Razmislite

U atmosferi je sve manje kiseonika a u zemlji i vodama sve više otrova, bakterije rezistentne na antibiotike su u stanju da tako otrovane ljude izjedu i usmrte preko noći, čista voda za piće postaje retkost, mala grupa bogatih otima svim ljudima i sva prava i samu biološku i duhovnu suštinu, a ljudi se i dalje zaluđuju nekim podelama i 'fejsbukom'.

28. mart 2020.

VAŽNO (povodom nekih postupaka vezanih za COVID-19 pandemiju)

Nikako se ne ozračujte UV lampama radi dezinfekcije, jer je UV zračenje u većim dozama od onih koje nam dolazi od Sunca mutageno i kancerogeno: ovakvo neprilagođeno veštačko zračenje može dovesti do nastanka malignih oboljenja (karcinomi kože, čije metastaze mogu zahvatiti druge organe u telu), ali i do ozbiljnih oštećenja očiju (uglavnom rožnjače) i nastanka katarakte.

https://www.cancer.org/cancer/cancer-causes/radiation-exposure/uv-radiation.html

U tekstu za koji je dat gornji link Američko društvo za kancer (ACS) takođe upozorava da UV ozračivanje čoveka izaziva slabljenje njegovog imunog sistema.

Medicinske (hirurške) zaštitne maske za lice su za JEDNOKRATNU upotrebu, a sama maska se ne sme dodirivati rukama koje neposredno pre toga nisu oprane (pa, naravno, ni rukama u nošenim rukavicama), već se ona hvata za njene uzice, a ako se tako ne postupa, maske imaju suprotno dejstvo: ovlažene, već nošene maske, kao i one komtaminirane, povećavaju šansu da se zaraziš izazivačima gripa, prehlada, upala pluća, respiratornih sindroma i tuberkuloze. Svetska zdravstvena organizacija, kao i američki Centar za kontrolu bolesti, preporučuju da maske nose SAMO zaražene osobe sa simptomima disajne infekcije i osobe koje ih neguju, uključujući medicinsko osoblje. Delotvornost nošenja maski od strane zdravih osoba u sprečavanju zaraze nije pokazana. Nacionalne krizne regulative su obaveznu upotrebu maski u ovom periodu propisale za medicinsko osoblje i za određene kategorije radnika koji rukuju hranom, lekovima i sl., kao i za vozače koji takva dobra raznose, a i za radnike u javnom prevozu, jer se navodno ne zna ko od njih u kom trenutku može da razvije simptome COVID-19 infekcije. Maska mora da čvrsto pokriva nos, pored usta, inače ne pruža baš nikakvu zaštitu.

Zdravi ljudi oko kojih na rastojanju od metar nema drugih ljudi, pogotovo napolju, nemaju ama baš nikakve potrebe da nose masku, a ako nose onu jednostavnu masku bez "ventila", pa koja još nepotpuno prijanja uz lice, treba da su svesni toga da im takva maska pruža slabu ili nikakvu zaštitu od infekcija, ali ono što je važno, treba da su svesni da su maskom smanjili dotok kiseonika u svoja tkiva a povećali ugljen dioksid u njima i time smanjili svoj imunitet i povećali svoju podložnost infekcijama svih vrsta, kao i da su time uopšteno napali svoje zdravlje. Pa najveća opasnost od disajnih infekcija upravo i leži u smanjenom dotoku kiseonika u tkiva! Nemojte, ako ste zdravi, da imitirate posledice disajne infekcije i sami sebi da smanjujete priliv kiseonika.

Ako si hronični bolesnik od određenih bolesti, ili već imaš neku, ma koju, infekciju disajnih organa, ili si imunodeficijentna ili imunosuprimirana osoba, uključujući trudnice (za sve ove kategorije vidi naredni tekst na ovoj stranici), onda treba da nosiš masku (pravilno) kada god si u zatvorenoj prostoriji/ vozilu sa nepoznatim ljudima ili kada napolju ne možeš da izbegneš kontakt (ne misim na jednostavno prolaženje pored) sa ljudima koji su na rastojanju manjem od metar. Astmatičari treba da se prvo konsulutuju sa svojim lekarom pulmologom o tome da li smeju da nose masku. Treba izbegavati nošenje hirurških maski sumnjivog porekla, pogotovo ako na sebi imaju bilo kakav fini prah, ili se od njih širi miris hemikalija, jer to može da izazovu jaku iznenadnu iritaciju bronhija i pluća!

Bolje se opredeliti za oprane maske od tankog prirodnog platna, a koje su domaće proizvodnje.

U automobilu? Ako se više ljudi vozi istovremeno, pravilno i jednokratno nošenje maski je opravdano ako bar jedan od njih ima simptome ili predsimptome disajne infekcije, a nužno je da ta osoba sa simptomima nosi masku. Ljudi koji se voze sami, nošenjem maske smanjuju dotok kiseonika u svoj mozak, a povećavaju nivo ugljen dioksida u svim tkivima i tada su im prosuđivanje i refleksi oslabljeni, pa tako oni predstavljaju opasnost u saobraćaju! Bolje je, ako kašljete, ne nositi masku u kolima i onda nakon vožnje prebrisati volan, kontrolnu tablu i menjač 70% alkoholom i zatim ostaviti automobil da se provetri desetak minuta u nekom pogodnom trenutku.

I NIKAKO, ALI NIKAKO, ne prskajte svoje maske asepsolom da biste ih nosili više puta! Neki ljudi su mi rekli da ovo rade. Ovo vam samo može izazvati teže upale epitela disajnih organa i ugroziti vam pluća, što je već samo po sebi opasno, a ujedno vam stvara veliku podložnost disajnim virusnim i bakterijskim infekcijama.

I na kraju, pomislite samo na one televizijske slike koje su nam pokazale da se maske pakuju za izvoz golim rukama. Na nekim kontigentima maski je pronađen izuzetno otrovni i kancerogeni grafen oksid. Ako morate, koristite domaće maske od tankog platna.

Šta kaže Svetska zdravstvena organizacija o maskama (na engleskom):

https://www.who.int/emergencies/diseases/novel-coronavirus-2019/advice-for-public/when-and-how-to-use-masks

(sa jasnim video-klipovima i pamfletima za štampanje).

Nenad Ilić

Ažuriranje:

Gornji tekst o stavovima SZO o maskama, na koji je vodio gornji link, je važio u toku najjačeg pika pandemije i posle toga, sve do jula 2020. Međutim, nakon što su SAD i još neke države uskratile finansiranje i svaki kontakt sa Svetskom zdravstvenom organizacijom, te je ona praktično prešla u privatno vlasništvo svog glavnog finansijera Bila Gejtsa, glavnog promotera Covid-19 panike zarad prodaje budućih vakcina u koje je lično uložio ogroman kapital, SZO je pod ovim privatnim uticajem izmenila gornje direktive, i pored jasnih naučnih dokaza da medicinske maske nisu potrebne onima koji nisu u stalnom kontaktu sa teže obolelim pacijentima, i to iz razloga što ne štite od virusa a, dodatno, izazivaju štetne efekte po zdravlje. Uvela je pojam "šivenih" maski koje preporučuje zdravim judima van bolnica ukoliko ne mogu da izbegnu lic-u-lice kontakt duži od 10 minuta na rastojanju manjem od 1,5 m. Medicinske (hirurške) maske i dalje ne preporučuje nezaraženim ljudima van bolnica.

VAŽNA NAPOMENA U POGLEDU TEKSTOVA NA OVOJ STRANICI:

Tekstovi na ovoj stranici su integracija poznatih činjenica iz proverenih izvora, datih niže.

S obzirom na to da u našoj zemlji nije odjavljena epidemija COVID-19, iako je ukinuto vanredno stanje, sve donete mere bi trebalo da su propisane postojećim zakonima (ostaje da se vidi koliko je to zaista i tačno za svaku pojedinu meru) pa su obavezujuće, bez obzira na to da li se kose sa medicinskom praksom, naukom, etikom, ekonomijom i zdravim razumom.

Ovi tekstovi nikako ne služe tome da savetuju protiv pridržavanja propisanih mera epidemioloških "vlasti". Naprotiv, stav autora je da se, dok god traje vanredna situacija, ukoliko je ona po zakonskoj proceduri proglašena i pravno održiva, građani moraju pridržavati propisanih mera, da ne bi bili u koliziji sa zakonom, naravno ako je takav zakon ustavan (jer odredbe zakona koje nisu u skladu sa ustavom jesu ništave).

Ove tekstove, u toku vanredne situacije, nadležne "vlasti", političke i epidemiološke, mogu, ako žele, da prihvate kao savete i smernice za konsultacije sa širom strukom i javnošću (al kad su pa oni razgovarali s nekim, kad su 5-6 osoba koje uglavnom nisu radile sa pacijentima i za koje javnost do skoro nikada nije čula, niti imaju obrazovanje van medicine - sve znanje posisale, naravno sarkastičan sam), kako bi sprečile ili smanjile zdravstvene komplikacije i smrtnost od mnogobrojnih oboljenja koja nemaju veze sa COVID-19 bolešću, a koje komplikacije i smrtnost uvedene mere mogu da povećaju u odnosu na prethodne periode u meri koja desetine puta, moguće i čak stostruko, premašuje i najveću smrtnost od COVID-19.

Ipak, kada prođe ovosezonska epidemija COVID-19 i okonča se vanredna situacija, svako će morati da položi račune i bude na svaki način, pa i materijalno i krivično, odgovoran za efekat i posledice onoga što je izazvao u toku trajanja vanrednog stanja, i posle njega.

