Amputirke

Kako amputirke gledaju na akrotomofiliju? Većina amputirki nema nikakav stav o akrotomofiliji, iz prostog razloga što ni dan-danas većina amputirki ne zna ni da postoji akrotomofilija. O akrotomofiliji ih niko ne obaveštava, čime ih lišava korišćenja nekih preimućstava koje bi im akrotomofilija mogla pružiti, uključujući ne male mogućnosti za mnogo lakšu i bezbolniju rehabilitaciju i resocijalizaciju posle amputacije.

Da stvar bude gora, bez validnih saznanja o akrotomofiliji, i njenoj razlici spram fetišizma amputacije, amputirke ostaju bez načina da u svakodnevnom životu razlikuju ovo dvoje, što ih dovodi u opasnost da postanu puki seksualni objekti.

Jedan broj amputirki potpuno je pogrešno obavešten o akrotomofiliji i savetovan da od ljudi sa takvom sklonošću treba da beže glavom bez obzira. Izvor ovakvih nakaradnih obaveštenja su, ne retko, ljudi zaduženi za rehabilitaciju amputiraca: protetičari, fizijatri, psiholozi... Kada znamo da u celom svetu ima mnogo akrotomofila među profesionalcima i volonterima koji se bave amputircima, kao i to da oni sistematski kriju svoje sklonosti (o tome je bilo reči i u poglavlju Teorija) onda nije daleko od pameti da je, ponekad, ovde jednostavno reč o zloupotrebi položaja, o tome da se amputirke žele zadržati u sopstvenom zabranu, da se želi monopolisati pravo na odnose sa njima. Ponekad su izvor saveta da se beži od akrotomofila muškarci-amputirci, koji, takođe ne retko, smatraju da amputirke na neki način njima pripadaju i da oni, kao amputirci, treba da imaju primat u uspostavljanju veza sa amputirkama.

Za neke amputirke koje su upoznate sa ovim fenomenom, naročito one koje su siromašne ili, pak, žive na prostoru Istočne Evrope ili u nekoj od zemalja trećeg sveta, akrotomofilija je prilika da poboljšaju svoje materijalno stanje (o tome je više reči bilo u poglavlju Perspektive). Ne retko, ovakav stav je na ivici prostitucije ili trgovine belim robljem. Ponekada je reč i o sasvim otvorenoj prostituciji. Nema potrebe ni reći da se ni jedna amputirka koja drži do svog dostojanstva neće prodavati na ovaj način.

Kod ostalih amputirki stav o fenomenu akrotomofilije je veoma podeljen. Ponekad ove podele potiču odatle što amputirke ili nemaju korektna saznanja o akrotomofiliji, ili su imale neka negativna iskustva sa muškarcima koje privlače amputirke. Ovde treba reći da ne postoji žena koja nije imala negativno iskustvo sa nekim muškarcem, pa to opet nikada nije razlog da se generalno odustane od veza sa muškarcima. Isto tako, to što je neka amputirka, eventualno, imala negativno iskustvo sa nekim muškarcem kojeg privlače amputirke (pri čemu je moguće da je po sredi bio "samo" fetišista amputacije, a ne pravi akrotomofil) ne bi trebalo da bude razlog da u buduće izbegava muškarce sa takvom sklonošću.

Amputirke se međusobno razlikuju isto onoliko koliko se i sve druge žene međusobno razlikuju. Akrotomofili se, takođe, međusobno razlikuju isto onoliko koliko se svi drugi muškarci međusobno razlikuju. Ima pametnih i glupih amputirki, dobrih i zlih amputirki; isto kao što ima pametnih i glupih, i dobrih i zlih akrotomofila. Niti je to što je nekoj ženi amputiran ud dovoljno za uspešnu vezu sa akrotomofilom, niti je to što je neko akrotomofil dovoljno za uspešnu vezu sa amputirkom. Amputirka i akrotomofil moraju da se međusobno "nađu", da pasuju jedno drugom, isto onako kao što za uspešnu vezu moraju da se "nađu" i svaki drugi muškarac i žena. Ali je istina i to da će neka amputirka pre moći da se "nađe" sa muškarcem koji je akrotomofil nego sa nekim "običnim" muškarcem, kao što će se i akrotomofil pre "naći" sa nekom ženom koja je amputirka, nego sa nekom "običnom" ženom.

