Историјат школе

После вишевековног робовања под Турцима, успешна унутрашња и спољна политика кнеза Милоша Обреновића и његово постепено изнуђивање концесија од Турске, довели су коначно до успеха, који се огледао у Хатишерифу из1830. године. Њиме је Србија добила аутономију, а њен положај као вазалне кнежевине са унутрашњом самоуправом регулисан је тако да се Турци неће мешати у унутрашње ствари аутономије. Добијањем аутономије ликвидирани су коначно и преостали феудални односи , укинути су спахилуци и сељак је постао слободан сопственик земље.

Хатишерифом од 1830. године легализован је, између осталог, и рад у просвети.Тачком осам је предвиђено следеће: „Срби имаће власт постављати у земљи својој печатње књига, болнице за своје болеснике и школе ради воспитанија дјеце своје“.

Овим је отпао и онај формални разлог који је кнез Милош користио за оправдање дотадашње неангажованости у овој области. Стога је принуђен да приликом саопштавања Хатишерифа изјави: „Деца сваког од нас имаће се где учити читању и писању и просвештавати“. Истина је да ће он и даље затезати и нерадо напуштати своје озиције, али ће опште унутрашње прилике и потребе организовања државе учинити своје и допринети да просвети почне да се посвећује потребна пажња.

Међутим, стварне промене настају тек по доношењу Сретењског устава 1835. годинеи постављањем првих уставних министара.Тада се послови просвете и цркве сједињују, за попечитеља поставља Димитрије Давидовић и тачно утврђују задаци у области просвете, који између осталог обухватају : „Бринути се о свему што се тиче школа и воспитнија деце, за коју да се заведу мале, и велике школе, гимназије и академије“.

Већ исте 1835. године донета је одлука да се по две школе у сваком округу издржавају о државном трошку, а да поред тога свака општина у којој постоји црква има и своју школу.

Такви су услови у заосталој Србији претходили настанку и почетку рада школе познате као Лозовичко – Сараорачка школа 1836. године, од којих данашња ОШ „Херој Света Младеновић“ у Сараорцима обележава редак и вредан јубилеј стоседамдесетогодишњег постојања и рада.

Полазећи од чињенице да је на средини растојања између Лозовика и Сараораца (села која иначе и нису живела у претераној слози) постојала изграђена црква брвнара, заједничким напором житеља оба села изграђена је заједничка школа у коју ће ићи деца из Сараораца и Лозовика.

Како је наведено у књизи „Мала историја – Сто педесет година Основне школе „Херој Света Младеновић“ Сараорци“ по традицији која је и записана, прва основна школа прорадила је код цркве брвнаре у Лозовику 1835. године.

Већ од следеће године ову школу, пошто је била једина у околини, похађају и деца из суседних села: Сараораца, Лугавчине, Милошевца и Голобока.

Од 1836. године, свуда у записима о овој школи може се пронаћи назив Сараорачко-Лозовичка. Према томе, ова година се може узети и за годину постанка школе и почетак школовања деце из Сараораца.

Први учитељ те школе био је Аранђел Илић, родом из Крњева, који је овде дошао за учитељ када је имао само 15 година и, у овој школи, учио децу до 1840. године.

Појава Аранђела Илића, првог учитеља заслужује да се о њему каже нешто више. Аранђел је рођен у Крњеву 14. октобра 1820. године од сиромашних родитеља Илије Илића и Стојане Лазаревић, који су венчани у доба Карађорђевог устанка. Родитељи су му живели кратко: отац је умро 1850, а мајка 1860. године. Аранђел Илић је пример како дечак из пуке сиротиње може јаком вољом и уз велики рад и напор да помоћу школе прокрчи себи пут. Своје патње око издржавања и невоље око школовања овај ђачки мученик изнео је у својој аутобиографији. Своје муке око описмењавања, учења буквара, часословца и псалтира, које је и поред немаштине брзо савладао, као и учење заната у Смедереву и повратак школовању у Смедеревској Паланци, где се код учитеља и хранио (родитељи су му из Крњева доносили храну једном недељно, тако да су погаче често биле плесњиве), Аранђел је служио код учитеља да би зарадио храну.