Povodom pandemija respiratornih (disajnih) infekcija, o imunitetu na njih, i kako da te infekcije ne dobijemo ili prebolimo bez posledica

Donji tekst je revidiran 20. marta 2020. godine, u 11:10 sati uveče. Stoga, ako si ga već pre toga podelio s nekim, molim te skreni mu pažnju na ovo ažuriranje - u prethodnim verzijama, neke činjenice i koncepte možda nisam uspeo da prikažem na najpravilniji način, što sam ispravio, a i unete su neke dopune i pojašnjenja brojčanih podataka.

Dodatak o vakcinama - 2. maja 2020, u 3:41 h. Dodatak koji pojašnjava opstanak virusa između sezona epidemije - 8. maja 2020, u 21:31 h. Dodatak: procena smrtnosti u celom svetu od upala pluća povezanih s gripom od strane SZO (link) - 19. maja 2020, u 00:25 h.

Možda sada nekome prvo na pamet padne COVID-19 soj koronavirusa, ali ja u stvari mislim na respiratorne infekcije uopšte. Zašto? Prvo, zato što su one stalno prisutne (milenijumima) i sveprisutne - većina respiratornih infekcija se svake godine javlja u vidu pandemija, tj. epidemija koje su prisutne u mnogo zemalja, na raznim kontinentima (o tehničkom pojmu 'pandemija', vidi niže). I zato što mogu dovesti do ozbiljnih zdravstvenih problema i životno ugrožavajućih komplikacija kod određenih grupa ljudi, ili pravilnije rečeno, kod ljudi sa određenom istorijom stila života, male dece i osoba sa imunodeficijencijom.

Važno je napomenuti da toliko pominjana poodmakla životna dob sama po sebi ne predstavlja znatno povećani rizik, ali nažalost, u mnogim zemljama, pa i u Srbiji, poodmakla dob, iz ekonomskih razloga, kao i zbog preživljenih ratova i posledičnog siromaštva i stresa, ali i zbog prethodnih loših životnih navika, korelira sa lošim opštim zdravljem. Stoga je povećanje rizika za nastanak infekcije, kao i onog za lošu prognozu bolesti kod starih osoba - individualno.

Šta su njihovi izazivači? To su, prvo, bakterije, posebno streptokok, Haemophilus influenzae i mikobakterije, a od njih naročito bacil tuberkuloze (ali i druge mikobakterije), zatim gljivice, kao važni infektivni agensi (ali koji ne izazivaju ni pandemije, ni veće epidemije) i, konačno, virusi, kao što su virusi influence (sezonskog gripa), virusi "obične" prehlade (uglavnom neki od picorna (pikorna) virusa, corona (korona) virusi, adenovirusi, HRSV i paramiksovirusi), virusi akutnih respiratornih sindroma (neki koronavirusi: SARS i MERS, koji nisu izazvali pandemije, i COVID-19), kao i neki drugi virusi i bakterije koji i koje ne izazivaju epidemije, već su oportunisti koji su u stanju da inficiraju samo osobe sa jako oslabljenim imunitetom.

Kad smo kod ovog pojma, treba razlikovati kolonizaciju, tj. ulazak izazivača bolesti u organizam ali ne i prodor u tkiva u kojima se razmnožava, od infekcije, koja može i ne mora nastati nakon kolonizacije (vidi niže o pozitivnosti seroloških testova). Ni sama infekcija ne mora dovesti do bolesti, tj. može proći bez simptoma, ali je inficirani čovek, i kada ima i kada nema simptome, u manjoj ili većoj meri i pod određenim uslovima, zarazan za druge, za razliku od onoga koji je samo bio kolonizovan u nekom trenutku, a koji nikako ne može da bude zarazan. I konačno, bolest, ako se razvije, može imati veoma blag oblik, a može imati i veoma težak oblik, pa i sa smrtnim ishodom, a postoji i ceo spektar između ove dve krajnosti. Sve ovo zavisi od genetički oblikovanog tipa imuniteta, ali i od opšteg fizičkog stanja konkretnog čoveka koji je izložen infektivnom izazivaču, kao i od njegovog prethodnog stila života. Takođe, u pojedinim sezonama (vidi niže), virusi, kao izaizvači, mogu biti manje ili više virulentni nego u drugim sezonama.

Kada se javljaju ove pandemije? Po sezonama umereno hladnog i vlažnog* vremena, a na severnoj polulopti to je najčešće period od kasnog oktobra do Nove godine i druga polovina februara i mart, mada nekih godina ni januar, rani februar i april nisu bezbedni (nismo imali nikakvu zimu ove godine, na primer, što pogoduje izazivačima). Izuzetak su mikobakterije, koje nisu toliko sezonske, već se prenose tokom većeg dela godine. Za bakterije, uopšteno, ne možemo govoriti, dakle, o godišnjim pandemijama, već njima izazvane zaraze predstavljaju jednu stalnu kontinuiranu pandemiju.

* U literaturi se navodi da, naprotiv, suvo vreme pogoduje respiratornim zarazama. Za viruse je za to mišljenje zaslužna jedna eksperimentalna studija. Međutim, u toj studiji uslovi su bili kontrolisani i time ne odslikavaju kompleksnost atmosferskih stanja. Moje životno iskustvo kao čoveka je da su se epidemije javljale uvek tokom vlažnih jesenjih, zimskih i prolećnih meseci a retko ili nikako tokom npr. suvog i sunčanog ali hladnog (i snežnog) januara. Vlažnost povećava loš uticaj zagađenja u vazduhu na epitel disajnih puteva, što moguće doprinosi većoj podložnosti ovim virusima. Takođe, isušivanje kapljica sekreta na koži, odeći i površinama moguće otežava njihov naknadni unos u disajne puteve, a verovatno je i da pospešuje dezinfekcioni uticaj sunčevih UV zraka. Međutim, s druge strane, presušeni vazduh u prostorijama, takođe čini disajni epitel podložniji infekcijama.

Prestanak epidemije po završetku svake sezone, kod tih virusa, nije uzrokovan prekidanjem lanca prenošenja već biološko-klimatskim faktorima (vidi niže). Sve dok u populaciji postoji veći deo nezaraženih ljudi, koji, dakle, još uvek nemaju izgrađen adaptivni imunološki odgovor na nekog takvog virusnog izazivača, epidemija će se nastavljati. Očigledan dokaz za tu tvrdnju je to što je skoro svaki čovek u nekom trenutku bio zaražen endemskim virusima gripa i prehlada. Da pojasnim ovaj argument: svaki novodošli soj virusa gripa i prehlada postane endemski tj. domaći, a šta to u stvari znači? To znači da se kad-tad većina ljudi njime zarazi, a tokom tog procesa on mutira kako bi opet mogao da se razmnožava u ljudima koji su bili postali imuni na njegovu prethodnu varijantu, ujedno postajući manje patogeničan, delom zbog mutacija, a više zbog postignutog nivoa kolektivnog imuniteta. To je dokaz da on nije nestao u periodima između sezona širenja. Van domaćina, virusi su nežive čestice i respiratorni virusi dugo opstaju u neosunčanim prostorijama i vozilima, pogotovo na neopranoj zimskoj garderobi i na meblu, tepisima i sl., doduše u maloj količini, nedovoljnoj da izazovu bolest. Postoji i mogućnost da se virus može preseliti u životinje, kao rezervoar, a verovatno je najveći rezervoar jedan mali broj ljudi sa slabim imunitetom koji sporadično dobijaju bolest leti. Kako bilo, u svakoj novoj sezoni se novih oko 8% - 12% stanovništva zarazi cirkulišućim sojevima virusa gripa a oko novih 20-tak do 30-tak % se zarazi trenutno aktuelnim virusima prehlade

Zašto se virusne pandemije javljaju sezonski, kada znamo da virusi, kao nežive čestice, dugo opstaju u neosunčanoj okolini pa su zapravo stalno oko nas i povremeno na nama? Četiri su glavna razloga:

Prvi razlog je taj što mnogi od njih imaju genetski program koji ih aktivira (pravi sposobnim za infekciju) samo kada temperatura padne ispod neke vrednosti, a obično je to oko 10-18 Celzijusovih stepeni iznad nule na sluzokoži (tzv. 'cold-schock' genomski i iRNK elementi). Nasuprot rasprostranjenim "modernim" stavovima, činenica je da jake promaje zapravo stvaraju baš ovakve uslove na sluzokožama. Kada su temperature "u minusu" i blizu usta i nosa (gde je inače toplije nego u okolini), ovi virusi su opet neaktivni. Stoga jake zime nikako ne pogoduju virusima a ni bakterijama.

Drugi razlog je taj što ni virusima ni bakterijama ne pogoduje zračenje koje dolazi od Sunca, drugim rečima, osunčanost. Ovo zračenje ih i inaktivira i uništava. Za ovu dezinfekciju su zaslužni UV sunčevi zraci, ali i toplota.

