Народне ношње ...............Аутор текста Ђоле Мораревић

Међу творевинама традиционалне културе српског,влашког народа - по улози у свакодневном животу и значењу етничког идентитета, као и по ликовним и естетским вредностима - једно од најзначајнијих места припада народним ношњама. Познате су махом на основу сачуваних одевних целина из 19. и првих десетина 20. века, које се одликују великом разноврсношћу облика и украса. Та разноврсност и богатство заступљени су и у женским и у мушким ношњама. Сваку област карактерисала је посебна ношња. По начину одевања препознавало се не само одакле је ко него, нарочито у мешовитим етничким срединама, и којој етничкој односно националној заједници припада. У свом историјском развоју разноврсне народне ношње, као самосвојне творевине, с многоструким значењима у животу народа, биле су изложене и многим утицајима. Стога су у њима, осим обележја времена у коме су рукотворене и ношене, садржани и други одевни елементи из протеклих времена.

У великој разноврсности одевних облика, осим посебних облика ношњи од једне до друге сеоске средине, уочавају се и изразите разлике у одевању између градског и сеоског становништва. Грађанска одећа на већем делу српског етничког простора развијала се под турско-оријенталним, а доцније, као у градовима панонског поднебља и јадранског приморја, првенствено под европским утицајима. Грађанска ношња балканско-оријенталног стила, израђена од скупоцених тканина и са богатим златним и сребрним везом, била је висококвалитетне занатске израде. Сеоске ношње, напротив, све до почетка 20. века, и у материјалима и у обликовању, биле су претежно производ домаће кућне и сеоске радиности. Рукотвориле су их жене, с тим што су понеке делове радиле и сеоске занатлије. Искуство и традицију преносили су старији на млађе, с колена на колено.

Већ први поглед на разноврсне сеоске ношње открива одређене посебности у спајању функционалних, ликовних и естетских особина одеће на ширим просторима. Исти или сличан начин привређивања, условљен географском средином, затим историјски, друштвени и културни развој утицали су на стварање одређених одевних садржаја у оквиру већих културно-географских подручја, као што су динарско, приморско, централнобалканско и панонско. У сваком подручју с обзиром на материјал за израду и украшавање одеће који је средина пружала, затим на кројне облике и начин украшавања, као и на одевну традицију и културне слојеве, карактеристичан је основни тип ношње, који се јавља у многим одевним и украсним варијантама.

У женској одећи су преко дугачке кошуље неизоставни делови били ткани вунени појас и прегача, складно компонованих мотива и боја. Од сукнених хаљетака најраширенији је био "зубун", "садак" или "корет" - врста дугачког прслука, као и хаљина с рукавима, украшени везом и апликацијама чохе у боји. Главу девојке красила је црвена капа, преко које су удате жене полагале мараму пресложену на разне начине. У мушкој ношњи карактеристичне су узане чакшире, а у неким регијама пространи "пеленгири" са ширим ногавицама, веома стари делови ношње. Уз њих су ношени прслуци са равним и преклопљеним полама (гуњић, зубун, јечерма, џемадан) и краћи капути с рукавима (гуњ, гуња, копоран, аљина). Обавезан је био ткани појас разних боја, а на глави плитка црвена капа, око које је у многим крајевима зими омотаван вунени шал.

Украси, богато примењени на мушким, а особито на женским ношњама, одликују се изванредним скалдом орнамената и колорита. Изнијансираној складности умногоме је доприносила префињена обојеност грађе за тканине и украсе постигнута традиционалним поступком бојења биљним бојама. У орнаментици полихромног обилног веза и у апликацијама чохе и других украса, који прекривају готово све видљиве површине хаљетака, једнако и у ткању, преовлађују геометријски и геометризовани вегетабилни мотиви. У остваривању декоративних и естетских вредности вунене динарске одеће значајну улогу имао је разноврстан сребрни накит, који је још више појачава њену тешку и монументалну целокупну форму. Један од најистакнутијих облика биле су мушке "токе" за груди, састављене из више сребрних плоча или пуцади, често позлаћених. Биле су симбол јунаштва и уз њих је ношено оружје висококвалитетне занатске израде, заденуто у преграде широког кожног појаса.

