Николай Антропов
независимый исследователь
antropov50@gmail.com
ORCID: 0000-0001-6966-572Х
Славянская этимологическая лексикография
в свете новых идей и методологических подходов
1. Совершенно естественной представляется необходимость обсуждения проблем славянской этимологии за определённый (но достаточно существенный) период времени, и обсуждение такого рода особенно актуализируется как раз на съездах славистов в рамках тематического блока Этимологической комиссии.
1.1. Последнее по времени подобное заседание с темой «Аспекты этимологических исследований» под председательством А. Ломы, на котором с докладами выступили Т. Тодоров (Болгария), А. Шивиц-Дулар (Словения), М. Белетич и Я. Влаич-Попович (Сербия), Л. Кралик (Словакия), состоялось в сентябре 2008 года во время проведения XIV (Охридского) съезда славистов[1].
2. За прошедшие 17 лет после этого памятного его участникам научного форума славянская этимология успешно развивалась: публиковались монографии и статьи, защищались квалификационные работы, проводились специализированные конференции, но главное – продолжалась заложенная основателями научной этимологии, начиная с Ф. Миклошича, словарная интерпретация лексики славянских языков.
Современная славянская этимологическая лексикография органично впитала в себя исключительные по общеславистической значимости достижения предыдущих периодов развития этимологии. Именно следование традициям и методологическим принципам исследования происхождения славянской лексики обусловили поступательное движение словарной этимологии от простого определения родства слов на корневом уровне до установления точных лексико-словообразовательных и лексико-семантических соответствий в славянских языках с необходимыми экскурсами в индоевропейское прошлое. Вместе с тем более глубокое пониманием системы праславянского языка и стадиальных состояний отдельных славянских языков, существенное расширение материальной базы исследований, совершенствование методики этимологического анализа на основе достижений в области исторической грамматики, словообразования, семантики, лингвистической географии, ларингальной теории и т. д. естественно проявились за прошедшие почти двадцать лет как в завершенных, выходящих обновленными изданиями, продолжающихся этимологических словарях (далее ЭС), так и в создающихся новых.
3. В 2008–2025 гг. значительное количество словарей было завершено (некоторые из них целиком подготовлены и опубликованы в этот период), работа над рядом словарей продолжалась, ещё некоторые лексикографические проекты начаты.
В нижеследующем кратком перечислении[2] не могли быть учтены этимологические словарные подборки в монографиях и статьях, учебные и научно-популярные ЭС, а также ряд историко-этимологических словарей (далее ИЭС), в которых этимологическая часть представлена по преимуществу (или даже исключительно) словобразовательными апелляциями, отсылками (часто без каких-либо комментариев) к лексическим единицам, языкам и/или словарям[3].
3.1. Законченные издания в более чем двух томах/выпусках (7 словарей): 1) украинский язык (ЕСУМ[4]: 1-6[5], 1982–2012); 2) старославянский (ESJSt: 1-21, 1989–2021); 3) кашубский (SEK: I-VI, 1994–2010; W. Boryś, H. Popowska-Taborska); 4) русский (a. МЭССРГ: [1-5], 1995–2009; А. С. Герд; b. RED: 1-4, 2007–2011; V. Orel); 5) польский (ESJP: I-II, ESMP: III.1 (R)[6], 2000–2014; А. Bańkowski); 6) праславянский (НПА: I-VII, 2008–2022; В. П. Шульгач[7]).
3.2. Законченные издания (также значительно расширенные и переработанные переиздания, помеченные надстрочной цифрой) в одном или двух томах (15 словарей): 1) праславянский (EDSIL, 2008; R. Derksen); 2) польский (a. WSEHJP, 2008; K. Długosz-Kurczabowa; b. PSE, 2017; W. Mańczak); 3) украинский (a-b. ГБСД, 2009; ГБНД, 2013; С. О. Вербич; с. ЕСТУ, 2014; В. В. Лучик); 4) русский (a. ЭССРЯ: 1-2; 2010; А. К. Шапошников; b. РДЭС, 2019; С. А. Мызников); 5) словенский (а-b. ESSZI, 2009; SES3, 2016; М. Snoj; c. NESSJ (Poskusni zvezek), 2013; М. Furlan); 6) сербский (ТБХ[8], 2013; А. Лома); 7) словацкий (SESS, 2015; Ľ. Králik); 8) чешский (ČES2, 2015; J. Rejzek); 9) хорватский (ERHJ: 1-2, 2016–2021).
3.3. Продолжающиеся издания (8 словарей): 1) праславянский язык (a. ЭССЯ: 34-42; 2008–2021); b. SP: X-XI[9]; 2023–2024); 2) белорусский (ЭСБМ: 12-14; 2008–2017); 3) сербский (ЕРСJ: 3-4; 2008–2023); 4) болгарский (БЕР: 7-8; 2010–2017); 5) русский (a. ЭСРЯ: 11; 2014; b. РЭС: 2-18; 2008–2024; А. Е. Аникин; с. ИЭСРГА: 2-7; 2008–2013).
3.4. Начатые издания (3 словаря): 1) сербский (ПЕРСJ: 1-; 2023); 2) старочешский (ESJSČ: [1-:] C, Č, 2024); 3) македонский (МЕР: А-Б, 2023–2024; Г. Цветановски)[10].
Таким образом, в указанный период славянские этимологи работали над 33 словарями разного формата всех славянских языков, кроме верхне- и нижнелужицкого[11]. Из них праславянского и старославянского языков – 5; южнославянских – 9; западнославянских – 7; восточнославянских – 12.
4. Сравнительный анализ всех перечисленных словарей позволяет сделать некоторые выводы методологического характера.
4.1. Тенденции общего характера.
4.1.1. Совершенно очевидной стала тенденция перехода от словарей в нескольких (более чем в двух) томах/выпусках к одно- или двухтомным, что, кроме хорошо известной трудоёмкости исследовательского процесса этимологизации, связано также с сокращением (иногда очень существенным или даже резким) научных коллективов, объединённых как общим этимологическим проектом, так и его лидером. Создание этимологического словаря становится, таким образом, индивидуальной научной работой.
Фактически из «больших» академических пока не законченных словарей остаются оба праславянских (завершение которых, отметивших в прошлом году полувековые юбилеи с начала публикации, в классическом виде вряд ли возможно), болгарский (БЕР), сербский (ЕРСJ), белорусский (ЭСБМ – с неясными перспективами окончания), русские (ЭСРЯ, завершение сомнительно; РЭС А. Е. Аникина[12]). То есть на сегодняшний день реально и близко по времени окончание только БЕР.
При этом, однако, планировавшийся ранее как однотомный новый сербский (ПЕРСJ) научно-популярного характера, разрастается до 4 полноценных томов, о чём читатель информируется уже в начале предисловия, совершенно научной этимологии (1-й том – около 500 с.; ср. близкие по объёму, но справедливо считающиеся «полными» словари М. Фасмера, П. Скока и Ф. Безлая).
4.1.2. Столь же явственно в славянской этимологии нынешнего столетия проявилась тенденция к специализации исследований отдельных лексических сфер – прежде всего ономастики. Наиболее существенны здесь достижения южнославянских (два крупных словаря М. Сноя и А. Ломы) и украинских этимологов (кроме упомянутых выше словарей С. А. Вербича, В. В. Лучика и В. П. Шульгача, следует также иметь в виду целый комплект словарей историко-этимологического направления, в основном региональных, авторства А. В. Иваненко, П. П. Чучки, В. А. Яция и нек. др.).
Особый интерес этимологов к диалектной лексике, достаточно ярко проявлявшийся и ранее, но в пределах отдельных словарных статей едва ли не всех «больших» словарей (совершенно особое место она занимает в РЭС А. Е. Аникина) экстраполируется в специализированные диалектные этимологические словари; см. упомянутые выше украинские, а также русские: А. С. Герда (достаточно скромный по объёму), огромный однотомник С. А. Мызникова с подзаголовком «Лексика контактных регионов» (133 п.л., 1062 с.) и продолжающийся ИЭС русских говоров Алтая под ред. Л. И. Шелеповой.
4.1.3. Естественным ответом на требования наступившего времени глобальной компьютеризации стали цифровизация и дигитализация славянской этимологии. Практически все этимологические словари славянских языков за некоторыми единичными исключениями уже оцифрованы и выложены на различных платформах интернета. Более того, почти все они проведены через поисковые программы и, таким образом, могут использоваться для поиска как по отдельным томам, так и по всему пространству словаря[13].
Дигитализация продвигается менее быстро и пока реализована и доступна в двух сетевых локациях: 1) в отношении словенских SES3 М. Сноя и NESSJ М. Фурлан – на платформе fran.si (Inštitut za slovenski jezik Frana Ramovša ZRC SAZU); 2) праславянского SP (X и XI тома) – на платформе ispan.waw.pl (Instytut Slawistyki PAN). В обеих локациях возможно осуществление многообразных поисковых и справочных запросов по словарям.
В Отделе ономастики и этимологии Института хорватского языка ХАНИ с начала 2024 г. началась заявленная до конца 2027 г. работа над проектом Etimološki rječnik hrvatskoga jezika – 3. faza (руководитель – dr. sc. Dubravka Ivšić Majić), результатом которой должна стать не только дигитализация обоих томов ERHJ, но и дальнейшая работа над этимологизацией лексики хорватского языка.
4.2. Внутрисловарные традиции и новации.
4.2.1. Структура словарной статьи всех славянских ЭС достаточно консервативна, так как восходит к самым первым классическим образцам и включает в качестве обязательных элементов (однако при этом некоторые или даже большая часть могут присутствовать факультативно) следующие: 1) заголовочное слово – 2) его дериваты (как правило, правописные, исторические, диалектные) в языке словаря – 3) параллельные образования в родственных славянских языках – 4) собственно этимологию (или предположения о ней при неясности и/или вариативности объяснения; «темноте» слова) – 5) обзор и оценку ранее высказанных мнений – 6) праязыковую реконструкцию формы или гипотетический реконструируемый этимон праславянского уровня – 7) реконструкцию семантики и её дальнейшее развитие – 8) реконструкцию (формальную и семантическую) индоевропейского уровня – 9) лексический материал из индоевропейских и/или отдалённо родственных/неродственных неславянских языков – 10) ссылки на словари/литературу. Разумеется, эта общая схема может реализовываться в разного рода вариантах – полных и кратких, в зависимости от типа словаря.
