Danas, 27 oktobra se u Srbiji i svim pravoslavnim zemljama slaviPrepodobna Majka Paraskeva – Sveta Petka, svetiteljka srpskog porekla, koja je svojim čudotvornim delima, uticajem i značajem za naš verujući narod kroz vekove pokazivala put ljudima ka hrišćanskoj veri i spasenju.

S obzirom na boravak njenih svetih moštiju tokom srednjeg veka u Beogradu, ona se u narodu naziva i Sveta Petka Beogradska. Posetite danas njen hram na Kalemegdanu, crkvu Ružicu sa njenim čudotvornim izvorom ili bilo koji pravoslavni hram u svom mestu, poklonite joj se za vekovni trud i molitve koje upućuje za verujuće, za isceljenja duše i tela koje nam poklanja, i za svakojaku drugu pomoć u nevolji.

U njeno ime na današnji dan objavljujemo tekst Žitije Svete Petke sa web site-a Manastira Lepavina.

.

Žitije (Biografija) Svete Petke Beogradske

Ova slavna, ravnoangelna svetiteljka beše srpskoga porekla, rodjena u gradu Epivatu (na turskom Bojados), izmedju Slimvrije i Carigrada. Roditelji Svete Petke behu imućni i pobožni ljudi; življahu u svemu po zapovestima Božjim i život svoj ukrašavahu milostinjom i dobrim delima. Osim Petke, oni imadjahu i jednoga sina, Jevtimija. Decu svoju oni vaspitavahu u pobožnosti, učahu ih svakoj vrlini i životu po Bogu. Jednom Sveta Petka kao desetogodišnja devojcica, kada s majkom beše u crkvi, ču reči Božanskog Jevandjelja: „Ko hoće za mnom da ide neka se odreče sebe i uzme krst svoj, i za mnom ide“ (Mk. 8, 34).

I ove joj se reči duboko urezaše u srce. Po izlasku iz crkve ona srete prosjaka, i krišom od majke ona skide sa sebe svoju skupocenu haljinu i dade je prosjaku, a sama obuče njegove dronjke. Kada dodje kući i roditelji je ugledaše u dronjcima, oni je izgrdiše i strogo zapretiše da više to ne čini. Na grdnje zbog toga ona je roditeljima odgovarala da ona drugačije ne može živeti.

Brata Petkinog Jevtimija roditelji dadoše na škole. Željan savršenijeg života duhovnog, Jevtimije se, uz pristanak roditelja, zamonaši. Kao monah on se proču zbog svog podvižniškog života, i bi izabran za episkopa Maditskog. Kao episkop se proslavi vrlinama i borbom sa jereticima. Upokoji se u dubokoj starosti i bi sahranjen u sabornoj crkvi. Za života i posle prestravljenja on stvori mnoga čudesa.

Po smrti roditelja devica Petka, vazda željna podvižničkog života Hrista radi, odade se strogim podvizima. Ugledajući se na život svetitelja, ona postom i bdenjem umrtvljavaše svoje telo i potčinjavaše ga duhu. No sva goreći željom da živi samo Gospodu i radi Gospoda, ona ne mogaše dugo ostati u mnogometežnom svetu, nego napusti roditeljski dom, ostavi svet i otputova u Carigrad da se pokloni tamošnjim svetinjama. Obilazeći ih, ona srete mnoge revnosne podvižnike i dobi mnoge dragocene pouke od njih. I po njihovom savetu ona se nastani u Iraklijskom predgradju pri crkvi Pokrova Presvete Bogorodice, i tu provede u molitvama, postu i suzama pet godina.

