КОМЕНТАР И БИБЛИОГРАФСКА НАПОМЕНА

III КОМЕНТАР И БИБЛИОГРАФСКА НАПОМЕНА

Двадесетак текстова, одабраних за ову прилику, штампани су прелиминарно, у размаку од 1924 – 1936 (1937) годинe. Шеснаест је написао Драинац, а остале- Драинчев адвокат, и Драинчеви противници, тзв. Надреалисти, тј. батинаши. Ти текстови, расути на разним странама, дуго су били далеко од читалачке публике, студената. Све до краја 20. века. Практично, све до објављивања ДЕЛА Р. Драинца (1999)... Ти текстови, окупљени на једном месту, поред свега осталог, представљају и сведочанства, подстицајну грађу за рамишљање, вредновање и превредновање...

1. „Г. Драинац против најмлађих. О сурогатима у нашој уметности“. – Новости, IV/1188, 11. XII 1924, стр. 3.

2. „Зашто се наша књига не чита?“ – Правда, XXVI/22,25 I 1930, стр. 4.

3. „Сирреалистички напад на мене“. – Правда, XXVI/293,29 X 1930, стр. 3.

4. Аноним: „Нова туча у којој је опет страдао г. Рака Драинац“. – Време, X/3174, 28 X 1930, стр. 3.

5. Ђ. Костић и Ђ. Јовановић: „Надреалисти тумаче како су шамарима и штапом 'кажњавали' г. Драинца“. – Време, X/3174, 28 X 1930, стр. 3.

6. Василије Љ. Петковић: „Бандитско лице лажних књижевника“. – Правда, XXV/294, 28 X1930, стр. 9.

7. „Изјава г. Рада Драинца“. Правда, XXVI/294,30 X 1930, стр. 6.

8. Ђ. Костић, О. Давичо, М. Дединац и др. : „Ликвидација једног интересантног спора међу књижевницима, који много очекују од будућности“. – Време, X/3178, 2. XI 1930, стр. 3.

9. „Без маске“. – Време, XI/3243, 6-9, I 1931, стр. 27.

10. „Без маске. Објашњење моје књижевне личности“. – Правда, XXVII/27, 29 I 1931, стр. 6.

11. „За једну чисту књижевну ситуацију“. – Правда, XXVII/254, 12 IX 1931, стр. 7.

12. „Књижевнички сукоби. Поводом једног случаја“. – Правда, XXVIII/104, 13 IV 1932, стр. 7.

13. „Бацање пепела у очи необавештеном свету. Осврт на памфлетску критику“. – Правда, XXVIII/135, 14 V 1932, стр. 7.

14. „Наше књижeвне прилике. (На адресу београдских издавача).“ – Правда, XXVIII/331, 26 XI 1932, стр. 7.

15. „Социјална репортажа.Кад се маске скину“. – Правда, XXIX/10376,24 IX 1933, стр. 14.

16. „Људи и дела. Једна скинута маска“. – Правда, XXXI/10855, 20 I 1935, стр. 6.

17. „Шумадијска књижевност и Геца Кон“. – Правда, XXXI/11105, 28 XI 1935, стр. 8.

18. „Детронизирање песника“. – Правда, XXXI/11098, 21 XI 1935, стр. 8.

19. „Демократија“. – Слика актуелних догађаја, I/4, 23. IV 1936, стр.1

20. „Пуноправна одбрана“. (1937) Објављено из рукописа, објавио Гојко Тешић. Видети исцрпне забелешке Тешића у књ. Раде Драинац ДЕЛА: Пети том: БЕЗ МАСКЕ : Полемике и памфлети, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 1999, 367 стр.; стр. 359.

Драинац се, овим текстовима, огласио из вртлога века, који је за нама, шибајући по књижевним медиокритетима, потврђујући да су књижевне свађе на некњижевни начин уобичајене у српској култури и књижевности. Драинац је критиковао многе појаве и феномене, и наравно поднео ризик и терет такве критике. На књижевно подстицајан начин разобличавао је лаж официјелне књижевности, лаж тзв. памфлетске књижевне критике, књижевне профитере и људе који су напросто залутали у књижевност.

