НЕЧИСТА СРБИЈА

ВЛАШКА ГОЗБА ИЛИ О КРАТКОЋИ ЖИВОТА

Тријумф грчких игара био је у Нероново доба.

Атлетика је одушевљавала.

Вежбали су и сенатори и витезови.

Сенека је написао Говор о краткоћи живота.

Савршенство духа и тела било је на цени.

А кад је о градским уживањима реч,

кухиња и рецепти беху богати.

Надживели су римску империју.

Римљани су волели укус птица из далеких крајева :

фазана са Црног Мора, морске кокоши из Нумидије,

фламингосе из Египта и Африке.

Гуске су допремане из Галиј, и гушчија џигерица

беше на цени. Исто тако и домаћа дивљач: косови,

препелице, живина из италских живинарника.

Макробије је сачувао јеловник са званичне гозбе

приређене у част свештеника у Цезарово доба.

Најпре морске шкољке, каменице и дагње,

затим кос са шпарглама, кувано пиле, кестење,

и сос од дагњи и каменица. (Предјело је било

сервирано са слатким вином.) Затим је долазио

први део обеда са другим врстама шкољки,

морским рибама, врапцима , филетима од дивље

свиње и паштетама од живине и дивљачи.

Главни део обеда чиниле су свињске сисе,

свињска глава, рибљи бродет, пловка,

дивљи зец и печена живина.

А колачи? Није познато какав је био колач.

Гости су лежали на три лежаја око столова

распоређених у виду потковице.

Лежај није имао више од три места,

тако да је вечерало девет гостију

што одговара броју муза.

"Краља гозбе" бирали су сами гости

и он је одређивао количину коју треба да попије

свако од њих. Има извештаја

како су ове вечере трајале

и како су се завршавале.

Живот у граду био је слађи него другде.

А како се живело у провинцијама империје?

*

Јуче је био уторак , када сам ово започео.

Говор о нечему што беше пре 2000 година и од чега су

остали ...несумњиви трагови, чак и у

Брезовици...Пре две године, тамо сам ископао

бакарни римски новчић, сасвим плав

као јаје змијско.На дубини од двадесетак

сантиметара. На једној ливади.

Сећам се тог копања, кише,

брисања рђе са новчића.Откуд ту?

Ко га је изгубио?

*

....остарели песници-првоборци

Т.М. и С.Р. Добацујем им нешто - Т. М.

то прихвата - одбија са шалом, а онда

улазим у мучну расправу са ћутљивим,

тешким на речима С.Р... Затим маса света

свечано одевеног, силазимо низ неки

градски трг. Свако је добио свој Смртни

лист и кроз који час сваког од нас

спустиће у ископану раку и закопати

Ми смо мртваци, али ми корачамо

као живи. - На које гробље ћу бити ја

- пита неко - закопан? Реците распоред.

Нема никога да одговори. Маса иде

као гуске кроз маглу... И ја сам у њој.

И онда сам се пробудио, дрхтећи,

скувао кафу и припалио цигарету,

и сетио се оног о чему сам јуче писао -

Макробијевог Јеловника. Римску империју

су надживели Јеловник и новчић,

а нас:тебе, мене, ове славне наметнуте

песнике, ове представнике опозиције,

позиције , и овог осиромашеног света

који грицка сунцокрет у пуним градским

аутобусима - шта ће нас надживети,

осим наше деце, унука и праунука?

Кукавичлук - свекукавичлук?

Добровољно ропство?

Можда неки нови Нерон?

Можда неки нови пожар Рима?

(Београд , Јованова 22.Среда , 9. април 1997. Око 10 ч.)

БЕЗ НАСЛОВА

Ја више нисам онај који сам био

када сам све ово започињао.

У Француској 7

(УКС, Сала за књижевне програме)

око 2 поподне - играју шах. Књижевници.

Кад сам угледао нека лица,

устукнуо сам и изишао

да се надишем свежег ваздуха.

Овде ништа није написано

са унапред постављеним циљем.

Одлагао сам у Регистар

оно што сам бележио.

Да, кад би написано могло бити

као огледала!

Огледало може да одрази много тога,

а овде се оно најглавније губи успут,

као што вода цури кроз напукли крчаг.

Онај који пише покушава да изрази Целину,

а изражава само понешто

(детаље, делове, чак ни њих све по броју).

(Четвртак, 5. септембар 1996, око 21: 15, Лабудово брдо

- Среда, 4. децембар 1996, Јованова 22)

СЛАВУЈ

Среда, 9. јули 1997. пре подне.

Библиотека школска.Славуј је улетео, кроз прозорчић за вентилацију.

Други је славуј пиштао, напољу, облетао око

прозорчића.

Стојао је на једној од полица у полумрачној

просторији библиотеке.И онда, уплашен мојим

уласком, залепршао. Слетео на компјутер.

Славујчићу, не бој се!

Отишао сам да купим новине, претходно

повукавши завесу : отворивши јаче прозорчић.

Излетеће, док се не вратим...

Вратио сам се : у Библиотеку је улетео и други

славуј - мужјак.

Скакуће иза ормана са књигама,

пишти.

Женка се шћућурила иза мојих леђа.

Можда су се они ту уселили

када сам отишао на годишњи одмор?

(28. јуна 1997. године)?

Не.

Ко их је послао?

Птице небеске, да праве друштво,

књигама и мени? Случај, анђели, Бог?