Ношње приморског јадранског подручја у односу на велику распрострањеност динарских ношњи заузимају знатно мањи простор. Уско приобално подручје Црногорског приморја и Бококоторског залива развијало се у медитеранским привредним и културним условима, одржавајући сталне везе с планинским залеђем. Стога се у ношњама, поред медитеранских трагова и примеса грађанске европске одеће, сусрећу и елементи динарских ношњи планинског залеђа.

За израду одеће коришћена су домаћа платна од лана, конопље и памука, као и вунене тканине попут сукна и раше. Осим домаћих материјала, употребљавале су се, нарочито за свечану одећу, и тканине фабричке израде, као што су чоха, велур, брокат, свила. Поред скупоцених тканина, у време развијеног поморства, особито током 18. и 19. века, поморци су члановима својих породица доносили разне драгоцености и модне детаље - сунцобране, лепезе и др. Осим веза у боји и гајтанских нашивака, чести су били бели без и чипка суптилне израде. Златни и сребрни накит, производ чувених златарских радионица, употпуњавао је фину једноставност приморских ношњи, у чијем је визуелном изразу основних одевних предмета колорит био остварен у две-три основне боје, понекад и у вишебојној комбинацији.

У женској одећи карактеристична је горња хаљина у виду дугачке сукње, сложене у наборе, за коју је пришиван прслучић. Поједине варијанте разликовале су се у врсти и боји тканине, а аналогно томе и у називу. Преко кошуље са чипканим умецима и сукње - "сарже", "раше", "камижота", опасиван је вунени или свилени појас, а с предње стране додавана је прегача. Од горњих хаљетака ношени су прслуци и капутићи. Глава је повезивана марамом, а понегде се носила и плитка капа. И у мушкој одећи капа је плићег обода, од чохе је, споља пресвучена свилом. Остали делови ношње су кошуља с украсним умецима, широке набране гаће, појас, прслук "јечерма" и капут дугачких рукава. Значајан украс чине апликације гајтана, а око појаса кожни "ћемер" с преградама, у који су затицане по две кубуре или леденице, израђене у домаћим пушкарским радионицама. У приморским оазама динарског руха запажа се прилагођавање одевних одлика планинског залеђа питомини приморског поднебља.

Ношње централнобалканског подручја, осим у јужним и средишњим деловима Србије, с комуникацијским језгром Моравске долине, распростиру се и у косовско-метохијској области и у пределима Рашке. На овом широком простору смењују се низијски и брдовити предели, а ношње представљају спој земљорадничких и сточарских елемената, с очуваним траговима грчке, старобалканске византијске, српске средњовековне и турско-оријенталне одевне културе.

У мноштву варијаната основног одевног типа, с нарочитом разноврсношћу у женском оделу, код мушкараца су били карактеристични сукнени бели а затим и смеђи хаљеци. Специфичан украс биле су апликације од црног или од тамно-модрог вуненог гајтана. У женским ношњама, с бројним особинама издужене визуелне форме, запажа се изузетно богатство облика, тканина, веза, апликација разних украса, као и употреба црвене боје у комбинацији с другим бојама, као и златним и сребрним нитима, доприносила је великој живописности овог текстила. Основни део одеће била је кошуља, право кројена, с веома богатим везом на рукавима, грудима и уз доњу ивицу. Вез је рађен вуненим, памучним и срменим концем на кудељној, ланеној или памучној основи. Други карактеристичан део одеће била је вунена или памучна сукња отворена целом дужином, која се од једног до другог краја разликовала по дужини, украсу, колориту и називу. Елегантне косовске једнобојне "бојче" са суптилним везом, као и фина разнобојност "фута", "бокча" и "запрега" из других крајева, с пругастим и ситно геометријским шарама добијеним ткањем, веома су складно пристајале уз белину извезених дугачких платнених кошуља. И сви други делови, а нарочито "зубун" дугачак сукнени прслук с извезеним цветовима, по ликовној изражајности представљају изузетне домете народног рукотворења. Овим особинама треба додати и нарочиту опрему главе код жена, с додавањем уметака у косу и покривањем орнаментима и понеким кројним особинама, и у разноврсном накиту - наушницама, укошњацима, почелицама, нагрудњацима, прстењу, уочавају се одблесци српског средњовековног костима и накита.

