Embedded Files
Филм Дара из Јасеновца, српски филм из 2021., године рађен је по сценарију Наташе Дракулић и режисера Предрага Антонијевића оставио је јак утисак на све гледаоце. Своје утиске су у "Клику" поделиле :Марија, Теодора, Марта и Данијела:
Људи не схватају вредност живота док не осете страх од смрти
Филм „Дара из Јасеновца“ је српски филм из 2021. Године, рађен по сценарију Наташе Дракулић и режији Предрага антонијевића. Радња филма се дешава у највећем концентрационом логору на територији Независне Државе Хрватске, у Јасеновцу. Време радње је две године након почетка Другог светског рата, после хрватско-немачке офанзиве на Козари.
После офанзиве на Козари, Срби су били послати у концентрационе логоре. На почетку филма видимо колону људи која се креће ка „Жељезничкој усташкој војници“. Колону која је жива, а опет мртва...
Главна јунакиња филма је Дара Илић, која је у логор послата заједно са мајком и своја два брата. Након што су дошли до овог места, радно способни људи су убијани. Женама су одузимане све вредне ствари које су имале. Једна од њих је молила да јој оставе једину ствар која јој је остала од мајке, међутим, усташа ју је хладнокрвно упуцао у главу. Те вечери, када су дошли у Јасеновац, Немци су гостовали код усташа. Они су, у циљу садистичке забаве, приредили игру „музичка столица“...
...филм је јако тежак и мучан за гледање. Међутим, сматрам да га сви требају одгледати, без обзира на националност, јер ово је нешто што не желим да се икада икоме поново догоди. Оно што ме је највише погодило јесте чињеница да ово што смо гледали у филму није ни мали део ужаса који су се дешавали у стварности у Јасеновцу. Страшно је што многи који су чинили таква зверства никада нису кажњени, нити је било правде за жртве.
Филм о Јасеновцу је снимљен осамдесет година од отварања Јасеновца. Наша је срамота што се о овом логору, медијски, почело тек сада причати. Али боље икад него никад...ваљда...
Поресно је што су и часне сестре учествовале у мучењу и убијању деце. Јако ми је био упечатљив лик једне од надзорница која је била присиљена да мучи друге јер ако то не би радила, она би била мучена.
Поред Даре, још једна јунакиња филма, али и те стварности је Диана Будисављевић, која је сваког дана ризиковала свој живот да би спасила српску децу. Она ме је научила да у свакој причи, ма како она била страшна, увек постоје хероји.
Јасеновац не сме бити заборављен. Може се помислити да су побијени сви који су дошли у Јасеновац, међутим, има преживелих. Има и оних који ће остати вечно живи у причама, филмовима...они живе у свакоме од нас, све док буде било оних који ће о њима слушати. Ако ме је ичему овај филм научио, то је да треба ценити сваки дан, треба живети, не само постојати. Људи не схватају вредност живота док не осете страх од смрти. Сви смо ми исти, без обзира на националност, веру, боју коже... Имамо снове, надања, тајне, баш као што су и људи из Јасеновца или било ког другог места страдања имали.
Понекад, када пада киша, помислим да то није само киша већ сузе које оплакују све неостварене љубави, сву децу која су морала пребрзо да одрасту, а и ону која су пребрзо напустила овај свет, сва неизречена „збогом“...
Јасеновац није убио само људе, он је убио снове. Убио је све оно што су ти људи били и све оно што су они могли бити. Жене, мушкарци, деца – сви су они умрли за нас. Хајде да сада ми живимо за њих!
Марија Љаљић
...Радња филма се дешава за време Другог светског рата. Усташе су у концентрационе логоре доводиле Србе, Роме и Јевреје. Међу ухапшеним Србима нашла се и девојчица Дара са својом породицом, са мајком и браћом. За оца нису знали да ли је уопште жив – и он је одведен ко зна где. Са својим суграђанима, Дара је одведена у злогласни логор Јасеновац. Мајке су са децом издвајане у посебан део логора. Мушку децу су усташе одвајале да би их преваспитавали у Хрвате и усташе. Када су хтели да узму Дариног старијег брата, мајка се отимала да га не одведу и усташе су убиле и њега и њу. Тако је Дара остала сама са својим маленим, братом, који није имао ни две године. Девојчица од девет година постаје једина одговорна за живот свог маленог брата и у усред пакла у коме се нашла, пребрзо одраста...