Treći razlog je veoma važan! U navedenim sezonama ljudska vrsta se uopšteno nalazi u slabijem opštem fizičkom i zdravstvenom stanju i ljudima je imunitet (i onaj opšti i onaj specifični - putem antitela i specifičnog ćelijskog imuniteta, tj. T8 limfocita) na najnižem stupnju tokom cele godine. Zašto? Tri su glavna uzroka: neraznovrsna ishrana bez svežih namirnica i s nedovoljno vitamina, sedeći stil života i, treće, boravak u zatvorenom prostoru. U zatvorenom prostoru, koliko god ga čistili, uvek ima prašine koja sadrži i prljavštinu i bakterije i gljivice, kao i izmet grinja i drugih insekata, a i alergene. Prisutna su i opasna hemijska isparenja iz nameštaja i tepiha. Ovo predstavlja malo do umereno, ali konstantno opterećenje za imuni sistem. Provetravanje i čišćenje pomažu, ali ništa ne može zameniti boravak na svežem vazduhu. Nedostatak ili značajna smanjenost fizičke aktivnosti dovodi do raznih neravnoteža (disbalansa) u organizmu: hormonskih, kardiovaskularnih, metaboličkih, psihičkih, ali i do imunološkog disbalansa, a da li je ovaj poslednji posledica ovih prethodnih ili nastaje paralelno ili postoji uzajamna interakcija, nije sasvim jasno, ali to nije ni bitno. Ljudska vrsta nije stvorena za fizičku neaktivnost.

Četvrti razlog je porast zagađenosti i zatrovanosti vazduha tokom hladnog perioda u godini, najviše zbog individualnih ložišta, ili slikovito, odžaka iz kojih purnja otrovna i zagađujuća smesa sivožutog dima ugljen monoksida, sumpor dioksida, čestica gareži i koječega drugog. Ovde govorimo i o trovanju (otrovnim gasovima) i o zagađenju (čvrstim česticama koje deluju i iritirajući i alergijski i upalno i kancerogeno). Ovo ne samo da nam smanjuje imunitet, već izaziva simptome bolesti disajnih puteva nevezano s nekakvom infekcijom. Disajni putevi su nam zbog ove iritacije već pod upalom i malo oštećeni, i takvi predstavljaju lak put za ulazak virusa i bakterija u unutrašnjost organizma, konkretno u parenhim pluća i u dublje slojeve zidova gornjih disajnih puteva. Pored individualnih ložišta, tu je i opšti smog po naseljima koja su u blizini industrijskih postrojenja koja ne primenjuju adekvatne mere zaštite životne sredine na ispusnim mestima za svoje otpadne gasove i pare, a tu su i izduvni gasovi iz auspuha vozila sa motorima na benzin i dizel. Međutim za one koji žive pored neke kuće koja se greje loženjem (najjeftinijeg) uglja, drva, gume i kartona, najveća opasnost za disajne puteve, posebno kod dece, dolazi upravo od tog dima iz odžaka jer ovi otrovi i garež tokom celog dana ulaze u životni prostor komšija, u kome se još i spava, a mnogo manja opasnost dolazi od vozila. Međutim, u industrijskim gradovima i njihovoj okolini, opšta zagađenost vazduha (smog) može da bude primarni izvor trovanja i upale, ako nisu preduzete zaštnine mere u postrojenjima.

Kako se zaštiti od infekcija? Bakterija i virusa je uvek bilo i biće ih, i štaviše, ovi agensi su stalno prisutni. Svake sezone se suočimo sa infekcijama od strane nekoliko sojeva influenca virusa (grip), koji do kraja sezone mutiraju u nešto različite, tj. nove sojeve. Kada negde nastane novi soj koji se više nego obično razlikuje od prethodnih, on se može proširiti po planeti, ali je od tada i on stalno oko nas. Drugim rečima, većina virusa gripa i prehlada nam krajem oktobra ili u februaru ne dolazi od negde, nego su oni bili tu, stalno oko nas i povremeno na nama, samo što tokom kasnog proleća, leta i rane jeseni o njima nismo razmišljali. Istini za volju, njihova količina je ovim periodima van sezone respiratornih infekcija dosta manja, što zbog uticaja sunčevih UV zraka, što zbog veoma smanjenog broja jako zaraženih ljudi u okolini, a što je posledica istog tog UV zračenja, ali i ojačanog imuniteta. Naravno, kao što sam već rekao, ovi sojevi brzo mutiraju pa su u suštini svi oni uvek za nas donekle novi. Ovo se isto odnosi i na pikorna viruse i na koronaviruse. COVID-19 koronavirus nije nikakav izuzetak. On je samo jedan od novih sojeva koji se javljaju svake sezone. To da li je njegov soj-prethodnik bio u čoveku ili životinjskom rezervoaru je prilično irelevantno. Priče, poput: "suočili smo se s nečim što svet nije još video i ništa ne znamo o tome" su naučno i iskustveno neosnovane floskule.

Kad smo kod tih "više nego obično različitih" novih sojeva, jedna napomena u vezi pojma 'pandemija': epidemiolozi i virusolozi pod pojmom pandemija obično označavaju samo prvo proširenje na mnoge zemlje upravo takvih sojeva, pa se njihova, tehnička, definicija, dakle, razlikuje od one opšte koju sam ja primenio u ovom tekstu. Tako epidemiolozi, obično, simultane epidemije u mnogo zemalja koje se odnose na sojeve virusa koji već postoje u tim zemljama - neće zvati pandemijom, iako one u suštini to jesu. Razlika u upotrebljenom pojmu: globalna epidemija vs. pandemija je tehničke, tj. semantičke prirode. Napomenuću još da se do skorašnje nakaradne izmene definicije od strane SZO, pojam pandemija smeo da koristi samo za prvo proširenje novih sojeva koji ne samo da se prvi put šire, dakle nisu još uvek postali endemski, nego i izazivaju veliku smrtnost ili teške posledice bolesti, a ne bilo kojih novih sojeva.

I bakterije mutiraju u nove sojeve, mada ne toliko brzo kao virusi, ali usled neodgovornog ponašanja pacijenata, kao i nedovoljnog znanja lekara o načinu delovanja antibiotika, sve češće nastaju sojevi otporni na većinu antibiotika, pogotovo u bolnicama.

Oko prisustva ovih izazivača infekcija na planeti ne možemo ništa. Vara se onaj ko misli da će prekidanjem lanca infekcije iskoreniti virus. On ostaje u okolini, neaktivan dok ne ugrabi sledeću priliku, ili prelazi u životinjski rezervoar, da bi se u pogodnom trenutku vratio na čoveka, u novom, nešto drugačijem obliku. Bakterije je donekle moguće iskoreniti ali samo uz koordinisano delovanje cele zajednice, koju u ovim vremenima velike pokretljivosti ljudi po planeti, predstavlja zapravo celo čovečanstvo.

Ono što zapravo lako možemo je da smanjimo sopstvene slabosti i iskoristimo slabosti izazivača.

Naše slabosti su, dakle, smanjena fizička aktivnost, sedeći stil života, boravak u zatvorenom prostoru, nedovoljna izloženost sunčevim zracima, jednolična nevitaminska ishrana, zagađenost vazduha i stres. Naše snage leže u suprotnom ponašanju!

Uzmimo primer trenutne epidemije koronavirusom na severu Italije. Na stranu to što je, zapravo, došlo do bolničkih infekcija, jer je u bolnice mogao da ulazi ko je kako hteo, pa su se mešali rizični pacijenti sa nosiocima ovog virusa i to u doba epidemije gripa (ne može se isključiti mogućnost da je dobar deo evidentiranih bio oboleo zapravo od gripa i umro od njegovih posledica iako su bili pozitivni na prisustvo COVID-19, imajći u vidu da se za sezonski grip ne vrše testovi). Svejedno se virus proširio i po gradskoj populaciji - ali na severu, ne na jugu. Na jugu Italije se živi drugačije, skroz drugačije, uglavnom napolju, na suncu, aktivno, uz pravilnu ishranu koja obiluje ribom i povrćem, tamo ljudi imaju manje stresa i vazduh im je manje zagađen. Na severu se vodi sedeći način života u zatvorenom prostoru i jede se brza hrana, a imaju ogromnu zagađenost vazduha i povišen nivo stresa. Kako seješ tako žanješ je poruka ovoga.

Jedna izuzetno važna stvar vezana za prolećno doba: Deo ljudske vrste koji je naselio umereni klimatski pojas, pa i Evropu, se bar 210.000 godina evolutivno prilagođavao takvoj klimi, što je dalo specifičan genski pul tih ljudi. Pored genetike, ljudi koji žive u umerenom klimatskom pojasu se i individualno, tokom svog detinjstva, fiziološki prilagođavaju smenama četiri godišnja doba. Proleće je vreme kada se organizam priprema za letnji period. Ljudi to čine tako što izlaze iz svojih "skrovišta" i više se kreću, i to napolju, po suncu, na svežem vazduhu, i počinju da se raznovrsnije hrane.

Ako bi ovako prilagođenom čoveku uskratili ovaj period adaptacije, on bi loše podneo leto i njegove vrućine. Hronični bolesnici mnogo lakše i bezbolnije podnose leto ako su se na proleće pripremili za njega. Bez izlazaka napolje i povećanja fizičke aktivnosti na proleće, bez desjstva sunčevih zraka i svežeg vazduha, svi ljudi, a naročito hronični bolesnici, imaju neke komplikacije sa zdravljem leti, a trebalo bi da leti bude suprotno.

Leto je, zajedno sa prolećem i prvim delom jeseni, upravo ono vreme kada čovek jača svoj imunitet da bi bio otporniji sledeće zime! Ali leto u koje se ulazi neadaptiran i iz zatvorenog prostora, i fizički neaktivan, nije sposobno da ojača imunitet čoveka u dovoljnoj meri.

