Film

Akrotomofilija je našla svoje mesto i u svetu filmske umetnosti. Ova tema nije mimoiđena ni u nekim holivudskim filmovima, a bila je, naravno, prisutna i u nekim manjim umetničkim filmskim produkcijama. Osim toga, kompanije kao što su Ampix, Ascot, CD Production, Flamingo, Amphouse, Amputy... specijalizovale su se za izdavanje filmova, knjiga i kolekcija fotografija za akrotomofile. Tokom poslednjih nekoliko decenija iz njihove produkcije izašlo je na stotine i stotine komercijalnih video-izdanja sa ženama-amputirkama u glavnoj ulozi.

Akrotomofilija i visokobudžetska produkcija

Akrotomofilija je veoma naglašeno prisutna u brazilskom filmu Crime Delicado reditelja Beta Branta, u kome jednu od glavnih ženskih uloga igra Lilian Taublib, mlada i prelepa brazilska glumica kojoj je desna noga amputirana do kuka i čija je magično erotična jednonogost istaknut i važan element u priči filma.

Da je jedinstvena lepota žena bez noge kao motiv prihvaćena i u holivudskoj mainstream produkciji svedoči aktuelni hit Grindhouse, koji su režirali Kventin Tarantino i Robert Rodrigez. Jednonoga Čeri Darling, jedan od glavnih likova u prvom delu filma nazvanom Planet Terror, svesno je kreirana tako da bude maksimalno erotična. Njena naglašena seksualnost nije tek usputni element, već je Rodrigez namerno hteo da naglasi izuzetan seksepil žene bez noge. Ovo je od strane kritičara već prokomentarisano kao pomeranje tradicionalnih tabua u shvatanju ženske lepote i kao promocija lepote žena-amputirki. To film Grindhouse bez ostatka svrstava u područje akrotomofilije, ono postmoderno shvatanje ženske lepote u kome je važan element ženske privlačnosti "lepota različitosti".

Kada se, iste godine kada i Planet Terror, pojavio i film I Know Who Killed Me, sa Lindzi Lohan u glavnoj ulozi, kao amputirkom, jedan filmski kritičar se ironično zapitao: "Da li je to postala neka moda u Holivudu, pa su svaki čas junakinje filmova žene kojima je amputirana noga?" Na neki način, odgovor na ovo pitanje jeste potvrdan, jer smo svedoci toga da se u našem vremenu iz korena menja tradicionalno doživljavanje žene kojoj je amputiran neki ud, kao i tradicionalna slika onoga što je lepo i privlačno. To što se dešava u Holivudu samo je jedna od reakcija na ovu promenu načina na koji se doživljavaju amputirke. Kako pokazuje i mnoštvo primera sa ovog sajta – nikako ne usamljena i izolovana reakcija.

Mada, kako je izgleda već postao običaj, ni uloga Čeri Darlig (koju igra Rouz MekGouen), ni uloga Dakote Mos (koju tumači Lindzi Lohan), nisu poverene nekoj od glumica koje su zaista amputirke, za promociju filma Planet Terror na manifestaciji Comic-con angažovana je Lejsi Henderson, prava amputirka bez desne noge. Za sve vreme promocije ona je bila odevena kao barska igračica a umesto amputirane noge nosila je protezu u obliku mitraljeza. Kuriozitet je da je čuveni američki ortopedski protetičar Al Pajk na svom sajtu raspisao Konkurs za najlepši kostim Čeri Darling. Ovde svakako treba svrstati i treći nastavak serijala Cremaster reditelja Metjua Bernija, projekat sa čisto umetničkim ambicijama ali u kome je, takođe, prisutno slavljenje jedinstvene lepote amputirki. U Cremasteru 3 jednu od glavnih uloga igra Ejmi Mulins, atraktivna amputirka bez obe noge (o kojoj je već bilo više reči na ovom sajtu u odeljku Umetnost). Ejmi se u ovom filmu pojavljuje u naglašeno erotičnom izdanju, često prilično obnažena, a najneobičnije je to što sve vreme nosi sasvim prozirne proteze nogu izrađene od stakla.

