Религија поезије. УСКРС У ЊУЈОРКУ

Блез Сандрар

Ускрс у Њујорку

Господе, данас је дан вашег Имена,

У једној старој књизи читао са о вашој патњи,

о вашој стрепњи и вашем напору, о вашим дивним речима,

Оне као да тихо и монотоно плачу у књигама.

Један калуђер давно ми је говорио о вашој смрти.

Описивао је ваш живот као да пише словима златним

У стари требник, на своме дрхтавом колену.

И као да их је читао побожно одушевљавајући се – Вама.

У заклону иза олтара, у својој белој одори,

Он је то полако радио од понедељка до недеље.

Сати су се заустављали на прагу његовог склоништа,

Док је он заборављао на себе погнут над вашом сликом.

У сутону, кад су звона певала у звонику,

Добри човек није био свестан да ли је то била његова љубав

Или је то била Ваша, Господе, или вашег оца,

Који је лупао тешким ударцима на врата манастира.

***

Ја сам вечерас као тај добри калуђер јако узнемирен,

И у собици сам, ту са стране, као неко биће тужно и немо,

Чекам иза вратанца, чекам да га позовем!

Ох, то сте ви, то је Бог, то сам ја – то је онај Вечни.

Тада вас ја нисам знао – као ни сада,

И никада се нисам молио Богу, чак, ни када сам био дете.

А ето, вечерас ипак мислим на Вас са страхом.

Душа моја као да је удовица у жалости под вашим крстом.

Душа моја је црна удовица – као да је она ваша мајка

Без суза и без наде, као што ју је сликао Каријер.

Знао сам за све слике Христа које су по музејима,

Али вечерас, Господе, ви као да корачате поред мене.

***

Силазим крупним корацима ка доњем делу града,

Погнутих леђа, зборана срца, грозничава духа.

Ваша слабина широко је отворена као да је велико сунце

И ваше руке разапете трепере искричаво.

Прозори кућа сви су преливени крвљу,

Жене, иза њих, све су као цветови од крви.

Од ружних увелих цветова орхидеја

Изврнутих чашица, отворених под вашим трима ранама.

Вашу сакупљену крв оне нису никада пиле,

А имају црвенило на уснама и црвене су им чипке на кошуљи.

Цветови Христова страдања су бели, као свеће,

То су најлепши цветови Врта оне Добре Девице.

А у томе трену, око девет часова,

Ваша глава, Господе, пала је на ваше срце.

И ето, ја сада седим на обали океана

И у соби понављам речи једне немачке црквене песме.

У којој је изражена, речима веома благим и простим,

Лепота вашег лица у трену највећег страдања.

У једном храму у Сиени, у подземљу капеле,

Видео сам то исто лице, на зиду, под застором.

У ћелији испосничкој, у Бурие-Владисласу,

Она је опточена златом у једном ћивоту.

Блистави драги каменови у очним су дупљама,

И сељаци на коленима целивају ваше очи.

На свиленој марами Веронике оне су оставиле трага

И зато је Света Вероника постала ваша светитељка.

То је најбоља реликвија која се носи кроз поља,

Она лечи болеснике и поправља зле људе.

Она чини још хиљаду других чуда

Али ја никад нисам био присутан тим призорима.

Можда у мени нема ни вере ни доброте

Да видим тај дивни одблесак ваше лепоте.

Ипак, Господе, ја сам учинио један опасан подухват

Да посматрам у смарагдовом камену утиснут ваш лик.

Учините, Господе, да моје лице подржавано мојим рукама

У њему утисне маску стрепње која ме мучи.

Учините, Господе, да обе моје руке приљубљене уз моја уста,

Не допустите да се појави пена свирепог очајања.

Ја сам болестан и тужан; можда због вас,

А можда и због неког другог. Ипак, сигурно баш због вас.

***

Господе, гомила сиротиње, за коју сте ви учинили жртву

Овде је сатерана, збијена, као стока у склониште.

Огромни бродови црни долазе из даљине

И истоварују их, помешане на обалске мостове.

