Vođa i književnost

VOĐA NACIJA NA VRHUNCU MOĆI I SRPSKA KNjIŽEVNOST

Iza Njega je ostao pokret nesvrstanih, politika miroljubive koegzistencije i veliki ugled borca za mir u svetskoj zajednici, a na unutrašnjem planu obračun sa nacionalizmom u Hrvatskoj i Srbiji i konačno, Ustav iz 1974. koji je ozvaničio samoupravljanje i razbio srpsku državu ne donevši radnicima nikakav boljitak a jugoslovenskoj zajednici i Srbiji pogotovu. Jugoslavija,kada se činila najjačom, upravo je bila na umoru. Zadah raspadanja već se osećao u osnaženim republičkim rukovodstvima a parola – sve je vrvelo od parola – “Čuvajte bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka svoga” , vešto je prikrivala već povađene noževe. Umiranje će potrajati još jednu deceniju posle Njegove smrti, sporo i mučno, onako kako je i počelo: u laži ,ognju i krvi. Ali sledbenici, navikli na moć i udobne fotelje, po njegovoj zamisli stvoriće Predsedništvo, svaki po godinu dana predsednik, pod parolom: “ I posle Tita – Tito “, najmonstruoznijom parolom od koje se čoveku diže kosa na glavi. Da mrtvac vlada nad živima !? toga nema ni u najfantastičnijoj fantastici. Moć sa vrha reflektovala se na niže strukture, do predsednika opština i njihovih direktora. Ti mali tirani, strašniji i od Njega sanog, jer su bili tu, na dohvat ruku. Bili su istinski vlasnici “ mrtvih duša” obeznanjenog i zaludelog naroda. Mogli su da čine šta hoće. I naravno, kad se buka stišala, cenu tog letargičnog pira platio je narod sam.

Bila je to vidljiva površina,te proslave,parade, štafete, pisma podrške kolektiva najbeznačajnijoj ideji vlasti, to sramno ulagivanje zarad pukog preživljavanja, zarad stepenice više u hijerarhiji, sve je to bilo u narodu, u najtamnijim naslagama nagona svakog pojedinca. Vođa i vlast su samo usmerili te tamne nagone u svoju korist, i u tome je njihovo najveće beščašće. Istina se krila u nemoći svakog pojedinca da ovlada svojom slobodom i usmeri je na dobrobit svih. Stalno bombardovan lažima o velikim pobedama u izgradnji novog društva i novog čoveka, gubeći osećaj za realnost, poistovećivao se s njim , u strahu od pomisli da mu je život loš, da samo preživljava, gajio je tanku nadu da će , ipak, biti bolje, samo nije znao kada, niti šta sprečava to bolje da počne već sutra. Veliki mag znao je odgovor: birokratija. To su oni između njega i naroda. A nije rekao da je tu birokratiju stvorio baš on da bi lakše vladao njima, tim narodom koji je hteo da usreći. Jer, birokratija je oponašala njega, samo njega, stamenog, čvrstog, osmehnutog. I začarano kolo vrtelo se u krug, s njim na čelu, ili u sredini. Gospodar igre bio je on, Jedan, Jedini. drugu misao niko nije smeo ni da pomisli.

Bila je kasna jesen njegovog života, ta osma decenija dvadesetog veka, poneki, vispreniji, slutili su već mraz, bio je već avet što tumara pustim odajama dvora, zazirući od svakog, ali njegova će reč još uvek biti odlučujuća i poslednja. Biće tako i u devetoj deceniji, kad ga među živima više ne bude bilo, biće prisutan na svakoj sednici, svakoj konferenciji, čak će primati i delegacije , reke hodočasnika obilaziće kamen u kome su njegovi zemni ostaci, klanjaće se kamenu, zaklinjati na vernost. “ Pametni” su obilazili kamen, smerno iskazivali tugu da Čuvari kamena primete. Posle su “prali ruke” , pravili se kao da ništa nije bilo. Pisci su to znali, morali su da znaju! Da razotkriju laž. Koliko su u tome uspeli, tolika je i vrednost njihovog dela. I to je jedno od najvažnijih merila. Ako ne i najvažnije.