Теодора Лонер 8.1
Српски народ од када постоји, увек се бори за слободу
Ово је истинита и потресна прича о страдању српског, јеврејског и ромског народа у Јасеновцу, логору смрти, за време II светског рата. Стравичне злочине над њима извршавале су усташе, припадници хрватске војске. Главна јунакиња је мала Дара, девојчица од десет година, која је доведена из једног села из Босанске Крајине. Показала је огромну храброст, одлучност и непоколебљивост у намери да спаси свог брата и остане са њим...
...За злочине у Јасеновцу нико није одговарао! Жртве су били недужни људи. Злочинци у црним униформама говорили су истим језиком као њихове жртве. Били су затровани огромном мржњом и урадили су најужасније злочине: мучења, клања, убијања чекићем, паљења живих људи, тровања… Причу о Јасеновцу могла сам написати а да и не гледам филм. То је прича мојих прадедова и прабаба и наших рођака и комшија. Они су ретки преживели у II светском рату. Ни једно дете у нашем селу и околним селима које је рођено после рата, није имало ни деду ни бабу. Мислим на српску децу! Нису имали ни тетке, стричеве, ујаке! Њихове комшије које су носиле црне униформе за време рата, нису изгубили никога и ништа! Њихове куће нису изгореле! Сви су им били живи! Имали су чак краве иовце из српских штала, па и звонца на овцама. Ако су неки и били осуђени, враћали су се из затвора после неколико година својим кућама. Понашали су се као да се ништа није десило!
Српске жене у нашем селу никада нису скидале црне мараме. Жетеоци и косци никада нису певали док раде у пољу. Нема њиве где нема гроба! У дворишту куће где ми је рођена баба по мајци, а касније и моја мама, постоји гробница од седамнаест чланова породице. Кућа је била спаљена! У кући где ми је рођен деда по мајци, преживео је само један! Мој прадеда Душан! Он никада није сазнао где су гробови његових најрођенијих. Преживео је на сличан начин као Дарин отац.
75 година чувамо успомене и палимо свеће за своју родбину. Сви су страдали од усташког ножа!
Српски народ од када постоји, увек се бори за слободу; тешко је освоји а брзо изгуби, па све испочетка. Непријатељи су увек исти.
Данијела Ђорђевић 8.1
Логор Јасеновац формиран је у августу 1941. године (грађен је до фебруара 1942.) у тадашњој НДХ (Независна држава Хрватска), а уништиле су га усташе априла 1945. да би сакрили своје злочине. Логор Јасеновац највећи је по простору који је заузимао, по броју логораша који су кроз њега прошли и по броју жртава које су у њему страдале. У њега су се упићивали не само мушкарци него и жене и деца...
МОЈИ УТИСЦИ
Прво када сам одгледала филм било ми је тешко да поверујем да неко може тако нешто да ради деци, али онда сам видела негде на интернету, не сећам се где, целу листу ствари које су се радиле деци у усташким логорима као што су: бацање новорођенчади о зид да би се видело да ли им је чврста глава, ослепљивање деце терајући их да гледају у сунце, вешање... Такође није ми јасно како некоме може да смета оно што је радила Дијана Будисављевић, односно једина ствар која њима смета је то што су деца одвођена (спашавана) у хрватске породице и то што су променили веру, па ваљда је то боље него да буду убијена. Занимљиво је што има и онај детаљ који сте ви рекли да се Немцима смучило када су видели шта усташе раде. Једна ствар која ми се свиђа је рецимо као на почетку филма када је она Хрватица узела дете да га не би убили, то јест добро је како су показали да има добрих људи.
Марта Курузовић 8.3
Page updated
Google Sites
Report abuse