Ispunjavajuci svoju davnašnju želju Sveta Petka otputova u Palestinu, i poklonivši se svetim mestima, osvećenima Spasiteljevim životom, nastani se u Jordanskoj pustinji. Tu provodjase ravnoangelni život. Podržavajući proroka Iliju i Jovana Krstitelja, Sveta Petka se hranjaše jedino pustinjskom travom, u vrlo maloj količini, i to po zalasku sunca. Postepeno se topeći od žege i od mraza, ona upiraše oči samo ka Jedinome Bogu, Koji smirene srcem može spasti od malodušnosti i duševne bure. Ko bi mogao iskazati sve trudove i patnje, muke i iskušenja demonska koje pretrpe sveta Paraskeva u toku mnogih godina. Ko bi mogao znati koliko je ona suza prolila, i koliko uzdaha k Bogu poslala? Ko bi mogao opisati njene svakodnevne borbe koje je sa telom, pomislima i djavolima vodila dok ih nije potpuno pobedila? Jedino svevideći Bog, jer je samo On mogao videti i znati sve njene podvige. Tamo u nje ne beše brige o taštim stvarima ovoga sveta, ona se brinula jedino o očišćenju svoje duše, o odgovoru na budućem sudu i o susretu sa Nebeskim Ženikom. „Tebe, Ženiče moj, tražim“, govoraše Prepodobna Paraskeva – Sveta Petka, i stalno imadjaše na umu reči iz Pesme nad pesmama: „Pokaži mi se ti koga ljubi moja duša“ (1, 6). Njena glavna i neprekidna briga beše: kako upaliti žižak svoj, i s mudrim devojkama izaći u susret Nebeskom Ženiku, i čuti slatki glas Njegov, i nasladiti se gledanjem krasote Njegove. Da, samo se oko toga ona paštaše i govoraše: „Kad ću doći i pokazati se licu Božjem?“ (Ps. 41, 3).

Dok takav život u pustinji vodjaže Prepodobna Paraskeva – Sveta Petka, lukavi vrag joj zavidjaše na vrlinama i pokušavaše da je sanjarijama i prividima zaplaši. Često uzimajući na sebe obličje raznih zveri, on kidisaše na svetu podvižnicu, da bi je omeo na putu podviga. Ali divna nevesta Hristova Paraskeva „izabra Višnjega sebi za utočište“ (Ps. 90, 9) i Njegovom pomoći, a znamenjem svetoga Krsta, odgonjaše vrage i kao paučinu kidaše sve djavolje zamke, i potpuno pobedi djavola. Jer ona, pri ženskoj prirodi svojoj, steče muški razum i pobedi djavola kao David Golijata.

Ukrasivši dušu takvim podvizima i vrlinama, Sveta Paraskeva postade vozljubljena nevesta Hristova, te se njoj ispuni proročka reč: „Caru će omileti lepota tvoja“ (Ps. 44, 12). Jer se taj Car useli u nju sa Ocem i Svetim Duhom i prebivaše u njoj kao u svetoj crkvi Svojoj. Sveta Paraskeva – Sveta Petka, sačuvavši dušu svoju od greha i oskvrnjenja, zaista načini sebe crkvom Boga Živoga.

Tako živeci dugi niz godina u pustinji Prepodobna Paraskeva, kad jedne noći po običaju svom stajaše na molitvi i sa umiljenjem pružaše ruke svoje k nebu ugleda angela Božjeg u obliku presvetlog mladića, koji došavši k njoj reče: „Ostavi pustinju, i vrati se u tvoje otečestvo; potrebno je da tamo predaš svoje telo zemlji, a dušom se preseliš Gospodu.“

Udubivši se u smisao ovog vidjenja, prepodobna Paraskeva razume da je to naredjenje od Boga. I radovaše se što će se uskoro razrešiti tela, ali tugovaše što će se rastati sa pustinjom: jer ništa tako ne očišćava dušu i ne privodi je k Prvoliku kao pustinja i usamljeničko molitveno tihovanje. No pokoravajući se nebeskoj volji, prepodobna krenu u svoje otečestvo.

Doputovavši u sveti grad Carigrad, ona poseti divnu crkvu Svete Sofije; isto tako poseti i crkvu Presvete Bogorodice u Vlaherni, i poklonivši se čudotvornoj ikoni Bogomatere otputova u svoju postojbinu Epivat. Tu ona proživeše još dve godine, ne manjajući način svog pustinjskog života, nego provodeći sve vreme u trudu, postu i molitvi. A kada dodje vreme njenog odlaska k Bogu, prepodobna Paraskeva Mu se usrdno pomoli za sebe i za sav svet, i tako u molitvi predade Bogu blaženu svoju dušu. Telo njeno bi od strane vernih sahranjeno po hrišćanskom običaju, ali ne na opštem groblju, već odvojeno, kao telo strankinje koja nikome ne beše kazala odakle je.