4.2.2. Наиболее вариабельны позиции, связанные с охватом и представлением материала, то есть 2), 3) и 9). В п. 2) правописные варианты и исторические данные ограничены, естественно, соответствующими словарями (в основном уже опубликованными), зато лексика диалектов с существенным ростом публикаций постоянно увеличивается в объёме и, конечно, далеко не всегда может быть полноценно учтена, несмотря на столь же постоянную оцифровку источников.
Введение в словарные статьи ЭС лексических материалов родственных славянских языков, т. е. реализация п. 3), обусловлено типом словаря: в многотомных, естественно, с максимально возможной полнотой, в том числе и диалектной лексики (хотя часто довольно скупо – в зависимости от референции источников), в одно-, двухтомных ограничивается, как правило, только лексикой общеупотребительной и/или литературной.
Лексический (индоевропейский и – значительно реже – неиндоевропейский) материал по п. 9), как правило, сводится к иллюстративной фактографии, обычно выборочной, поддерживающей и.-е. реконструкции и не является систематическим (для ЭСБМ, например, это даже принципиальное исключение).
4.2.3. Отдельного внимания заслуживает п. 8), т. е. как раз реконструктивные апелляции индоевропейского уровня. Едва ли не во всех современных ЕС они заимствуются из словаря Ю. Покорного, хотя, разумеется, не только оттуда. Пожалуй, только в хорватском ERHJ обычной практикой являются собственные реконструкции, но это, безусловно, связано с индоевропейскими интересами авторов словаря, прежде всего Р. Матасовича и Т. Пронка.
И.-е. реконструкции с опорой на ларингальную теорию в современных ЕС пока единичны, в отличие от публикаций в периодике (особенно южнославянских этимологов), и также отражают авторское видение исторического развития фонетической системы индоевропейского языка (в самом широком представлении) на разных этапах его исторического развития.
4.2.4. Наконец, ещё одна тенденция выявляется в структурировании словарной статьи ЭС. Обычной практикой является введение абзацев для выделения частей статьи, что почти обязательно для собственно этимологического комментария, если только он не отделяется слэшами. В старославянском ESJSt уже с первого выпуска приняты обозначения отдельных абзацев: Der.[ivát], Var.[ianta], Komp.[ozitum], Exp.[anze] и Et.[ymologie].
Особо стали востребованы разного рода значки – как традиционно используемые в лексикографической практике, так и оригинальные, т. е. вводимые авторами именно этого словаря для экономии при комментировании, см., например: словенский NESSJ М. Фурлан с разветвлённой и семантически нагруженной системой знаков, словацкий SESS Л. Кралика, чешский ČES2 И. Рейзека, хорватский ERHJ или македонский МЕР Г. Цветановского. Собственно, все одно-, двухтомные словари, а также новый сербский ПЕРСJ в той или иной мере используют системы знаков.
5. Понятно, что в рамках одного доклада невозможно подробно остановиться на каждой из кратко представленных выше позиций, которые только очертили, но, разумеется, отнюдь не исчерпали проблематику современной славянской этимологической лексикографии, научная рефлексия которой заслуживает, безусловно, отдельного монографического исследования.
[1] В дискуссии приняли участие Э. Гавлова (Чехия), Ж. Варбот, Л. Куркина (Россия), Г. Цыхун (Беларусь), В. Борысь, В. Смочиньски (Польша).
[2] Автор вполне отдаёт себе отчёт в возможной (или даже очевидной) неполноте этого обзора.
[3] См., в частности, новейший: Гісторыка-этымалагічны слоўнік іншамоўнай лексікі ў старабеларускай мове. Мінск, 2025.
[4] Авторы и редакторы коллективных словарей не приводятся.
[5] Продолжается работа над томом указателей: словарь заявлен «у семи томах».
[6] Вполне вероятно, что этот первый выпуск третьего тома окажется и последним.
[7] Авторские «Нариси з праслов’янської антропонімії» хотя и не являются ЭС в традиционном смысле, всё-таки могут быть осмыслены в основных частях выпусков как словарь гнездового характера.
[8] Основная часть монографии А. Ломы «Топонимиjа Бањске хрисовуље» (Београд, 2013) является фактически этимологическим словарём старосербской топонимии.
[9] Кроме этих томов опубликован сводный индекс источников и литературы словаря: Zintegrowany wykaz skrótów do tomów I–VIII, X, XI. Warszawa, 2023.
[10] Необходимо также упомянуть подготовленную в Любляне магистерскую диссертацию (текст на словенском языке), посвящённую этимологии македонского языка с некоторым (впрочем, очень небольшим) количеством пробных статей (они приводятся на македонском языке) в качестве примеров в отдельных параграфах работы, см.: Neškoska, E. Koncept Makedonskega etimološkega slovarja / Magistrsko delo. Ljubljana 2021.
[11] Historisch-etymologisches Wörterbuch der ober- und niedersorbischen Sprache. Bd. 1-5 (Bautzen, 1989–1996) окончен автором Х. Шустер-Шевцем публикацией индексов (Registerband) славянских и балтийских лексем в качестве последнего тома.
[12] Возможно ли завершение этого грандиозного проекта, в котором в 18 выпусках этимологизирована русская лексика от А до З, – вопрос открытый.
[13] В последние два десятилетия эту исключительную по трудоёмкости и важности для славистических исследований работу осуществляет член ЭК проф. Е. Л. Березович (Екатеринбург).
Христина Дейкова
Институт за български език
„Проф. Любомир Андрейчин“,
Българска академия на науките)
hristina.deykova@gmail.com
ORCID: 0000-0003-0960-3214
Българският етимологичен речник“ – специфика, проблеми, перспективи
Българският етимологичен речник“ – специфика, проблеми, перспективи
Етимологичните изследвания в България от втората половина на XX век до днес са свързани основно с изработването на многотомния „Български етимологичен речник“ (по-нататък БЕР), който е единственият по рода си в България фундаментален научен проект, в рамките на който се изяснява произходът на българския речников състав от всички краища на българското езиково землище. Началото на БЕР е поставено през 50-те години на XX в., когато по инициативата и под ръководството на изтъкнатия български езиковед индоевропеист акад. Владимир Георгиев през 1952 г. е създадено специално научно звено в Института за български език при БАН, чиято основна задача е изработването на многотомен етимологичен речник на българския език. С това се слага началото на нов етап в развитието на българската етимология.[1] Вл. Георгиев обвързва бъдещите етимологични изследвания на българския език със започналото в Института за български език интензивно, подробно и задълбочено проучване на българските диалекти. Направената до онзи момент равносметка и поставените цели и задачи в областта на българската етимология предопределят характера и същността на новия етимологичен речник. „Българският етимологичен речник“ е замислен като многотомен етимологичен речник от научен, а не от популяризаторски тип, който трябва да „обясни произхода на словесното богатство на българския език“, като обхване „всички думи на нашия език, които са събрани до днес“ (БЕР 1: III).
Това начинание е амбициозно и необичайно трудно за изпълнение, защото замисленият речник би трябвало да се доближава в максимална степен до „идеала“ за етимологичен речник, определен от Кипарски през 1959 г.[2] Поставената цел предопределя и широкия обхват на речника. Според петте критерия на Кипарски в него (А) се включва книжовна и диалектна лексика от цялото българско езиково землище, коренни и производни думи, лексика от различни исторически периоди, жаргонна лексика, неологизми и т.н. (изключват се само твърде специални научни термини, предназначени за специални терминологични речници и за речника на чуждите думи); (Б) включва се проприална лексика с особен акцент върху интересни от езиково, културно или етногенетично гледище собствени имена; (В) проследява се историята на думите, като се привеждат засвидетелствани през различните исторически периоди лексикални единици, с особен акцент върху старобългарския период, а по отношение на заемките се сочи по възможност първата регистрация; (Г) привеждат се сродни думи както от близкородствените славянски езици с възстановяване на изходната праславянска форма, така и от останалите езикови групи от индоевропейското езиково семейство (по степен на родство) с възстановяване на общия индоевропейски корен; (Д) привеждат се всички достъпни предишни опити за етимологизуване със съответните библиографски препратки. В допълнение е включен и раздел „експанзия на думата“. С оглед на балканската езикова ситуация в края на всяка речникова статия се посочват лексикалните балканизми в другите балкански езици, а също и заемките от български в тях.
Този амбициозен замисъл предполага както събирането и подготвянето на голям изследователски колектив, така и конкретна лексикографска концепция, позволяваща единното организиране на материала и неговото разработване. Акад. Вл. Георгиев успява да събере и подготви екип от изследователи, станали известни в чужбина като учените от Георгиевската етимологична школа.
Характерът на БЕР и целите, които авторският колектив си поставя, предопределят и основните лексикографски параметри на труда и най-вече това, което Малкиел нарича lexicographer’s grand strategy, т.е. основната лексикографска стратегия, свързана с цялостната организация на корпуса (Malkiel 1976: 2–8). Предвид замисъла за максимален обхват на българската лексика (книжовна и диалектна) гнездовият принцип за организиране на материала и разполагането му в азбучен ред в БЕР е избран като най-целесъобразен. Конкретните научни цели и по-широката читателска рецепция на речника предопределят обаче и по-специфичния подход, свързан с отстъпление от стриктното спазване на гнездовия принцип (срв. отбелязаното у Малкиел the degree of nesting в рамките на четвъртия от основните параметри). Може да се каже, че с напредването на работата върху БЕР и с натрупването на все повече диалектен материал гнездовият принцип в него се съчетава с лексемния принцип.
До момента са издадени осем тома (до края на буквата ф-) в обем от общо 6620 страници.[3] Продължава работата над деветия том, като се работи върху думи с начална буква х- и ц-. Като цяло в подготвените томове на речника е застъпена в максимална степен общонародната българска лексика, както и богата диалектна лексика от цялата българска езикова територия. Хиляди диалектни думи получават за пръв път етимологично обяснение в БЕР, а тълкуването на редица други общоупотребими и диалектни думи търпи съществена ревизия, опираща се на най-новите достижения в областта на славянската, балканската и индоевропейската етимология от съответните етапи на работа върху поредните томове, както и на нови трудове в областта на историческата лексикография, диалектологията и мн. др. Един от основните резултати е разграничаване и обособяване на славянския и балканския слой лексика в българския език като една от основните задачи на българската етимология на съвременния етап.
