Пауза / Владимир Јагличић

Post date: Nov 21, 2012 10:28:06 PM

Пауза

Соба је изгледала, истовремено, уређено и нечисто. Њих двоје лежали су голи, на каучу. Кроз завесе с напором се пробијала, ишрафирана сенкама чипки, дневна светлост.

- Љиља је једна од најбољих жена које познајем - рекла је жена, чупкајући длачице на његовим грудима. - Не треба ово да јој радиш.

- Ко јој то ради? Ја или ти? И какве везе наш однос има са Љиљом? Љиља је највољенија жена на свету - рече он.

Док је то говорио, прелазио је дланом преко њеног доњег стомака.

Она га, изненада, лако удари песницом по грудима, тамо где је домалочас чупкала длачице.

- Мрзим те! - рече каприциозно а онда додаде, као у изненадном наступу немоћи: - Пријају ми твоји додири...

Нагло је устала. Тако нага, окренута му леђима, очувала је исконску женску лепоту, ону која се не да оценити док је жена обучена. Не само упрефињеном облику извијеног паса, не само у куковима којима је умела заносно да њише (тек кад би се скинула постајало је очигледно дауопште није мршава, како је изгледало, док је била у уским фармеркама), чак и сада када је јасно одавала статуету жене у зрелим годинама (са мало опуштеним дојкама које му није дозвољавала да љуби). Осмех задовољства, после ужитка који је донело спаривање, откривао јепре бору, него јамицу на образима. Могла је бити у касним четрдесетим годинама.

- Колико сам пута себи рекла: никада више са ожењеним мушкарцем!

- Тај принцип за мене не важи - рече он, не баш уверено. - Верујем да је нас двоје спојио неки виши закон.

Осећало се да не верује у то што говори.

Пришла је зиду на којем се налазило неколико урамљених слика. Једна од њих, очито, била је њен портрет. Лик можда није веристичкипогођен, можда сликар није хтео до краја да га открије (јер се у осталим његовим потезима, рецимо у наборима њене сукње, осећало да он томоже извести до краја, само ако жели). Али, ко би завирио дубље у слику, могао је лако да препозна управо домаћицу овог стана. Напортрету је седела у столици, прекривена свиленим велом, обнажених груди. Под сликом се видео потпис, уосталом нечитак, писаннесрпским писмом. Она, здесна на лево, пређе прстом преко потписа и, мрдајући кокетно раменима и наглашавајући свако изговорено слово, растумачи потписану нечиткост:

- Б-а-с-а-р-и-ћ.

- Нисам се потписао на арапском да би потпис био читан на српском - рече Басарић.

- Кад би у овом граду знали да је ова слика твоја - рече она, смешећи се, и поново приђе каучу на којем је он лежао - постало би им јаснијезашто си отворио моју изложбу.

- Свеједно ми је да ли ће сазнати, или не - рече он. - И нисам отворио твоју изложбу због секса са тобом. Најпре сам погледао твоје слике, онда сам изложио своје примедбе, изложба је прошла уметнички савет, и тек затим сам је отворио. То је све. Љубавници смо посталикасније. Мислим да је то важно нагласити. Ја не ступам у љубавне односе да бих у уметности правио уступке.

- Хајде, хајде - рече она иронично. - Не мораш се мени правдати. Али, помисли какве би се приче испредале.

- Кажем ти - то ми је небитно. Имам право да правим портрете какве желим, и да их потписујем онако како желим. Свеједно ми је да ли тонеко зна или не зна.

- Мени није - рече она. - Не бих волела да се то сазна, због Љиље. Обожавам је.

- И ја је обожавам. Да је не обожавам не бих је ни женио. Не бих је начинио мајком своје деце, - рече он. - Буди сигурна да њој ништа нефали. А сада, приђи да се волимо још мало.

Она приђе лелујним кораком и загледа се у његово нескладно тело, и међу његове ноге.