Stoga, ako ljudima preporučite (ili još gore naredite) da na proleće što više sede u kući, onda ste, prvo, izazvali porast zdravstvenih komplikacija, kao i povećanu smrtnost od bolesti srca i krvnih sudova, koja je ionako mnogo veća od one usled disajnih infekcija, tokom dolazećeg leta, a izazvali ste i opšti pad imuniteta u celoj populaciji u sledećoj sezoni. Pod takvim uslovima, ljudi će biti ranjivi na viruse i bakterije, i čak i "obične" prehlade će moći da naprave životno ugrožavajuće komplikacije, da ne pominjemo ozbiljnije infekcije, kao što su grip i tuberkuloza, koje mogu biti smrtonosne.

Nikako ne treba da zaboravimo na tuberkulozu. Ogroman procenat ljudi u svetu, pa i u Srbiji, inficiran je bacilom tuberkuloze (Mycobacterium t.) i ima tzv. latentnu infekciju koja ne proizvodi simptome, niti je taj čovek zarazan. Ali se bacil može aktivirati kod pada imuniteta i kod dodatnih infekcija nečim drugim, što njegovom nosiocu odvlači raspoloživi imunološki kapacitet, i tada se javlja aktivna bolest pluća ili grkljana ili plućne maramice ili tzv. medijastinuma (centralnog dela grudi), a oboleli postaje zarazan. Ova mikobakterija se prenosi relativno lako, kapljičnim putem, ali novozaraženi će obično dobiti samo latentnu infekciju i neće biti zarazan sve dok mu se bolest ne aktivira. Ovo se, međutim, ne odnosi na malu decu koja odmah dobijaju aktivnu bolest, a i oni koji u detinjstvu nisu bili vakcinisani protiv tuberkuloze mogu odmah da dobiju aktivni oblik.

Poenta je u tome da onaj ko živi zdravo, dovoljno se kreće, po mogućstvu se redovno rekreira i fizički vežba, raznovrsno i umereno se hrani, nije gojazan (jer salo proizvodi hormonsku neravnotežu koja uključuje polne hormone i kortizol, što onda smanjuje imunitet), i onaj ko od samog dolaska lepog vremena s proleća što više provodi svoje vreme na svežem vazduhu i pod sunčevim zracima, taj se dobro spremio za sledeću zimu, tj. sezonu virusnih respiratornih infekcija koje se u vidu pandemija prošire Zemljinom poluloptom (severnom ili južnom, tj. čas jednom, čas drugom).

Uklanjanje stresa ili bar upravljanje stresom je izuzetno važno jer je stres jedan od glavnih (ako ne i glavni) ko-uzročnika dijabetesa, kardiovaskularnih, hormonalnih, malignih i autoimunih oboljenja, kao i pada imuniteta, a što sve čini čoveka ranjivijim za respiratorne infekcije. Opet treba podsetiti da kardiovaskularne bolesti i dijabetes odnose mnogo više žrtava nego disajne infekcije, te se uklanjanjem stresa i zdravim, aktivnim životom na svežem vazduhu, posebno tokom sunčanih, ali ne pretoplih godšnjih perioda (proleće, rano leto, rana jesen), ova smrtnost značajno može smanjiti.

Kako to mislim da stariji ljudi mogu da budu aktivni i da vežbaju? Zapravo mogu. Pod jedan, mogu da budu na vazduhu i suncu umesto među grinjama, bakterijama i sporama gljivica u zatvorenom prostoru. Ali mogu i da vežbaju. Či gong (Qi Gong) i neke vidove joge mogu da vežbaju apsolutno svi, pa čak i slabo pokretni ljudi. Ko može da brzo hoda, nek hoda; svako prilagođava aktivnost sebi, ali ne razmaženo i samopovlađujuće, nego do same granice svojih mogućnosti, ako je potrebno, uz redovnu lekarsku kontrolu, i uz savet lekara. Ima i besplatnih saveta fitnes instruktora.

Druženje uživo, humor i smeh, šetnje s dragim osobama, uopšteno jačaju organizam, dovode ga u bolju ravnotežu i smanjuju nivo stresa. Druženje putem društvenih mreža apsolutno nema ova blagotvorna dejstva, a često povećava nivo stresa. Ljudi su društvena biološka vrsta i za potpuno zdravlje organizma neophodan je redovan uživo kontakt sa drugim ljudima sa kojima možemo da osetimo zajedništvo, podršku, deljenje, razmenu, bliskost, empatiju i fizički kontakt. Udaljavanje ljudi jednih od drugih i izolacija neminovno vode u organske disbalanse, smanjenje imuniteta i u bolesti, kao i u veću podložnost infekcijama. Naravno, tokom sezone virusnih pandemija, ovo druženje treba prilagoditi tako da se izbegne kapljični prenos sa čoveka na čoveka, ali uživo druženje je jedan od neophodnih faktora da bi nam organizam bio zdrav i imunološki jak. Pri tome se ne mora i nikako ne treba izbegavati emotivna bliskost, ali ni normalna fizička bliskost generalno, već SAMO sa onim osobama koje kijaju ili kašlju ili imaju povišenu temperaturu ili neke predsimptome disajne infekcije.

Važno je shvatiti da ljudi mogu da osete svoje predsimptome gripa ili prehlade (ovde ubrajam i COVID-19 i sve druge korona i pikorna virusne bolesti) dva dana pre nego što nastupe tipični simptomi, kao i da pre nego što to osete oni nikako ne mogu da budu značajno zarazni za druge. Užasne psihološke i sociološke posledice, a time i zdravstvene na srednji rok, ima lični stav: "možda sam inficiran a to ni ne znam, pa sam opasan po druge". Ako ne znaš da jesi, tj. ako se sasvim dobro osećaš, onda nikako nisi značajno zarazan za druge, čak i da si u stadijumu početne infekcije, to jest inkubacije, bar što se tiče respiratornih virusa (ovo nije tačno za neke sasvim druge viruse, npr. herpes simplex viruse, papiloma viruse, hepatitis viruse, hiv). Šta podrazumevam pod pojmom značajno zarazan, kada su u pitanju respiratorne infekcije? To znači da zaraženi čovek proizvodi onoliko veliki broj virusa koliki je u stanju da putem uobičajenog jednokratnog socijalnog kontakta, dužeg od par minuta, na rastojanju manjem od metar, zarazi drugu osobu. Kada neko proizvodi manji broj virusa nego što je dovoljno za to, onda taj eventualno može zaraziti drugog samo putem dugotrajnog bližeg kontakta (npr. erotsko ljubljenje, spavanje u istom krevetu, duži boravak u zajedničkoj neprovetrenoj prostoriji). Ovo se može desiti u kasnom periodu inkubacije tj. tokom dva dana pred izbijanje tpičnih simptoma, ali kao što je već rečeno, ionako zaraženi tada već oseća predsimptome. Ovakav vid zaraznosti, koji, dakle, prema gornjoj definiciji nije značajan, eventualno postoji i oko nedelju dana nakon prolaska svih simptoma bolesti (tzv. rekovalescencija), s tim što se s protokom vremena posle prestanka simptoma ta zaraznost, ako je i ima, sve više smanjuje, baš kao i kod nosilaca koji nemaju simptome.

Šta je, dakle, sa osobama koje nikada ne razviju simptome, a zaraženi su, tj. nosioci? I za njih važi da nisu značajano zarazni za okolinu, tj. nisu uopšte zarazni u uobičajenim društvenim i porodičnim situacijama, ali jesu zarazni za ljude sa kojima imaju dugotrajan ili veoma blizak, tj. intiman telesni kontakt. Iako ne proizvode dovoljan broj virusa koji može da zarazi drugog u društvenom kontekstu, oni izlučuju viruse glasnim govorom ili pevanjem, i ako se to duže dešava u zatvorenom prostoru koji se ne provetrava i ne osunčava redovno, onda njihovi ukućani ili kolege na poslu mogu biti zaraženi. Oni ni u takvim uslovima neće biti zarazni za svoje ukućane i kolege na poslu ako izbegavaju glasan govor i pevanje u prostoriji i ako redovno peru ruke nakon diranja nosa i usta. Na žalost, ostaće potencijalno zarazni za svog intimnog partnera sve dok im infekcija ne prođe.

U vezi ovoga, u zadnje vreme se u javnosti provlači teza da su sve osobe koje su pozitivne na testu za COVID-19 ujedno i zaražene, te da, i ako ne ispoljavaju simptome predstavljaju nosioce, i da su kao takvi zarazni za druge. Kao što sam već objasnio, asimptomatski nosioci respiratornih virusa, pa i COVID-19 izazivača, nisu zarazni za okolinu u uobičajenim situacijama na ulici, na poslu i u kući (ovo je i zvanični stav američkog Centra za kontrolu bolesti (CDC) a i Svetske zdravstvene organizacije), samo mogu biti zarazni u intimnim odnosima, kao i kada duže vremena glasno govore ili pevaju u zatvorenim neprovetrenim i neosunčanim prostorijama i, eventualno, kada pipaju nos i usta a ne operu ruke, pa onda dodiruju druge (i još ređe, kada drugi dodiruju zajedničke površine) pa ti drugi dodiruju svoja usta i nos, a nisu prethodno oprali svoje ruke, ali ovaj način prenošenja je i od zaraženih osoba sa simptomima - redak. Ono što bih sada naglasio je da nisu svi oni koji su pozitivni na serološkim testovima zaraženi!

Serološki testovi detektuju antitela na određeni virus. Ova detekcija je moguća tek oko dve nedelje (bar desetak dana) nakon kontakta čoveka sa tim virusom, dakle, u većini onih slučajeva u kojima je došlo do progresije kolonizacije u infekciju - tek posle završenog perioda inkubacije. Prisustvo antitela samo znači da je došlo do nekog nivoa kolonizacije organizma tim virusom (ili nečim drugim što po svojoj imunogeničnosti liči na taj virus), ali ne znači infekciju, već samo govori o tome da je taj čovek bio u kontaktu sa tim virusom (ili sa tim nečim drugim).