Разграничаването на славянския и балканския слой лексика е свързано с решаване на различни изследователски проблеми, по-специфични от които са свързани, например, с идентифицирането на една дума като славянска или балканска в случаите, когато съществува възможност за етимологизуване на думата и в славянски, и в балкански контекст (вж. Дейкова 2018), със славяно-балканската езикова интерференция, проявяваща се на различни езикови равнища – фонетично, морфологично, словообразувателно, лексикално (вж. Deykova 2016), с диалектната етимология[4] и по-специално с етимологизуването на собствено диалектна лексика от славянски и балкански произход, като в случаите на балканска лексика се налага да се етимологизуват заемки, прониквали при непосредствен езиков контакт на диалектно равнище. Трудностите при етимологизуването на диалектна балканска лексика произтичат и от множествените езикови контакти на Балканите в резултат от многоезично взаимодействие.
Пътищата за решаване на тези проблеми в методологичен аспект са задължителният комплексен етимологичен анализ – във фонетичен, словообразувателен и семантичен аспект, отчитане спецификите на диалектната етимология, свързани с особеностите на конкретните диалекти в лингвистичен и екстралингвистичен план, в т.ч. прилагане на ареалния принцип на изследване. Надеждни резултати в етимологичното проучване се постигат и чрез прилагане на системен подход при етимологизуване на диалектни думи[5], което обаче е приложимо най-вече в индивидуални етимологични изследвания върху материал от и за БЕР (вж. Дейкова 2016, Дейкова 2023 и др.). Като нов методологичен подход на анализ може да бъде определено и прилагането на принципите на т.нар. контактна етимология, дефинирана неотдавна като етимологична субдисциплина със свои методологични процедури на анализ, насочени към изясняване на произхода на лексикални единици и езикови структури, пренесени от един език в друг (или в други) в езикови контактни ситуации.[6] Речниковият състав на българския език представя различни случаи на заета в условия на непосредствен езиков контакт лексика, предполагащи и различни случаи на контактна етимология (вж. отново Дейкова 2016, Дейкова 2022). В доклада ще бъдат приведени конкретни примери, илюстриращи прилагането на всички тези конкретни изследователски подходи при етимологизуването на думите в БЕР.
Принципното положение за максимална пълнота на включения в БЕР езиков материал предполага комплексно етимологично проучване на българската лексика в славянски, балкански и индоевропейски контекст. Прилагането на различни изследователски подходи и методологични процедури при етимологизуването на българския речников състав, с особено внимание върху диалектната лексика, е принос към етимологичната практика при изясняване на произхода на домашна и заета в условия на езиков контакт лексика. В перспектива цялостното проучване на произхода на българския речник чрез довършването на БЕР би било плодотворно поле за следващи фундаментални и научно-приложни изследователски проекти. Огромният емпиричен материал, разработен в речника, би могъл да бъде основа за научни проекти с обобщаващ характер както в областта на българската лексикология, с оглед на различните хронологични и генетични пластове лексика в езика (субстратна, славянска, прабългарска, гръцка, турска, румънска, албанска, западноевропейска и др.), така в областта на българската и славянската фонетика, словообразуване и диалектология, на семантичната типология, а също и в областта на балканските езикови контакти и в по-общ план на езиковата контактология.
Литература
БЕР: Български етимологичен речник. Ред. Вл. Георгиев и др. Т. 1–. София: Издателство на БАН „Проф. Марин Дринов“, 1971–.
Варбот 2012а: Варбот, Ж. Ж. О специфике диалектной этимологии. – В: Исследования по русской и славянской этимологии. Москва – Санкт-Петербург: Нестор-История, с. 195–201.
Варбот 2012б: Варбот, Ж. Ж. Индивидуальность заимствованного слова и системность этимологического изучения заимствований. – В: Исследования по русской и славянской этимологии. Москва – Санктпетербург: Нестор-История, с. 207–213.
Дейкова 2016: Дейкова, Хр. Этимология и лингвистическая контактология (Румынские глагольные заимствования в одном болгарском говоре). LAP LAMBERT Academic Publishing.
Дейкова 2018: Дейкова, Хр. Из практиката в „Българския етимологичен речник“ – славянски или балкански произход на две диалектни български думи? – In: Slovanská lexikografie počátkem 21. století. Sborník z konference 20.–22.04. 2016. Praha: Slovanský ústav AV ČR v.v.i., s. 421–427.
Дейкова 2022: Дейкова, Хр. Към етимологизуването на балкански заемки в българските говори. – В: Доклади от Международната годишна конференция на Института за български език „Проф. Любомир Андрейчин“ (София, 2022). София: Издателство на БАН „Проф. Марин Дринов“, с. 395–399.
Дейкова 2023: Дейкова, Хр. Произход на български диалектни думи (принос към българската диалектна етимология и „Българския етимологичен речник“). – В: Доклади от Международната годишна конференция на Института за български език „Проф. Любомир Андрейчин (София, 2023 година). София: Издателство на БАН „Проф. Марин Дринов“, с. 194–199.
Младенов 1941: Младенов, Ст. Етимологически и правописен речник на българския книжовен език. София: Книгоиздателство Христо Г. Данов.
Boček 2016: Boček, V. On tools for the classification and evaluation of (Slavonic) etymological dictionaries. – In: Perspectives of Slavonic Etymology [Studia Etymologica Brunensia 19]. Praha: Nakladatelství Lidové noviny, s. 19–31.
Deykova 2016: Deykova, H. Probleme der bulgarischen Etymologie. Slawisch-balkanische Sprachinterferenz (Aus der Praxis des „Bulgarischen etymologischen Wörterbuchs“). – In: Perspectives of Slavonic Etymology [Studia etymologica Brunensia 19]. Praha: Nakladatelství Lidové noviny, p. 65–74.
Mailhammer 2013: Mailhammer, R. Towards a framework of contact etymology. – In: Lexical and Structural Etymology: Beyond Word Histories. Berlin–New York, p. 9–31.
Malkiel 1976: Malkiel, Y. Etymological Dictionaries: A Tentative Typology. Chicago: Chicago University Press.
[1] Първият научен етап от развитието на българската етимология (от началото на XX век) се свързва предимно с етимологичните приноси на Димитър Матов и Стефан Младенов. Към края на този първи етап, през 1941 г., излиза първият етимологичен речник на българския език на Ст. Младенов („Етимологически и правописен речник на българския книжовен език“), който е еднотомен и включва общоупотребимата българска лексика, а предвид предназначението си има и нормативен характер (вж. Младенов 1941).
[2] Вж. по-подробно Boček 2016: 24–26).
[3] Т. I (А–З), С., 1971, 2007 (фототипно издание), 2012 (трето издание), т. II (И–крепѕ), С., 1979, 2012 (второ издание), т. III (крес1–мùнго1), С., 1986, 2012 (второ издание), т. IV (мѝнго2–па̀дам), С., 1995, 2012 (второ издание), т. V (падѐж–пỳска), С., 1996, 1999 (допечатка), 2012 (трето издание), т. VI (пỳскам–словàр2), С., 2002, 2012 (второ издание), т. VII (слòво–терѕсвам), С., 2010, 2013 (допечатка), т. VIII (тèсам–фѕкалка), С., 2017. От 2017 г. електронните версии на седемте по-рано излезли тома са достъпни на интернет страницата на Института за български език в рубриката „Електронна библиотека“ – https://ibl.bas.bg/ber/ .
[4] Дефинирането на понятието диалектна етимология е свързано с принципната роля на диалектната лексика в съвременната славянска етимология. Терминът се прилага обикновено към два типа етимологични изследвания – при етимологизуване на собствено диалектна лексика и при привличане на диалектна лексика в рамките на етимологичния анализ на книжовни думи, на праезикови форми или на думи от родствени езици (вж. Варбот 2012а: 196). В БЕР се прилагат и двата типа диалектна етимология.
[5] „Вскрытие же в слове действия определенных закономерностей осуществляется путем рассмотрения его на фоне различных систем, в которые это слово входит соответственно своим характеристикам – семантических, фонетическим, структурным, лингвогеографическим, хронологическим, и т.п.: это система слов одного семантического поля, слова с одним и тем же сочетанием звуков, слова с потенциально тождественным корнем и слова с потенциально тождественной словообразовательной структурой, лексика одного диалекта, одного языка и т. д.“ (Варбот 2012б: 208).
[6] Основните методологични параметри на контактната етимология според Мейлхамър са контактен сценарий, контактен език и контактна структура. С контактния сценарий е свързан и т.нар. хeлиографски принцип – Blueprint Principl, целящ възстановяване на конкретна контактна ситуация. Това е изследователска процедура, насочена към интерпретиране на даден езиков факт (за който се предполага, че е резултат от външно влияние) като действителна следа от конкретна езикова ситуация: „If it is assumed or known that an item X (lexical or structural) either in its systemic status or in its usage is due to language contact, then a hypothetical scenario is reconstructed that explains the occurrence of X by interpreting X as traces of this scenario“ (Mailhammer 2013: 15). При прилагането на тази процедура може да се отговори на въпроса как е станало това, как се е стигнало до повявата на този елемент в езика, което е от съществено значение за самото етимологично обяснение – то да бъде потвърдено или отхвърлено.
Ľubor Králik
Ľudovít Štúr Institute of Linguistics, Slovak Academy of Sciences
lubor.kralik@juls.savba.sk
ORCID: 0000-0003-3139-6768
Some Considerations on the Relationship between Etymology and Lexicography:
Etymology and the Dictionary of Slovak Dialects
The paper builds upon our long-time research into the Slovak dialectal lexis, for whose investigation the nationwide Slovník slovenských nárečí (Dictionary of Slovak Dialects; further referred to as “SSN”) represents an invaluable source of information. The etymological interpretation of some dialectisms included in SSN also allows for offering alternative lexicographical solutions that differ from the way of their presentation in the above-mentioned fundamental work of Slovak dialectology; at the same time, such cases inevitably give rise to reflections on some more general questions of the relationship between etymology and dialectal lexicography.
Dialectal lexicography provides to etymology the material that is often important for the etymological interpretation of the lexis of the standard language (variants of the form or meanings preserved in dialects, but unknown in the standard language). In addition to this, etymological research pays attention also to dialectal lexemes that have not become part of the lexis of the standard language, although they often present considerable interest from the etymological point of view (relicts from various time periods, archaisms, words that have undergone specific semantic development, borrowings, etc.).
The interest of researchers in dialectal lexis has led to constituting dialectal etymology as an autonomous area of etymological science, the methodology of which takes into consideration the specific features of dialectal lexis (the spoken form of its existence leading to various irregular modifications of the phonetic structure of words, connectedness with the traditional folk culture, varying degrees of completeness or reliability of its philological documentation, etc.); cf. Varbot 1996, Varbot 2009, Dejkova 2016. In addition to numerous partial studies, the results of research in the sphere of dialectal etymology are also published in synthetizing dialectal etymological dictionaries representing a specific genre of etymological lexicography.