Ту има Талијана, Грка, Шпанаца,

Руса, Бугара, Монгола, Персијанаца.

То су циркуске животиње које прескачу меридијане.

Њима се бацају комади меса црног, као псима.

За њих је велика срећа та прљава сплачина.

Господе, имај милости за народе који пате.

***

Господе, руље Јевреја гамижу у гетима,

Они долазе из Пољске и они су избеглице.

Ја знам добро, они су тебе осудили

Али ја ти тврдим, они нису лоши људи.

У дућанима, под лампама од бакра,

Они продају стара одела, оружје и књиге.

Рембрант је волео да их слика у њиховим старим дроњцима.

Па и ја сам од њих ових дана купио један стари микроскоп.

Авај! Господе, ви нећете овде више бити после Ускрса!

Али, Господе, имајте милости за Јевреје у њиховим браакама.

Господе, скрушене жене које вас прате на Голготу,

Крију се у дну својих ћумеза, на нечистим постељама.

Оне су гњечене бедом људи

Пси су им глодали кости, а у ракији,

Оне утапају своју огуглалу разврат која се лиња.

Господе, кад једна од тих жена говори – ја клонем.

Хтео бих да сам ви, да бих могао волети те блуднице.

Господе, имајте милости за њих!

***

Господе, ја сам сад у предградју ситних лопова.

Скитница, гоља, јатака крадљиваца.

Мислим и на она два разбојника која су са вама били под крстом.

Ја знам да сте их ви хтели удостојити вашег осмеха у њиховој несрећи.

Господе, један од њих је желео конопац са чвором на крају,

Али ни то није бесплатно, јер и конопац стаје неколико аспри.

Он је размишљао као филозоф, тај стари лопов,

Ја сам му дао опијум да би отишао што брже у рај.

Ја мислим такодје, и намузиканте на улици:

На слепог виолинисту, на оног без руке што окреће пискави вергл,

На певачицу под сламним шеширом са ружама од хартије,

Знам добро да су то они који певају вечно.

Господе, учините им милост већу него ону од светлости уличног гаса,

Господе, дајте им милостињу крупнијом монетом него од ове са земље.

***

Господе, кад сте ви издахнули, завесе су се поцепале,

Оно што се видело иза њих, нико није казао.

Улица је у ноћи, као нека подеротина,

Пуна злата и крви, ватре и дјубрета.

Они које сте ви истерали из храма вашим бичем,

Тукли су пролазнике прегрштима злочина.

Звезда која је нестала тада из светог олтара

Блиста на зидовима у суровој светлости уличних збивања.

Господе, банка је обасјана као нека гвоздена каса,

У којој је усирена крв ваше смрти.

***

Улице су све више пусте и постају све више мрачне,

Ја се проводим као пијан човек на тротоару.

Ја се бојим великих површина сенки које пружају куће.

Ја их се бојим. Неко ме прати. Не смем ни главу да окренем.

Шум неједнаких корака чује се све ближи и ближи,

Страх ме је. Вртоглавицу имам. Нагло застајем.

Један ужасни лудак погледао ме је нагло

А затим прошао оштро, злослутан као мач.

Господе, ништа се није променило од како ви нисте више Краљ.

Зло је себи направило једну штаку од вашег крста.

Силазим низ лоше степенице једне кафане

И ево где седим поред шоље чаја.

Код Кинеза сам, а они као да се и са ледјима осмехују,

Клањају се и угладјени су као мали мајмуни.

Крчма им је тесна, обојена црвено,

И са необичним сликама уоквиреним бамбусом.

Хо-Кусан насликао је на стотину начина исту планину,

Шта би било од вашег лица насликаног од једног Кинеза?

***

Ова последња мисао, Господе, навела ме је да се осмехнем

Јер вас видех умањеног у вашој патњи.

Овај би сликар, ипак, насликао ваше невоље

Са више свирепости него наши сликари Запада.