Da bi od kolonizacije došlo do infekcije, potrebna je određena količina virusa, a kolika je ta količina to zavisi od virulentnosti tog virusnog soja, ali i od normalnih opštih odbrambenih sposobnosti tog čoveka. Ovde se manje radi o specifičnom imunitetu, jer je za nastanak potpuno novih antitela potrebno bar nedelju dana od kontakta, nego više o opštim odbranama: sluz na sluznicama, nepovređenost tkiva, razni odbrambeni slojevi tkiva sa ćelijama koje nespecifično ili proždiru ili razaraju mikroorganizme i drugi opšti mehanizmi. Čovek koji već ima upalu disajnih puteva (od bakterija ili drugog virusa ili od zagađenog vazduha ili od alergije ili astme ili od gljivica ili od oblih parazitskih glista ili od udisanja nekih hemijskih otrova ili droga) podložniji je infekciji od potpuno zdravog čoveka koji je u sebe primio istu količinu virusa. Ni jedan ni drugi se ne moraju zaraziti, ali prvi ima veću šansu da se zarazi. Ni jedan ni drugi se neće zaraziti ako količina virusa za to nije dovoljna. Ali obojica će biti uvek pozitivni na serološkom testu i kada se nisu zarazili, ako su jednostavno bili u kontaktu sa tim virusom. Samo antigen-detektujući testovi mogu strožije ukazivati na infekciju! PCR-bazirani testovi su tu jako nepouzdani (vidi naredni tekst).

Za respiratorne infekcije je karakteristično to da kratka izloženost zdrave osobe virusu nije dovoljna za infekciju. Neko mora na rastojanju od metar do metar i po da kašlje ili kija direktno po tebi više puta u kraćem vremenskom intervalu, a ne samo jedanput, da bi te zarazio. Ovde si izuzetak ako si već bolestan ili pod upalom (vidi gore), kao i ako spadaš u osobe sa nekim hroničnim bolestima, ili si imunosuprimiran ili imunodeficijentan (vidi niže za spisak takvih grupa).

Svaka respiratorna infekcija je potencijalno ozbiljno stanje i treba je odmah lečiti. Virusne infekcije se mogu lečiti lekovima kao što je hidroksihlorokin, ali se one najčešće leče odmorom, odgovarajućom dijetom uz jaku vitaminsku suplementaciju i jačanjem imuniteta i, eventualno, interferonskom terapijom (za neke druge grupe virusa). Lično preporučujem prirodni matični mleč, ishranu punu vitamina i minerala, kao i solubilnih vlakana kao što je laneno seme, baziranu na krucifernom (zelenom) povrću, bobičastom voću, životinjskim mastima i proteinima, a sa što manje ugljenih hidrata i prerađenih biljnih masnoća, i čuvare crevne flore kao što je kiseli kupus, kao i veštine kao što su Či gong, EFT (emotional freedom tapping), meditacije i/ ili joga, za jačanje imuniteta i uklanjanje stresa, radi prevencije. A ako je do infekcije ipak došlo, preporučujem opet matični mleč, med, beli luk, kurkumu s biberom, đumbir, suplementaciju mineralima kao što su cink, selen i magnezijum i vitaminom D, kao i Grudni čaj broj 1 (Apotekarska ustanova Beograd), hladni čaj od korena belog sleza i šerbet, za slučaj bolova u grlu i grudima i kašlja. U slučaju upale pluća ili bronhitisa ne valja stalno ležati jer to može da pogorša situaciju u plućima, već se povremeno treba uspravljati i pokretati grudni koš.

Ako ti se jave ma kakve teže tegobe sa disajnim organima, posebno plućima i bronhijama, ili jači poremećaji krvnog pritiska povezani sa respiratornim simptomima (kijavica, kašalj, bol u grudima ili leđima, povišena temperatura, malaksalost), neodložno potraži lekarsku pomoć pozivom nadležne zdravstvene institucije ili službe hitne pomoći, koja će ili doći ili ti dati detaljna uputstva o tome kako da postupiš u konkretnom slučaju.

U Srbiji je samo u ovoj sezoni od komplikacija sezonskog gripa (influenca virus) umrlo oko 1.000 ljudi (vidi niže), te ovu bolest treba ozbiljno shvatiti, ali ova sezona je, srećom, bila manje fatalna nego prethodne.

Ljudi koji već imaju hronične bolesti disajnih organa, srca i krvnih sudova, jetre ili bubrega, dijabetičari, kao i oni sa slabim ili oslabljenim imunitetom (zbog druge bolesti, zbog antitumorske terapije, pre i posle transplantacije organa, u trudnoći), ljudi stariji od 70 godina (mislim ovde samo na one sa oslabljenim zdravljem), kao i oni sa ma koji oblikom imunodeficijencije, npr. AIDS-om, posebno su prijemčivi na ma kakve infekcije i oni posebno treba da obrate pažnju na jačanje svog imuniteta tokom sunčanog peiroda godine, na zdrav i aktivan život tokom cele godine, koliko im priroda bolesti, odnosno stanja, to dozvoljava, kao i na ishranu. Ovakvi ljudi, u sezoni disajnih virusnih epidemija i pandemija apsolutno treba da se klone skupova ljudi gde je međusobna udaljenost manja od metar, pa čak metar i po, osim ako nisu napolju u sunčanom i suvom periodu dana. Ovo se, naravno, odnosi i na javni prevoz (autobuse, tramvaje, trolejbuse) i redove u npr. pošti, prodavnici, pred šalterima. Decu treba vakcinisati BCG vakcinom protiv tuberkuloze.*

*O vakcinaciji

(Dodatak od 2. maja 2020.) Ta vakcinacija (BCG) moguće smanjuje šansu i za kasnije dobijanje latentne tuberkuloze, kao i za njeno aktiviranje u budućnosti, ako se dobije, a postoje neke indikacije da smanjuje šansu i za dobijanje lepre (gube) ili bar za nastanak težih (lepromatoznih) oblika te bolesti. Američki CDC ne deli mišljenje evropskih lekara o efikasnosti ove vakcine protiv dobijanja tuberkuloze u odraslom dobu. Ovo je jedina redovna vakcinacija koju ja lično potpuno podržavam, iz dva razloga: prvo, zato što aktivna tuberkuloza kod male dece može lako da ima teške posledice (meningitis, "eksplozivna" diseminacija po organizmu) a sama ta vakcina nije neurotoksična niti utiče na prirodni kompleksni balans imunog sistema, pri čemu je rizik da se dete izloži mikobakteriji tuberkuoze relativno veliki, sa sledećom napomenom. Ovu vakcinu, bar u razvijenom svetu i kod nas, ne bi trebalo davati odmah po rođenju, kao što se danas radi, zbog toga što se ćelijski posredovan imuni odgovor (a ni humoralni imuni dogovor) nisu još uvek dovoljno razvili, već je treba odložiti bar 10 nedelja, a po mom mišljenju 6 - 12 meseci (nakon rođenja). Ovo ne samo da je pokazano da daje delotvorniju aktivaciju T ćelija, već bi, po mom mišljenju, još i sprečilo jednu veoma opasnu potencijalnu pojavu kod davanja vakcina novorođenčetu. Ta pojava je to da se u timusu (grudnoj žlezdi) novorođenčeta prirodnim mehanizmom negativne selekcije tzv. 'self'-reaktivnih klonova T limfocita upravo mogu uništiti oni klonovi koji su specifični za antigene mikobakterije tuberkuloze, jer ih taj selekcijski mehanizam prepoznaje kao sopstvene antigene, samim tim što su prisutni tako rano! Ovim odlaganjem bi se, dakle, sprečilo da se čoveku smanji prirodni imunitet na ovu bakteriju. Drugi razlog za davanje BCG vakcine je njeno nespecifično delovanje na ćelijski-posredovani imunitet koje se pokazalo dobrim u tome što može da spreči ili odgodi nastajanje nekih karcinoma tokom života, naročito melanoma i raka mokraćne bešike.

Voleo bih da isto mogu da principijelno podržim polio vakcinu, pošto je dečja paraliza teška bolest, ali nisam dovoljno siguran da bih mogao da je bez rezerve preporučim jer nemam dovoljno podataka da odvažem rizike od same bolesti naspram onih od neurotoksičnosti ili neuroreaktivnosti kod te vakcine, a postoje indicije (još uvek ne i eksplicitni dokazi, bar ne oni koji su objavljeni) da ovi drugi rizici mogu da budu veliki. Takođe, ove vakcine mogu stvoriti novi, vakcinski, oblik polio virusa koji je opasniji od divljeg virusa i izaziva epidemije sa gorim posledicama nego kod prirodnih epidemija. U svakom slučaju, ako se obezbede uslovi da se primenjuje kontrolisana i bezbedna polio vakcina, ovo jeste vakcinacija koja može da da dobrobit.