At the same time, dialectal lexicography makes use of the results of etymological research, although it encounters numerous problems (the need to process the lexical material that so far has not been etymologically interpreted, whose formal variation and/or semantic richness do not allow for arriving at unequivocal solutions either from the etymological or from the lexicographical points of view, etc.); cf., e.g., Sorokoletov – Kuznecova 1987: 186–188, Stellmacher 2017. In dialectal dictionaries the existing etymological findings can be present (1) in the form of explicit information (etymological characteristics of the word; cf., e.g., Karaś 2011: 247–249), but also (2) on the implicit level (respecting the facts of etymology within the lexicographical presentation of the dialectal lexical material; cf. Bauer 1996: 222, Kurkina 2018: 146).
SSN does not state with the headwords their explicit etymological characteristics, although – in accordance with its lexicographical principles (cf. SSN 1: 22–23, 29) – etymological findings are taken into consideration within the selection of their form (the so-called formal standardization, i.e. reconstruction of the form of the headwords that corresponds to the phonetic rules of contemporary Standard Slovak), as well as within dealing with the questions connected with polysemy and homonymy.
Via the etymological perspective, we find it possible to refine this (preliminary) typology of the relevant phenomena occurring at the intersection of dialectal lexicography and etymology. With regard to SSN, we identify several problematic areas:
(1) Formal standardization of the headwords. – Etymological analysis leads to the conclusion that in some cases such standardization: (a) has not been carried out (i.e. the etymological characteristics of the expression was not taken into consideration); (b) was carried out in duplicate (the same dialectal lexeme was standardized in two ways, i.e. it is listed within two differing entries); (c) evokes objections of etymological character.
(2) Formal variantness of dialectal lexemes. – Some forms are listed in SSN as being irregular and to differing degrees lexicalized formal variants of the headwords; however, they can be interpreted etymologically as phonetically regular reflexes of different etyma that, with regard to their etymological autonomousness, would necessitate in being processed within separate entries.
(3) Polysemy and homonymy. – Some entries processed in SSN as polysemous contain genetically non-homogeneous material that with regard to its character (etymological homonymy) demands lexicographical solution in the form of separate entries.
(4) Explanation of the meaning of dialectal lexemes. – In some cases etymological analysis enables the correction of the semantic characteristics of headwords given in SSN.
The hitherto etymological analysis also allows for providing some general methodological recommendations formulated for the needs of practical lexicography (preparation of the following volumes of SSN as well as of the prospective new works of Slovak and Slavic dialectal lexicography); cf. Králik 2020: 133–135.
References
BAUER, Werner: Die Etymologie in der deutschen Dialektlexikographie. In: Stand und Aufgaben der deutschen Dialektlexikographie. II. Brüder-Grimm-Symposion zur Historischen Wortforschung. Beiträge der Marburger Tagung vom Oktober 1992. Eds. E. Bremer, R. Hildebrandt. Berlin – New York: De Gruyter, 1996, 219–229.
DEJKOVA, Xristina: Kăm bălgarskata dialektna etimologija (Iz praktikata v “Bălgarskija etimologičen rečnik”). In: Leksikografijata v načaloto na XXI v. Dokladi ot Sedmata meždunarodna konferencija po leksikografija i leksikologija (Sofija, 15–16 oktomvri 2015 g.). Eds. D. Blagoeva, S. Kolkovska. Sofija: Izdatelstvo na BAN “Prof. Marin Drinov”, 2016, 654–659.
KARAŚ, Halina: Polska leksykografia gwarowa. Warszawa: Wydział Polonistyki Uniwersytetu Warszawskiego, 2011. 432 p.
KRÁLIK, Ľubor: Etymológia a nárečová lexikografia (na materiáli Slovníka slovenských nárečí). Bratislava: Veda, 2020. 176 p.
KURKINA, Ljubov' Viktorovna: Ètimologija v praktike sostavlenija dialektnyx slovarej. In: Aktual'nye problemy russkoj dialektologii. Materialy meždunarodnoj konferencii 26–28 oktjabrja 2018 g. Ed. O. E. Karmakova. Moskva: Institut russkogo jazyka RAN, 2018, 144–146.
Slovník slovenských nárečí. Eds. I. Ripka, A. Ferenčíková. Bratislava: Veda, 1994–.
SOROKOLETOV, Fëdor Pavlovič – KUZNECOVA, Ol'ga Danilovna: Očerki po russkoj dialektnoj leksikografii. Leningrad: Nauka 1987. 232 p.
STELLMACHER, Dieter: Dialektlexikographie und Etymologie – eine “schwierige Partnerschaft”. Jahrbuch für Germanistische Sprachgeschichte 8, 2017, 242–252.
VARBOT, Žanna Žanovna: O specifike dialektnoj ètimologii. In: Ètimologičeskie issledovanija. Vypusk 6: Materialy I–II naučnyx soveščanij po russkoj dialektnoj ètimologii. Ekaterinburg, 10–12 oktjabrja 1991 g., 17–19 aprelja 1996 g. Ed. A. K. Matveev. Ekaterinburg: Ural'skij gosudarstvennyj universitet, 1996, 7–17. [Reprinted in: Varbot 2011, 195–201.]
VARBOT, Žanna Žanovna: Iz opyta dialektnoj ètimologii. In: Ètnolingvistika. Onomastika. Ètimologija. Materialy meždunarodnoj naučnoj konferencii. Ekaterinburg, 8–12 sentjabrja 2009 g. Eds. E. L. Berezovič et al. Ekaterinburg: Izdatel'stvo Ural'skogo universiteta, 2009, 41–42. [Expanded version: Varbot 2011, 202–207.]
VARBOT, Žanna Žanovna: Issledovanija po russkoj i slavjanskoj ètimologii. Sankt-Peterburg: Nestor-Istorija, 2011. 646 p.
Снежана Петровић
Марија Вучковић
Институт за српски језик САНУ
snezzanaa@gmail.com
ORCID: 0000-0003-1549-7294
marija.vuckovic@isj.sanu.ac.rs
ORCID: 0000-0002-9321-343x
Лексикографска обрада калкова у «Приручном
етимолошком речнику српског језика»
(у поређењу са словеначким и бугарским етимолошким речницима)
Увод. Циљ рада је да се на основу компаративне анализе обраде калкова у етимолошким речницима српског, словеначког и бугарског језика установи колика је пажња посвећена процесу калкирања у етимолошким речницима јужнословенских језика.[1]
Изучавање дела лексичког фонда неког језика који је резултат позајмљивања често је ограничено на позајмљенице у ужем смислу речи, а такав однос утицао је и на праксу етимолошке лексикографије. Разлога за маргинализовање калкова има више. Један од њих је свакако хибридна природа калкова која обједињује домаћу форму и страни предложак (уп. Вучковић 2024: 26; Петровић 2025). Други разлог јесте тај што је, када су калкови у питању, тешко бити сасвим сигуран да се позајмљивање заиста догодило (Durkin 2014: 9, 101), што даље доводи у питање поузданост квантитaтивних истраживања и захтева укључивање ванлингвистичких критеријума (id. 162).
О важној улози калкирања у формирању лексичког (па и граматичког) система једног језика, те и потреби да се овом механизму поклони већа пажња сведоче познати случајеви језика којима су током целог њиховог развоја или у некој његовој фази били својствени калкови као резултат контакта са појединим језицима, попут старословенског у контакту са грчким (Karlíková 2017) или староенглеског у контакту са латинским , затим савременог немачког из разлога језичког пуризма (Durkin 2014: 63, 161–162) и сл.
Формирање грађе. Примарни корпус чине језичке јединице које су у првом тому ПЕРСЈ протумачена као калкови или семантичке преведенице. По типу, то су најчешће лексеме, нпр. ва̏троме̄т, зàгрлити, пòвршан. Поред лексема, има и синтагми, нпр. база података, бувља пијаца, синтаксичких конструкција, нпр. без да, и фразеологизама, нпр. избити себи нешто из главе, скидати некоме звезде с неба. За сваки калк наведен је страни предложак и податак где је у ПЕРСЈ обрађен.
Паралелни корпуси настали су екцерпцијом одговарајуће грађе из словеначког и бугарског језика. Како корпус ПЕРСЈ обухвата првенствено основни лексички фонд стандардног српског језика (ПЕРСЈ 1: V), као примарни извори послужили су речници савременог књижевног језика, SSKJ за словеначки језик и РБЕ за бугарски језик, као и етимолошки речници поменутих језика (Bezlaj; Snoj; БЕР).
Паралелни корпус обухвата словеначки и бугарски језички материјал који је на различите начине упоредив са примарним српским корпусом.
Посреди могу бити потпуне, и творбене и семантичке, паралеле, нпр. срп. духо̀вит, слн. duhovȋt, буг. духовѝт, срп. дво̑јнӣк, слн. dvọ̑jnik, буг. дво̀йник.
У неким случајевима, творбени паралелизам није потпун, зато што се у словеначком или бугарском језику користи друга, синонимна основа, нпр. срп. ва̏троме̄т, слн. ognjemèt; срп. иза̀звати, буг. извѝк(в)ам; други афикси, нпр. срп. гостољỳбив, слн. gostoljúben, буг. гостолюбùв, гостолю̀бен, или и друга основа и други афикси, нпр. срп. жи̏жа, слн. žaríšče.
Када су у питању семантичке преведенице, ексцерпирана је одговарајућа словеначка и бугарска грађа која реализује иста или слична значења која се у српском корпусу сматрају резултатом калкирања, нпр. срп. гла̀внӣ ‘најважнији, кључни, основни, истакнути, најбољи и сл.’, слн. glȃven, glȃvni, буг. гла̀вен.
У разматрање је узет и случај када су различита значења поређених језичких јединица у различитим језицима протумачена као резултат семантичког превођења, нпр. срп. ду́ша – под утицајем хришћанске употребе речи у којој је она превод за гр. ψυχή, лат. anima, према слн. dúša у значењу ‘становник’ што је вероватно калк из немачког језика.
Да бисмо испитале како је грађа из паралелних корпуса обрађена у одговарајућим етимолошким речницима, користиле смо за словеначке језичке податке два завршена етимолошка речника овог језика: Bezlaj и Snoj,[2] а за бугарску грађу БЕР, који је у обради стигао до речи фя̀калка, што значи да је већина ове грађе обухваћена досад објављеним томовима. За грађу из паралелних корпуса наведени су подаци о томе да ли су одређена реч или израз посведочени у неком од три упоређена речника.