Средином четрдесетих, Драинац, запажа да се „известан број поратних песника бави дијаметрално супротним проблемима песништву, често и таквим који задиру у област социологије, науке и философије. / Није то уосталом никаква аномалија. Још Бодлер је писао: „Природно сви велики песници, на крају, постају критичари. Сажаљевам песнике које води само инстикт; сматрам их непотпуним“.“

Уочава да живи у доба када се о песништву „не води рачуна колико оно заслужује. Томе су искључиво криве прилике у којима песници данашњице живе. Треба сумарно бацити поглед на карту Европе, на карту земљине кугле, па видети како се постепено црне линије које означавају границе појединих земаља претварају у пожар. Савремени песници имају импресију да живе од данас до сутра, да ништа није сигурно, ничији дом ни постеља, а још мање ичији комад хлеба, и да се кроз дане и недеље човечанства вуче суморна сабласт неизвесности...“

Покушава да разуме зашто у таквом добу, у таквим временима, нема велике поезије. „Баш из тог разлога, што су темељи за једну велику поезију дубоко пољуљани, што у области људских права влада најгнуснија себичност и експлоатација, песници су постали посматрачи стварности и који пут трагична тумарала за људским лековима. Без једног правичнијег поретка у области свих људских активитета не може се ни очекивати процват поезије, која би одговарала ситом и задовољном двоношцу“.

Драинац уверљиво детронизира песнике свога, али – чини се – и нашег времена. По томе је и данас, далеко занимљивији и подстицајнији писац, од многих његових офирених противника. Покушајмо, да из обиља тема које зраче из дела овог укривеног песника, есејисте, критичара, публицисте и пре свега писца који је познавао свет и није га се бојао, пођемо трагом којим је и сам Драинац ишао: тј. Да је природно, како је тврдио Бодлер, да сви велики песници, на крају, постану критичари.

Са Драинцем се, у неку руку, то догодило, и то потврђују и ови одабрани текстови, као и читав низ других Драинчевих радова.

Међутим, књижевна средина у којој је овај контраверзни писац деловао није била спремна на оштру и врло реалну друштвену и књижевну критику. Надрелисти су реаговали силеџијски, батинама, штаповима, што подсећа на фашистички ритуал; други, критиковани, настојали су да критичара Драинца омаловаже и прикажу као бандита, шерета, боема, пијанца, авантуристу, анархисту, „првог балканског песника“, „скитницу“, итд. ( „Раде Драинац! Када се изговоре само те двије ријечи могло би се данас више и не рећи ни једне, па да се ипак има јасна и пуна представа о једноме читавом менталитету, који се успјешно његује код нас“, пише у тексту МАТРОЗ НА НИКШИЋКОМ БРОДУ Савић Марковић Штедимлија, априла месеца 1932. године у Загребу. „И ја познам Рада Драинца од подавно. Упознали смо се код „Два јелена“ у београдској Скадарлији. Био је пијан. Кад су ми га представили нијесам се могао сјетити одакле ми је познато то име: Драинац. Тек доцније сам се сјетио. Пријатељство је засновано на темељу једног литра вина. Тада он није био сарадник Правде па вјероватно није имао подлоге на којој би правио дугове, који су, ето, достигли баснословну суму од неких четрдесетшест хиљада динара. Сиромах Драинац! Огрезао је у дугове! А зашто? – Па у борби за социјалну правду жртвовао је сав свој иметак и још се задужио! Зар? – Или је пропио сав тај огромни новац и дао га на освајање грађанских жена?Ко ће то сада знати!...“ и тд. И томе слично. „Дакле, Драинац се бори преко Правде за народ и кроз њу улази у народ. Срећни народ у који он улази! И који му што год вјерује! Њему мој књижевни рад није познат. Хтио је рећи да га нема. Онда како то да ми се приговара да идем са чисто књижевним тенденцијама у народ?...Ја сада ево овдје понављам сто пута речено да се не носим никад и нијесам се до сада носио неких књижевних

тенденција. Књижевност је средство. Ако се тим средством нијесам, можда, знао послужитти са успјехом или ако нијесам имао прилике да се њим послужим, то ме још увек не дисквалификује за циљ и идеју за које се борим, а овде изјављујем на радост Раду Драинцу да немам никаквих чисто књижевних претензија, јер су оне негативне појаве по моме дубоком увјерењу. Доказати да сам слаб књижевник или да сам неоригиналан, то је исто као и доказати некоме да му фали на капуту једно дугме или да му није добро пришивено или пак да се боја дугмета не слаже са бојом капута...“ курзив М. Л. Б.)

