DNA vs. DNK

Akronim: DNK, za de(z)oksiribonukleinsku kiselinu, kod nas je ušao u redovnu upotrebu u domaćim naučnim časopisima, udžbenicima, medijima i nastavi ‒ 60-tih i naročito 70-ih godina prošlog veka, prevashodno po ugledu na ruski jezik.

Njegova upotreba nije do sada kritički preispitivana ni sa gledišta usklađenosti jezika između molekularne biologije i ostalih prirodnih nauka, ni sa gledišta dobrih običaja u međunarodnoj nauci, niti je njena zasnovanost na pravopisu očigledna.

Slede moja analiza i mišljenje.

Naučnici, kako domaći tako i inostrani, ako ne uvek i promišljeno ono bar intuitivno, prave razliku između hemijskog naziva i naziva (molekula) sa ulogom imena (u daljem tekstu: ime). Prema dobrim običajima, novootkrivenom ili novoopisanom ili novosintetisanom molekulu ime daje sam otkrivač, odnosno autor prvog opisa, odnosno izumitelj, a ređe neko drugi kasnije, obično u čast toj osobi.

Ime je nekada i sam hemijski naziv, ali je ono i onda ime ako taj molekul ima značajne posebnosti i do tada on ili te posebnosti nisu bili poznati.

Davanje imena stvara moralno autorsko pravo na njemu, dok ono sámo dobija svojstvo zaštitne marke. Ovo se odnosi i na nove funkcionalne (dakle, ne u smislu hemijske nomenklature) klase molekula, npr. efrini, semaforini, pleksini, fulereni, navedimo samo neke.

Kako se ovo odslikava u jeziku? Poznato je da se u srpskom jeziku jednočlana imena, uopšteno, ne prevode jer se imenima uvek očuvava integritet, ali se transkribuju tako da se pišu i izgovaraju najpribližnije njihovom izvornom izgovoru. (Postoje izuzeci, kao što su npr. davnašnja preinačenja i prevodi, poput Beč i Nemačka, ali to je druga tema.)

U višečlanim nazivima prevode se sve reči koje nisu imena čak i kada se taj naziv primenjuje kao ime. Međutim, ako on ima svoj akronim u izvornom jeziku, a taj se već koristi kao ime, skraćivanjem prevedenog naziva u novo ime, narušio bi se integritet postojećeg imena.

Da se ovo, ipak, ne radi pokazuje i jedan od brojnih primera: gama-aminobuterna kiselina, čuveni inhibitorni neurotransmiter, poznata je u našem jeziku pod svojim imenom – GABA, a ne pod akronimom domaćeg hemijskog naziva: GABK.

Prividni izuzetak od pravila čuvanja integriteta imena čine skraćeni prevodi višečlanih imena država i međunarodnih institucija i organizacija, kao i redovnih međunarodnih projekata i konferencija; u ovim slučajevima ulogu imena, ipak, jedino ima zvanični (puni) naziv.

U srpskom jeziku, kao i u srpskoj nauci, možemo uočiti jedno poštovanje dobrih običaja u međunarodnoj nauci i naučnika otkrivača, kao i težnju da se očuva integritet zaštitnih marki molekula, ali i samog jezika, pri čemu se te dve ne ostvaruju jedna na uštrb druge.

Tako se i višečlana imena molekula (ali ne i hemijski nazivi) po pravilu koriste i navode ili u izvornom skraćenom obliku ili u punom prevodu, gde se preostali od ova dva oblika katkad takođe navodi, kao pojašnjenje, a jednočlana – uz primenu ustaljenog pravila o prilagođenoj transkripciji.

Na primer, fibroblastni faktor rasta (FGF; od „Fibroblast growth factor”) je i u srpskom jeziku FGF a ne FFR, a polivinil hlorid je PVC a ne PVH. Izuzetak, koliko je meni poznato, predstavljaju samo „DNK” i „RNK”. Postojao je, doduše, u jednom periodu tendencije poslavljivanja naučnog jezika termin ATF za adenozin trifosfat, ali su hemičari odustali od njega i prešli na doslednu primenu imena ovako važnog molekula, tj. ATP.

Zbog svega navedenog, za deoksiribonukleinsku kiselinu trebalo bi koristiti ime ovog molekula – DNA.

A kakvo je stanje stvari sa RNK(A) budući da ribonukleinske kiseline imaju razne funkcije i oblike, a pojam ima i množinu, kao zajedničke imenice? (Primetimo, na ovom mestu, da se DNA, kao imenica, ponaša kao singularia tantum.)

Ali hajde da najpre dalje sagledamo šta je to što daje posebnost koja zaslužuje ime, tj. po čemu se ime izdvaja od generičkog ili zajedničkog naziva, i kako se jedno a kako drugo skraćuje u pisanju i govoru, na primeru molekula i na primeru procesa.

