Prva pesnička knjiga Velibora Sikimića imenovana poetskim simbolima – Čudno jutro – ispisana je u žarkom preispitivanju smisla i naše ljudskosti, ljubavi i postojanja. Pesnikovo razumevanje sveta nije isto što i sam svet i njegova opora i surova banalnost. Sikimić bar žarko želi drugačiji svet: očovečen, humanizovan, oplođen čulnom ljubavlju. Njegove spoznaje usmerene su upravo takvoj i toj vidikovoj liniji življenja. No, pesnik je svestan tih zamki i uzaludnog truda, zamke su tu: one su proizvod nerazumevanja, bahatosti zlih ljudi. Pesnik ne odustaje od namere, od traganja za velikim smislom, ali i za smislom ljubavi kao nepresušnoj žeđi i energiji što traje. Za Sikimića poezija je ljubav i ljubav je poezija koje se prepliću, nadograđuju, uspostavljaju harmoniju u sveopštoj disharmoniji svega naopakog. Pesme Manekenka i Starica pisane sa željom da dobiju puni smisao, jer su u sveopštoj oporosti, nesporazumu, napuštenosti, nerazumevanju. Takvo je eto ustrojstvo stvari. Obe su one tu u nesporazumu sa sobom, svetom, životom. Obe su u sukobu sa stvarnim i nemogućim. Život je ambis, napominje pesnik, ali i poezija je na ivici, u vrtlogu na vrhu, pri samom dnu... Za Sikimića i pored svega, pisanje ima moć, poezija ima smisao: a ljubav je energija i večna nepresušna tema kojoj se vraća. Izvorište svih smislova – velika nada... Sikimić u pesmama budi i stišanu vatru prema onim bitnim odrednicama iz svakodnevnog života koje jesu smisao. Takve su mnoge njegove pesme zavodljivem nadahnute strastima, čulom ljubavi, strahom zbog onostrane, neuzvraćene ljubavi, pesma Podne... Ljubav jeste nepresušna reč kod ovog autora, otrov i med što ume da truje, ali i da uznese ka zvezdama, zatamnjenom suncu, raspuklom nebu, a nemost je često važnija od povike i ushićenja. Svet je nepravedan i nedorečen – neprestano je svestan toga Sikimić. Otuda pesme: Dvije riječi, Riječ i pjesnik, List papira, Duh... To su motivi kojima se pesnik suprotstavlja oveštaloj stvarnosti, dosadnoj i besmislenoj belini. Sikimić mnoge pesme vezuje za stvarnost, za svet u kojem on živi. On ga promišlja i žarko želi da ga razume i, to je vrlina ove poezije...

Rale Nišavić