Око 1835. године Аранђел је кратко време учио 15-20 ђака у Ковачевцу, а како му није одговарало да своје ученике води у прилично удаљену цркву у Кусатку, он се једног дана појавио у Лозовику пред свештеником Алексом са једним дугачким дивитом (мастионица, кутија с мастилом и пером од трске којим се некада писало) за појасом, а који је добио од једног ђака у Ковачевцу који му је био дужан три цванцика за учење, те му је у накнаду уступио дивит. Кад је Алекса видео дивит за појасом Аранђела упитао га је да ли је ђак, а овај се представио као учитељ из Ковачевца који је напустио позив јер му је црква далеко. Како је Лозовик недавно (1831-1832) добио нову цркву-брвнару, то се Аранђел понудио свештенику да код његове цркве обучава ђаке. Аранђел је сматрао да би уз свој учитељски позив у Лозовику добро савладао и црквено певање и типик (црквена правила). Њих двојица су се договорили и и организовали школу у коју је и поп Алекса дао свога сина Павла. Ову школу похађала су само деца богатијих родитеља, јер су деца сиромашнијих чувала стоку или вршила друге кућне послове.

У овој школи Аранђел је предавао 4 године и учио око 40 ученика, а затим напустио Лозовик и завршио богословију. Као круну своје борбе, Аранђел је добио парохију у Ореовици и Ракинцу (данас Симићево) код Пожаревца.

У Ореовици је рођен Аранђелов син Јова, који је касније ту служио као свештеник. Ту се родио његов син Војислав. Јова је касније постао парох београдски, а његов син, односно Аранђелов унук Војислав Ј. Илић –Млађи, чувени српски песник.

У то време у, како се звала, „нормалну“ школу уписивана су деца са 7 година живота.

С обзиром да је 21. марта 1836. године установљено звање „директор свију школа у Србији“, за првог директора постављен је Петар Радовановић, професор гимназије, коме су одређени задаци да посећује школе и да ради на побољшању њиховог рада.

По обиласку школа он је урадио извештај. У делу извештаја, који се односи на наставу и који носи наслов „Смотреније учебни предмета који су за прво теченије 1836 године предавани у школама“ се види да школе имају две класе (разреда) и да се предаје следеће:

У млађој класи: молитве, катихизис, свјашчена историја, численица, срицање буквара, читање часловца и псалтира, упражненија у писању;

У старијој класи: молитве, катихизис, свјашчена историја, познавање писмена и срицање, читање часловца и псалтира, поучавање цифри у сва четири вида численице, почетак граматике србске, упражненије у писању.

Међутим, с обзиром да није био прописан никакав наставни план и програм, а имајући у виду и стручност учитеља, настава је била врло неуједначена, а њено извођење стереотипно: обично се показивало и задавало „одавде-довде“ и учило напамет.

Због таквог рада, остало је забележено да је у Лозовичко – Сараорачкој школи за пола године ђаци морали се научити да добро сричу и савладају основне бројеве. У другом полугођу су завршавали буквар, а затим га понављали и учили да рачунају напамет. У другој години су учили читање часловца и писање. У трећем разреду (!!!) обрађивао се псалтир са писањем и рачунањем (у наведеном извештају стоји: „Изузетак је чинила само београдска школа у којој је постојала и трећа класа (разред), а међу предметима се појављују и светска историја, грчки и немачки језик“). Писање се учило онолико колико је сам учитељ знао, а исписивање се вршило на восачним таблицама или таблама са песком. Ученици су писали гушчјим перима.

О Лозовичко – Сараорачкој школи начелник смедеревског округа, мајор Петар Поповић 30. јануара 1842. године обавештава Министарство да се из рапорта начелника Среза подунавског уверио да школа ради добро као и да се учитељ Миладин Радовановић веома добро односи према ђацима и да има успеха у свему осталом што се захтева од учитеља.