Bog, hoteći da proslavi ugodnicu Svoju, otkri svete mošti Svete Petke posle mnogo godina, i to na sledeći način. Blizu mesta gde prepodobna mati Paraskeva beše sahranjena podvizavaše se na stubu u molitvenom tihovanju neki stolpnik. Dogodi se da tamo talasima bi izbačeno telo nekog mornara koji se za vreme plovidbe teško razboleo i umro. Od tog leša stade se širiti strahoviti smrad, da je prosto bilo nemoguće proći tim putem. Taj smrad nije mogao trpeti čak ni stolpnik, te zbog toga bi prinudjen da sidje sa stuba i da naloži nekim ljudima da iskopaju duboku rupu i usmrdeli leš zakopaju. Kopajući rupu, ti ljudi, po promislu Božjem, nadjoše netljeno telo gde leži u zemlji, i začudiše se tome. Ali kao prosti i neverni, oni ne obratiše na to potrebnu pažnju i ne shvatiše kako treba. I govorahu medju sobom: „Kada bi ovo telo bilo sveto, Bog bi to otkrio preko kakvih čudesa.“ Sa takvim rasudjivanjem oni ponovo zatrpaše netljeno telo zemljom, bacivši tamo i smrdljivi leš, pa otidoše svojim kućama. A kad padne noć, jedan od njih, neki Georgije, čovek hristoljubiv, moljaše se Bogu u svojoj kući. I zaspavći pred zoru on vide u snu neku caricu gde sedi na presvetlom prestolu, a okolo nje mnoštvo svetlih vojnika. Videvši to, Georgija obuze strah, i on pade na zemlju pošto ne beše u stanju gledati taj sjaj i lepotu, a jedan od tih svetlih vojnika uze Georgija za ruku, podiže ga i reče mu: „Georgije, zašto tako omalovažiste telo prepodobne Paraskeve i pogreboste pored njega smrdljivi leš? Smesta izvadite telo prepodobne i položite na dostojnom mestu, jer Bog hoće da sluškinju Svoju proslavi na zemlji.“ Tada i ta svetla carica reče Georgiju: „Pohitaj te izvadi moje mošti i položi ih na česnom mestu, ne mogu više da trpim smrad onoga leša. Jer i ja sam čovek, i postojbina je moja Epivat, gde vi sada živite.“

Te iste noći imadjaše takvo isto vidjenje i jedna blagočestiva žena, po imenu Jevtimija. Sutradan oni oboje ispričaše svima o svojim vidjenjima. Kada to ču blagočestivi narod, svi sa svećama pohitaše k moštima prepodobne Paraskeve i izvadivši ih sa velikim strahopoštovanjem iz zemlje, radovahu im se kao nekom skupocenom blagu. Svete mošti Svete Petke biše svečano položene u crkvi svetih i svehvalnih apostola Petra i Pavla u Epivatu. Molitvama prepodobne Paraskeve davahu se od svetih moštiju njenih mnoga isceljenja bolesnicima: slepi progledahu, hromi prohodjahu, raznovrsni bolesnici i besomučnici dobijahu zdravlje.

Dva veka posle prestavljenja prepodobne matere naše Paraskeve Carigrad i okolina behu pod zavojevačkom vladavinom krstaša papskih. Godine 1238. blagočestivi bugarski car Jovan Asen reši da svete mošti prepodobne Paraskeve oslobodi iz vlasti krstasa. I kada car Asen dostavi krstašima svoju nameru da svete mošti prepodobne Paraskeve prenese u svoju prestonicu Trnovo, krstaši odmah pristadoše da mu ih dadu, jer se bojahu moćnoga cara. Tada car posla blaženog Marka, mitropolita Perejaslavnog, sa mnogim episkopima i sveštenicima, da svete mošti prepodobne Parakseve prenesu u Trnovo. U Trnovu svete mošti biše svečano dočekane i položene u pridvornoj crkvi, gde one, počivajući netljeno, tocahu raznovrsna isceljenja svima koji im sa verom priticahu.