Тако би њихове извитоперене оштрице исекле ваше тело

Кљеште и зупци почупали би ваше вене

Протурили би вам врат кроз једну рогу

Покидали вам нокте и зубе,

А огромни црни змајеви бацили би се на вас,

И сукали пламене језике на ваш врат.

Откинули би вам језик и ишчупали очи,

И набили вас на оштри колац.

***

Ја сам сам сада, други су отишли,

И испружио сам се на неку клупу уза зид.

Хтео сам да уђем, Господе, у неку цркву,

Али у овом граду нема звона, Господе!

Мислим на та отамнела звона – о где су звона некадашња?

Где су они молебани и побожна појања?

Где су оне дуге службе и оне дивне песме?

Где су литургије и музика са оргуља?

Где су горде владике, Господе, и калуђерице?

Где мантије беле, одоре Светитељки и Светитеља?

Радост Раја утапа се у прашину.

Тајанствене светлости не одблескују се у прозорима храма.

***

Зора закашњава, и у ћумезима тешким

Распињуће сенке умиру по зидовима.

То је као Голгота ноћна у огледалу неком

Када се види како трепери сва у црвеном и црном.

Дим под лампом, као неко је избледео рубље

Које се лепрша наклобучено око ваших ребара.

А изнад свега чкиљава лампа виси

Као ваша глава, тужна и мртва – без капи крви.

Необјашњиви одблесци трепере на окнима прозорским.

Страх ме је – и ја сам много тужан Господе,

„Диц нобис, Мариа, qуид видисти ин виа!“

- Светлости дахћу, слабачке, у зори.

„Диц нобис, Мариа, qуид видисти ин виа!“

- Белине сад јаче трепере као руке.

„Диц нобис, Мариа, qуид видисти ин виа!“

- Предзнак пролећа буди се у грудима мојим.

***

Господе, зора се ушуњала хладн акао неки убрус

Који је разголитио облакодере у висини.

Већ један огромни шум одјекује градом

Возови пропињу се, грме, круже...

Метрои тутње и бубње под земљом,

Мостови се потресају од композиција вагона.

Град дрхће. Крици, огњеви и дим,

Парне сирене промукло ричу као урлици.

Гомила грозничава у зноју са златом

Лактује се и стрмекњује у дуге ходнике.

Збуњује у збрци завијореној крововима

Сунце, а оно је ваше лице умрљано упљувцима.

***

Господе, враћам се уморан, сам и туробан...

Моја је соба као нека гробница...

Господе, ја сам сасвим сам и у грозници сам...

Моја је постеља хладна као мртвачки ковчег...

Господе, затварам очи и цвокоћем зубима...

Сувише сам сам. Хладно ми је. Ја вас зовем...

Сто хиљада чигри врти ми се пред очима...

Не... то су сто хиљада жена... Не! Сто хиљада виолончела...

Ја мислим, Господе, на моје часове несрећне...

Ја мислим, Господе, на моје часове предамном...

Ја не мислим на вас више.

Ја не мислим на вас више...

Колаж Ивана Шишмана: лето 2010.

Они који верују да данас имају некаквога песничкога ранга у дубокој су заблуди. Ранг даје или оличава индивидуалпи таленат, пожељан стваралачки развој, трепет над бездном уметношћу. Неки савремени српски песници, веома умишљени и рањиви, били би успешнији људи као стоматолози, лекари, бирократе, професори гимназија и медицинских школа, организатори коњских трка, и тако даље.

Није касно да се уклоне ни сада, да се повуку схватившн себе, свој пораз и промашај. То је часније, боље, него улазити у битку која је унапред изгубљена.

То је је неизбежно, смирити се, а не повампиреним гласом тобожњих модерних песника и власника тапије на један од најбољих есеја светске књижевности и критике о односу традиције и индивидуалног талента, плашити у сумрак века, ноћу и дању. Јер вампири су - по дефиницији и српском предању - жељни пре свега свеже крви, а не истине.

И Мишић је знао, пре четрдесет и пет година, да је анахронизам - епска традиција што се јавља у српској лирици у извитопереном облику, као препричавање лирског (интимног) доживљаја, нешто што није имало будућности, ни на почетку 20, ни на средини века, па неће имати ни на његовом крају! Ма у какве се то данас прекрасне и модерне кројеве хаљина преодевало!