Jedan broj amputirki, recimo to otvoreno, gnušaju se svog tela i svoje amputacije i nikako ne mogu da do kraja prihvate to što im nedostaje neki od udova. One same na sebe gledaju kao na invalidne i osakaćene osobe i zato im je potpuno neprihvatljivo da telo koje je njima samima ružno i odbojno nekome može biti lepo i privlačno. Amputirke sa ovakvim stavom su, u suštini, potpuno nerehabilitovane i vrlo je verovatno da se suočavaju sa nizom problema u svim oblastima života, ne samo u odnosima sa muškarcima.

Ima amputirki koje se plaše da će ih sklonost muškarca ka ženama sa amputacijom pretvoriti u puki objekat, da će sve biti fokusirano samo na amputaciju, dok će njihova ličnost i sve ostale njihove karakteristike biti potpuno zanemareni. Ovakav stav je čista predrasuda i potpuno je suprotan suštini samog fenomena akrotomofilije, koja upravo i predstavlja usredsređenost na celu osobu sa amputacijom. Žene koje zastupaju ovakvo stanovište, sasvim sigurno, nikada nisu bile u vezi sa nekim akrotomofilom. Amputirke koje imaju iskustvo sa akrotomofilima, bez obzira jesu li se u tim vezama "našle" ili nisu, nikada ne zastupaju ovakav stav, jer iz sopstvenog iskustva znaju da to jednostavno nije tačno.

Postoje i amputirke koje prema akrotomofilima nemaju nikakve predrasude i koje ulaze kako u veze sa akrotomofilima, tako i u veze sa "običnim" muškarcima. Ali ima i onih koje su se sasvim srodile sa svojim telom kakvo je ono posle amputacije, koje svoje telo veoma vole takvim kakvo jeste, i koje jednostavno ne žele da se upuštaju u veze sa muškarcima za koje njihovo telo neće biti u celini lepo i privlačno. Takve amputirke isključivo ulaze u veze sa akrotomofilima, uključujući tu i bračne zajednice.

Postoji, kao što je već spomenuto u uvodu ovog sajta, i jedan broj amputirki koje tvrde da nikada ne bi ušle u vezu sa muškarcem koji ima sklonost prema amputirkama, a da pritom već jesu u vezi, ili čak braku, upravo sa takvim muškarcem. Štaviše, mislim da velika većina amputirki i jeste u vezi ili braku baš sa akrotomofilima, samo što to ne znaju. Razlozi su činjenica da su "običnim" muškarcima žene sa amputiranim udovima, po pravilu, vrlo odbojne i neprivlačne kao seksualni partneri (ako neko ne veruje neka se raspita koliko je žena koje su muževi ostavili posle amputacije noge ili ruke), kao i činjenica da mnogi akrotomofili, plašeći se ne samo osude okoline nego i negativne reakcije amputirke s kojom su u vezi, temeljno kriju i prećutkuju svoju sklonost prema amputirkama.

Zbog svega toga je jasno da je neophodno da se akrotomofilija što pre sasvim detabuizira i učini da ona ne samo postane nešto o čemu se u vezi muškarca i žene-amputirke govori otvoreno i iskreno, nego i nešto što će muškarac moći javno da deklariše u društvu kao svoju sklonost, a da pritom ne bude izložen podsmehu, osudi okoline i diskriminaciji. Od te detabuizacije, koja je na Zapadu već uveliko na delu – ako ne već i sasvim ostvarena – ne malu korist će imati i amputirke i akrotomofili.