ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ...

Сваки човек се сећа свог поласка у школу, прве љубави, најбољег пријатеља из детињства... Међутим, он се сећа и прве неправде, неког доживљаја патње кроз који је сазревао, постајао свестан потпуности и многоликости живота, лица и наличја света око себе. Народ је колективно биће и, слично човеку, он има своје рођендане и светковине, своје прве љубави (сачуване у вери, језику, обичајима), своје жеље (у песмама и митовима), али и своје патње, неправде, своју колективну историју која га идентификује. Култура сећања је појам који се везује за културну историју и идентитет једног народа. Она подразумева да човек није само сада и овде, изолован од свега, већ је увек и свуда, у свом националном бићу. „У мени тече крв предака мојих“, певаће песник о слободи, онако како само поробљен човек искрено пева. Онда када слуша Плаву гробницу или када чита ратне белешке познатих писаца. Онда када схвата да су целе генерације биле прометеји наде, апостоли јада и кад схвати да не постоји ниједна бесмислена жртва на овом свету.

Осмислимо њихов подвиг, оплеменимо њихову жртву, будимо увек они – загледани у будућност, у слободу, у плаво небо. Док чачкамо своје телефоне или се љутимо на брзину свог интернет протока, застанимо за тренутак, ослушнимо шум времена и не дозволимо да у забораву вечност пролази мимо нас. Сетите се вечности!

Логори у Немачкој

Нацистичка Немачка отварала је концентрационе логоре пре и за време Другог светског рата. Први нацистички логори јављају се током прве половине 1933. године након што је Хитлер изабран за канцелара. Химлерова злогласна тајна је преузета од полиције која је имала потпуну контролу над тадашњом државом. Водила је логоре од 1934. до 1945. године. Химлер је проширио улогу логора, па је у њих смештао и криминалце и хомосекцуалце. Разлика између концентрационих логора и логора смрти је та што су у концентрационим логорима затварали политичке противнике и неистомишљенике, док су логори смрти служили за мучење и убијање.

У већини логора затвореници су били присиљени да носе ознаке у зависности од категоризације. Црвене ознаке носили су комунисти и остали политички протиивници, док су зелени троугао носили криминалци, а розе боју хомосексуалци.

Затвореници су транспортовани у вагонима за стоку. Превоз је трајао и по неколико дана, владали су нехумани услови. Пренатрпаност и недостатак воде и хране узроковали су смрт много затвореника пре него што су и дошли у логор. Пре краја рата многи кампови пренамењени су за експерименте и истраживања. Експерименти су укључивали генетску модификацију.

Врсте логора:

1. Рани логори – били су широм тадашње Немачке, служили су углавном за заробљавање и елиминацију политичких противника.

2. Државни логори – надзирани су од стране нацистичке странке и служили су као прототип будућих логора, до 1935. године имали су преко милион заробљеника.

3. Затворенички логори – познатији као полицијски затвор, служили су за држање и малтретирање ухапшених особа, углавном криминалаца.

4. Радни логори – били су концентрисани логори у којима су заробљеници ишли да раде тешке послове у нељудским условима.

5. Логори ратних заробљеника – били су логори у којима су се држали ратни заробљеници, односно савезнички војници.

6. Логори за преодгој – служили су за преодгој нацистичких неистомишљеника.

7. Транзитни логори – служили су за привремени смештај свих затвореника. У транзитним логорима вршила се прерасподела затвореника у зависности од категоризације према врсти логора у који ће ићи.

8. Логори смрти – служили су за убијање и спровођење геноцида над затвореницима, имали су гасне коморе у којима су вршили масовне егзекуције затвореника.

Концентрациони логор Дахау – „Иза жице и електричне ограде скелети су седели на сунцу и међусобно требили једни другима вашке. Сви су некако исто изгледали, као да је неко избрисао изразе на њиховим лицима и њихову старост“, написала је Американка Марта Гелхорн. „Већину је убила глад. Ту су људе рутински остављали да умиру од глади.“ Управник логора је био Шуцштафел.

Логор Бухенвалд – основан је на планини Елет око 1937. године и био је један од првих и највећих логора у Немачкој. Логораши су углавном радили као принудни радници у фабрикама оружја. Иако Бухенвалд није био замишљен као логор смрти, у њему је умро велики број људи.

