ljak, skvr­čen na vr­hu u du­bo­ka uvu­če­nja. Ni­je bi­lo ni­kak­ve šan­se da na tak­vom pa­trlj­ku no­si pro­te­zu. Ta­ko se Vol­ko­va od­mah su­oči­la sa či­nje­ni­com da će ce­log ži­vo­ta bi­ti jed­no­no­ga že­na ko­ja ho­da sa šta­ka­ma, da će uvek i na sva­kom mes­tu svi vi­de­ti da ima sa­mo jed­nu no­gu.

Taj iz­ne­nad­ni i bru­tal­ni pad u tuž­ni svet rus­kih že­na bez no­ge na­te­rao ju je da u toj no­voj ulo­zi ne­ka­ko na­đe svoj put i pos­ta­vio ka­men te­me­ljac za nje­nu bu­duć­nost naj­ve­ćeg is­toč­no­ev­rop­skog pro­mo­te­ra sav­re­me­ne žens­ke mo­no­po­di­je. Ako već nikada više neće imati levu nogu, čak ni protezu kojom će je zameniti, ka­ko da u ne­pri­ja­telj­s­koj sre­di­ni u ko­joj ži­vi sa­ču­va svo­je dos­to­jan­s­tvo, pi­ta­la se Vol­ko­va. Zak­lju­či­la je da ono na šta mo­že da uti­če jes­te fi­zič­ki iz­gled. Re­ši­la je da uvek bu­de ele­gant­na, vit­ka i do­te­ra­na. Ka­žu da je, kao sa­moh­ra­na maj­ka bez pri­ho­da, bi­la pri­nu­đe­na da se ba­vi pros­ja­če­njem po mos­kov­skim uli­ca­ma, ali da je čak i ta­da bi­la uvek upad­lji­vo le­po obu­če­na i ne­go­va­na. Iz­ne­na­da, Vol­ko­voj se os­meh­nu­la sre­ća a da to još ni­je ni zna­la.

Ta­t­ia­ni Mja­s­ni­ko­voj, vlas­­ni­­ci agen­­ci­­je za brač­­no pos­­re­­do­­va­­nje, stig­la je jed­nog da­na neo­bič­na po­ru­ka od kli­jen­ta iz Sje­di­nje­nih Dr­ža­va. Pi­tao je da li nje­na agen­ci­ja mo­že da ga upoz­na sa ne­kom že­nom bez no­ge iz Ru­si­je. Mjas­ni­ko­va se smes­ta se­ti­la mla­de, le­pe i ele­gant­ne jed­no­no­ge pros­ja­ki­nje ko­ju je stal­no sre­ta­la na uli­ci. Vol­ko­va ni­je ima­la niš­ta pro­tiv upoz­na­va­nja sa Ame­­ri­­kan­­cem, a ovaj je bio pot­­pu­­no odu­­šev­­ljen ka­­da je vi­­deo fo­to­gra­fi­je pre­le­pe Rus­ki­nje bez no­ge. Ta­ko je Ta­t­ia­na Vol­ko­va kre­nu­la put Sje­di­nje­nih Dr­ža­va i uda­la se za Ame­ri­kan­ca. Osim ne­upo­re­di­vo vi­šeg ma­te­ri­jal­nog stan­dar­da od onog u Ru­­si­­ji, Vol­­ko­­vu je naj­­vi­­še zap­­re­­pas­­tio od­­nos Ame­­ri­­ka­­na­­ca pre­­ma že­­na­­ma bez no­­ge. Po prvi put pos­le am­pu­ta­ci­je ni­je se ose­ća­la po­ni­že­nom, dis­kri­mi­ni­sa­nom i od­ba­če­nom. Vre­me­nom ne sa­mo da je to prih­va­ti­la kao neš­to nor­mal­no, već je po­če­la da se po­no­si za­to što ima sa­mo jed­nu no­gu. Ose­ća­la je da je ta jed­na no­ga či­ni po­seb­nom, za­nim­lji­vom i je­dins­t­ve­nom. Počela je da istinski uživa u svojoj jednonogosti, da ob­la­či krat­ke suk­nje i ode­ćom nag­la­ša­va to da ima sa­mo jed­nu no­gu. Šta­ke, ko­je su za nju ne­ka­da, u Ru­si­ji, bi­le sa­mo mrs­ka po­ma­ga­la ko­ja bo­ga­lji­ma slu­že da se nji­ma vu­ku uli­com, sa­da su joj pos­ta­le mod­ni de­talj, neš­to što bo­jom i ob­li­kom tre­ba da je us­kla­đe­no sa ode­ćom. Ne sa­mo da je stal­no bi­la u pot­ra­zi za no­vim le­pim i ele­gant­nim šta­ka­ma u raz­nim bo­ja­ma, ne­go je pu­no tru­da ula­ga­la u to da nau­či da u ci­pe­li sa vi­so­kom pot­pe­ti­com ho­da na šta­ka­ma što ele­gant­ni­je i žens­tve­ni­je.