Treba pogledati književnu kartu te osme decenije prošlog veka, pa izvesti pravilan zaključak. Da nije bilo već spominjane afere oko Kišove “Grobnice za Borisa Davidiviča” i NIN-ove nagrade za roman godine Mirku Kovaču za “ Vrata od utrobe ” 1978. , slobodno bi se moglo reći da je za srpsku književnost na relaciji književno delo - životna stvarnost, ta decenija potpuno izgubljena. Borislav Pekić dobija nagradu za “Hodočašće Arsenija Njegovana” 1970. , Miloš Crnjanski za “ Roman o Londonu” 1971. , Danilo Kiš za “ Peščanik ” 1972., ( koju je, posle napada na “Grobnicu za B.D.” vratio ) , do romana “ Ratna sreća” Mihajla Lalića, “Dom ,sve dalji” Petka Vojnić Purčara, “ Prijatelji” Slobodana Selenića, dela koja su danas petorazredna književna činjenica i koja retko ko spominje a još manje čita. Udeo književne ( i političke ) vlasti bio je neosporan. Ni najbolji Pekićev, Crnjanskov ili Kišov roman sistemu nisu mogli da naškode, čak ni da ga dotaknu. Pekić ispisuje priču o pogubnoj strasti posedovanja, Crnjanski o užasu izbeglištva, Ki o totalitarizmu ali u nacističkoj Nemačkoj ! Iako značajne umetničke vrednosti , ta dela su makar posredno, davala za pravo onom što se u zemlji događa i tron neprikosnovenog vođe nije ni okrznut a kamoli uzdrman. Naši najbolji pisci su se bavili večnim temama, uživali u stečenoj slavi, često najotvorenije služeći toj vlasti. za to vreme mnoge njihove kolege iz istočnog lagera gde je vladao duh staljinizma, dobijali su voznu kartu u jednom pravcu, na zapad, i zbog svojih knjiga, postajali izgnanici, disidenti. (1)

1. Josif Brodski bio je doslovce izbačen iz aviona na bečkom aerodromu a Vladimir Vojnovič je 1980. prognan iz Sovjetskog saveza

VOĐA NACIJE KAO KNjIŽEVNI KRITIČAR

Roman «Kad su cvetale tikve» , bez obzira na nedostatke i ograničenja,po mišljenju književne kritike i danas, ostaje među najboljima ( ako ne i najbolji ) roman «stvarnosne proze». Demokratizaciji društva nije mogao bitnije da doprinese ( pozicija lika /pripovedača ) niti sistemu ozbiljnije da naškodi ( prevaziđenost ideje dela) , ali je sistem reagovao, za svaki slučaj. Čak se i vođa nacija osvrnuo na taj čin «zastranjivanja» u odnosu na zvaničnu liniju partije u govoru na mitingu u Zrenjaninu.Šef države u ulozi književnog kritičara !? To današnjem čitaocu može izgledati smešno, ali su se na pisca, ranije osuđenog zbog delikta mišljenja,obrušile sve strele anateme upućene sa najvišeg mesta. «Prijatelji» su ga izbegavali da i na njih ne padne sumnja, vrata izdavačkih kuća i časopisa opet su mu bila zatvorena. Prevodi knjige otkazani. Mihailović je ponovo morao da oseti šta znači biti u nemilosti vlasti u totalitarnom sistemu i šta znači vlast Jednog, Izabranog, ali je nastavio da piše,sa manjim ili većim uspehom. Radio je ono što je jedino znao.

Primer «Tikava» sam za sebe govori kakva je bila klima u društvu. Svako je o Mihailovićevom delu mogao da govori u negativnom kontekstu bez posledica i da računa na višu stepenicu u hijerarhiji.

Totalitarni sistem bio je već duboko usađen u svest običnog čoveka, jednoumlje je uhvatilo koren i sve je govorilo da će ga u budućnosti biti teško iskoreniti.

Miroljub Milanović

BELEŠKA O PISCU

Miroljub Milanović ( 1947. )

Objavljene knjige:

Odlaganje smrti, pripovetke, Braničevo, Požarevac, 1976.

Vetrenjak, pripovetke,Apostrof, Bgd, 2001. dva izdanja

Maslačak, pripovedka i kritike o prozi Miroljuba Milanovića, Apostof Bgd., 2004.

Nagrade:

Prva nagrada za kratku priču Politike 1970.

Nagrada «Drvo života» za knjigu pripovedaka «Vetrenjak», «Mobarov institut» i «Zavetine» 2002.

Gospođin vir za knjigu eseja Zavera ćutanja, iz koje donosimo dva karakteristična kraća dela..