Иначе, учитељ Миладин Радовановић, налази се на списку учитеља основних школа у округу смедеревском и за 1843. годину и о њему су дати следећи подаци: „рођен је у Бистрици, округ пожаревачки, стар је 38 година, ожењен, од наука је свршио нормалне србске школе, учитељевао је једну годину у обштини лозовичкој и сараорачкој, где је и сад учитељ“ а оно што је посебно важно то је да у рубрици „Примечаније“ стоји да „има свидетељства од Попечитељства просвештенија“, што указује да је ова школа имала образованог учитеља са потребним квалификацијама за рад у школи, а уче

Из 1842. године је сачуван и списак ученика школе, који је овде наведен у скраћеном облику (по дрЛеонтију Павловићу, презиме првог ученика је Ђурђевић, а не Ђурђев!):

1. Аксентије Ђурђев, Лозовик

2. Аксентије Павлов, Лозовик

3. Аврам Матић, Сараорци

4. Антоније Димитријев, Милошевац

5. Аврам Марков, Милошевац

6. Антоније Ђорђев, Милошевац

7. Јоан Гилић, Лугавчина

8. Јоан Јанковић, Лозовик

9. Илија Стокић, Сараорци

10. Јован Живојинов, Сараорци

11. Јоан Спасић, Лугавчина

12. Стојимир Гилић, Лозовик

13. Стојан Ђурђев, Лозовик

14. Стојан Гацкавијев, Лозовик

15. Стефан Јевтић, Сараорци

16. Сима Величков, Лугавчина

17. Сава Милошев, Сараорци

18. Петар Милошев, Лозовик

19. Павле Ђурђев, Лозовик

20. Павле Јованов, Сараорци

21. Петар Богосављев, Сараорци

22. Петар Петров, Паланка

23. Павле Станков, Милошевац

24. Маринко Ђорђев, Милошевац

25. Милош Марков, Милошевац

26. Цвета Јованов, Сараорци

27. Милош Ђорђев, Милошевац

28. Милован Петров, Милошевац

29. Недељко Јованов, Сараорци

30. Ђорђе Стефановић, Сараорци

31. Кузман Станојев, Милошевац

32. Филип Димитријев, Милошевац

33. Радоје Милованов, Лугавчина

34. Радивоје Стојанов, Лугавчина

35. Обрад Милованов, Лугавчина

36. Стоја Станков, Грилађе

37. Живко Милићев, Лозовик

Какво је стање усамој школи види се из извештаја, који је 1857. године поднео учитељ Лазар Живковић:

„Ово је училиште од части са нуждним потребама снабдевено, као с клупама, таблом, кроме срицателном штицом и столицом за учитеља, као што горе гласи, оскудевам са те две потребе.

Свега ученика ово училиште за сада има 3, један II и 2 III разреда, сви са нужним књигама снабдевени и материјалом за писање и никаквом болешћу до сада нису били заражени.

Сараорчани су подигли нову зграду школе 1871. године, у време када се село непрестано развијало, а поред земљорадње развијали су се занатство и трговина, а богатији мештани своју децу слали у школу, тако да су школовани људи добијали на значају, што је, поред наведеног довело до тога да Сараорци 1895. године поднесу захтев да им се додели статус варошице. Увођење обавезног школовања женске деце, Сараорчани су изгледа лако прихватили. Већ 1902. године оформљена је основна женска школа, која је 1905. године имала 96 ученица.

Међутим, овако изнетао стање звучи романтичније него што је у стварности било, јер право стање ствари у школству у округу смедеревскоком од 1900. до 1912. године описао је школски надзорник Велимир И. Вукићевић (др Бранко Перуничић: “Смедеревска Паланка и околина“) који, поред осталог, каже:

„Поједини предмети зависе од самог наставника. Српски језик предаје се тако да непрестаним понављањем и читањем једних истих чланака, дете изгуби вољу и не желеи да чита.Наши наставници читају само читанку са децом. Непрестаним читањем једне исте ствари, деца науче напамет и онда кад им се да нешто друго ако нађу једну познату реч читају и говоре речи, које очима не виде.С чуђењем посматрате дете, које уверено да чита прави лудорије...

О писању се тако мало води рачуна, да код већине наставника деца неправилно, ружно и прљаво пишу...

