Припрема за тест:
ИСТОРИЈА СРПСКОГ КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА
Данас је у Републици Србији према важећем Уставу, у службеној употреби српски књижевни језик са ћириличним и латиничним писмом, екавским и ијекавским изговором.
У средњем веку најважнија књижевна врста била су житија (биографије). Писана су српскословенским језиком. Описивала су животе владара.
Два главна правца Вуковог рада су: реформа језика и правописа и прикупљање народних умотворина.
Српски стандардни језик је заснован на штокавском наречју и екавским и ијекавским изговорима.
Стефан Првовенчани: Житије Светог Симеона
Теодосије: Житије Светог Петра Коришког
Доментијан: Житије Светог Саве
Вуков сарадник на изради првог издања Српског рјечника био је Јернеј Копитар, а у изради другог издања помогао му је Ђура Даничић.
Најстарији књижевни језик Словена је старословенски језик.
Од старословенских текстова написаних на српском тлу сачувани су Маријино јеванђеље, Темнићки натпис, Гршковићев одломак и Михановићев одломак. Темнићки натпис се сматра најстаријим мењу њима.