Akrotomofilija je bila prisutan motiv u još nekim visokobudžetskim filmovima koji su izašli iz holivudske produkcije. Mada netipičan, verovatno najpoznatiji od njih je film Boxing Helena, koji je režirala Dženifer Linč, kćerka poznatog reditelja Dejvida Linča.

Još neki od zapaženijih fimova koji koketiraju i sa tematikom akrotomofilije su: Romeo is Bleeding, A Zed and Two Noughts, The Saddest Music in the World, Érzékek iskolája, Crash, Quid Pro Quo, pa i Tristana, film čuvenog španskog reditelja Luisa Bunjuela.

Izvestan komičan pogled sa ukusom akrotomofilije može se naći u filmu Deuce Bigallow. Deuce radi na održavanju akvarijuma i, sticajem čudnih okolnosti, postaje žigolo. Tokom obavljanja svog novog posla on se zaljubljuje u lepoticu bez noge, kojoj izjavljuje ljubav rečima: "Ti možda imaš samo jednu nogu, ali to je najlepša noga na svetu!"

Elemenata akrotomofilije ima i u poznatoj TV seriji The Sopranos, u kojoj glavni lik Toni Soprano ima ljubavnicu bez leve noge, Ruskinju Svetlanu. Tonijeva žena se ne jednom pita: "Kako je moguće da mu se sviđa ona sa samo jednom nogom, a ne sviđam mu se ja koja imam obe?!" Neki smatraju da su odnosom Tonija i Svetlane scenaristi namerno hteli da prikažu upravo akrotomofiliju. Akrotomofilija je sasvim otvoreno promovisana i u seriji Boston Legal, gde advokat Deni Krejn (igra ga Vilijam Šatner, koji se proslavio ulogom kapetana Kirka u serijalu "Star Trek") kaže da je u životu imao dve velike želje, ali nije verovao da će ikad doživeti da se neka od njih ostvari. Prva neostvarena želja mu je, kaže, bila da Red Soksi pobede u Kupu, a druga da vodi ljubav sa jednonogom ženom. Red Soksi su, najzad, ipak osvojili Kup, još je ostalo da se vidi šta će biti od one druge želje – od seksa sa jednonogom ženom. Epizoda Questionable Characters završava se tako što ga sin u kancelariji upoznaje sa prostitutkom bez noge.

Za razliku od niskobudžetskih filmova, u visokobudžetskim produkcijama role amputirki su retko igrale žene koje su zaista amputirke, mada za snimanje nekih scena jesu korišćene dublerke-amputirke (npr. dublerka za ulogu Svetlane bila je jednonoga američka glumica Anita Holander). U trenutno aktuelnoj američkoj seriji My Name Is Earl sporedne uloge u nekoliko epizoda igrala je američka glumica Trejsi Ešton, koja je takođe jednonoga, ali utisak je da u ovoj seriji nema elemenata akrotomofilije i da je Trejsina amputirana noga iskorišćena jedino u svrhu groteske.

Interesantno je da je u srpsko-austrijskoj koprodukciji, u režiji Ljubiše Samardžića, sniman dugometražni igrani film u kome je jednu od glavnih uloga igrala Tanja Jovančević, mlada srpska amputirka bez desne noge. Snimanje ovog filma završilo se skandalom finansijske prirode a film nikada nije završen. Tako je svet propustio priliku da vidi srpsku verziju Lilian Taublib.