Не бојте се, славуји.

Не ударајте кљуновима и крилима о стакло.

Слобода је испред вашег носа!

Испред вашег носа!

ЈА САМ РЕКА ЧИЈИ ИЗВОР НИКО ВИДЕО НИЈЕ

Ја сам река чији извор нико видео није

Ја сам река која у свом горњем току понире, понекад

Нико о тим понорима ништа не зна...

Живот на селу са обавезама већ у седмој :

чување стоке, волова рујних, крда свиња

- све је то сада ( после четрдесет година)

- далеко, скоро као нејасан сан.

Чини ми се да се Дух спустио ниско, и да се

заплићем све више и више у неразмрсиве кучине

Филмови? Зар их није било премало

и зар не беху право смеће?

Не сећам се дома културе, импровизоване

биоскопске сале, већ грана храста

испред Дома. Мреже за одбојку

Не ни игранки (сваке суботе и недеље)

Не ни библиотеке, скромне

Сећам се коприва. И бурјана, иза Дома

И пастрмки у потоку

И бара по двориштима

којима плове патке

И пролећних набујалих вода

Поплаве. Муља. Житке блатњаве збиље

и јабланова пуних врапчијих гнезда...

(Читајући "Бележнице" Ч. Милоша,

22. фебруара 1997, око 23 ч. )

*

Бол у очима. Бол у костима.

Бол у глави. У читавом телу.

Једва гледам.

Грип?

Или нешто подмуклије?

Лаж, монструми.

Накот лажи.

Почни од тога, од лажи

пред очима, на дохват руке.

Од себе,

од онога што потискујеш...

(Среда,26. фебруар 1997.

- субота, 1. март 1997.)

НЕЧИСТА СРБИЈА

Немилосрдно према лажима и савременицима

какво ће већ мрачно и тајанствено време бити

према сваком делу, уметнику, неискрености

и магли, оно својим лакмусом прелива

разговор са једним песником кога хвале

и понавља : Немој гајити илузије

ни према великанима, ни према себи

јер сва су та створења

ижђикала по мери

једног времена и ограничења!

Ударци су примљени у младости :

не узвраћај!

Расветли ту помрчину коју филују

чак и ти старци који су се примакли

Страшном суду

Карневали у знаку хлеба и игара

начинили су и од талентованих песника

лутке - неки се чак тиме и диче!

Немилосрдан према недовршеним опусима

према полуистинама

и блиставим каријерама

које су омогућили Сатана и помагачи,

немилосрдан према рукама

које су придавиле Истину,

свесно или несвесно, буди као Време!

Прелиј се преко међа

које су поставили,

које још увек постављају,

које ће увек постављати,

позивајући се на нека света начела!

Нема међа, нема хијерархија!

Међе су насиље,

нашминкани мртвац, мумија

Доста је било - играња!

говорио је Црњански 1922.

Ако је расположење екстаза,

непосредност оно што је најдрагоценије

у лирској песми, онда је слободни стих

она рафинована примитива

која се јавља на врхунцу развитка.

Неминовна, неизбежна, победоносна.

У поворци смешних, остарелих форми,

у гунгули простачких израза, као некад,

пантомим у Риму, тихим и нечујним ритмом,

у наше је доба ушао слободни стих;

као једна занесена, мисирска играчица,

извикана и исмејана, а која у својим

слободним покретима има више екстазе

и лепоте но сва гомила ћелавих сенатора...

ДЕЦА СТРАВЕ

На тој великој лутрији званој Броз

јављају се, опет, они срећници

чију је премију извукао лоз

Фукару нашу ми нисмо упознали

као ни коб робовања, до дна,

под Турцима. Наше посрнуће

нашу несрећу само Бог зна.

Гробови, и из њих изникла трава.

Јављају се, опет и опет

памет соле - најгори : Деца страве.

(Уторак, 8. април 1997. Око 21 ч.)

НАПОМЕНА О УРЕДНИЦИМА ЈАЗОВА

Несанице дубоке бразде ору.

Време открива нитковлук.

Схватио сам, пред зору,

страшну мору

која до последњег даха

сваког уредника прати

као сенка. Коб.

Не може их опрати

ни Сава, ни Морава.

Нити ће им смирај

пружити гроб!

СВЕ ЈЕ ТО НАПРАВИО ДОМАЋИ ПАУК

Штета што на српски језик није преведен

читав опус Константина Кавафија

што објављују књиге и књиге

песника сасвим другачијих судбина, каријера

и могућности

Читавог живота подмеђу рог за свећу

тврде пазар на улици, претендент и професор

транвестит, бисексуалац, медецинска сестра

масон, тишлер, бивши удбаш, доцент

Сви су у праву, сви су невини, зар не, чисти?

Судбину нам и будућност и опстанак кроје исти.

Секташи. Прозелити. Барабе.

Фарисеји. Нихилисти.

Сви су дрогирани. Интелигенција, писци.

Шефови Отпада. Чланови

братства по несаници.

Гласачи, пропагандисти, народни посланици.

Све је то направио Домаћи Паук.

Опет Балканом кружи нечастиви,

као некада читавом Европом баук.

у Кућу светих ратова је, кажу,

стигла Истина, из града беже грлати,

поворке дуге, крадом, као лисци.

Лаж се споро одлива. Улицама јечи јаук...