Ношње панонског подручја распростиру се у централним деловима Србије, у Војводини, Барањи, Славонији и босанској Посавини, у чијој је популацији знатан удео српског становништва. У јужном граничном појасу ношње се прожимају са централнобалканским и динарским одевним садржајима, а у осталом оквиру изложене су средњоевропским утицајима и стиловима, посебно бароку, и од краја 19. века грађанској моди западног и средњоевропског појаса. Посебно су значајни старословенски елементи, који су се на југословенском простору најбоље овде очували.

На панонском, претежно низијском простору, са сложеним културним прожимањима, плодност тла, с обиљем житарица и других плодова, давала је економску сигурност становништву, што се одражавало на све области живота и што је у одевању допринело бујној разноврсности и разиграности облика, украса и боја. Богато набрана платнена одећа, која се носила лети и зими, делује лако и живо. Чести су вегетабилни мотиви, златовез, а боје су већином светле.

У женским ношњама заступљена је платнена дугачка набрана једноделна кошуља, на којој је украс изведен у ткању или везењем у једној или више боја. На сличан начин украшена је и дводелна кошуља, с тим што се доњи део носи у више слојева. Осим платнених, биле су уобичајене и вунене сукње, с крупним и ситним наборима. Преко платнене одеће опасивани су појас и прегача, а у неким крајевима ношене су две - предња и задња прегача. Осим обилне примене флоралних мотива, а у ткању и геометријских орнамената, специфична су била оглавља - пешкири с подлошком, мараме пресложене у капе, а код невеста и млађих жена цветне круне и златовезне капе. Мушку платнену одећу сачињавају "рубине" (кошуља и гаће) с панонским начином облачења (кошуља се, наиме, обавезно носила преко гаћа). Као и на женским кошуљама, украшавање је било изразито и на мушким. Међу разним биљним орнаментима, посебно се истицао, као симбол плодности, мотив житног класја изведен у златовезу.

Зими је женска и мушка платнена одећа допуњавана сукненим и крзненим хаљецима. На сукну беле, мрке и смеђе боје мотиви су обликовани пришивањем изрезаних комадића сукна и чохе у боји, а на кожним предметима - апликацијама коже на кожу. Нашивени украси у комбинацији с везом живих боја доприносили су веома живописном изгледу прслука, гуњева, кабаница и кожуха.

И поред свих разноврсности одевних садржаја у планинским, приморским, благо заталасаним и низијским природним срединама, са специфичним условима народног живота и културе, у целини посматрано, све те ношње одликују се јединством општег израза и изгледа. То јединство, засновано на вековном народном искуству, традицији, потребама и умећу, исказује се у визуелној хармонији основних конструктивних елемената, који чине складну целину и условљавају распоред орнаменталних композиција. По ликовним својствима и несумњиво великим естетским вредностима, народне ношње у Срба из 19. и првих деценија 20. века досежу сами врх традиционалних уметничких остварења колективног народног духа, не само своје средине него и много шире.

Од краја 19. века, откада традиционалан начин одевања уступа место градском, европском оделу, народне ношње постале су културноисторијска баштињена вредност, с тим што су се у дневној употреби задржале само изузетно, у понеким затвореним срединама или у одређеним свечаним приликама.

Средњевековна музика

Роксанда Пејовић

Доказа о постојању музичара, певача, свирача у жичане инструменте и бојне трубе код Јужних Словена оставили су, између осталих, византијски историчари и арапски путописци. Трагови словенског музицирања можда су садржани у песмама и играма додола, девојака окићених цвећем које иду по селу како би молиле кишу да пада, у крстоношким песмама, чији учесници носе крст и икону свеца, молећи се за родну годину и у другим обредима.