Закључна разматрања. У овом су одељку сумирани и интерпретирани резултати анализе презентоване грађе.
У првом тому ПЕРСЈ сто тридесет четири (134) језичке јединице протумачене су као калкови. Детаљно о методологији њихове обраде у овом речнику в. Петровић 2025.
У петотомном етимолошком речнику словеначког језика (Bezlaj) од анализираног компаративног материјала:
– једанаест (11) речи је објашњено као калкови (vodovȍd, žaríšče, sklépati (sklȅp), dúša ‘становник’, verodostọ́jen, verolọ́men, dvanajstérnik (dvanájstnik), zimzelȅn, kozike, soglȃsnik, tájnik);
– деведесет шест (96) паралела речима из основног корпуса није посведочено у речнику;
– три (3) се тумаче као позајмљенице, из других словенских или српско-хрватског језика (držȃva, bîstvo, tọ̑čka), а једна (1) као домаћа творба, с тим што се немачка реч наводи као семантичка паралела (povȓšen);
– двадесет две (22) речи се тумаче као домаћа творба, без коментара о страном утицају на њихову форму или значење.
У једнотомном етимолошком речнику словеначког језика (Snoj) од анализираног компаративног материјала:
– петнаест (15) речи je објашњено као калкови (dopásti, zaȋmek, izlȅt, izkljúčiti (izključeváti), ladjelȍm, glȃvnica, dvanȃjstnik, mȃvrica, žívo srebrọ̑, zimzelȅn, kozice, malomeščȃn, poglȃvje, poklȋc, soglȃsnik) од којих се само четири (4) поклапају са онима протумаченим у Bezlaj (dvanȃjstnik, zimzelȅn, kozice, soglȃsnik);
– осамдесет (80) паралела речима из основног корпуса није посведочено у речнику;
– пет (5) се тумаче као позајмљенице из црквенословенског или српско-хрватског језика (dẹ̑jstvo, bîstvo, tọ̑čka, brodolȍm, tájnik), а две (2) као домаћа творба, уз навођење немачке речи, односно латинске синтагме као паралеле за исти семантички развој (povȓšen, izrẹ́den);
– тридесет три (33) речи се тумаче као домаћа творба, без коментара о страном утицају на њихову форму или значење.
У етимолошком речнику бугарског језика (БЕР) од анализираног компаративног материјала:
– две (2) лексичке јединице су протумачене као калкови (жùво срèбро, съглàсна);
– седамдесет четири (74) паралела речима из основног корпуса није посведочено у речнику;
– шеснаест (16) речи тумачи се као позајмљенице из руског, старословенског или српско-хрватског језика (водопрово̀д, местоимѐние, ѝзлет, водопа̀д, дѐйствие, тòчка, угризèние, далновѝден, двубо̀й, двуезѝчен, двусмѝслен, доброво̀лец, езикозна̀ние, по̀вест, съзвèздие, съдèйствие).
– четрдесет четири (44) речи се тумаче као домаћа творба, без коментара о страном утицају на њихову форму или значење.
Само је једна (1) реч у свим разматраним етимолошким речницима јужнословенских језика протумачена као калк – срп. сугласник (ПЕРСЈ), слн. soglȃsnik (Bezlaj, Snoj), буг. съглàсна (БЕР).[3]
Етимолошка структура калкова у првом тому ПЕРСЈ (Слика 1): осамдесет пет (85) су преведенице с немачког (55%), двадесет седам (27) с латинског(18%), двадесет (20) са грчког (13%), седам (7) са француског (5%), по пет (5) са италијанског и енглеског (по 3%) три (3) с турског (2%) и један (1) с руског (1%).
Етимолошка структура калкова у анализираном сегменту словеначког лексикона (Слика 2): петнаест (15) речи преведенице су с немачког (55%), девет (9) лексема с латинског (33%) и по једна (1) са грчког, француског и руског (по 4%).
Поређење анализираног словеначког и српског материјала указује на сличност етимолошке структуре калкова у овим језицима. Проценат калкова с немачког језика је исти (словеначки 55%, српски 55%), а латински и грчки имају веома приближну вредност (словеначки 37%, српски 31%), иако се њихов међусобни однос у овим језицима разликује – у српском је више речи протумачено као калкови с грчког него у словеначком (словеначки: латински 33%, грчки 4%; српски: латински 18%, грчки 13%).
Бугарски материјал не пружа могућност за адекватну анализу, пошто су у њемупотврђене само две (2) лексичке јединице, једна протумачена као калк са латинског или грчког, а друга без јасне назнаке изворног језика.
С друге стране, БЕР шеснаест (16) речи објашњава као позајмљенице, док у словеначким речницима то тумачење има само шест (6) лексема – Bezlaj три (3) и Snoj пет (5). Највећи број позајмљеница у бугарском чине русизми: петнаест (15), две (2) су старословенизми, а само је једна (1) реч преузета из српског.
Примарни корпус из првог тома ПЕРСЈ садржи сто тридесет четири (134) калка. Број речи протумачених као преведенице у поређеним етимолошким речницима словеначког и бугарског језика значајно је мањи – петнаест (15) (Snoj), једанаест (11) (Bezlaj) и две (2) (БЕР).
У разматраним етимолошким речницима словеначког и бугарског језика речи и израза који нису протумачени као калкови у словеначком има двадесет шест (26) (Bezlaj), односно четрдесет (40) (Snoj), а у бугарском шездесет (60) (БЕР). То значи да више од половине словеначких и бугарских паралела српским речима и изразима нису објашњене као преведенице, већ као домаћа творба или позајмљенице.
Презентовани материјал показује да је највећа пажња идентификовању механизма калкирања посвећена у ПЕРСЈ, док словеначки речници у том аспекту заостају, а бугарски овај процес преузимања бележи само код минималног броја лексичких јединица. Добијени резултати могу се, с једне стране, тумачити као одраз различитих културноисторијских утицаја на развој (савременог) лексичког фонда разматраних језика, а са друге као последица другачијег методолошког приступа обради калкова у анализираним етимолошким речницима. Однос калкова и позајмљеница у словеначком и бугарском језику у анализираном материјалу иде у прилог тези о словеначком као словенском језику склонијем калкирању и бугарском као словенском језику склонијем позајмљивању (Unbegaun 1932: 46–47).[4] Такође је примећено да од свих словенских језика калкирање има најмању улогу у бугарском, као и то да су међу позајмљеницама у овом језику најзаступљенији русизми (id. 42), што потврђује и наше истраживање.
Слика 1
Слика 2
ЦИТИРАНА ЛИТЕРАТУРА
Аникин, А. Е. Русский этимологический словарь, 1–. Москва: Рукописьные памятники Древней Руси, 2007–.
Арапова, Н. С. Кальки в русском языке послепетровского периода: опыт словаря. Москва: Издательство Московского университета, 2000.
БЕР: Български етимологичен речник, 1–. София: Българската академия на науките, 1971–.
Вучковић, Марија. Етимографска обрада калкова у етимолошком речнику Петра Скока. Јужнословенски филолог LXXX/1 (2024): 25–54.
ЕРСЈ: Етимолошки речник српског језика, 1–. Београд: САНУ, Институт за српски језик САНУ, 2003–.
ПЕРСЈ: Приручни етимолошки речник српског језика, 1–. Београд: Институт за српски језик САНУ, Етимолошки одсек, 2023–.
Петровић, Снежана. Калкови у првом тому Приручног етимолошког речника српског језика. Софија Милорадовић, Јасмина Грковић-Мејџор, Исидора Бјелаковић (ур.). Зборник у част академика Милке и Павла Ивића. Београд: Институт за српски језик САНУ – Нови Сад: Филозофски факултет Универзитетa у Новом Саду, Матица српска, 2025 [у штампи].
РБЕ: Речник на българския език (онлайн). А – системност. <https://ibl.bas.bg/rbe/> 30.03.2025.
Фасмер, Макс. Этимологический словарь русского языка. Москва: Прогресс, 1986–1987.
Цыганенко, Г. П. Этимологический словарь русского языка : более 5000 слов. Киев: Радянська школа, 1989.
*
Bezlaj, France. Etimološki slovar slovenskega jezika, 1–5. Ljubljana: Mladinska knjiga, 1977–2007.
Durkin, Philip. The Oxford Guide to Etymology. Oxford etc.: Oxford University Press, 2009.
Durkin, Philip. Borrowed Words. A History of Loanwords in English. Oxford: Oxford University Press, 2014.
ERHJ: Matasović Ranko et. al. Etimološki rječnik hrvatskoga jezika, 1–2. Zagreb: Institut za hrvatski jezik i jezikoslovlje, 2016–2021.
eSSKJ: Slovar slovenskega knjižnega jezika. Rastoči slovar 2016–. <https://fran.si/> 30.03.2025.
Karlíková, Helena. Kalk. Petr Karlík, Marek Nekula, Jana Pleskalová (ur.). CzechEncy – Nový encyklopedický slovník češtiny 2017. <https://www.czechency.org/slovnik/KALK> 30.03.2025.
Mladenova, Marinela Paraskova. Заимствания в лексиката на българския език в началото на 21 век: Някои наблюдения с оглед статията на Борис Унбегаун „Калките в славянските литературни езици“. Kai Witzlack-Makarevich (ur.). Kalkierungs- und Entlehnungssprachen in der Slavia: Boris Unbegaun zum 120. Geburtstag. Berlin: Frank & Timme, 2018, 165–180.
NESSJ: Furlan, Metka. Novi etimološki slovar slovenskega jezika. Rastoči slovar 2017–. <https://fran.si/> 30.03.2025.
Pleteršnik, Maks. Slovensko-nemški slovar (tiskana izdaja 1894–1895, 2006, elektronska izdaja 2006, spletni izdaji 2010, 2014). <https://fran.si/> 30.03.2025.
Skok, Petar. Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, I–IV. Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, 1971–1974.
Snoj, Marko. Slovenski etimološki slovar (tiskane izdaje 1997, 2003, 2009, spletna izdaja 2015). <https://fran.si/> 30.03.2025.
SSKJ: Slovar slovenskega knjižnega jezika (druga, dopolnjena in deloma prenovljena izdaja: tiskana izdaja 2014, spletna izdaja 2014). <https://fran.si/> 30.03.2025.