Posle dosta vremena, kada turski sultan Bajazit zauze Trnovo, tada sve dragocenosti i svetinje biše razgrabljene. Tada česne mošti svete Paraskeve behu prenete u Valahiju (Vlašku), u Vidinu na Dunavu. A kada Turci osvojiše i Valahiju 1396. godine, na zauzimanje srpske carice Milice kod sultana Bajazita ove svete mošti behu prenesene u Srbiju, u Beograd. U Beogradu je zatim podignuta crkva Svete Petke, koja do danas postoji (u Kalemegdanskoj tvrdjavi); u njoj se nalazi i izvor Svete Petke sa čudotvornom vodicom. Pobožni Beogradjani i drugi vernici odlaze često, a osobito petkom, u hram i na izvor Svete Petke i dobijaju od nje blagodatnu pomoć po veri svojoj.

Godine 1521. sultan Sulejman II, zauzevši Beograd, zapleni i česne mošti prepodobne Paraskeve, prenese ih u Carigrad i postavi u svojim palatama. I tu bivahu mnoga i mnogobrojna čudesa od bogosilnih svetih moštiju, te se sveta mati Paraskeva slavljaše ne samo medju hrišćanima, nego i medju muslimanima. Ali to i uznemiri muslimane, i oni bojeći se da se vera u čudotvornu silu svetih moštiju svete Paraskeve ne proširi medju njima, a i zbog molbe i zauzimanja hrišćana, predadoše ove svete mošti carigradskim hrišćanima, i ovi ih česno položiše u Patrijaršijskoj crkvi.

Godine 1641. blagočestivi Vasilije Lupul, vojvoda i gospodar zemlje Moldavske, dobivši vest da se svete mošti prepodobne Paraskeve nalaze u Patrijaršijskoj crkvi u Carigradu, svim srcem željaše da se one česno prenesu u njegovu pravoslavnu državu. Ovu želju njegovu potpomaže Gospod, proslavljan u svetima Svojim, i želeci da i u Moldaviji proslavi svetiteljku Svoju, On stavi u srce carigradskom patrijarhu Parteniju misao da izadje u susret želji moldavskog gospodara. Tada patrijarh, uz saglasnost celog sveštenog sabora i pristanak drugih presvetih patrijaraha, posla česne mošti prepodobne matere naše Paraskeve blagočestivom gospodaru, vojvodi Vasiliju, u prestoni grad njegov Jas. Tamo, sa velikim slavljem i uz ogromnu radost žitelja cele Moldavije, svete mošti biše položene u crkvi Tri Sveta Jerarha, dana 14. oktobra 1641. godine.

Divnim čudesima svojim ove svete mošti neprekidno proslavljaju Gospoda, uvek divnog u svetima Svojim.

. . .

Molitva Svetoj Petki

Sveta Petko, Božja Svetiteljko, moli Boga za nas.

Udostojila si se gledanja lica Božijeg kao čedo našeg naroda, slavna Petko svetiteljko, pa imamo slobodu tebi govoriti, srodnici našoj, i tebe moliti za spasenje duša naših.

Slava si i pohvala Beogradu, gde čudotvorna voda tvoja privlači množine mnoge, kao negda Vitezda, i daje slepima vid, uzetima zdravlje, malaksalima snagu, i svima bodrost i radost, Hristova devstvenice, naša pomoćnice.

Budi i nadalje prestonome gradu srpskom, utvrdi ga u Pravoslavlju, pomozi vernima, podigni nedužne i tužne, u usnulim u Gospodu precima našim, braći i deci, izmoli večni pokoj i večno spasenje, sveta Petko, Božija Svetiteljko.

Svima pomozi, pa i meni ne odmozi. Dobre u dobru složi, i svako im dobro umnoži. Da se kroz tebe proslavi Bog u Trojici, u vekove vekova. Amin.