Kao žena umetničkih sklonosti počela je s tog aspekta da razmišlja i o patrljku noge koja joj je am­pu­ti­ra­na. "On ne­ma ni­kak­vu prak­tič­nu svr­hu, sa­mo mli­ta­vo vi­si dok ho­dam sa šta­ka­ma" - raz­miš­lja­la je Vol­ko­va - "ali on je po­seb­no mo­di­fi­ko­va­ni deo mog te­la, je­dinst­ve­ni ob­lik uvu­če­nja na nje­go­vom vrhu či­ni ga umet­nič­kim de­lom, ži­vom skulp­tu­rom". Ne­ka­da bi sa­mo alj­ka­vo pod­vr­nu­la praz­nu naj­lon ča­ra­pu na pa­trlj­ku, a sa­da je to ka­ko će joj biti obu­ven pa­tr­ljak pos­ta­lo za nju važ­no is­to kao to šta će obu­ti na svo­ju no­gu. Po­če­la je da praz­nu ča­ra­pu briž­lji­vo po­da­vi­ja na raz­ne na­či­ne, is­to kao što se i veo­ma tru­di­la da što pe­dant­ni­je sa­vi­je i za­ka­či praz­nu no­ga­vi­cu pan­ta­lo­na. Pos­mat­ra­nje am­pu­ta­ci­o­nog pa­trlj­ka ne sa­mo kao te­les­ne mo­di­fi­ka­ci­je, po­put bo­di pir­sin­ga, ne­go i kao ne­­če­­ga što ima po­­seb­­nu es­­tet­­sku vred­­nost i le­­po­­tu mož­­da je je­­di­­ni au­ten­tič­ni dop­ri­nos Vol­ko­ve ide­ja­ma sav­re­me­ne žen­s­ke mo­no­po­di­je.

Vol­ko­va je pr­vo prih­va­ti­la da je le­pa, priv­lač­na i vred­na i sa sa­mo jed­nom no­gom, po­tom po­če­la da uži­va u to­me što ne­ma no­gu, da bi na kra­ju zak­lju­či­la da je i ono mes­to gde je ima­la am­pu­ta­ci­ju ta­ko­đe le­po na svoj na­čin. Tako je, u nekoj vrsti dečje otvorenosti ka novom, ne sa­mo sas­vim pri­gr­li­la sve ide­je sav­re­me­ne žen­s­ke mo­no­po­di­je, ne­go je u ne­kim stva­ri­ma otiš­la i da­lje od ve­ći­ne jed­no­no­gih že­na u Ame­ri­ci. Tek iz te pers­pek­ti­ve sas­vim eman­ci­po­va­ne že­ne bez no­ge uka­za­la joj se sva stra­ho­ta i ža­lost ži­vo­ta onih že­na u Ru­si­ji ko­je ne­ma­ju no­gu. Odlučila je da za njih nešto uradi, da im pokaže da pos­to­ji i dru­gi put, da ih eman­ci­pu­je i is­pu­ni sa­mo­po­uz­da­njem. Ot­pu­to­va­la je u Ru­si­ju i po­če­la oko se­be da okup­lja rus­ke že­ne bez no­ge, kao i dru­ge am­pu­tir­ke, te da im pre­no­si svo­ja is­kus­t­va i da ih upu­ću­je u to ka­ko da vo­le se­be i da uži­va­ju u ži­vo­tu.