Настава рачуна зависи од самог наставника и онај који и сам зна рачун и разуме радње, а има духа за комбинације, преноси и деци тако да се и на деци познаје одушевљеност, веселост при раду, јер им је лако схватити и радити. Обрнуто је код оних наствника који по цео дан раде без воље. Пренето на децу то је мучење...“

О предмету српске историје овај школски надзорник забележио је следеће:

„Како је познавање код деце, тако је и међу сељацима. Ја не знам да ли има где у свету да се мање зна своја историја, но што је код нас.Разговарати са нашим сељацима о српској прошлости, садашњости, ужасава се човек незнањем историје. Да у Старој Србији, Македонији и другим српским земљама живе Срби, да то њих интересује, боже сачувај! Ја овде износим ово стога што у овом правцу ништа нису урадили ни учитељ ни свештеник.Учитељ и свештеник су у непрекидном додиру са масом: на славама и гозбама, на сокаку, па у механи не претресају никад те ствари, које би само корисне резултате донеле, но претресају обичне, ситне сеоске ствари, или што је још и чешће не састају се.“

Овакво стање је било у смедеревском крају, а такво стање било је наравно и у Сараорцима.

У Сараорачкој школи, у то време, по правилу, врло је мали број ученика завршавао четврти разред, колико је трајало обавезно основно школовање.

О раду школе у време Првог и Другог балканског и Првог светског рата не постоји документација. Имајући у виду да су у овим ратовима пала 224 ратника, а да се из рата вратило њих око 150 овај податак не чуди

Завршетком Првог светског рата и стварањем нове државе, под именом Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, учињене су радикалне промене у програмима школа и пооштрене мере за привођење ученика да редовно долазе у школу. Тако су 1919. године у први разред уписана деца која су била различитог годишта. У нормалним условима те године у први разред била би уписана деца рођена 1911. или 1912. године, али због ратних година деца рођена ранијих година (од 1907. до 1911. године), вероватно нису ни похађала школу, тако да се догодило да је у први разред прве послератне године уписан 141 ученик. Уписани ученици су подељени у три одељења, која су имала по 47 ученика.

Наставници су били: у I₁ - Јелена Јевремовић, у I_{2 -} Емилија Павловић, а часове у I₃ држали су (као замена) Јелена Јевремовићка , Емилија Пвловић и управитељ школе Иво Спинчић.

Школски надзорник Свет. Р. Бранковић прегледао је сва три одељења 3. јула 1919. године и за одељење I_2, наставнице Јелене Јевремовићке записао је: „Данас сам прегледао I₂ разред у Сараорцу и нашао сам да је рад у свему правилан. Наставница је вршила своју службу марљиво и савесно. Успех је у васпитању и настави постигнут – непотпуно, само што је рад почео 10. маја те се из буквара код малог дела ђака није могло свршити више од 14 слова, а из рачуна од броја 10.“

Број ученика који није завршио разред са пролазним успехоме је био изузетно висок: из три одељења првог разреда разред није завршило 46 ученика, односно једна трећина уписаних , а разлози су : непохађање школе, понављање, смрт, сеоба родитеља и слични. На испиту, који је организован јуна месеца, многи ученици нису били (тако се види да је од 47 у I₁ присуствовало 26 ученика, а остали нису). Сем испитивача-наставника, испиту је присуствовао школски одбор у саставу : Павле Петровић, председник и чланови М.Митић, Андреја Милићевић и Андреја С. Младеновић.

У периоду између два светска рата, школски надзорник је, на крају школске године редовно прегледао свако одељење у школи и о сваком одељењу и наставнику одељења уписивао своје мишљење. На тај начин, наставници су из године у годину све боље радили, што се види и из бележака школског надзорника. Исто тако, постоје уредно вођени записници о организовању испита у јуну, на крају школске године, који су потписани од стране испитивача и школског одбора. Из тих записника види се да је из године у годину све више ученика присуствовало испиту , да су показивали све боље знање и да су у све већем броју пролазили у старији разред.У трећем и четвртом разреду на испит су долазили скоро сви ученици, јер их је било много у односу на први и други разред.

У исто време организовани су течајеви II, III и IV, који су одговарали II, III и IV разреду. Течајеве је похађао мањи број ученика, али суих, по правилу, сви завршавали.

Испиту ученика на крају школске године, када је требало знањем да се потврде заведене оцене, приступало се са много озбиљности. Испит је обављан по наређењу школског надзорника , а често у присуству школског одбора, који су сачињавали родитељи или угледни мештани.

Школски надзорници у периоду између два светска рата, који вршили обилазак и контролу рада школе били су: Светислав С. Бранковић (1920-1922), Миливојуе Гавриловић (1922-1928), Светислав П. Николић (1928-1930), Витомир С. Радовановић (1930-1933) и Ђуро Бошковић (1933-1940).