Ima vakcina koje sadrže atenuirane (oslabljene) žive patogene (kao npr. BCG), i one izazivaju blagu infekciju, pa samim tim i najprirodniji vid prirođenog a zatim adaptivnog imunog odgovora, i stoga su u principu efikasne i bezbedne, pod uslovom da je u toku kontrole njihovog razvoja zasigurno izbegnut tzv. povratak u patogeničnost i time nastanak bolesti, ili pak preterana reaktivnost po naknadnom izlaganju organizma tom patogenu, što bi izazvalo posebnu bolest. Druge sadrže mrtve patogene, a treće sadrže njihove prečišćene antigene, modifikovane tako da ne budu toksični. Ovim trećima se, zbog njihove slabe imunogeničnosti, dodaju tzv. ađuvansi, kako bi se pospešilo njihovo dejstvo. Međutim, kako se kao ađuvans, pored soli aluminijuma, najviše koristi skvalen, koji ljudsko telo normalno proizvodi, u nekim slučajevima se mogu javiti antitela na skvalen koja će stoga neminovno prouzrokovati auto-imuni poremećaj koji može rezultovati i oboljenjem nervnog sistema. Kod idealnog organizma, u kome je u ranom detinjstvu imuni sistem naučio da ne pravi antitela na skvalen, ovo ne bi bio problem, ali postoje ljudski organizmi koji nisu toliko idealni. Takođe, postoje naučne studije koje pokazuju neurotoksičnost aluminijuma, ali ne znam da li se to može primeniti na doze koje su u vakcinama, možda da, možda ne. Svakako je velika opasnost od aluminijuma koji se kroz vakcinu ubrizgava u telo malog deteta, jer na tom stupnju razvoja krvno-moždana barijera nije potpuno razvijena i aluminijum se onda taloži u mozgu.

Kada bi se vakcine pravile bez katalizatora (tzv. ađuvanasa), bez DNK/ RNK, očišćene od formaldehida (kada su u pitanju mrtve vakcine) i bez prezervanasa poput timerosala (jedinjenje žive koje se u telu metaboliše u etil živu), bile bi daleko prihvatljivije, pod uslovom da zasigurno znamo šta tačno jeste a šta nije u konkretnim dozama. Na primer, onda kada bi društvo imalo strogo kontrolisanu od strane građanskih organizacija, nekorumpiranu agenciju/ inspekciju za detaljnu biološku i hemijsku proveru većeg i slučajnog uzorka doza svake vakcine. Timerosal bi, na primer, mogao da se zameni manje toksičnim prezervansom, ili pak sterilnost vakcine treba postići na drugi način, koji je, možda, skuplji za proizvođača ali bi dao bezbedniju vakcinu.

Naravno, kada su u pitanju neredovne preventivne vakcinacije zbog odlaska u područja gde vladaju teške zarazne bolesti kao što su variola (koja se smatra iskorenjenom), žuta groznica, lasa, denga i ebola, rizik od bolesti može da bude znatno veći od rizika od vakcinacije, ali se ovo, po mom stavu, ne odnosi na celu zemlju, već samo na njena područja pod epidemijom. Takođe, vakcina protiv besnila ubrzo (najkasnije 24h) nakon izloženosti virusu (ugriz zaražene životinje i sl.) data direktno u ranu, to jest nerve, i to zajedno sa antitelima (pasivna imunizacija) može da spasi život! U protivnom, ova bolest je gotovo sigurno smrtonosna.

Sva ova opažanja, pitanja i zamerke, naravno, ništa ne vrede, tj. nemaju smisla, kada znamo da nas državni aparati u tzv. civilizovanim zemljama primoravaju svojim aparatima prinude da određene, sve brojnije, vakcine za koje ne znamo zasigurno šta tačno sadrže, primimo, pod pretnjom zatvora i izopštavanja iz redovnih društvenih procesa, i protivno Ustavima garantovane slobode odlučivanja o svom telu. Kada bi bile obezbeđene pomenute kontrole, ali i kada bi se vakcine davale selektivnije, tj. samo one koje su zaista opravdane, i kada bi se za to građanima pružila transparentna argumentacija bez uticaja proizvođača vakcina i investitora u njih, verujem da bi se izgradio odnos poverenja između građana i države po ovom pitanju.

Neki tužni podaci po kojima se može videti učinak dva izazivača na čovečanstvo - virusa influence (sezonskog gripa), a na koje smo podatke navikli i oguglali, i najnovijeg soja koronavirusa, tj. COVID-19:

Prema podacima Centra za kontrolu bolesti (CDC; referentna i kontrolna ustanova u SAD), od 1. oktobra 2019. do 7. marta 2020. godine broj hospitalizovanih zbog sezonskog gripa u SAD-u je 370.000 do 670.000. Razlog što je dat raspon je, s jedne strane, to što je za neke pacijente neodredivo da li su bili zadržani u bolnici baš zbog gripa ili zbog neke druge bolesti, a sumnjalo se ili potvrdilo da pored toga imaju i grip, a s druge, što su u pitanju metodološki validne procene a ne tačni izveštaji, koji nisu ni mogući baš iz navedenog razloga. Od sezonskog gripa je umrlo 22.000 do 55.000 ljudi samo u SAD-u, u ovoj jednoj sezoni, a CDC kaže da su ovi podaci niži od svih prethodnih sezona (videti njihovu tabelu po godinama)! Treba imati u vidu da sezona gripa 7. marta još uvek nije završena.

Ovo se, nažalost, dešava svake godine, nekada sa manjim nekada sa većim zdravstvenim komplikacijama, odnosno smrtnošću, u zavisnosti od "jačine", tj. virulentnosti sezonskog soja virusa. Ovo se dešava i pored rasprostranjene vakcinacije. Kada se navodi smrtnost od sezonskog gripa, misli se na smrtnost usled pratećih komplikacija, kao i usled međusobnog pogoršavanja (interakcije) gripa i neke već postojeće bolesti kod istog pacijenta, ako je kao osnovni uzrok smrti utvrđen grip a ne ta druga bolest.

(Opet, raspon je dat jer se ne može uvek znati tačan prauzrok smrti za neke pacijente koji imaju višestruke bolesti, a kojima je neposredan uzrok smrti npr. otkazivanje nekog organa, što je ujedno i bitan razlog procenjivanja.)

Prvobitno, podatke za ceo svet nisam uspeo da pronađem na sajtu Svetske zdravstvene organizacije, pa sam izvršio procenu zasnovanu na američkim podacima. SAD ima 331 milion stanovnika. Na osnovu ovoga možemo da procenimo da je od gripa u svetu samo u ovoj sezoni (do sada) umrlo 512.000 do 1,28 miliona ljudi. Ranije sezone su bile fatalnije. Tačan broj nije moguće odrediti iz gorepomenutih razloga i još zbog toga što se sezonski grip ne prijavljuje kontrolnim ustanovama po zakonu, niti se rutinski rade testovi na virus influence. Transponovano na Italiju, npr., koja broji 60,5 miliona stanovnika, broj umrlih od gripa u toj zemlji samo u ovoj sezoni, do sada, iznosi od 4.000 do 10.000, ako bi stopa smrtnosti odgovarala onoj u SAD-u, ali mi iz dosadašnjeg iskustva znamo da je severna Italija uvek imala nekoliko puta veću stopu smrtnosti od sezonskog gripa nego većina drugih zemalja, pa je ovaj broj bliži procenama od 15.000 do 40.000.

Transponovano na Srbiju, koja ima oko 7 miliona stanovnika, procenjeni broj umrlih od gripa u našoj zemlji, samo u ovoj sezoni, do sada, je, dakle, u rasponu od 470 do 1.160, pod uslovom da imamo isto kvalitetnu zdravstvenu zaštitu kao u SAD, a ako to nije ispunjeno, broj je veći.

Na sledećoj Medscape internet stranici: https://emedicine.medscape.com/article/219557-overview#a6 se, pored podataka za neke karakteristične sezone date za SAD i za ceo svet, vidi i podatak da je Svetska zdravstvena organizacija (SZO) 2012. godine procenila da je broj teških slučajeva gripa 3-5 miliona godišnje u svetu, a da je broj umrlih od gripa usvetu - 250.000 do 500.000 godišnje, dakle malo više od dva puta manji od američke procene, ali link za taj članak na sajtu SZO ne radi.

Jedan od načina da sami uradimo validaciju gornje procene smrtnosti od gripa za ceo svet (pa samim tim i za pojedinačne zemlje) je da koristimo poznate procene o broju zaraženih od gripa u celom svetu i o stopi smrtnosti:

Pandemiija gripa 1918-1920 godine H1N1 sojem virusa influence (Španski grip) zarazila je oko 500 miliona ljudi (i imala je stopu smrtnosti u odnosu na broj zaraženih - procenjenu u rasponu 3,5% -10% , tj. 17 do 50 miliona žrtava). Svetska populacija je tada imala 1,9 milijardi ljudi, te je procenat zaraženih bio 26,3% čovečanstva za dve cele i dve polovine uobičajene sezone, što bi, grubo, za jednu sezonu iznosilo 8,77%. To bi za današnju svetsku populaciju od 7,7 milijardi bio broj od oko 675 miliona zaraženih po sezoni. Ako pretpostavimo da je, kada ne bi bilo drugih faktora, procenat zaraženih od gripa u odnosu na svu ljudsku populaciju uvek sličan, jer se ipak radi o istoj vrsti virusa, samo se sojevi menjaju, a imajući u vidu utvrđenu činjenicu da uobičajena stopa smrtnosti za sezonski grip iznosi 0,1% od broja zaraženih, uobičajena sezonska smrtnost od gripa bi bila oko 675.000 žrtava u svetu.

