No­va knji­ga Ve­li­bo­ra Si­ki­mi­ća, Zvje­zdar­nik, opet do­no­si nje­gov već pre­po­zna­tljiv svet – svet za­no­sa i lju­ba­vi. Stal­na i ne­po­re­ci­va žud­nja za ide­al­nom dra­gom u ko­vi­tla­cu dnev­nih pli­ma i ose­ka, stva­ra­ju is­kre­ne po­et­ske za­zi­ve na gra­ni­ci ro­man­tič­nog. Ovo je zov ko­ji ne fo­li­ra, ko­ji se otvo­re­no iz­li­va u či­stu emo­ci­ju – pa šta bu­de, ali uvek sa ve­rom u uz­vra­će­nu pa­žnju (lju­bav).

Knji­ga je ve­o­ma ce­lo­vi­ta, sva u na­po­nu re­če­nih te­ma, a u sple­tu sa pre­i­spi­ti­va­njem mo­ći sa­me po­e­zi­je da iz­ne­se div­na ču­da na svo­jim le­đi­ma. Im­po­nu­je sa­zna­nje da pe­snik Ve­li­bor Si­ki­mić is­tra­ja­va u svo­joj in­tim­noj mi­si­ji, da mu po­e­zi­ja pred­sta­vlja sna­gu za osta­la ži­vot­na po­lja. Če­tr­de­set tri lir­ska be­o­ču­ga u bes­kra­ju Zvje­zdar­ni­ka, iz­go­vo­re­na u jed­nom da­hu, pred­sta­vlja svo­je­vr­snu lju­bav­nu po­e­mu.

U stal­nom di­ja­lo­gu pe­sni­ka sa dra­gom, sti­če­mo uti­sak da ona i ne po­sto­ji sve­sna se­be, već da je pred­me­tom obo­ža­va­nja pe­snič­ke kon­cen­tra­ci­je ko­ja ne po­su­sta­je da vo­li i sla­vi. Sup­til­ni va­le­ri bo­la i strep­nje či­ne ovu zbir­ku po­e­zi­je ži­vim šti­vom ko­je se na du­šak či­ta i pam­ti.

Nenad Grujičić