Драинца најбоље бране његови текстови, памфлети, чланци, критике, осврти. Изјаве.

Идеологија овог песника је превасходно „идеологија уметника“, ако би се тако могло рећи.

Нападао га Ве Глигорић, Зоговић, О. Кершовани, надреалисти, М. Ћурчин, или нека друга клика и котерија (многи од тих напада, данас могу послужити као сведочанство о бешчашћу, зар имају и неку другу вредност?), или Р. Константиновић, посмртно, изгледа да је мање важно са протицањем времена.Драинац је скинуо маске – многима. На свој начин. А време ће поскидати маске осталима, који су се са Драинцем посмртно поигравали.

Па ипак, судбина се са Драинцем кобно поиграла. Само неколико година после његове преране смрти, не мали број његових противника је високо „узлетео“, у новој комунистичкој власти. Нису га штампали; или су га прештампавали на кашичицу, и углавном као песника. Тако да је целина дела овог писца новим послератним генерацијама остала непозната... Недоступна (укривена).

О Драинцу је, упркос свему, доста текстова написано, као песнику, као критичару, новинару, скандал-мајстору, итд. У принципу, многи су се трудили да га, посмртно, разумеју, тумаче и протумаче, држећи се као пијани плота извесних предрасуда, а често се и оклизнувши на кору банане-неразумевања, официјелности, једнодимензионалноисти. Сви ти текстови «критика» о Драинцу, писани и у првој половини, и у другој половини 20. века, прожети су таквом досадом и тугом, чак и кад их пишу песници који су волели и донекле познавали главнину опуса овог писца, и они више говоре о тим ауторима, него о писцу Драинцу. Више говоре о апетиту којег никаква несрећа не утољава. «У изборима, вредновањима и антологијама после његове смрти, данас дакле, Драинац је сведен на мали број песама (једна или две), и увек се његов случај исказује као један од оних што нису имали довољно даха и интелигенције да истрају и да се, као независне уметничке личности, и остваре. Био је сав у комадима, у изливима, пљусковима и одломцима, у неким разбијеним лирским маглама и траумама, у разбијеним огледалима својих унутрашњих снатрења и озарења, и као такав, и као готова форма тога разбијеног «свога света» остао и дан данас слика књижевника који није издржао у своме, а онда и у нашем времену», пише Радослав Војводић у есеју Раде Драинац поново међу Србима или црни хумор, у једном амбивалентном тексту, у коме има истина, али и полуистина, разумевања, али и неразумевања. Да ли је све баш тако, пита се и Војводић који зна о случају Драинац довољно. И онда додаје ово: «После изузетно значајног пројекта Р. Константиновића Биће и језик, неке врсте антологије српске поезије (? – какве антологије!? – Белатукадруз) случај Драинчев постаје још упечатљивије «стрмоглављен». Јер није нико, до сада, на тако бритак и темпераментан начин, тако једносмерно и можда оригинално – рекао бих, помало и унаказио лик и дело Рада Драинца. Која је то врста, мислим, неспоразума, коме смо многи подлегали у неким тренуцима – када се од песништва захтевало највише?»

