U vremenu kada se cela planeta menja, život postaje sve komplikovaniji, a deca sve zbunjenija, očekivanja od psihologa  u školi su velika: da pomogne u rešavanju problema pojedinca, da vodi radionice, tribine, predavanja, dakle da sprovodi jedan opšti, vaspitni i preventivni rad.  Godinama sam odlazila na časove, podučavala đake tehnikama učenja, socijalnim veštinama, mentalnom zdravlju i sl. 

Onda sam pročitala zaključak nekog istraživanja: da bi se postigao vaspitni uticaj na učenika (u smislu izgradnje vrednosti) koja bi dovela do promene ponašanja) neophodno je da bude izložen kontinuiranom vaspitnom uticaju najmanje 9 meseci, svakodnevno. Tada sam postala svesna besmislenosti posla koji radim. U jedno odeljenje mogu ući nekoliko puta godišnje. Sa pojedincima mogu razgovarati jednom nedeljno, plafon. To se nikako ne može smatrati ozbiljnijim vaspitnim uticajem.  Promenila sam pristup. 

Moja misija je da obučim nastavnike i opskrbim ih zanjima i veštinama koje mogu koristiti u radu sa učenicima. Tako je izvsnije da će vaspitni uticaj stići do svakog učenika.  Na takav način doprinosim i unapređujem celu školu.  

Kada sam se zaposlila u školi imala sam mnogo pogrešnih očekivanja. Neka od njih odnosila su se i na roditelje. Mislila sam da su skloni previsokim očekivanjima od svoje dece. Pripremila sam se da pojašnjavam šta je dečja individulanost i kako nastaje nepotreban pritisak. Međutim, desilo se suprotno. Nekoliko decenija pratim promene u vaspitnim stilovima roditelja i uočavam da roditelji srljaju u popustljivost i preteranu zaštitu.

Popustljivo vaspitanje stvorilo je generaciju mladih ljudi sa teškoćama u odgovornosti, devojke i mladiće koji mnogo traže, a malo daju i očekuju od odraslih da imaju akcioni plan za sve njihove potrebe, od hrane do zabave. Objašnjenje mehanizama koji su doveli do toga su kompleksni. Uplela bii se tu priča o ratovima, besparici, državi, svetskoj krizi. Preskočila bih preširoku elaboraciju, jer je zaključak jedan-jedini: POPUSTLJIVO VASPITANJE NIJE DOBRO. Tako se podižu neodgovorna deca, deca koja nisu u stanju da podnesu napor i ulože trud. Neodgovorna deca biće neodgovorni ljudi koji će ubrzo upravljati ovim društvom. 

Želim da pošaljem roditeljima sledeću poruku:

Vašem detetu se ništa neće desiti ako ga ujutru ne probudite za školu. Može to i samo. Ako sebi ugreje ručak i opere tanjir. Ako vas odmeni u kućnim poslovima dok odmarate. Ako mora da uči više sati dnevno. Ako otrpi kaznu zbog greške. Ako doživi nepravdu. Ako plače, ako ga boli, ako je usamljeno... Sve ga to čeka u životu. Ne ispravljajte njegove greške. Pustite ga da uči iz sopstvenih grešaka, jer se tako najbolje uči. 

Igra je prvi način detetovog osvajanja sveta. Gotovo da ne postoji vid čovekovog delanja za koji nije izmišljena igra. Igrom se uče međuljudski odnosi, ovladava profesionalnim, roditeljskim, statusnim i svim drugim ulogama u kojima će se dete naći u toku života, razvija se mišljenje, oslobađa kreativnost, usavršavaju pokreti, vežbaju čula. Blagotvorno utiče na dečje samopouzdanje, sigurnost, slobodu, emocionalnost. Kroz igru se mogu otkriti i razviti potencijali deteta. Igrom se mogu poboljšati i one intelektualne i telesne funkcije za koje dete nije posebno nadareno. O značaju igre govori činjenica da se, u dečjem svetu, pravila igara prenose “sa kolena na koleno“ iako nikada nisu zvanično dogovorena i zapisana. Magičnost igre osetićete ako pogledate beskrajno sazvežđe igara koje menja forme, boje, dimenzije i oblike, ali se nikada ne smanjuje, nego samo uvećava.  

Igra je zabava u funkciji učenja. Zbog toga je ona najomiljeniji, najlakši i najprimereniji način učenja. Za razliku od ostalih oblika učenja, igra ima snažno motivaciono dejstvo. Ona je najsigurniji način da privučete detetovu pažnju i obezbedite njegovo potpuno angažovanje. Ne postoji dete koje ne želi da se igra. Igra je unutrašnja potreba deteta. 

Odrasli zaboravljaju magičnu moć igre i prave granicu između igre i učenja. A igrom se mogu učiti i najsloženiji sadržaji, na svim uzrastima, pa i u odraslosti.