када су Ћирило и Методије, покрштавајући Словене у 9. веку, превели грчке књиге на словенски и увели богослужење на овом језику, почео је, претпоставља се, развој словенске црквене музике. Вероватно су грчке мелодије биле прилагођаване словенским речима. Касније су извесни црквени текстови читани, други су рецитовани на један, два или три тона, а литургијске песме певане су, изгледа, у почетку силабично а потом с мелизмима.

Српска средњовековна музика, као и уметност истог доба, развијала се у сфери деловања византијске музичке културе у српској држави од 12. до 15. века, али и за време петвековног робовања под Турцима. Појање је било једногласно извођено солистички или у хору (у две певнице). Диригент (доместик) покретима руку показивао је ток мелодије која се учила напамет: главни певач (протопсалт) отпевао би почетну интонацијску формулу, заправо скраћену мелодијску припрему песме, односно мелодијско - ритмичку целину која карактерише поједини црквени напев (познавање ове формуле омогућавало је искусном певачу да отпева целу песму), а затим би почињао мелодију унисоно, једногласно с хором (песма је могла имати и друге формуле). Ако еј мелодија била мелизматична, солиста би је сам отпевао, уз држани тон хора (исон).

Као узори, тј. модели по којима су компоноване српске црквене мелодије, служиле су мелодије Осмогласника, збирке црквених песама за недељну службу (вечерње, јутарње, литургија), посвећене Христовом васкрсењу. Оне су циклично, у осам недеља понављане током црквене године у једном од осам црквених гласова - сваки глас је подразумевао одређени модус заснован на извесном броју формула. Песме Осмогласника су служиле као узори за стварање других црквених песама. Велики значај су имале песме посвећене српским владарима и службе које су писали српски аутори: У њима нема средњовековних нота - неума, али има ознака појединих гласова, што значи да су биле предвиђене за појање.

У црквеним изворима постоји информација о свакодневном појању, као и о појању пригодом смрти појединих владара, или преноса њихових моштију. Изгледа да је краљица Јелена, жена краља Уроша И, имала свој црквени хор певача под управом великог доместика Раула из Зихне.

У извесном броју српских средњовековних рукописа забележени су неумски нотни знаци. Њихови аутори су били Стефан Србин, чија дела, међу којима и чувена песма Ниња сили (Сада небеске силе), откривају заједничке мелодијско-ритмичке особине, такође Никола Србин, затим Исаија Србин, с песмама у част јужнословенских светитеља и други. Ове једногласне литургијске песме невеликог обима и поступног покрета (већи скокови наглашавају значајне речи) чине нераскидиву целину с текстом. Засноване су на неколико основних језгара која се јављају током песме дословно, варирано или у фрагментима. Поједине имају богату мелизматику. Оне припадају духовном свету другачијем од грегоријанског - задржале су исконски израз и флексибилност, показујући како драмска, тако и лирска расположења.

Мада малобројна, сведочанства о световном музицирању у Србији, Босни и Херцеговини и Зети, показују да је музика имала своје место у боју, на двору и у народу. Она је у држави Немањића била у саставу дворског церемонијала. Њени су носиоци били, као у земљама широм Европе, играчи, свирачи и забављачи. Називани свиралницима, глумцима и праскавницима, увеличавали су својом свирком весеље поводом крунисања владара (властела је на крунисању Стефана Првовенчаног слушала свирку бубњева и гусала), дочекивали си краљеве песмама (краља Милутина), а деспоте свирањем у трубе (Стефана Лазаревића). Стефан Душан, који је на свом поседу имао и музичаре, и који их је поклањао заједно с имањем, измењивао је музичаре са Дубровником поводом разних свечаних пригода. Цењени српски свирач Драган из Призрена био је 1335. градски музичар у Дубровнику.

Стефан Лазаревић је на свом двору имао музичку капелу, а његови музичари су свирали на лађама док је гостио турског цара. Деспот Ђурађ Бранковић је волео музику. У његовој библиотеци се налазио и чувени псалтир богато илустрован музичким инструментима (Минхенски псалтир).

На босанским, херцеговачким, хумским и зетским дворовима владара и великаша 15. века војводе Сандаља Хранића, краља Твртка И и Балше Балшића - било је певача, глумаца, мађионичара, лакрдијаша и свирача у свирале, лауте, трубе, гајде, добоше и друге инструменте. Њихови музичари су се могли чути у Дубровнику, а дубровачки су им долазили у походе.