Akrotomofilija i niskobudžetska produkcija

Prvi veliki isporučilac filmova kojima su u centru pažnje bila interesovanja akrotomofila bio je Ampix, koji je nedavno, posle punih trideset godina na sceni, prestao sa radom. Iza ove kompanije stajala je grupa akrotomofila, koji su proizvodili niskobudžetske filmove niskog tehničkog nivoa i slabog estetskog kvaliteta, a većina modela, uz nekoliko Amerikanki (uključujući jednonogu suprugu osnivača ove produkcije), bile su amputirke sa Srednjeg i Dalekog Istoka

Sledećeg velikog proizvođača ovih filmova, CD Production, osnovala je Karol Dejvis, učiteljica iz Sjedinjenih Država, koja je i sama invalid-amputirac bez leve noge. Ona je bila ujedno i glavna "glumica" u prvim izdanjima ove kuće, ali je kasnije iz te produkcije izašlo mnoštvo filmova sa drugim devojkama-amputirkama, kao što su: Džoj (bez desne noge iznad kolena), Danijela (bez leve noge skoro do kuka), Džil Pirs (bez obe noge iznad kolena), Rahel (bez leve noge ispod kolena) i mnoge druge. Kompanija CD Production je bankrotirala pre nekoliko godina. Ostalo je nepoznato šta se dogodilo sa Karol Dejvis, koja se potpuno povukla u anonimnost. Ono što se zna, to je da je Danijela, jedan od modela ove kuće, tužila sudu CD Production zbog neisplaćivanja honorara i dobila sudski spor.

Mada je nekoliko prvih kompanija ove vrste nastalo u SAD, sledeća velika kompanija, Flamingo, predstavlja početak "ruske veze", pošto su sve kasnije firme ove vrste osnivale Ruskinje, a one su činile, a čine i danas, i glavninu modela. Flamingo je osnovala Tatijana Volkova, koja je takođe invalid-amputirac bez leve noge. U filmovima Tatijane Volkove glumile su bukvalno na stotine Ruskinja, sa skoro svim vrstama amputacija. U početku je kvalitet filmova ove produkcije bio veoma nizak, ali se tokom vremena malo popravio. Produkcija Flamingo odavno je prestala sa radom. Ruska štampa optuživala je Volkovu za eksploataciju i organizovanje prostitucije amputirki, što je ona demantovala, mada ove optužbe nikada nisu do kraja razjašnjene.

Amphouse je bio jedan od najmlađih članova ove porodice. Ova produkcija bila je u tesnoj vezi sa ruskom agencijom za bračno posredovanje "Frantana", koja se bavila upoznavanjem amputirki iz Rusije sa zainteresovanim muškarcima (i koja se, takođe, ugasila). Pored visoke cene, tu produkciju isticala je, uglavnom, izuzetna lepota devojaka-amputirki koje su se pojavljivale u njihovim filmovima, tako da je prosto je teško poverovati da ima toliko lepih devojaka koje su, većinom, bez jedne noge. Amphouse produkciju karakterisao je preteran lažni artizam i, mada su njihovi filmovi očigledno snimljeni sa visokim pretenzijama, većini se ne može dati neka visoka ocena za "umjetnički dojam". Amphouse je, pored filmova i setova fotografija, bio i izdavač ilustrovane knjige koja je neka vrsta "Kama Sutre" za vođenje ljubavi sa ženama bez jedne noge. Ova produkcija je, takođe, prestala sa radom. Povremenu produkciju ove vrste imaju, ili su imali u prošlosti, i Ascot, Amputee World, Amputy i dr. Pojavili su se i neki novi proizvođači ove vrste filmova (Amputee Eve, Cindia, Devotee Delites, Oksana, Natalie's Palace, Jennifer Space, Lady Conny Amp, Jasmin...), a delimično reaktivirali neki stari.