- Господине певче - рече она игриво, као да прети. - Могла бих да ти откинем главичорак.

Леже крај њега, загрли га левом ногом. Колено изненада муну међу његове ноге. Он јекну од бола. Бол је, уосталом, био тренутно снажан, али се претворио у yадовољство. Она је то умела.

- Користиш то што сам усамљена - рече, уздахнувши између два пољупца којима је влажила његове усне и језик, док се, истовремено, чврстоприпијала уз њега. - Сви ви, остали, имате своје пријатеље, заједничке вечери, роштиљања, кафане, редовни секс, помоћ ближњих. А ја сам, у овом јебеном граду, самотњак. Да ли је то правично? Можда сам за уметност жртвовала много више него ти. А шта ми се вратило?

Учини му се као да чује своје сопствено вајкање пред успешнијим сликарима од себе, онима који би, каткад, гостовали у градској галерији ихвалили се наградама, откупљеним сликама и одзивом критике. Мора да и он њима, онда кад се жали на своје провинцијско професоревање, на слинаве школарце које узалуд учи перспективи и реским потезима кичице, звучи овако убого и јадно, баш као она сад, пред њим. Разликаје само у томе да он са њима, безразложно успешнијима, не упражњава секс. А можда то не чини само зато што га за секс нису ни питали? Можда би, ко зна, и пристао? Секс у овим позним годинама је начин да се неком недохватном приближиш на непристојну, поткожну близину. Таква близина, напокон, донесе поткожну болест заједничког разорења. Шта сад да јој одговори, а да се не осети беднијим од ње? Можда јетребало задржати маску надмоћи која сваког човека суоченог са суштинским празнином, или несавладивом лажју, чини повременимпровинцијским глумцем.

- Имала си породичан живот и ниси била срећна - рече он, подвлачећи је под себе, да би јој ноге подигао на рамена. - Шта ти је то донело, осим неспоразуме? Зар су људи с којима си живела могли да схвате да си, да ли да кажем, уметница? Заборави. И ниси самотњак, имаш сина. Дакле, имаш за кога да се бориш. Да ниси борац, зар би привукла оваквог младића - то је рекао смешећи се, мало се устобочивши, онако смешно маљав и наг, тренутак пре но што ће се спојити.

Био је млађи од ње, можда и свих десет година. То се све до овог тренутка није осећало.

- Нисам баш толико матора - рече она, подмештајући се под њега и почињући отежано да дише, због задовољства које је осећала.

- Мени си довољно млада - рече он. - А ако себи не можемо приуштити ово мало задовољства, због чега и живимо? Ја и ти се нисмо срелислучајно. Срели смо се у атељеу. Ти знаш колико ценим твоје сликарство.

Знала је да лаже. Али, сада, речи више нису биле важне, важан је био чврст загрљај. Њих двоје су пловили оним нелаким годинама живота, када се страсти или гасе, или пале последњи пут онако као у првој младости. Лаж је помагала да се лакше преброди дан, или ноћ, или овопре подне.

Она јекну од задовољства и отпоче да прати ритам његових бокова, јако извијајући ноге и подижући их онако како је он то желео, све доњеговог врата. Уместо да каже да не зна шта их овако спаја, она је уздисала и пружала му језик и усне, покушавајући да испуни сву празнинукоју је, можда, понекад, осећала. Сада је она попуњена, у загрљају са сликарем чију је извесну уметничку снагу добро познавала и можда јеједначила са еротичком. То је био почетак њиховог односа, а средина и крај остављани су чисто физичкој узбуђености која је доносиланесхватљиво сексуално задовољство. @урила је да, поново, упије сво његово семе, иако се он устручавао да га саспе у њу. Ослобађајућиусне од његових пољубаца, подигавши главу и усредсређено посматрајући како ритмички сигурно и снажно плеше по њој, она подиже погледда га погледа у очи и рече:

- Слободно учини то, до краја. Од мене - деце више нема!