SSSJ: Sinonimni slovar slovenskega jezika (tiskana izdaja 2016, spletna izdaja 2018). <https://fran.si/> 30.03.2025.
Stabej, Мarko. „Dokler se ne najde slovenska, v vsem prilična beseda …“. Kai Witzlack-Makarevich (ur.). Kalkierungs- und Entlehnungssprachen in der Slavia: Boris Unbegaun zum 120. Geburtstag. Berlin: Frank & Timme, 2018, 43–58.
Unbegaun, Boris. Le calque dans les langues slaves littéraires. Revue des études slaves 12/1–2 (1932): 19–48.
[1] У раду излаже се део резултата ширег истраживања третмана калкова у етимолошким речницима словенских језика, в. Вучковић 2024 и Петровић 2025.
[2] У изради је и трећи етимолошки речник словеначког језика, NESSJ, на који упућујемо у напоменама.
[3] Ова реч је на исти начин протумачена и код Скока (Skok), док се у ERHJ она пореди са другим језицима, али се не наводи експлиците да је у питању калк.
[4] О калковима у најновијем лексичком слоју у бугарском в. Mladenova 2018, a o калковима у словеначком с нормативног аспекта в. Stabej 2018.
Piotr Sobotka
Instytut Slawistyki PAN
p.sobotka@uw.edu.pl
ORCID: 0000-0002-6880-8255
SŁOWNIK PRASŁOWIAŃSKI PRZEJŚCIE OD WERSJI
DRUKOWANEJ DO WERSJI CYFROWEJ
Słownik prasłowiański jest istotnym narzędziem w diachronicznych badaniach językoznawczych, łącząc w sobie cechy słownika etymologicznego oraz porównawczego języków słowiańskich. Jego zasadniczym celem jest odtworzenie słownictwa, którym posługiwali się przodkowie dzisiejszych Słowian, zanim ich język zaczął ewoluować w kierunku odrębnych systemów narodowych. W odróżnieniu od słowników poszczególnych języków, nie koncentruje się na żadnym z nich, lecz uwzględnia dane pochodzące ze wszystkich dialektów całej rodziny języków słowiańskich, aby na ich podstawie odtworzyć hipotetyczny stan prasłowiański.
Proces rekonstrukcji języka nie jest jednak pozbawiony trudności. Każda propozycja rekonstrukcyjna obarczona jest pewnym stopniem niepewności, wynikającym z ograniczonej liczby źródeł i konieczności posługiwania się metodami porównawczymi z uwzględnieniem podejścia opartego na danych uzyskiwanych dzięki geografii lingwistycznej, zwłaszcza dialektologii historycznej, a w niektórych wypadkach także metodami rekonstrukcji wewnętrznej. Niemniej jednak główną wartością takiego słownika nie jest tylko samo odtworzenie poszczególnych wyrazów, lecz przede wszystkim ukazanie mechanizmów językowych działających w danej epoce, tak w aspekcie formalnym, jak i semantycznym oraz funkcjonalnym. Odtwarzając dawną leksykę, językoznawcy badają, jakie procesy fonetyczne, morfonologiczne, słowotwórcze, a w pewnych wypadkach składniowe i semantyczne kształtowały prasłowiańskie słownictwo oraz w jaki sposób struktury te przetrwały lub zmieniły się w językach późniejszych.
Na poziomie fonetycznym szczególnie istotne jest ustalenie struktury segmentalnej i częściowo suprasegmentalnej prasłowiańskich wyrazów, ponieważ fonetyka często podlega regularnym i przewidywalnym zmianom w długiej perspektywie historycznej. Wiele współczesnych języków słowiańskich zachowało określone wzorce fonetyczne, które można powiązać z ich prasłowiańskim źródłem. Niemniej ważnym jednak czynnikiem w rekonstrukcji składu formalnego jednostki etymograficznej jest uwzględnienie nieregularnych zmian spowodowanych frekwencją, różnego rodzaju adideacji i procesów analogicznych. W odniesieniu do słowotwórstwa można zauważyć, że wiele modeli derywacyjnych wywodzi się bezpośrednio z czasów prasłowiańskich, a niektóre z nich zachowały swoją produktywność aż po czasy współczesne. Są to na przykład określone sufiksy i prefiksy, które do dziś pozostają aktywne w formowaniu nowych wyrazów. Składnia ogrywa przede wszystkim pewną rolę w procesach gramatykalizacji dawnych jednostek, zwłaszcza o charakterze funkcyjnym (służebnym). Niektóre z dawnych procesów składniowych możemy odtworzyć na podstawie podobnych zmian zachodzących na gruncie poszczególnych języków słowiańskich w ich okresie piśmiennym.
Pierwszy tom Słownika prasłowiańskiego ukazał się w 1974 roku, a ostatnie dwa, dziesiąty i jedenasty zostały opublikowane odpowiednio w 2024 i 2023 r. Tomy od drugiego do ósmego wychodziły w latach: 1976 (tom 2), 1979 (tom 3), 1981 (tom 4), 1984 (tom 5), 1991 (tom 6), 1995 (tom 7) i 2001 (tom 8). Tom 9 wciąż czeka na publikację. Choć pierwszy tom Słownika został opublikowany w 1974 roku, to historia tego przedsięwzięcia sięga znacznie głębiej. Jego dzieje liczą już nie pięćdziesiąt, lecz ponad siedemdziesiąt lat. W rzeczywistości jego korzenie tkwią w inicjatywie profesora Tadeusza Lehra-Spławińskiego, który w 1954 roku, w ramach Katedry Filologii Słowiańskiej Uniwersytetu Jagiellońskiego, powołał do życia Pracownię Słownika Prasłowiańskiego. To wydarzenie na trwałe związało historię słownika ze środowiskiem naukowym Krakowa. Wielu krakowskich lingwistów miało istotny wkład w rozwój słownika, a jego kolejne tomy stanowiły rezultat współpracy badaczy z różnych ośrodków naukowych.
Słownik prasłowiański to dzieło zespołu wybitnych slawistów, znanych i cenionych w międzynarodowej lingwistyce. Już na wczesnym etapie prac nad nim, obok profesora Lehra-Spławińskiego, kluczową rolę odgrywał Franciszek Sławski, który później przez wiele lat, do tomu ósmego, pełnił funkcję redaktora naukowego słownika; redaktorem dwóch ostatnich tomów jest Mariola Jakubowicz. W przygotowanie tego przedsięwzięcia zaangażowani byli również językoznawcy, którzy dopiero rozpoczynali wówczas swoją karierę naukową, a dziś ich nazwiska są dobrze znane każdemu badaczowi języków słowiańskich. Do grona tych uczonych należeli między innymi Tadeusz Szymański, Kazimierz Polański, Stanisław Stachowski, Roman Laskowski oraz Wiesław Boryś.
Początkowa faza prac nad Słownikiem prasłowiańskim koncentrowała się na tworzeniu kartoteki haseł, w której sporządzano wstępne redakcje wpisów na podstawie dostępnych wówczas źródeł leksykalnych. Były to jednak czasy, gdy baza materiałowa była jeszcze mocno ograniczona – brakowało wielu istotnych słowników, zwłaszcza dialektalnych. Z biegiem lat, wraz z rozwojem refleksji teoretycznej w ramach etymologii, badań nad językami słowiańskimi oraz publikacją nowych słowników i korpusów językowych, pojawiła się konieczność weryfikacji wcześniej opracowanych haseł. Szczególną uwagę poświęcono analizie terytorialnego zasięgu poszczególnych wyrazów, co wymagało uwzględnienia znacznie bogatszego materiału źródłowego.
Mimo tych trudności Słownik prasłowiański pozostaje jednym z najważniejszych projektów badawczych w zakresie językoznawstwa historycznego. Jego kolejne tomy stanowią nieocenione źródło wiedzy o leksyce dawnego języka Słowian i o mechanizmach ewolucji języków słowiańskich. Dzieło to nie tylko dokumentuje przeszłość, ale także inspiruje nowe pokolenia badaczy do dalszego zgłębiania tajników języka prasłowiańskiego i jego dziedzictwa we współczesnych językach słowiańskich.
Tomy od pierwszego do ósmego ukazały się wyłącznie w wersji drukowanej, natomiast tomy dziesiąty i jedenasty – w wersji drukowanej i cyfrowej (por. https://hdl.handle.net/20.500.12528/1996 i https://hdl.handle.net/20.500.12528/1975), a dodatkowo tom jedenasty w postaci elektronicznej bazy danych z możliwością jej przeszukiwania według poszczególnych haseł (por. https://praslow.ispan.edu.pl). Wersja internetowa Słownika ma ułatwić czytelnikom wyszukiwanie literatury, na której oparte są objaśnienia etymologiczne, przez wprowadzenie systemu odesłań od skrótów bibliograficznych do pełnej bibliografii. Umożliwia ona wyszukiwanie potrzebnych kategorii gramatycznych wyrazów przez opatrzenie poszczególnych haseł odpowiednimi kwalifikatorami. Ułatwia wyszukiwanie wyrazów przynależnych do poszczególnych modeli słowotwórczych przez umieszczenie informacji o sufiksach. Wspomaga wyszukiwanie wyrazów o danym znaczeniu prasłowiańskim przez stworzenie systemu, w którym poszczególne rekonstruowane hasła są przydzielone do ustrukturyzowanej siatki semantycznej. Umożliwia również weryfikację znaczeń poszczególnych poświadczeń przez podawanie oprócz znaczeń przetłumaczonych na język polski znaczeń w języku źródłowym. Baza słownikowa została przygotowana w wersji polskiej i angielskiej. Jego umiędzynarodowienie polega na tłumaczeniu na język angielski najważniejszych fragmentów, w tym rekonstrukcji znaczenia oraz objaśnienia etymologii.
Tom dziewiąty Słownika prasłowiańskiego jest na etapie przygotowywania do druku. Ukaże się on wyłącznie w wersji drukowanej. Natomiast planowane kolejne tomy, od dwunastego włącznie będą ukazywać się zarówno drukiem, jak i część słownika internetowego, do którego sukcesywnie będą włączane tomy od pierwszego do jedenastego.
Zadaniem Elektronicznego słownika prasłowiańskiego (eSP) będzie jak w wypadku tomów publikowanych tradycyjnymi metodami odtworzenie słownictwa prasłowiańskiego. Planowany leksykon będzie m.in. rejestrował związki formalne i treściowe łączące słownictwo słowiańskie, zwłaszcza historyczne i gwarowe, z jednostkami, które historycznie je poprzedzają i od których to słownictwo się wywodzi. Rekonstruowana leksyka stanowi ślad dawnych procesów konceptualizacyjnych i nominacyjnych, będących nieodłącznym zjawiskiem przejawów kulturowego dziedzictwa Słowian. Badanie zatem początków języka w eSP będzie także zmierzać do odkrycia źródeł kultury związanej z tym językiem i na tym języku wyrosłej.