Možda najinteresantnija od novijih produkcija bila je Ariagirls, koja je prodavala filmove u kojima je nastupala Brittney, mlada i veoma zgodna američka amputirka bez desne noge iznad kolena. Iza nadimka Brittney krila se, zapravo, Heather Lewis, koja se, u međuvremenu, povukla iz ovog "posla" i sada ima mnogo veće ambicije kao foto model i glumica. Reaktivirala se i Joy, takođe zgodna Amerikanka sa natkoleno amputiranom desnom nogom, hemičarka po struci i bivši model CD Production, a naziv njene "produkcijske kuće" je The Scarlet Muse. I ova produkcija je u poslednje vreme prestala sa aktivnošću. Bio je otvoren i EA Enterprises, kuća za koju bi se reklo da iza nje stoji neko iz ugašene produkcije Ampix, jer je većina modela ista, ali se i on ugasio. OLO je, pak, pored filmova u kojima je nastupao transseksualac bez leve noge prodavao i filmove u kojima su protagonisti bile i siromašne amputirke sa Madagaskara. I OLO je – treba li reći? – prestao sa radom.

Konačan krah "ruske veze" i srodnih "kompanija"

U celini, stiče se utisak da je ova vrsta "proizvodnje" mahom pokušaj da se na brz i lak način zaradi novac, bez ozbiljnog ulaganja i bez ikakvih znanja o filmskoj i video produkciji. Ponekada za ovakvim načinom zarade posežu same amputirke, a nekada i oni koji bi na njima hteli da zarade. U oba slučaja, krajnji rezultati su estetski jadni proizvodi koji, kako izgleda, sve manje nekoga interesuju. Otuda i tako intenzivna "dinamika", nove "produkcijske kuće" ove vrste nastaju i nestaju bezmalo na nedeljnoj bazi.

U početku, kada je fenomen akrotomofilije tek stupio na javnu scenu, sama činjenica da je na filmu ili fotografijama neka žena bez noge ili bez ruke bila je dovoljna da se proizvod prodaje, bez obzira na to koliko on bio estetski i tehnički loš. Danas, kada je akrotomofilija postala u razvijenom svetu legitiman fenomen, veliki broj ljudi sa ovakvom sklonošću postao je zainteresovan za ozbiljne veze sa realnim amputirkama, nema više potrebe da se poseže za "surogatima". To je još jedan razlog zbog koga ova vrsta produkcije teško da ima budućnost u svom sadašnjem obliku. Ali činjenica da je interesovanje za filmove sa ženama kojima je amputiran neki ud ipak veoma malo u poređenju sa "običnim" filmovima, čini sasvim jasnim da proizvodnja kvalitetnih filmova ove vrste, rađenih sa solidnim budžetom, verovatno nikada neće postojati.

U tesnoj vezi sa dobrim delom ove produkcije su i veze (uključujući bračne) u koje su akrotomofili sa Zapada ulazili sa amputirkama iz Rusije, najčešćim "protagonistkinjama" ove vrste materijala. U ogromnom broju slučajeva se pokazalo da je te žene zanimao jedino novac i da su gledale da što je moguće više "ošišaju" svoje "izabranike". Ovo je dovelo do ogromne skepse kod muškaraca u pogledu stvaranja ovakvih veza i, za razliku od bliže prošlosti, danas amputirkama iz Rusije, i Istočne Evrope uopšte, više nije lako da nađu mladoženju na Zapadu. Verovatno baš tu i treba tražiti razloge za propast "Frantane" i sličnih agencija za bračno posredovanje.

Dugo je situacija bila takva da su akrotomofili bili spremni da prigrle amputirke širom sveta, a ove su, podozrevajući koliko je jaka njihova sklonost, često i empatija, neprijatno često tu situaciju zloupotrebljavale na krajnje nemoralan način. Sada se čini da ulazimo u vreme u kome će važiti: "plakaće amputirke za akrotomofilima, ali akrotomofila nigde biti neće!". I dobro je što je tako, jer to znači da se izlazi iz vremena zaslepljenosti, srljanja u veze samo zato što je neka žena amputirka, te prodaje, kupoprodaje i samoprodaje žena sa amputiranim udovima. Ulazimo u vreme kada će veze između amputirki i akrotomofila biti normalne veze između muškarca i žene, poput svih drugih. Kako i treba da bude.