Лаж, прећуткивање, фалсифнковање, ћифтински дух, кљижевно силеџијство примерено духу књижевие парохије, има своје дубоке корене, не само у српском рационализму и псеудокласицизму, већ у српском менталитету. Има своје корене, бојим се, који су, тако се нонекад чини, дубљи и од врела исконске и живе српске културне традиције.

Имајмо мало више поверења у индивидуални таленат оних песника што заиста доносе обнову, јер обнову доносе појединци.

Бедни антологичари и још мизернији критичари размазили су не једног српског песника, стварајући од поједини мутаната тзв. модерне величине.

Колико је српских песника, кроз читав 20. век, за које се може рећи да се њихово дело завршава, заокружује Богом? Исконском религиозношћу?

Колико има, заиста, у српској поезији оног што би се могло мирне душе одредити као духовна поезија?

Духовност не искључује модерност. Овде су не једног песника етикетирали као модерног, чак аванградног, а колико су то они заиста? Упоредите их са једним Блезом Сандраром, са Жаром у Пепелу. Па ћете видети...

Сведочанства

«Године 1912, на Ускрс, већ десет месеци сам у Њујорку цркавао од глади. Умирао сам од глади јер нисам хтео да радим, а када човек неће да ради а није син милионера, он у Сједињеним Америчким Државама умире од глади као нигде другде, из простог разлога што тамо никада не сретнете неког присног пријатеља који би му понудио да се нечим заложи и да нешто попије, или би му позајмио пара - то тамо није обичај", прича Сандрар Манолу у деветом разговору." Једва би чекао да заради нешто новца да би се у Central Library, другом великом гробљу књига, од њеног отварања у осам сати ујутро до затварања у два сата ноћу, хранио садржајем најразнороднијих дела. Када би излазио, вртело му се у главм од облакодера, који су се јасно оцртавали на челичиосјајном ноћном небу Њујорка, искривљени и искошени, а хватала га је вртоглавица и од глади. Још му се више маглило пред очима када би угледао искошене хрпе књига које је Црнац, нарочито њему додељен, непрестано донсио у одвојену собу такође њему намењену, где је сваког јутра затицао на столу брижљиво зарезане оловке, хартију, речнике, али у фиокама ,,није било хладне пилетане, ни цигарета".

На Ускрс, који је те године падао 7. априла, библиотека није радила, и Сандрар, уморан од шетања „уквадрат" по њујоршким улицама, улази у неку презбитеријанску цркву где се изводило Хендлово Стварање, непрекидно прекидано проповедима једног свештеника и тражењем прилога другог. „Изиђох пре свршетка и вратих се пешице кући у 67. западну улицу, сав згађен и веома уморан. Могло је бити два или три сата ујутро. Оглодао сам окрајак тврдог хлеба, попио велику чашу воде и легао. Сместа сам заспао. Нагло сам се пробудио и почео да пишем, пишем. Поново сам заспао. Пробудих се по други пут, опет нагло. Писао сам све док зора није зарудела, поново легао и заспао. . . Пробудио сам се у пет сати увече. Прочитао сам то што сам написао. Снео сам Ускрс у Њујорку." Готово да и није било исправки. Написавши своју прву велику поему „из целог света", пуну самилости према „народима који пате", Сандрару се журило да отпутује у Париз, у „срце света": на брод се укрцао 21. маја 1912, а у Европу се искрцао месец дана касније. „Враћам се из Америке на палуби 'Волтурна' за 35 франака од Њујорка до Ротердама" (Панама). После кратког боравка у Женеви код брата, настањује се 14. јуна у Паризу у раскошном атељеу Ричарда Хола. У јулу је послао Гијому Аполинеру дупликат рукописа своје поеме. Тај рукопис се, по речима „пријатеља песника" Пјера Сегерса, 1950. налазио код Пола Елијара, док је оригинал у Задужбини Жака Дусеа, јер га је касније мецени поклонио сам Сандрар. У септембру је Сандрар — можемо га већ тако звати јер је тим именом потписао своју прву поему — допао затвора. Покушао је да украде из књижаре „Сток" Аполинерову збирку прича. Да би се избавио из затвора, пише три писма људима који би могли да јемче за њега. Прво му пада на памет Аполинерово име. Али, писма није морао да пошаље, будући да је у међувремену пуштен. Дакле, одговора од Аполинера нема још ни у септембру.