Głównym efektem projektu będzie elektroniczny słownik etymologiczny leksyki prasłowiańskiej w dwóch wersjach językowych – polskiej i angielskiej, na który będą się dodatkowo składały indeksy rdzeni prasłowiańskich i indoeuropejskich, indeks leksykalny, indeks afiksów prasłowiańskich z informacją o ich funkcjach, indeks w układzie a tergo oraz indeks pojęciowy opracowany na podstawie charakterystyki semantycznej lub funkcjonalnej haseł. Słownik będzie miał charakter rosnący, tzn. będą do niego włączane kolejne hasła w miarę ich opracowywania. eSP – ze względu na zastosowanie najnowszych praw i tendencji rozwojowych leksyki indoeuropejskiej – będzie zintegrowany ze słownikami etymologicznymi języków indoeuropejskich opartymi m.in. na teorii laryngalnej, co różnić go będzie od ÈSSJa (Trubačev et al. 1974–) i drukowanej wersji SP, będzie też obszerniejszy pod względem liczby haseł i materiału dokumentacyjnego niż EDSIL (Derksen 2008). eSP stanie się nowoczesnym narzędziem do przeszukiwania słów, kategorii gramatycznych, rdzeni, afiksów, pól leksykalnych, rejestrującym zmiany znaczeniowe.
Mikrostruktura haseł będzie zawierać: zrekonstruowany wyraz prasłowiański w formie podstawowej i zależnej z informacją gramatyczną, informację o zasięgu geograficznym hasła, jego warianty fonetyczne, rekonstrukcję znaczenia, część dokumentacyjną z materiałem słowiańskim i porównawczym, część opisową złożoną z objaśnienia etymologicznego wyrazu z rekonstrukcją jego etymonu, opis budowy słowotwórczej hasła, jego rodziny słowotwórczej, opis ewolucji semantycznej. Na końcu zostanie podana bibliografia w postaci skrótów zintegrowanych z wykazem literatury przedmiotu. Elektroniczna postać eSP umożliwi, czego wersja drukowana była pozbawiona, przeszukiwanie pól semantycznych, kategorii gramatycznych, rdzeni prasłowiańskich i indoeuropejskich, etymonów badanych jednostek i słowiańskiego materiału leksykalnego, haseł słownika w porządku odwróconym, bibliografii w układzie rozumowanym, jak również afiksów prasłowiańskich wraz z informacją o ich funkcji. Będzie to pod wieloma względami słownik semazjologiczno-onomazjologiczny.
Słownik prasłowiański pozostaje kluczowym narzędziem dla badań nad historią i porównawczą leksyką języków słowiańskich. Jego dalszy rozwój, przede wszystkim w postaci elektronicznej, jest niezbędny, aby uzupełnić luki w analizach etymologicznych, uwzględnić najnowsze osiągnięcia naukowe oraz dopracować rekonstrukcje językowe zgodnie z nowoczesnymi metodologiami. Współczesna lingwistyka historyczna korzysta z coraz bardziej zaawansowanych narzędzi cyfrowych oraz interdyscyplinarnych podejść, które mogą znacząco podnieść precyzję i dostępność słownika. Ponadto, pełniejsze opracowanie Słownika prasłowiańskiego ma kluczowe znaczenie nie tylko dla badań nad prasłowiańszczyzną, ale także dla lepszego zrozumienia jej powiązań z językami indoeuropejskimi, co przyczynia się do rozwoju zarówno teorii lingwistycznych, jak i praktycznych zastosowań w filologii słowiańskiej. Z tych powodów kontynuacja prac nad tym dziełem jest w pełni uzasadniona i konieczna dla dalszego postępu nauki.
Bibliografia
Derksen, Rick. 2008. Etymological Dictionary of the Slavic Inherited Lexicon (Leiden Indo-European Etymological Dictionary Series, t. 4). Leiden/Boston: Brill.
Jakubowicz, Mariola (red.). 2023. Słownik prasłowiański, t. 11. Warszawa: Instytut Slawistyki Polskiej Akademii Nauk.
Jakubowicz, Mariola (red.). 2024. Słownik prasłowiański, t. 10. Warszawa: Instytut Slawistyki Polskiej Akademii Nauk.
Sławski, Franciszek (red.). 1974. Słownik prasłowiański, t. 1. Wrocław/Warszawa/Kraków/ Gdańsk: Zakład Narodowy im. Ossolińskich – Wydawnictwo Polskiej Akademii Nauk.
Sławski, Franciszek (red.). 1976. Słownik prasłowiański, t. 2. Wrocław/Warszawa/Kraków/Gdańsk: Zakład Narodowy im. Ossolińskich – Wydawnictwo Polskiej Akademii Nauk.
Sławski, Franciszek (red.). 1979. Słownik prasłowiański, t. 3. Wrocław/Warszawa/Kraków/Gdańsk: Zakład Narodowy im. Ossolińskich – Wydawnictwo Polskiej Akademii Nauk.
Sławski, Franciszek (red.). 1981. Słownik prasłowiański, t. 4. Wrocław/Warszawa/Kraków/Gdańsk/Łódź: Zakład Narodowy im. Ossolińskich – Wydawnictwo Polskiej Akademii Nauk.
Sławski, Franciszek (red.). 1984. Słownik prasłowiański, t. 5. Wrocław/Warszawa/Kraków/Gdańsk/Łódź: Zakład Narodowy im. Ossolińskich – Wydawnictwo Polskiej Akademii Nauk.
Sławski, Franciszek (red.). 1991. Słownik prasłowiański, t. 6. Wrocław/Warszawa/Kraków: Zakład Narodowy im. Ossolińskich – Wydawnictwo Polskiej Akademii Nauk.
Sławski, Franciszek (red.). 1995. Słownik prasłowiański, t. 7. Wrocław/Warszawa/Kraków: Zakład Narodowy im. Ossolińskich – Wydawnictwo Polskiej Akademii Nauk.
Sławski, Franciszek (red.). 2001. Słownik prasłowiański, t. 8. Wrocław/Warszawa/Kraków: Zakład Narodowy im. Ossolińskich – Wydawnictwo Polskiej Akademii Nauk.
Трубачев, Олег Н., Анатолий Ф. Журавлев, Жанна Ж. Варбот i Любовь В. Куркина (red.). 1974–. Этимологический словарь славянских языков: праславянский лексический фонд, t. 1–. Москва: Издательство „Наука”.
Jadwiga Waniakowa
O związkach etymologii z etnolingwistyką na przykładzie gwarowych nazw roślin
Autorka tekstu skupia się na relacjach między etymologią a etnolingwistyką, które uwidoczniają się przy analizie gwarowych nazw roślin, a zwłaszcza przy ustalaniu ich pochodzenia.
Literatura na temat wzajemnych relacji etnolingwistyki i etymologii jest spora i stale się powiększa. Można stwierdzić, że zagadnienie to jest obecne od początku badań etnolingwistycznych, por. np. Grzegorczykowa (1996: 217-226), Jakubowicz (1999: 117-128), Jakubowicz (2012: 173-181), Niewiara (2001: 97-105) i Popowska-Taborska (2012: 155-171). Badacze rozpatrują je z różnych punktów widzenia i dyskutują o szczegółowych problemach w tym zakresie, podając konkretne przykłady.
Gdy rozpatrujemy cele i zadania każdej z omawianych dyscyplin, możemy stwierdzić za Wiesławem Borysiem, że: „Zadaniem badań etymologicznych jest odtworzenie pierwotnej motywacji wyrazu (wskazanie jego bezpośredniej podstawy derywacyjnej), wykrycie i objaśnienie jego struktury, wskazanie morfemów słowotwórczych oraz odtworzenie jego przypuszczalnego pierwotnego znaczenia i wyjaśnienie dalszego rozwoju semantycznego” (Boryś SEJP: 5). Dodajmy jeszcze zdanie Franciszka Sławskiego, że: „za podstawowy cel etymologii należy […] uważać rekonstrukcję motywacji” (Sławski 1998: 4).
A oto jak się definiuje ostatnio podstawowe zadanie etnolingwistyki: zadaniem etnolingwistyki, wychodzącej od wzajemnych związków języka i kultury, jest odkrywanie, jak użytkownicy języka „subiektywnie rozumieją znaczenia słów, jaką mają wiedzę o świecie, jak kategoryzują, charakteryzują i wartościują zjawiska rzeczywistości” (por. Bartmiński 2018: 21).
Można postawić pytanie, czy możliwy jest cel wspólny obu dyscyplin? Na pytanie to możemy odpowiedzieć twierdząco. Ich domeną wspólną jest semantyka, z tą różnicą, że etymologia zajmuje się semantyką z historycznego punktu widzenia, semantyką historyczną i dawną, historyczną (pierwotną) motywacją wyrazów, zaś etnolingwistyka ustala subiektywne rozumienie słów synchronicznie. Pośrednio na ten aspekt w relacjach między etnolingwistyką a etymologią zwróciły już uwagę Hanna Popowska-Taborska i Renata Grzegorczykowa, zaznaczając, że „etymologia jest nauką ściśle diachroniczną” (Popowska-Taborska 2012: 169), podczas gdy odtwarzanie językowego obrazu świata w etnolingwistyce najpełniej dokonuje się w płaszczyźnie synchronicznej (por. Grzegorczykowa 1999: 39-46).
Poniższa tabela przedstawia ogólne zestawienie podobieństw i różnic metodologicznych między etymologią a etnolingwistyką.