Drugih faktora ima: pokretljivost ljudi po planeti je drastično povećana u odnosu na drugu deceniju 20. veka, pa bi očekivani broj zaraženih, a time i umrlih, od sezonskog gripa, danas, trebalo da bude značajno veći od ove procene. S druge strane, H1N1 soj iz 1918. godine se moguće, pored njegove veće smrtonosnosti i lakše prenosio, mada ovo ne mora da bude tačno - brži tok bolesti obično manje pogoduje prenošenju. Takođe s druge strane, u doba Španskog gripa nije odmah bilo vakcine niti su se primenjivale mere sprečavanja širenja gripa koje se danas primenjuju, jer je to bio krakj prvog svetskog rata, te imamo dva suprotno delujuća faktora. Kako bilo, procena od 675.000 umrlih po sezoni se uklapa u raspon procenjen na osnovu praćenja stanja u SAD od strane CDC-a, a to je 500.000 do 1,3 miliona, što donekle validuje poslednju procenu.

(Dodatak - 19. maj 2020.) Konačno sam pronašao procenu za svet iz 2017. godine, na sajtu SZO, koja je bazirana na podacima praćenja u velikom broja zemalja koje su raznovrsne u pogledu ljudskih primanja i ona ne ubraja smrti usled nerespiratornih bolesti kod pacijenata sa gripom, a ta njihova procena je: 290.000 - 650.000 godišnje. Ovo su, dakle, smrti usled pala pluća i akutnog respiratornog distres sindroma povezanih sa gripom, a smrti kod dijabetičara ili npr. zbog otkazivanja bubrega i dr., kao posledice gripa, nisu ubrojane. (https://www.who.int/news-room/detail/14-12-2017-up-to-650-000-people-die-of-respiratory-diseases-linked-to-seasonal-flu-each-year)

Smrtnost od gripa (tj. njegovih komplikacija) pogađa naročito decu (u zemljama u razvoju, uglavnom) i stare, ali se javlja i kod mladih i sredovečnih osoba.

Istovrsni podaci za COVID-19 (SARS-CoV-2 virus):

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, zaključno sa 17. martom 2020. godine, od COVID-19 virusa je testom potvrđeno 191.127 slučajeva zaraze. Nema podataka koliko je stvarno inficirano, ali sudeći po rezultatima ekstenzivnih testiranja u Južnoj Koreji (20.000 ljudi dnevno) i Nemačkoj (160.000 ljudi nedeljno), verovatno je još 20-200 puta više inficirano i bez ikakvih simptoma ili sa simptomima prehlade (tu najviše ima mladih osoba), niti se zna koliko je hospitalizovano baš zbog komplikacija ove infekcije a ne zbog pratećih bolesti, ali verovatno manje od četvrtina pozitivnih na testu, ne računajući Južnu Koreju i Nemačku, tj. manje od 50.000. Treba imati u vidu da u ostatku sveta, test nije dostupan na zahtev, već samo ako pacijent ispunjava određene kriterijume, tj. ili je došao iz nekog žarišta i ima neke simptome ili je već prilično bolestan ili spada u kontakte potvrđeno zaražene osobe. Od pratećih komplikacija infekcije ovim virusom i/ ili interakcije ove infekcije sa već postojećom bolešću, umrlo je 7.807 ljudi na svetu u toku ove sezone (zaključno sa 17. martom). Koronavirusa je oduvek bilo, ali se sezonske hospitalizacije i smrtnosti za ove viruse nisu posebno evidentirale sve do ove godine, osim za SARS i MERS -ali uglavnom samo u Kini, odnosno Saudijskoj Arabiji. Kao što je već rečeno, u svakoj novoj sezoni, cirkulišući virus je nov.

Iako će broj hospitalozovanih i umrlih osoba od COVID-19 infekcije još rasti, i to nekoliko do nekoliko desetina puta, jer sezona nije završena, ja podatke za tu infekciju neću ažurirati*, osim ako ne dođe do nekog drastičnog povećanja koje ne odgovara očekivanom obrascu, iz razloga uporedivosti: naime, gornji podaci za grip su dati za period samo do 7. marta. Kada se završe sezona gripa i sezona COVID-19, tek onda se mogu koristiti ažurirani brojevi za novo poređenje.

* Detaljnu preliminarnu analizu zaraženosti, hospitalizacije i smrtnosti za kasnije datume izveštavanja sam dao u posebnom tekstu na ovom sajtu.

Sledeći sajt (na engleskom) u vezi SARS-CoV-2 koronavirusa (izazivača COVID-19 bolesti) je veoma informativan i njegov tekst je razuman i izbalansiran, zasnovan na naučnim saznanjima: https://www.healthline.com/health/coronavirus-incubation-period#incubation-period

Izvori brojčanih podataka:

https://www.cdc.gov/flu/about/burden/preliminary-in-season-estimates.htm

https://www.who.int/emergencies/diseases/novel-coronavirus-2019/situation-reports/

Nenad Ilić

O serološkim i PCR testovima na prisustvo virusa u organizmu

31. mart 2020, 19:15 h

U prethodnom tekstu na ovoj stranici sam objasnio zašto pozitivni serološki testovi ne dokazuju da postoji infekcija uzrokovana nekim infektivnim agensom, uključujći ma koji virus, u slučaju kada je testirani čovek zaista bio u kontaktu sa tim agensom. Ukratko, takav test postaje pozitivan i samo zbog kontakta koji ne mora da dovede do infekcije. Ovde ću objasniti još jedan razlog zašto serološki testovi ne dokazuju da je u organizmu prisutan infektivni izazivač na koji se test radi, već samo pružaju indiciju koja mora da se kombinuje sa drugim dijagnostičkim procedurama. Ovi testovi predstavaljaju preliminarne, tzv. skrining testove koji imaju veliki potencijal lažne pozitivnosti, tj. malu pouzdanost, ali su jeftini i služe da suze opseg osoba koje treba dalje podvrći skupljim koracima: kliničkim dijagnostičkim procedurama i pouzdanijim laboratorijskim testovima.

Treba naglasiti da negativan rezultat serološkog testa na nekog izazivača infekcije skoro sigurno znači da nema niti je bilo infekcije tim izazivačem.

Zlatni standard za dokazivanje infekcije je izolacija virusa iz osobe i njegovo kultivisanje i karakterizacija.

Podsetiću da sam u prethodnom tekstu rekao: "Prisustvo antitela samo znači da je došlo do nekog nivoa kolonizacije organizma tim virusom (ili nečim drugim što po svojoj imunogeničnosti liči na taj virus), ali ne znači infekciju, već samo govori o tome da je taj čovek bio u kontaktu sa tim virusom (ili sa tim nečim drugim)."

Šta sam mislio pod tim "nečim drugim"? Imuni odgovor čoveka (i drugih životinja sa imunim sistemom) je dizajniran tako da stvara antitela, odnosno klonove imunih ćelija, tj. limfocita, koji specifično prepoznaju i vezuju se za male i karakteristične strukturne motive na biološkim molekulima (npr. proteinima i nukleinskim kiselinama), tzv. epitope, koi su strani za organizam domaćina. Svaki tako veliki molekul ima više raznih epitopa, ali jedan isti epitop je prisutan u raznim molekulima. Npr. svi današnji proteini su evolutivno nastali kombinovanjem, iz manjih zajedničkih jedinica - domena. Tako je priroda, u svojoj ekonomičnosti, od relativno malog broja domena napravila ogroman broj njihovih kombinacija, tj. biomolekula, koji se dalje nezavisno menjaju mehanizmima prirodne selekcije. Zbog toga različiti molekuli mogu da sadrže isti epitop, pa čak i po nekoliko istih epitopa. Imuni sistem će, po kontaktu organizma sa nekim određenim epitopom, koji je prisutan na jednom za nas stranom agensu, npr. virusu, napraviti antitela i imunološku memoriju za taj epitop, ali će zato ta antitela ujedno prepoznati i vezati se ne samo za taj virus nego i za druge, slične, viruse koji imaju isti epitop, ali i za druge agense sa istim epitopom. Ova pojava se zove ukrštena imunoreaktivnost.

Uzmimo primer koronavirusa. Svake treće do šeste godine u svom životu, u proseku, skoro svako od nas dobije kijavicu ili prehladu uzrokovanu nekim koronavirusom (tipa alfa) i mi tada proizvedemo antitela i imunološku memoriju na epitope na tom koronavirusu. Kada se ponovo zarazimo nekim drugim koronavirusom, mi već imamo imunološku memoriju za neke epitope karakteristične za koronaviruse uopšte, i zato ćemo brzo stvoriti klonove limfocita i antitela koja se za njih vezuju. Pošto taj aktuelni koronavirus, iako on predstavlja novi soj, bio on tipa alfa ili tipa beta (kao što je SARS ili COVID-19 izazivač), ima neke iste epitope kao oni prethodni koronavirusi, mi ćemo, dakle, stvoriti limfocite i antitela i na taj virus. Najverovatnije ona neće biti dovoljna da nas zaštite od infekcije, ali mogu da umanje simptome bolesti. Ako se, naprotiv, nismo zarazili novim koronavirusom, mi svejedno imamo ta ista antitela u sebi, doduše u maloj koncentraciji, i serološki test ih može detektovati, tj. može da bude pozitivan. Ako taj test nije kvantitativan, već samo kvalitativan, ili ako test ne razlikuje akutnu od prethodne infekcije (npr. preko tzv. IgM klase antitela) ovo može da dovede do lažne pozitivnosti.

Još važnije, ako je testirani čovek nedavno imao ili trenutno ima najobičniju prehladu izazvanu nekim "običnim" sojem alfa koronavirusa, čak i kvantitativni serološki test na IgM antitela (dakle najbolji i najskuplji serološki test) može lako da bude lažno pozitivan zbog opisanog fenomena ukrštene imunoreaktivnosti. Ovo se može desiti, mada ređe, čak i kada nema infekcije koronavirusima nego nekim drugim virusom koji ima zajedničke epitope sa novim koronavirusom na koji se test vrši, pa čak i kada nije došlo ni do kakve infekcije bilo čime, nego je u organizam osobe koja se testira prethodno prodro neki drugi agens, npr. neki biomolekul koji ima takve epitope.