- Рекла си ми то већ - рече он, као да хрипље. - Али ми се понекад учини да се овакав секс мора завршити плодом.

- Неће - рече она. - Имала сам три операције. И не дозвољавам да се сад измакнеш. Хоћу да се онесвестим од сласти.

Трен касније, кад се спустио поред ње, леви длан шетајући мазним просторима њене помало мекане задњице, она га је грлила обема ногама.

- Ово није нормално - рекла је, дрхтавим гласом. - Потпуно се губим од сласти. Под хитно се морамо растати.

- Нећемо се растати док ми не обећаш да ћемо се сутрадан видети опет - рече он.

- Сутра сина водим у музичку школу - рече она. - Његов отац за то никада нема времена.

- Онда прексутра.

- Прексутра идем у село, код маме. А наксутра је субота. Суботом одлазим у манастир. Мој духовник ми је рекао да живим у смртном греху.

Чинило му се да је то рекла са ужитком на који је за тренутак постао љубоморан. Можда је била надмоћна за тај непрестани покушајчишћења себе, који њему није падао на памет.

- Не разумем: какав је ово грех - рече, иако је знао о чему она говори. - Освојили смо мало слободе под овим страшним небом. И нико за насне зна. Кријемо се, сваке седмице, да уграбимо сваку прилику - кад ја немам часове, или за време твоје чиновничке паузе за доручак. Зар сени то не сме?

- Није дозвољиво све што се сме.

- Ако је тако, зашто се састајеш са мном?

- Зато што не могу да се одбраним - рече она тужно. - Тако добар секс имала сам само с првим мужем, а можда ни са њим.

Поново га ухвати међу ноге и загледа се у његовог нескладно, длакаво, ружно мушко тело.

- Као да су се мере поклопиле. Као да, севши на тебе, или неставши под тобом, осетим не само физичко задовољство, већ и стопљеност којаукида празнину.

- Па… Је ли то љубав?

- Наравно да није. Али је то нешто, можда, у основи… у основи сваке љубави. Стари писци би рекли - страст. И то грешна. Грешна страст којене умем да се ослободим.

Он се загледа у слику свеца на зиду. Стајала је на зиду супротном од оног на којем је стајао њен портрет.

- Ако је ово грех - рече он - мени таква вера и не треба. Уосталом, сигуран сам да би нас на Страшном суду ослободили.

- Не буди тако сигуран - рече она. - Не повређујемо никога само зато што се исувише добро кријемо. Али се кријемо не само од других, већ иод себе. Јер смо слаби. Слаби смо, то је сигурно. Само што за овакву слабост треба привид некакве снаге која нас обмањује да смопреварили такозване предрасуде.

- У том случају, требало би да ишетамо, овако голи, држећи се за руке, центром града - рече он и изненада се уплаши да је таква могућностпотпуно изводљива. Треба само искорачити.

- Требало би - рече она с подсмехом. - Али ти ни го ниси сасвим наг.

Уставши са кауча тек сад је приметио да панталоне није ни скинуо до краја - да је скинуо једну ногавицу, а онда смуљио гаће, како би се штопре парио. Друга ногавица висила је око листа и чукља, као слика згужваности и нереда. Читав стан одједном се учини не само неуређеним, већ чак помало и страшним местом. Постајао је део тог места, онај део који се није дао лако очистити. Требало је отићи. Изићи у, на тренутакостављени, једнако страшан, свет.

- Закаснићу на пети час - рече и осети да то није требало да каже.

- Шефица ће ме опет изгрдити на пасја кола - рече она снебивљиво, као за себе, као да га није чула. - Срећом, не проверава увек да ли се сапаузе за доручак, ми, шалтеруше, враћамо на време. Изађи први. Морам да поспремим стан.

- Кад ћемо се опет видети?

- Нећемо се више виђати - рече она.

- То кажеш сваки пут.

Осећало се у ваздуху да ће њене речи једног дана постати једина истина.

ЛеЗ 0006726