ETYMOLOGIA
ETNOLINGWISTYKA
źródła
słowniki historyczne, dawne teksty, teksty gwarowe, atlasy językowe, słowniki gwarowe itp.
teksty gwarowe, atlasy językowe, słowniki gwarowe itp.
materiał
materiał historyczny i współczesny z wielu języków i dialektów
zwykle materiał współczesny z jednego języka i jego dialektów
metody w zakresie formy
wnioskowanie o historycznych zmianach formy (według praw językowych)
synchroniczne (achroniczne, panchroniczne) rozważania na temat formy
metody w zakresie treści
często niejednoznaczna rekonstrukcja zmian semantycznych w czasie (głównie obiektywność semantyczna, profilowanie)
rozpatrywanie subiektywnego rozumienia znaczenia (głównie subiektywność semantyczna, profilowanie)
cel
ustalenie pierwotnej formy i znaczenia
rekonstrukcja językowego obrazu świata
przykładowe pojęcia
pierwotne znaczenie, motywacja semantyczna, etymon, rdzeń
stereotyp, wyobrażenie bazowe, definicja kognitywna, punkt widzenia
Ponieważ domeną wspólną etnoligwistyki i etymologii jest semantyka, kluczowym pojęciem w zakresie badań nad nazwami roślin, zarówno w aspekcie etnolingwistycznym, jak i etymologicznym, będzie motywacja semantyczna gwarowych nazw roślin. Nie wdając się w szczegółowe rozważania na ten temat (o tym np. Waniakowa 2012: 63-66, tam też obszerna literatura), przyjmuję, że motywacja semantyczna to mechanizm nominacyjny powodujący powstanie nowego znaczenia. W przypadku roślin oparte jest ono bardzo często na cechach konotacyjnych, kojarzonych z określonymi gatunkami roślin. W odniesieniu do gwarowych nazw roślin należałoby motywację jeszcze rozszerzyć o czynniki afektywne i ewaluatywne.
Metodę semantycznej klasyfikacji nazw roślin, opartą na cechach typowych dla danego rodzaju lub gatunku, na gruncie polskim zastosował Eugeniusz Pawłowski (1974: 163-169), a inni ją przejęli i rozbudowali na swój sposób, jak np. Ryszard Tokarski (1993: 340-341). Według tego ostatniego, cechy roślin, najistotniejsze dla człowieka, można ująć w trzy ogólne grupy: charakterystyka środowiskowa (w tym również czas kwitnienia jako najbardziej znaczący dla rozwoju rośliny oraz pora zbioru), cechy fizyczne oraz właściwości użytkowe. Badacze gwarowych nazw roślin, jak np. Halina Pelcowa (2001: 100), zaznaczają, że ważną rolę w nazywaniu roślin odgrywa także wiara w nadzwyczajną (złą lub dobrą) moc niektórych roślin oraz legendy związane z pewnymi roślinami. Wchodzą tu w grę odniesienia religijne i przesądy, są także ważne różne konotacje symboliczne. W związku z tym schemat motywacji nazw roślin staje się dosyć rozbudowany i skomplikowany (por. Dębowiak, Waniakowa 2019: 175-177).
Autorka podaje przykłady polskich gwarowych nazw roślin i na ich podstawie wskazuje, kiedy etnolingwista może bez problemu ustalić ich motywację semantyczną, kiedy zaś musi odwołać się do badań etymologicznych. Oto wybrane przykłady wraz ze skrótowym opisem:
fartuszek (często w pl.) ‘przywrotnik pasterski, Alchemilla pastoralis Bus.’; motywacją semantyczną nazwy jest kształt liści przypominających kobiecy fartuch – zapaskę; nazwa autentycznie gwarowa; konsultacja etymologiczna nie jest potrzebna;
brzuszkworc, brzuszkocz, brzuszkowiec ‘tatarak zwyczajny, Acorus calamus L.’; stczes. prustvorc, prustvorec, czes. gw. brustvorec, bruškvorec, pruškvorec, proškvorec, bruškvorec; łuż. bróstwonc, bróstwon; w gwarach polskich zapożyczenie z czeskiego; w czeskim pożyczka z niemieckiego, por. niem. gw. Brustwurz (pośw. 1574 ); źródła gwarowe: roślina służyła jako lek w dolegliwościach układu pokarmowego; źródła zielarskie: stosowana w chorobach z występującą gorączką, jak grypa i zapalenie oskrzeli, a także przeciw kaszlowi, skąd wywodzi się nazwa niemiecka; nazwy adideowane – trudno ustalić pierwotną (właściwą) motywację nazwy i jej pochodzenie bez konsultacji etymologicznej;
kasz. gw. majowe dzwonki ‘konwalia majowa, Convallaria maialis L.’; czes. májové zvonečky, głuż. mejske zwónčki, niem. Maiglöckchen (pośw. od 1477); nazwy słowiańskie są nowymi kalkami nazwy niemieckiej; podwójna motywacja: kształt kwiatów i pora kwitnienia; motywacja nazwy nie jest wytworem kaszubskich użytkowników gwary; potrzebna konsultacja etymologiczna, żeby stwierdzić, że nazwa jest kalką;
łopuch (łapuch) ‘łopian większy, Arctium lappa L., syn.: Lappa maior Gaertn., Lappa officinalis All.’ lub ‘łopian mniejszy, Arctium minus Bernh.’ lub ‘łopian pajęczynowaty, Arctium tomentosum Mill.’; czes. lopuch, opuch, lopouch, słow. lopúch, lopauch, laupuch, ros. лопух, ros. gw. лопухъ, лыпухъ i inne, ukr. gw. łopuχ, łepuχ, łapuχ, łupuχ, łypuχ, łepuch, лопух, lopux, lypux, brus. łapùch, łopùch, лопух, лапух, chorw. gw., serb. gw. lapuh, lepuh, lopuh, лопух i inne, bułg. gw. лопуй, лопошъ, лопушъ; psł. *lopuχъ ‘roślina z wielkimi liśćmi’, derywat z sufiksem *-uχ-ъ od szczątkowo zachowanego psł. *lopъ ‘coś płaskiego, (duży) liść’ (Boryś SEJP s. v. łopuch); motywacja – od rozmiaru liści; nazwa rodzima; konsultacja etymologiczna jest niezbędna ze względu na nieprzejrzystość semantyczną nazwy z synchronicznego punktu widzenia;
czekanka ‘cykoria podróżnik, Cichorium intybus L.’; stczes., czes. gw. čakanka, čekanka, czes. gw. (morawskie) čaganka, słow. čakanka, čákanka, čekanka, por. głuż. gw. čakata njewjesta; stare zapożyczenie z czeskiego; w niemieckiej i czeskiej tradycji (Śląsk, Sudety) roślina jest uważana za zaklętą dziewczynę, która czeka na ukochanego przy drodze, por. niem. Wegwart, Verfluchte Jungfrau (Jungfer); w gwarach polskich nazwa zachowała się pod wpływem oparcia w gwarach czeskich i słowackich (na to wskazuje zasięg geograficzny nazw) bądź doszło do (powtórnego) zapożyczenia z gwar czeskich; motywacja - od miejsca występowania rośliny, jednak nie jest to motywacja wytworzona przez użytkowników gwar polskich; konsultacja etymologiczna jest konieczna, aby ustalić genezę nazwy.
Gdy zatem porównamy efektywność metod oraz wzajemne powiązania etnolingwistyki i etymologii na przykładzie gwarowych nazw roślin, zarysowuje się następująca sytuacja: etnolingwistyka, jako synchroniczny dział językoznawstwa, dobrze radzi sobie z gwarowymi nazwami roślin tylko wtedy, gdy powstały one na rodzimym gruncie gwarowym. Decyduje tu przejrzystość motywacji nazwy. W pozostałych przypadkach etnolingwista jest zmuszony korzystać z wyników badań etymologicznych. Z drugiej strony należy podkreślić, że etymolog przy rekonstrukcji motywacji semantycznej w wielu przypadkach musi się odnosić do wyników badań etnolingwistycznych, aby następnie właściwie odtworzyć historyczny rozwój znaczeniowy rozpatrywanych form. W konkluzji można stwierdzić, że obie dyscypliny powinny żyć w symbiozie i korzystać wzajemnie ze swoich osiągnięć. Tylko wówczas badania nad leksyką mogą objąć pełnię zagadnień.
Bibliografia
Bartmiński Jerzy, 2018, Język w kontekście kultury, czyli co dziś znaczy metafora „europejski dom”? Z prac na XVI Kongres Slawistów Belgrad, sierpień 2018, Katowice.
Boryś SEJP – Wiesław Boryś, Słownik etymologiczny języka polskiego, Kraków 2005.
Dębowiak Przemysław, Waniakowa Jadwiga, 2019, Semantic motivation of plant names as part of their etymology, [w:] Alina Villalva, Geoffrey Williams (eds.), The Landscape of Lexicography, Lisboa - Aveiro, s. 173-200.
Grzegorczykowa Renata, 1996, Badania semantyczno-porównawcze w aspekcie diachronicznym, [w:] Semantyka a konfrontacja językowa, red. Violetta Koseska-Toszewa, Danuta Rytel-Kuc, Warszawa, s. 217-226.
Grzegorczykowa Renata, 1999, Pojęcie językowego obrazu świata, [w:] Językowy obraz świata, red. Jerzy Bartmiński, Lublin, s. 39-46.
Jakubowicz Mariola, 1999, Badania etymologiczne w rekonstrukcji językowego obrazu świata, [w:] Przeszłość w językowym obrazie świata, red. Anna Pajdzińska, Piotr Krzyżanowski, Lublin, s. 117-128.
Jakubowicz Mariola, 2012, Badania etnolingwistyczne a etymologia, „Etnolingwistyka”, t. 24, s. 173-181.
Niewiara Aleksandra, 2001, Badania etymologii a odtwarzanie językowego obrazu świata, [w:] Język a kultura, t. 13, Językowy obraz świata i kultura, red. Anna Dąbrowska, Janusz Anusiewicz, Wrocław, s. 97-105.
Pawłowski Eugeniusz, 1974, „Polskie nazwy roślin (Próba klasyfikacji semantycznej)”, [w:] Studia indoeuropejskie, red. Jerzy Kuryłowicz, Prace Komisji Językoznawstwa, t. 37, Wrocław etc., s. 163-169.
Pelcowa Halina, 2001, Interferencje leksykalne w gwarach Lubelszczyzny, Lublin.
Popowska-Taborska Hanna, 2012, Rola etymologii w kształtowaniu językowego obrazu świata, „Etnolingwistyka”, 24, s. 155-171.
Sławski Franciszek, 1998, Pięćdziesiąt lat nad etymologią, „Rocznik Slawistyczny”, t. LI, s. 3-5.
Tokarski Ryszard, 1993, Słownictwo jako interpretacja świata, [w:] Encyklopedia kultury polskiej XX wieku, t. II: Współczesny język polski, red. Jerzy Bartmiński, Wrocław, s. 335-362.
Waniakowa Jadwiga, 2012, Polskie gwarowe nazwy dziko rosnących roślin zielnych na tle słowiańskim. Zagadnienia ogólne, Kraków.