Нестрпљив, Сандрар је више од половине Ускрса у Њујорку сложио сам код једног штампара анархисте, и плакета је, с једним његовим лошим цртежом, објављена у октобру 1912. у 125 примерака. „Продавао сам их по двадасет суа. Никада ни један једини нисам продао."

У међувремену је с Емилом Сцитијом и Марију-сом Аноом покренуо „анархистички" часопис Нови људи (Les hommes nouveaux). Чим се појавио први број, Сандрар га заједно с плакетом Ускрс у Њујорку шаље Аполинеру, који је за њега од 1900. до 1911, дакле, до његове појаве, „дванаест година једиии француски песник", како каже у 7. еластичној песми.

Коначно добија позив од Аполинера да се прикључи његовим пријатељима који су се средом окуппљали у кафани «Флора». Ту Сандрар упознаје и брачни пар Робера и Соњу Делонеј, и они га позивају да у њиховом атељеу у Улици Великих августинаца, где је у то време становао и Аполинер, прочита своју поему. Робер Гофен бележи¹⁴: „Аполинер пребледе. . . , Нешто ново га је узбудило. Остао је нем, слушајући склопљених очију. И сви осетише како је ветар генија прохујао атељеом. . . Аполинер честита свом пријатељу, изјави да је узбуђен. . . 'То је дивно', рече Гијом, 'у поређењу с тим, шта вреди књига коју ја припремам?'" А управо је припремао једну од најлепших збирки француске поезије Алкохоли....

Већину тих података је саопштио сам Блез Сандрар у разговорима вођеним на радију 1950, и утолико пре чуди примедба Мари-Жан Дири, која је школске године 1954/55. држала на Сорбони чувена предавања о Аполинеру: „Зашто се Сандрар не изјашњава јавно о наводном утицају Ускрса у Њујорку на Аполинерове Зоне."¹'*

Мирјана Вукмировић, преводилац, у предговору књ. Блез Сандрар Из целог света у срце света, СКЗ, Београд, 1990, стр. XIX - XXII

____________

Сасвим је сигурно да поему Ускрс у Њујорку треба тумачити на основу доступних несумњивих сведочанстава. Сандрар представља нестандардну песничку и животну судбину - од почетка до краја.

Читљивији од Е. Паунда, велики авантуриста, и још већи читалац, и када се дружио са анархистима носио је у себи религију поезије, један унутрашњи пртљаг искуства, од кога се није одвајао и који би понекада изразио са таквом телеграфском једноставношћу од које и сто година касније застаје дах...

Зашто је писао поезију, коју не воле само изабрани, ужи кругови, већ сви они који су имали прилике да дођу у додир са том поезијом, која је по много чему космополитска, планетарна, универзална и свеобухватна? На то питање песник одговара: Зато што...

И то је довољан, потпун, искрен одговор.

У поеми Ускрс у Њујорку очајни и гладни човек, песник, разговара на Ускрс са Христом, Сином Божјим, и јадикује што у том америчом вавилону нема звона!...

Песник је толико сам у том мегалополису да му преостаје једино да разговара са Разапетим Богом, Који је Жив. Занимљиво је да песниу пада на памет један кинески сликар који је на стотину начина насликао једну те исту планину; тај Кинез би ипак, верује, Сандрар, насликао Господње невоље Са више свирепости него сликари Запада... Него уметници и људи Запада којима је ближе лицемерје од страшне истине...

_____________

Наставите сами даље тумачење. Објавићемо сваки ред, ако је занимљив и проницљив....