Војводић зна истину о случају Драинац, али околиши из неких разлога. И сам сам покушавао да читам Константиновића, то што је написао о Драинцу, ужасно се досађујући, ужасавајући се шта све пише један промашени песник и промашенији критичар, какав је Р. Константиновић, чији је «ауторитет» сумњив, упркос толиким похвалама. Просто је невероватно да једног песника, какав је Војводић, може одушевљавати једносмерно и досадно, а не оригинално, «унаказивање» и «лика» и «дела» Драинца. И Р. Константиновић је писао песме, које сам читао са досадом; али, изгледа, да је Константиновић, касније, временом «послушао» Бодлера и Драинца, и почео да пише књижевну критику, која припада сфери социјалистичке метафизике. Промашени песник винуо се до висина тзв. бирократске књижевне критике, коју су својевремено хвалили и професори универзитета и познаваоци српске поезије 20. века! Није тема то, суштинска разлика између поезије и целокупнога стваралаштва Р. Драинца и Р. Константиновића, разлика «између поезије Рада Драинца и Марка Ристића», кога Војводић случајно не спомиње! «Или Александра Вуча, такођер, чије је песништво заиста на ниском ступњу доживљенога унутрашњег искуства, али је врло вешто дорађивано у свесним рационалним изведбама...» итд. Војводић зна истину, али околиши, јер година је орвеловска, 1984, када то он пише. Војводића треба читати између редова, дакако; али оно што у суштини треба урадити, то је поновно читање Драинца, и као песника, есејисте, прозаисте, публицисте, као и поновно ригорозно читање свих тзв. књижевних критика и огледа написаних о њему разним поводима и под видом некакве официјелне књижевне критике...

«За мном ће сутра други трагати, можда са истим интелектуалним поштењем и куражима. Што је признати? Ја не смем никоме да будем застава. То – и ништа више», наслућивао је Драинац. Драинац, као човек и писац, није био под заставом оних који су моћни и данас, колико и јуче. И они су се својски потрудили, заклоњени иза лажних застава, да Драинца кривотворе, не прештампавају; да га мистификују. Шта значи Војводићева реченица: «Био је, може се и то сада слободно казати, рђав «актер» у споровима међуратне српске књижевности. Више је слутио оно што је мислио да може рећи о уметности него што је то умео да изрази»? На први поглед једноставну некакву истину, али на други и трећи поглед, а нарочито после читања појединих есеја, огледа, записа, осврта самог Драинца, и текстова које није стигао да објави за живота, таква једна В ојводићева реченица у суштини повлађује једном цементираном и наметнутом покушају вредновања Драинца од стране оних који томе нису дорасли ни у ком случају.

Драинац је умро прерано- не напунивши ни четрдесет четири године. Успео је да напише много више – него многи од његових потоњих критичара.

Драинца треба читати, поново, упознати и оне рукавце његовог стваралаштва који су остали, недовољно познати, непрочитани, непознати. Читајући пажљивије дневнике Драинчеве, Драгутин Огњановић је откривао једног непознатог Драинца, хуманисту и сневача, бунтовника и занесењака, који се није либио да у својим исповестима изнесе своје настраности, заблуде, наивности, «али и достојанство и непристајање ни на чије условности које би довеле у питање његову слободу мишљења и његов морални интегритет».

Подстицајни су ови редови Р. Војводића (писани нешто касније у односу на оне напред наведене) : «Колебајући се, као и раније у многим тренуцима када је у питању песник Драинац, и сада, пред чином – још један избор да сачиним од оног најбољег што је остварио, још један, ево, покушај да се, помишљам, одабере творац Модрога смеха: оним чиме и јесте значајна књижевна појава, па и изузетан српски књижевник. Шетам улицама Београда, а већ је 11. март 1993. године, и пролеће се у ваздуху, у чудноме зањихају неких благословених и непознатих космичких искрица (што наједном заспу видик, па тело, па и ум засењују) осећа, и пуцају шавови зиме на издисају, и ја, ослушкујући у себи песме, ритмове и речи, буне и лутања, па и очајања Драинчева – хоћу и да себе уверим – био је то незаменљиви, велики ратник у српској књижевности, онај несмајник, као и Ђура Јакшић, на пример, а што је, обележавајући Свој Круг Срцем – до краја ишао, и немилице и без двоумљења, у Неизвесну Битку, како би остварио свој никад остварени наум : да заосталу и паланачку средину увери (и освоји) у злехуду и трагичну можда «божју замисао» - како су песници увек богомдани. А нису!» У њима се наслућује пролеће превредновања, за које Војводић још увек нема, на жалост, куражи.

Драинац није био само песник, Драинац је био – полиграф, а то се или прећуткивало, заташкавало, или омаловажавало. (Б. Л. Белатукадруз)