Taj aspekt njene delatnosti izvor je i naj­ve­ćih kon­tro­ver­zi. Iz­no­še­ne su pro­tiv nje op­tuž­be u ras­po­nu od fi­nan­sijs­kog is­ko­riš­ća­va­nja rus­kih am­pu­tir­ki, pa sve do or­ga­ni­zo­va­nja pros­ti­tu­ci­je. Ma­da gde ima di­ma ima i vat­re, ni­ka­da ni jed­na od ovih op­tuž­bi ni­je do­ka­za­na. Prostituisanje, naročito sa strancima, bilo je tada veo­ma ši­ro­ko ras­pros­tra­nje­na prak­sa u si­ro­maš­noj Ru­si­ji, čak i u kru­go­vi­ma tzv. pris­toj­nih že­na, pa ne bi bi­lo ni­kak­vo ču­do ako su se bed­ne i po­ni­že­ne jed­no­no­ge Rus­ki­nje upuš­ta­le i u to. Za njih je sva­ka­ko bi­lo ot­kri­će da mo­gu bi­ti kao že­ne priv­lač­ne i sa sa­mo jed­nom no­gom. Ve­ro­vat­no je da je ve­ći deo nov­­ca od sni­ma­nja fil­mo­va i dru­gih ak­tiv­nos­ti Vol­ko­va za­­dr­ža­va­la za se­be. Ali či­nje­ni­ca je da je i taj ma­nji deo ko­ji je os­tao rus­kim am­­pu­­tir­­ka­ma u zna­­čaj­­noj me­­ri pop­­ra­­vio nji­­ho­vo fi­nan­sijs­ko sta­nje.

Da li su motivi Volkove bili al­tru­is­tič­ki ili ju je, pre sve­ga, za­ni­mao no­vac – a naj­ve­ro­vat­ni­je je da su oba mo­­ti­­va bi­­la u ig­­ri – ni­je mno­go važ­no za njen neos­por­ni dop­ri­nos. A to je ši­re­nje ide­ja sav­re­me­ne žen­s­ke mo­no­po­di­je me­đu sto­ti­na­ma i sto­ti­na­ma rus­kih že­na bez no­ge. Vol­­ko­­va ih je uči­­la sve­­mu što je smat­­ra­­la da sav­­re­­me­­na jed­­no­­no­­ga že­­na tre­­ba da zna. Od šmin­ka­nja i na­či­na na ko­ji se os­me­hu­ju, do to­ga ka­ko što lep­še obu­ti naj­lon ča­ra­pu na pa­tr­ljak am­pu­ti­ra­ne no­ge i ka­ko što ele­gant­ni­je ho­da­ti sa šta­ka­ma. Ot­vo­ri­la im je vra­ta jed­nog sas­vim no­vog sve­ta o ko­me ni­su ni sa­nja­le. Ve­ro­va­le su da tre­ba da se sti­de svo­je jed­ne no­ge, a Vol­ko­va im je ob­jaš­nja­va­la da, nap­ro­tiv, tre­ba da se njo­me po­no­se.

Od jedne jednonoge žene do druge, ove ideje počele su da se, zahvaljujući Volkovoj, šire Ru­si­jom, a po­tom i dru­gim zem­lja­ma Is­toč­ne Ev­ro­pe. Is­tin­s­ka eman­ci­pa­ci­ja že­na sa am­pu­ti­ra­nom no­gom na is­to­ku Ev­ro­pe po­če­la je tek sa mi­si­o­nar­s­kom de­lat­noš­ću Tat­i­ane Vol­ko­ve. Una­toč svim kon­tro­ver­za­ma, nje­ne ve­li­ke zas­lu­ge za eman­ci­pa­ci­ju že­na bez no­ge u Is­toč­noj Ev­ro­pi ni­ko ne mo­že os­po­ri­ti. Vol­ko­voj, bez sum­nje, su­ve­re­no pri­pa­da ti­tu­la kra­lji­ce sav­re­me­ne is­toč­no­ev­rop­ske žen­s­ke mo­no­po­di­je.