Zbog svega ovoga, neophodno je da se pre rutinske primene novog serološkog testa uradi njegova epidemiološka validacija u odnosu na tzv. zlatni standard, a to je izolacija i karakterizacija virusa (elektronska mikroskopija, sekvenciranje njegovog genoma) kod velikog broja, s jedne strane, zdravih i, s druge strane, zaraženih ljudi. Kriterijumi za uključenje ispitanika u zdravu, odnosno zaraženu grupu moraju biti potpuno nezavisni od testa! Ovo su čisto kinički kriterijumi koji moraju biti izuzetno jasni i nedvosmisleni. Test se validuje upoređivanjem njegovih rezultata (korelacijom) sa pozitivnim i negativnim zlatnim standardom, i to dvostruko na slepo (onaj ko određuje pozitivan, odnosno negativan, status i kod zlatnog standarda i kod testa koji se validuje ne sme da zna pripadnost uzorka grupi zaraženih, odnosno zdravih niti rezultate za zlatni standard).

Da bi se rezultat nekog laboratorijskog dijagnostičkog testa prihvatio kao jaka indicija prisustva izazivača bolesti (on nikada ne može da bude pravi dokaz), u deklaraciji proizvođača test-kita mora da bude iskazano da je validovan u odnosu na zlatni standard ili u odnosu na nezavisne kliničke kriterijume, šta je uzeto kao zlatni standard, odnosno koji su klinički kriterijumi primenjeni, koje su i kolike su primenjene mere statističke korelacije, i kako su izračunate i kolike su: 1) osetljivost i 2) specifičnost, tj. pouzdanost testa.

Ovo se sve odnosi i na PCR-bazirane testove.

Ako su ovi veoma dobro dizajnirani, mogu da direktno pokažu prisustvo nukleinske kiseline infektivnog izazivača u nekom tkivu čoveka, pod uslovom da je prethodno dovoljno pouzdano pokazano da je ciljna sekvenca nukleinske kiseline koju određeni PCR test upotrebljava nedvosmisleno unikatna, to jest potpuno specifična za agens na koji se vrši test (npr. određeni virus), što znači da nije prisutna ni u kojem drugom mogućem živom biću koje bi moglo da živi u čoveku, niti u samom čoveku.

Ali i PCR testovi mogu da budu lažno pozitivni, što veoma mnogo zavisi od ispravnog i delikatnog dizajna tih testova. Dobro dizajnirani PCR eseji su veoma pouzdani kada su u pitanju genetički testovi ali nikako kada su u pitanju testovi na patogene mikroorganizme. Jedan razlog je njihova prevelika osetljivost, pa tako oni detektuju u uzorku i samo nekoliko molekula nukleinske kiseline iz mikroorganizma koji ili nije izazvao infekciju ili je uništen od strane imunog sustema ili je infekcija (odavno) prošla. Drugi razlog je inherentna teškoća u postizanju dobrog dizajna ovakvog testa. Za dobar dizajn je potrebno da prethodno poznajemo svaku moguću nukleinsku kiselinu koja se u čoveku može naći a da to nije nukleinska kiselina mikroorganizma čije se prisustvo tim testom ispituje (npr. virusna RNK kod COVID-19 virusa). Ovo je izuzetno težak i gotovo nemoguć zadatak kada su u pitanju onakvi pretpostavljeni virusi i drugi mikroorganizmi, koji nisu onaj na koga se vrši test, koji brzo mutiraju (jer već mutirane sekvence nukleinskih kiselina nemamo u postojećim bazama podataka). Da pojasnim na primeru: pretpostavimo da u istoj sezoni u ljudskoj populaciji kruži nekoliko sojeva koronavirusa koji izazivaju prehladu i da smo ih identifikovali. Kada se pojavi novi soj (kao npr. COVID-19 virus) pa dizajniramo PCR test za njega, mi moramo da uzmemo u obzir i sve te druge koronaviruse, kako bismo odabrali baš onakvu ciljnu sekvencu u virusnoj RNK koja postoji u novom soju (koji je objekat našeg testa) kakva ne postoji ni u jednom od tih ostalih koronavirusa (ali i ni u jednom drugom mikroorganizmu niti u samom čoveku). Zato tražimo sekvence njihovih genoma u bazi podataka od prošle godine. Ali oni su u međuvremenu mutirali pa mutirane sekvence moramo da dodamo u bazu. To znači da sve te sojeve moramo ponovo da sekvenciramo. Nekada se i ne može naći ciljna sekvenca koja je potpuno unikatna samo za jedan određeni soj virusa. (Ovo je još veći problem sa serološkim testovima jer često ne postoji antitelo koje je unikatno za jedan biomolekul.)

Štaviše, ako i virus na koji se vrši test brzo mutira, svaki PCR test na takav virus potencijalno ubrzo može postati i lažno negativan.

Zbog svega ovoga je poželjno da se i PCR-bazirani test prvo validuje u odnosu na zlatni standard. (Ako veoma visoko korelira sa njim, i nije u pitanju virus koji brzo mutira, onda i ovakav PCR test može da ubuduće posluži kao nezavisni zlatni standard za neki serološki test). Takođe, ovaj test mora da se povremeno iznova validuje ako se njime detektuje virus koji brzo mutira, i po potrebi ponovo dizajnira i ponovo validuje, da bi ostao specifičan (pouzdan) i osetljiv.

Da bi se došlo do klinički definisanih velikih grupa ispitanika sa i bez simptoma infekcije, odnosno do zlatnog standarda sa izolacijom i karakterizacijom virusa kod svih tih ispitanika, da bi se došlo do sveobuhvatne biblioteke svih nukleinskih kiselina koje mogu da utiču na pouzdanost testa, da bi se test dobro dizajnirao i optimizovao i, konačno, da bi se on validovao u odnosu na zlatni standard ili u odnosu na kliničke kriterijume, obično je potrebno bar godinu dana, a za to vreme i taj virus i drugi virusi koji mogu da ometaju test mutiraju. Sadašnji PCR testovi za COVID-19 izazivača ne mogu da ispune stroge kriterijume pouzdanosti kakvi se inače zahtevaju za in vitro dijagnostičke testove, jer je period od pojave tog virusa do primene sadašnjih testova, očigledno bio isuviše kratak i sigurno je da svi navedeni koraci nisu propisno obavljeni.

Napomenuću još da trenutno ne postoji transparentnost od strane administratora tog testa u Srbiji, pa građani nemaju informaciju da li se radi o serološkom testu i kakvom, ili pak o PCR-baziranom testu, i da li je on, i kako, validovan u odnosu na zlatni standard, niti im je dostupna kvantitativna informacija o pouzdanosti, tj. specifičnosti, tj. o meri lažne pozitivnosti tog testa. Ovo je loše, naravno, za strateško opredeljivanje za dalje mere zaštite stanovništva, može biti veoma loše za zdravlje onih pojedinaca kod kojih je test lažno pozitivan, a na njima su primenjene mere koje se primenjuju za istinski pozitivne osobe, ali je i dodatno loše jer stvara osnov za nagađanja i dezinformacije.

Svetska zdravstvena organizacija (SZO) i američki Centar za kontrolu bolesti određuju da se za potvrđivanje slučaja zaraženog SARS-CoV-2 virusom koriste isključivo molekularni, a ne serološki testovi. Molekularni testovi su oni koji detektuju virusnu RNK, a među njima su najrasprostranjeniji PCR-bazirani testovi. SZO upućuje na listu dijagnostičkih testova za ovaj virus na sajtu FIND, organizacije koja je kolaborativni centar SZO za dijagnostiku: https://www.finddx.org/covid-19/pipeline/. Samo testovi koji su označeni sa CE-IVD ili FDA se mogu koristiti za dijagnostiku, dok su testovi označeni sa RUO samo za istraživačke svrhe. Testovi označeni sa EUA (Emergency use authorization) su odobreni hitno, ali se moraju koristiti sa napomenom da nisu pouzdani.

Nenad Ilić

NOVO

29. mart 2020.

Nedavno su u kratkim publikacijama u naučnim časopisima predstavljene dve hipoteze: 1) da ibuprofen (nama poznat i kao Brufen), koji je korisno nesteroidno antiupalno terapeutsko sredstvo koje nema loš uticaj na želudačnu sluzokožu (kao što ga ima npr. aspirin) a pokazuje zaštitno dejstvo od nastajanja Alchajmerove bolesti u budućnosti, (ali, važno, može da nepovratno ošteti bubrege ako se u većoj dozi i nekoliko godina stalno konzumira), povećava rizik za nastanak težih oblika COVID-19 bolesti i

2) da neki lekovi za hipertenziju, konkretno angiotenzin konvertujući enzim (ACE) inhibitori i angiotenzin receptor blokatori, odnosno ACEI i ARB tipovi lekova, takođe povećavaju rizik za nastanak težih oblika COVID-19.

Svetska zdravstvena organizacija je 18. marta izdala saopštenje da nema nikakvih dokaza ni indikacija da je upotreba ibuprofena povezana sa tokom bolesti COVID-19 i da ova organizacija ne savetuje protiv uzimanja ovih lekova.

Što se tiče druge hipoteze, autori su naknadno dali uputstvo za tumačenje njihove publikacije i naglasili da dokaza nema i da su to samo smernice naučnicima da dalje istražuju u tom pravcu.