Почетак Другог светског рата донео је људима збуњеност, страх и неизвесност, тако да и поред чињенице да је на списковима било доста ученика, многи нису долазили у школу. Престала је и контрола похађања школе од стране власти, а и плате наставника постале су мале и неизвесне.Средства за одржавање школе и за извођење наставе смањена су на минимум, али и поред свега подаци говоре да се настава у школи редовно одвијала и да није било званичних прекида рада. Радило се по програму народних школа Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. У четвртом разреду учени су следећи предмети:

Наука о вери са моралним поукама

Народни (српско-хрватско-словеначки) језик

Народне повести (историја са најзнаменитијим догађајима из опште повести)

Земљопис наше државе с основним познавањем других земаља

Рачун са основима геометрије и геометријског цртања

Познавање природе

Ручни рад са нарочитом применом народних мотива

Цртање

Лепо писање

Певање

Телесно вежбање по соколском систему

У први разред 1941/42. године било је уписано 89 ученика. Први разред је завршило 55 ученика, а 34 је понављало разред

Школске 1942/43. уписана су 93, а разред је завршило 48 ученика (нешто више од половине). Два одељења првог разреда водили су наставници Радосав Велимировић и Десанка С. Шарац. Исте године образована су два одељења првог разреда Више народне школе. Међутим, резултати су били поражавајући. У једном од тих одељења, које је водио учитељ Раде Велимировић, од 32 ученика разред је завршио само један (Младеновић Љубомира Слободан), док сви остали ученици нису били оцењени због непохађања школе, па су понављали разред. Рат је оставио велики број неписмене деце. Школске 1943/44. године била су два одељења првог разреда, са укупно 99 ученика, од којих је разред завршило 32. Због великог броја поноваца из претходних година, школске 1944/45 године у први разред била су уписана 147 ученика, од којих је разред завршило 58.

Због овакве ситуације, по завршетку рата у селу је било много неписмене деце, која су била престарела за школовање у првом разреду, јер су имала и преко 10 година, а као таква нису била подесна за почетак школовање

У ратном периоду, ученике другог разреда учили су наставници: Олга Т. Тадић, Марица Н. Трбојевић, Радосав Велимировић, Десанка Шарац и Љубиша Ристић.

Трећи разред у истом периоду имао је пет одељења и укупно 262 ученика. Од тог броја до четвртог разреда стигло је 189 ученика.

У одељењима трећег разреда радили су наизменично исти наставници, а паузу је имао учитељ Јован Игњатовић, док је његова супруга Ружица Игњатовић радила све време рата.

За време рата, надзор над радом школе вршили су школски надзорник Милан Јоцковић и изасланик министра просвете и вера Танасије Божић.

По завршетку Другог светског рата, настанком државе са новим државним уређењем, различитим од предратног, дочло је и до промена у образовању. С обзиром да је победу у рату изборила младост, нормално је било да и школски програми буду у складу са циљевима борбе за настајање нових односа у друштву, нових сазнања и класног погледа на свет и живот. С тим у вези, наставнички колектив у народној школи у Сараорцима предузео је мере и извршио потребне припреме за рад у новој, социјалистичкој држави, у којој је, поред редовног рада у школи са ученицима који похађају школу од првог до четвртог разреда са својим вршњацима, први циљ у просвети био описмењавање неписмених, развој културе и омасовљавање душтвених организација као нове снаге нове државе.

Нове просветне власти су наложиле да се свим силама настоји да да што већи број деце редовно похађа школу, да наставници раде по новом наставном плану и програму, да сви наставници учествују на сузбијању неписмености, организовањем рејона по селима, укључивањем омладине у рад и организовањем аналфабетских течајева, да се отварају библиотеке, раде зидне новине идр.

Све ове активности догађале су се, како у другим местима, тако и у Сараорцима, о чему у документацији школе постоји више записника из тог периода, у којима су чак и поименично одређена задужења наставницима .