Мада српска световна музика није нотама забележена, по музикалности и патетици текста старе српске књижевности могу се наслутити њена певљивост и мирни ритмички ток.

Музички инструменти на споменицима српске средњовековне ликовне уметности од краја 12. до половине 18. века представљају драгоцене прилоге за проучавање свеукупног средњовековног инструментаријума, који је готово у целини познат само из ликовних извора. У колико нису византијски или предњоазијски, могу бити античког или западноевропског порекла. Могуће је да се у неке од њих свирало и у балканском средњем веку. Исликавани су најчешће на сценама Христовог рођења, ругања Христу и као илустрације псалама, али и на другим композицијама. Често су приказивани тасови, а нарочито бубњеви, рогови и трубе, разне вресте лаута и псалтериони. Они красе Мирослављево јеванђеље иМинхенски псалтир, зидове Хиландара, Старог Нагоричина, Дечана, Леснова, Хопова и многих других манастира и цркава.

За време робовања под Турцима од средине 15. века, народ је, кријући се од завојевача, певао уз гусле и свирао у тамбуре, зурле, тапане и још неке инструменте. Његово музицирање се помиње и у народним песмама. Гласовити српски гуслари боравили су у 16. и 17. веку на пољским племићким дворовима, затим у Украјини и Мађарској. Тиме се одржавао континуитет с музиком минулог доба и припремала ренесанса српске музике.

Вељко Петровић (у историји и у народном предању познатији као ХАЈДУК ВЕЉКО) рођен је у селу Леновцу код Зајечара око 1780. године.У младости је био чобанин код видинског паше и слуга код пожаревачког спахије, од кога је 1803. године побегао у хајдучку чету чувеног хајдучког харамбаше Станоја Главаша. На почетку Првог српског устанка борио се против Турака у овој хајдучкој чети, а затим у војсци смедеревске нахије. У овом устанку учествовао је као обичан ратник, па "буљубаша", а потом као војвода и командант, ратујући диљем устаничке Србије. Након ослобођења Београда 1807. године намолио је Карађорђа (врховног вожда Првог српског устанка) да му дозволи да оде у Црну Реку и дигне устанак против Турака, што му је Карађорђе удовољио. У борбама против Турака се истицао изузетном смелошћу, одважношћу и храброшћу.

Најчешће је јуришао на челу својих устаника. Оваквим својим особинама и успесима у борбама против Турака наметнуо се као један од најспособнијих српских војвода Првог српског устанка. Након српског пораза на Чегру истакао се у борбама за одбрану Сокобање. Половином 1810. године садејствовао је руској војсци у борбама за ослобођење Прахова, као и у нападу на Варварин. За показану храброст у овим борама одликован је руском златном медаљом.

Српски вожд Карађорђе га је, по одлуци Правитељствујушћег Совјета, декретом од 21. августа 1811. године, поставио за војводу Неготинске нахије, као признање великом јунаку, али и као срачунат потез за предстојеће догађаје. И Карађорђе и Совјет су знали да Неготин треба бранити, а то је могао само Вељко. Погинуо је 1811. године, храбро бранећи опкољени Неготин са око 3.000 устаника од много надмоћнијих турских снага.

Хајдук Вељко није марио за новац и богатство, оставши, поред Карађорђа, једини славни устанички командант који није стекао богатство. У њему је оличено све што је јуначко, херојско и епско, неговано у вишевековном отпору српског народа тадашњој исламској - турској најезди.

ГАЛЕРИЈА СЛИКА

Народни трибун, борац за социјалну правду, демократију и сељачка права и један од осниваца и утемељивача народњачког радикализма у Србији.

Адам Богосављевић, народни трибун и оснивач радикалске групе у Народној скупштини, је рођен у селу Копривници у једној од најбогатијих породица тадашњег среза Крајинског. Основну школу је учио у селу свог рођења, а Трговачку школу је завршио у Београду 1861. године са одличним успехом. Супротно жељи свог оца да буде тровац, Адам је се после летњег распуста уписао у четврти разред Прве београдске гимназије.