Логор Аушвиц био је највећи нацистички логор, налазио се 50 km западно од Кракова и 286 km од Варшаве. Након Немачке окупације Пољске, септембра 1939. године прикључен је Немачкој и промењено му је име у Аушвиц. Комплекс се састојао од три главна логора. Аушвиц I, Аушвиц II, Аушвиц III. У концентрациони логор Аушвиц укупно је депортовано 1,3 милиона људи из разних делова Европе. Од тог броја, овде их је побијено 1,1 милион, од тога милион Јевреја. Већина жртава је убијена одмах по приспећу у логор, у гасним коморама Аушвица II у којима је коришћен гас Циклоб Б. Остали су умрли од систематског изгладњивања, принудног рада, неконтролисаних епидемија, у егзекуцијама стрељањем и у медицинским експериментима. Као што је био случај у свим нацистичким концентрационим логорима, Аушвицом је управљала парамилитарна грана нацистичке партије, СС. До лета 1943. логором је командовао Рудолф Хес, а касније Артур Либехеншел и Рихард Баер.

Концентрациони логор Маутхаузен налазио се око 20 km источно од Линца. У њему су затварани сви „сумњиви“, односно они су проглашени за потенцијалне „бунџије, устанике, сараднике непријатеља“. Највећи број ових интернираца како је званично гласио њихов правни статус били су Срби и Русини. У овом логору је за време Другог светског рата убијено 7 хиљада Срба.

Давид Костовски VIII₃

ЛОГОРИ У СРБИЈИ

У Београду су за време Другог светског рата постојала четири логора: Бањица, Старо сајмиште, Топовске шупе и Милишићева циглана.

► Захтев за стварање концентрационог логора на Бањици потекао је од стране Немаца у мају 1941. године. Они су налик логорима у немачкој железници створили један велики затворски простор у Србији где су били довођени противници немачког Рајха. Први заточеници из унутрашњости Србије приспели су у логор 9. јула 1941. Бањица је у почетку била логор само за Београд. Међутим, војно-управни командант Србије Хајнрих Данкелман наредио је 21. августа да трупе све затворенике (како би их растеретио) шаљу у концентрациони логор у Београду.

► Топовске шупе био је први концентрациони логор за Јевреје и Роме у Београду и налазио се на Аутокоманди на Вождовцу. У периоду, од 22. августа 1941. (када је логор почео да се пуни након масовног хапшења Јевреја у Београду и околини) до 12. децембра 1941. године када је престао са радом, кроз логор је прошло 4.000 људи, највише Јевреја из Баната и Рома.

► Сајмиште се налазило на левој обали реке Саве, наспрам Савског моста. У почетку је логор био само за српске Јевреје и то првенствено жене, децу и старце. Свакодневно од 8. децембра 1941. до почетка маја 1942. године, јеврејска деца, жене и старци убијани су. Логор на Старом сајмишту био је највећи немачки логор не само у окупираној Србији, већ и на европском југоистоку.

► Милишићева циглана био је један од четири логора који су радили на територији Београда у окупираној Србији током Другог светског рата. У логору је било смештено неколико хиљада људи, највише партизана, заробљених на простору Далмације и Босне. Око 500 људи умрло је у логору.

► Још од 1942. године изграђен је читав систем концентрационих логора у Бору и његовој околини. Тако је Бор постао током Другог светског рата један од највећих међународних логора у овом делу света. У Бору је током немачке окупације Србије била груписана радна снага многих покорених народа Европе.

► Црвени крст у Нишу један је од концентрационих логора који су основале немачке окупационе снаге 1941. године. Основан је у зградама које су до окупације служиле као војни магацини, у индустријској зони града Ниша. Њима су управљали Немци тока Другог светског рата.

► Душегупка, камион-убица је специјално возило намењено за гушење људи које су нацисти користили за масовна убиства током холокауста. Помоћу ових камиона- убица у периоду од почетка априла до краја маја 1942. угушено је око 8.000 Јевреја и 500 партизана у Београду. Жртве су узимане из логора Сајмиште и Бањица. Ово возило је први пут довезено из Берлина у Београд у фебруару 1942. да би се отпочело са масовним уништавањем Јевреја у Србији.

Андреј Николић 8.1