Из прве послератне године сачуван је и Записник са седнице Наставничког актива државне народне школе у Сараорцима, одржане 24. јануара 1946. године. Из Записника се види да су седници присуствовали сви наствници ове школе. Оно што је занимљиво је да је, на самом почетку седнице „вођена дискусија о прослави С.Саве, прославиће се као и раније (на среској седници одржаној 23. I), сем што се црквени обред има извршити у цркви, о Светом Сави говорити као о народном просветитељу, говор за прославу одржаће друг Јован Игњатовић. Кићење учионице да организује Јелена Јовановић, а за приредбу која ће се одржати увече руководиће Драг. Михајловић, актив. Ове Школе“.

Ваља рећи да је те 1946. године Свети Сава прослављен први пут после рата, а затим је, одлуком виших државних просветних власти овај празник српског просветитељства, духовности и државности, најдражи ђачки празник, једноставно протеран из школа, да би се у њих вратио тек почетком деведесетих година двадесетог века.

Обавезе наставног особља биле су огромне: требало је извршити неопходне поправке на згради школе, стварати услове за отварање школске кухиње, вршити набавку књига за школску књижницу, средити школску апотеку, али оно што је најважније било је да се о здравственом стању сваког ученика води здравствени лист и два пута годишње врши лекарски преглед ђака. Даље обавезе су, чини се, биле мало лакше: извести полудневне и целодневне екскурзије, а ученике трећег и четвртог разреда водити на екскурзију у Београд и на Космај, увести дописивање са ученицима школа из других социјалистичких република, припремати и чувати ученичке радове за пригодне изложбе у селу и срезу, основати дилетантску групу и хор., али код ученика развијати и такмичарски дух организовањем такмичења.

Поред свих редовних обавеза у раду са ученицима, наставници су имали обавезу да организују и похађају стручна предавања за сопствено усавршавање, да организуу другарске вечери са аналфабетама и политичким организацијама, али и да организују такмичења између аналфабетских група.

Те прве школске године после рата, подела наставника по одељењима била је следећа:

Iа Ружица Игњатовић

Iб Љубиша Ристић

IIа Неранџа Павлица

IIб Јелена Јовановић

III Ксенија Буквић

IV Радосав Велимировић

Прву генерацију свршених ученика IV разреда после Другог светског рата извео је школске 1945/46 године учитељ Радосав Велимировић. То су следећи ученици:

Ред. Име и презиме ученика Година рођења Општи успех

број

1. Александар Лазић 1932. добар

2. Босиљка Милосављевић 1935. врло добар

3. Бранислав Јанковић 1935. добар

4. Бранислав Матковић 1935. добар

5. Вукашин Митић 1934. добар

6. Добривка Вујић 1934. врло добар

7. Драгослав Ђорђевић 1935. добар

8. Драгиша Матић 1935. врло добар

9. Душан Матић 1935. добар

10. Душица Ђорђевић 1934. врло добар

11. Душица Јовановић 1934. добар

12. Живота Јевтић 1935. врло добар

13. Живадин Живковић 1934. добар

14. Живанка У. Матић 1935. одличан

15. Живанка Р. Милосављевић 1935. добар

16. Зорица Митровић ? добар

17. Љубиша Аксентијевић 1935. добар

18. Милка Живановић 1935. одличан

19. Милка Милосављевић 1934. одличан

20. Милорад Живановић 1935. одличан

21. Милорад Марковић 1935. врло добар

22. Миодраг Р. Јоновић 1935. врло добар

23. Миодраг Јовановић 1934. добар

24. Миодраг Марковић 1935. добар

25. Миодраг Милосављевић 1935. добар

26. Миодраг Лазић 1935. одличан

27. Миодраг Хранисављевић 1935. врло добар

28. Мирко Матић 1935. добар

29. Надежда Јовановић 1935. добар

30. Новица Николић 1935. врло добар

31. Петар Антић 1935. добар

32. Петар Ђ. Јанковић 1935. добар

33. Радојко Богосављевић 1935. добар

34. Радомир Митровић 1935. добар

35. Ружица Николић 1934. врло добар

36. Радомир Стојковић 1935. врло добар

37. Слободан Милановић 1935. одличан

38. Србослав Рајић 1935. врло добар

На крају те 1945/46. школске године, због тога што нису били оцењени, разред није завршило 13 ученика.

Међутим, овакво стање пролазности ученика није било карактеристично само за ову, прву послератну завршну генерацију ученика школе, већ и за наредне генерације ученика, које се се ипак поправљало из године у годину.