Након завршене гимназије, у јесен 1864. године Адам се уписао на Филозофски факултет Велике школе у Београду, на коме је био доста успешан студент. Студије Адама Богосављевића временски су се поклопиле са периодом друге владе кнеза Михаила Обреновића - временом у коме је меду омладином, нарочито студентском, доминирало патриотско романтичарско расположење. Од првих дана студентског периода Адам је био активан у напредном омладинском покрету, дошавши у сукоб са представницима режима. Неочекивано, пред крај студија, иако успешан студент, Адам се одлуцио да напусти студије и врати у Копривницу са намером да се посвети земљорадњи и раду на просвећивању народа. Власт му никада није удовољила да се бави овим другим занимањем - за њега није било слободног учитељског места у родном крају.

Адам се ангажовао у Друштву за пољску привреду (основаном 26. јануара 1869. године). Ово Друштво је покренуло илустровани лист "Тежак", у коме је Адам објављивао стручне чланке из области пољопривреде све до своје смрти. Сам се доказао као успешан пољопривредник, бавећи се унапређењем и модернизацијом пољопривреде (нпр. први је у овом крају купио фабрички израђен гвоздени плуг и упорно доказивао својим мештанима да су приноси приликом орања овим плугом знатно виши), који је личним примером едуковао сељаке и међу њима ширио идеје о модерној пољопривреди.

Као узоран и успешан пољопривредник, угледан у свом крају и омиљен у народу Адам Богосављевић је на изборима 1874. године изабран за посланика у српској Скупштини. У својим политичким иступањима пре ових избора и током целе своје политичке каријере истицао се као борац за народна права, демократију, локалну самоуправу, унапређење просвете, управе и војске и укупно узевши за богатију, ефикаснију и демократичнију државу. У центру његових политичких оптирања био је општи положај и напредак села и сељака, као тада доминирајућег социјалног слоја у Србији. Обзиром на таква своја политичка опредељења од почетка је припадао опозицији и био један од првака народњачког радикализма у Србији, из чијих редова и из српског радикалног социјалистичког покрета Светозара Марковића је формирана Српска радикална странка под вођством Николе Пашића.

Победу радикала и њихов тријумфални долазак на власт - овим и своју политичку победу, Адам Богосављевић није дочекао. Ухапшен је под чудним околностима 17. марта 1880. године и смештен у Зајечарски затвор. Тамо се разболео и умро 19. марта 1880. године у 37. години живота од тешког запаљења плућа, оставивши за собом трајно и веома богато политичко наслеђе борца за народна права, правду и демократију и истакавши се као сељачки вођа, трибун и претеча прве сељачке странке у Србији.

ГАЛЕРИЈА СЛИКА

Ђорђе Генчић

Индустријалац и поседник рудника, министар унутрашњих дела у време краља Александра Обреновића, политички "вођа" завере против краља Александра и његове супруге краљице Драге

Ђорђе Генчић је рођен у селу Велики Извор поред Зајечара 1861. године у богатој и угледној породици. После завршене средње школе у Зајечару и Београду, одлази на студије у Беч, где је студирао економске науке, а касније у Русију, где студира војне науке. По повратку са студија запослио се и радио у Нишу као управник града. Уживао је велико поверење краља Александра и краља Милана Обреновића. Био је оштар противник женидбе краља Александра Обреновића са "грађанком" Драгом Машин. Због јавне осуде овог брака и политичких расправа Генчић је био осуђен на седам година затвора. Одлежао је само годину дана.

Генчић је постао политички шеф завере везане за догађаје од 29.05.1903. године (убиство краља Александра и краљице Драге). По образовању нове владе под Карађорђевићима Генчић је био министар народне привреде, али се убрзо повукао из политичког живота. У балканским ратовима и Првом светском рату био је дописник руских листова у српској војсци. Пошто није имао деце, све имање је завештао сестрићима, с тим да после његове смрти припадне држави Југославији. Умро је у Београду 1938. године.

ГАЛЕРИЈА СЛИКА