Devojka koju sam voleo

U znak sećanja na velikog glumca, reditelja i producenta Roberta Redforda, koji je preminuo ove godine u Gradskom pozorištu Bečej organizuju se projekcije nekih od njegovih najznačajnijih filmova.

Redford je bio jedno od najprepoznatljivijih lica američke kinematografije - oličenje šarma, integriteta i umetničke posvećenosti. Njegova karijera obuhvatila je sve – od nezaboravnih uloga u klasicima poput filmova "Buč Kesidi i Sandens Kid" i "Žaoka", do režije filmova koji su obeležili epohe, poput "Obični ljudi", za koji je osvojio Oskara. Ovim ciklusom odajemo počast čoveku koji je svojim delom trajno obogatio filmsku umetnost i inspirisao generacije gledalaca i stvaralaca.

Projekcije se održavaju u velikoj sali Gradskog pozorišta od 20 časova. Ulaz je slobodan.

Jedan od najlepših i najemotivnijih ljubavnih filmova sedamdesetih, Devojka koju sam voleo spojio je dve izuzetne zvezde – Roberta Redforda i Barbru Strejsend – u priču o ljubavi koja prkosi vremenu, ali ne i njegovim promenama. Režiju potpisuje Sidni Polak, Redfordov česti saradnik i blizak prijatelj, koji je ovom dramom zabeležio jedan od najdirljivijih portreta ljubavi u američkom filmu.

On – zgodan, talentovan i pomalo ravnodušan student, potom pisac i ratni heroj; ona – strastvena, idealistična, politički angažovana žena koja veruje da svet može da bude bolji. Njih dvoje susreću se, zaljubljuju i razilaze, vođeni snagom osećanja, ali i razlikama koje ne mogu da prevaziđu.

Film je postao klasik zahvaljujući izuzetnoj hemiji glavnih glumaca, nezaboravnoj muzici Marvina Hamliša (nagrađenoj Oskarom) i pesmi „The Way We Were“, koju peva Barbra Strejsend, a koja je postala evergrin ljubavne melanholije.

Za Roberta Redforda, uloga Habl Gardinera bila je još jedno potvrđivanje njegove sposobnosti da iza mirne spoljašnjosti prikaže duboke unutrašnje sukobe. Devojka koju sam voleo ostaje priča o ljubavi koja nije potrajala – ali je zauvek ostala zapamćena.