У Сараорцима је све до школске 1952/53. године постојала основна четвороразредна школа, што је за ученике био велики проблем, јер су на даље школовање морали да путују у Лугавчину или Лозовик. Због тога, у селу су предузимане активности да се овакво стање превазиђе, стварањем услова да школовање деце буде осморазредно и то свом селу.

Најзад, школске 1953/54. године, заузимањем наставничког колектива школе, родитеља и друштвено-политичких радника у селу, Секретаријат за просвету Поморавског среза донео је решење да се у школској 1953/54. години отвори осмогодишња школа са постојећих пет разреда.

Разредно старешинство у V разреду примио је Драгослав Здравковић, а у истом одељењу подела предмета на наставнике извршена је тако да је Живадин Бисенић, наставник предавао српскохрватски језик, француски језик, географију и певање, Јелена Јовановић, учитељ предавала је биологију, Стеван Драгићевић, учитељ, предавао је математику и цртање, Олга Драгићевић, учитељ, предавала је лепо писање и ручни рад, а Драгослав Здравковић, учитељ - фискултуру. У току школске године у школу је дошао Драги Маторкић и предавао српскохрватски језик.

Наредне школске године школа је порсла на шест разреда,а осим учитеља и наставника из претходне школске године, у школу су дошли нови наставници : Милан Недић, професор и Светлана Момчиловић, учитељ. Крајем 1954. године часове математике је држала Васиљка Недић. Од полугодишта школске 1954/55. године у школи је почела да ради Оливера Петровић, касније су дошли Милан Ђурђевић и Мића Радосављевић, а из школе је отишао Стеван Драгићевић.

У школској 1955/56. години школа је имала седам разреда.

Најзад, школске 1956/57. године Школа у Сараорцима је имала свих осам разреда. Наставни кадар је промењен у осмом разреду, тако да је часове француског језика и разредно старешинство преузео професор Никола Кнежевић, часове хигијене Мирослава Бојић, а часове математике, физике и цртања Мирослава Секулић.

Осмогодишњу школу у ОШ „Вук Караџић“ у Сараорцима, школске 1956/57. године завршили су следећи ученици:

Ред.бр. Презиме и име ученика Година рођења Општи успех

1. Антић Д. Добривоје 1940. добар

2. Антић М. Радомир 1941. добар

3. Арсенијевић Д. Вукосава 1943. добар

4. Арсенијевић Д. Драгослава 1941. добар

5. Гојковић Р. Драгиша 1942. добар

6. Гојковић Б. Владета 1941. врло добар

7. Гојковић Д. Добрила 1942. добар

8. Ђорђевић С. Божидар 1940. добар

9. Живковић Р. Живадинка 1941. добар

10. Живковић М. Милосав 1941. добар

11. Јанковић Ж. Радослав 1941. добар

12. Јовановић А. Борко 1940. добар

13. Јеремић Д. Радојица 1942. добар

14. Јеремић Д. Душан 1941. добар

15. Лазић Б. Иванка 1943. врло добар

16. Лазић М. Љиљана 1942. добар

17. Лазић Б. Миодраг 1942. добар

18. Младеновић Д. Гвозден 1943. добар

19. Младеновић С. Ратко 1941. неоцењен

20. Матић С. Радмило 1940. добар

21. Милићевић С. Милорад 1940. добар

22. Николић Ж. Ангелина 1942. добар

23. Станојевић Ж. Милица 1942. добар

24. Хранисављевић И. Братислав 1941. добар

25. Станојевић К. Милева 1942. добар

26. Шаргић Ж. Ратко 1942. добар

27. Хаџић М. Драгиша 1941. одличан

Тада ј е 26 ученика завршило осми разред, отприлике онолико колико и ове године треба да заврши.

Каснијих година, када је изграђена садашња зграда школе, број ученика се мењао, као и њихов број у разредној и предметној настави, али је остало записано да је нпр. 1968/69. године било уписано 415 ученика.

Школске 1971/72. године почиње да се ради по 42-часовној, односно петодневној радној недељи, али то није омело рад наставника у настави и ван редовне наставе у секцијама, којих је било преко двадесет.

У току изградње нове школе, најважнији тренутак увек је био онај када је неки новоизграђени део школе почињао да се користи.