Podsetimo se da se na srpskom, onda kada treba da se izgovori pun naziv, početne i sažete domaće i opšte skraćenice pišu malim slovom i sa tačkama. Tako npr., nk. (ili n.k.) može da označava „nukleinsku kiselinu” u jednini ili množini, a rnk. (ili rn.k.) – „ribonukleinske kiseline”, ako se prethodno te skraćenice na ovaj način definišu. Ovi punoizgovoreni nazivi nam govore o hemijskoj strukturi molekula; sami po sebi, bez dodatnog konteksta – ništa više i ništa manje.

Naprotiv, imena: DNA, GABA i PVC impliciraju dobro poznate i važne funkcije ili osobine jedinstvenih molekula, izgovaraju se kao samostalne reči i ne podležu proizvoljnom definisanju. Kada ih vidimo tako napisane ili čujemo tako izgovorene, nikakav dalji kontekst nam ne treba da bismo sebi predočili značaj ovih molekula i njihove važne osobenosti.

Pomenuta običajna, i moglo bi se već reći i pravopisna, pravila o imenima se primenjuju i na autorske procese kojima su autori dali ime (kao i na bolesti i sindrome kada se njihovi izvorni nazivi pišu skraćeno i u tom obliku koriste kao imena, a imenovali su ih otkrivači ili komisije za nomenklaturu).

Jedan od brojnih primera je tehnika Lančana reakcija polimeraze koju srpski jezik poznaje pod njenim izvornim akronimom – PCR, a ne pod akronimom domaćeg tehnološkog naziva: LRP.

Skraćenica: l.r.p. može da označava punoizgovorenu „lančanu reakciju polimeraze” i tada nam govori o tipu tehnološkog procesa takvog da upošljava enzim polimerazu u jednoj eksponencijalnoj reakciji. (Primetimo da je početno slovo u nazivu uvek mâlo.)

Naprotiv, kada mislimo na opštepoznatu i jedinstvenu autorsku tehniku za umnožavanje DNA od izuzetnog značaja za životne nauke i medicinu, а koja se zove Lančana reakcija polimeraze (sa velikim početnim slovom onda kada se navodi kao ime), tada upotrebljavamo njeno ime – PCR, koje se izgovara onako kako je napisano i to, za sada, u izvornom obliku.

Digresija:

Ovakav izgovor, iako odomaćen, nije u skladu sa osnovnim pravilom izgovora u srpskom jeziku, te bi mogao da se očekuje prelazak na upotrebu verbalizovane skraćenice: Pi-Si-Ar ili imeničke: Pisiar, na oba pisma, ili pak (lošija varijanta) promena izgovora u: „pe ce er”, ali to je problem i sa CV, na primer.

Iz ovih primera dedukcijom proizlaze dva uslova za primenu imena za molekule iz klase rnk., pa samim tim i izvornog akronima.

Prvi nastaje kada se govori o određenom jedinstvenom molekulu ili određenoj jedinstvenoj funkciji, kao u iRNA (informaciona rnk.; prefiks „m” u izvornom imenu mRNA po mom mišljenju nije dovoljno srastao uz ime i može se prevoditi; ali u miRNA i siRNA prefiksi su srasli i čine sastavni deo imena!) ili 5S rRNA ili Neuropilin-1 RNA (ona koja kodira određeni protein).

Drugi uslov nastaje kada se govori o nekoj dobro poznatoj i važnoj funkciji ili osobini rnk. u opštem smislu, kada se pojam ponaša kao singularia tantum. Npr., kada se govori o nosiocu ili prenosiocu nasledne informacije, ancestralnom obliku života, katalitičkom molekulu, funkcionalnim subjedinicama molekulskih kompleksâ i sl., trebalo bi upotrebljavati ime – RNA, dakle uvek, osim kada se izričito ne misli samo na generičku hemijsku strukturu i kada ta reč nije u množini.

U ovom poslednjem slučaju, koji se retko sreće, postoji samo hemijski naziv molekula ali ne i ime, te mu se može izvesti akronim, dakle RNK, ali bi on trebalo da se koristi sa propratnim pojašnjenjem, tako da ne izazove zabludu da se radi o novom imenu. Po mom mišljenju je tada bolje ostaviti puni naziv u govoru, a u pisanju se može koristiti i unapred definisana početna ili sažeta opšta skraćenica.

Naš pravopis, inače, preporučuje da kada strano ime nećiriličnog porekla pišemo ćirilicom a takvo pisanje bi otežalo njegovo prepoznavanje, kod prvog pojavljivanja u tekstu napišemo i izvorno ime na latiničnom pismu, npr. u zagradi ili fusnoti, pa tako: „ПЦР (Ланчана реакција полимеразе, PCR)”, „ДНА (DNA)” i „ГАБА (гама-аминобутерна киселина, GABA)”. Prevod punog imena nije nužan ako je izvorno skraćeno ime dovoljno poznato.

Posle dužeg promišljanja, zapitao sam se, šta bi se desilo da su umesto anglosaksonskih neki slovenski naučnici otkrili ove molekule? Iz ugla samo zapadne naučne i istorijske literature prozlazi kao da se na tzv. slovenskom istoku naučnici nisu bavili genetikom, što nikako nije tačno. Na kraju, ruski genetičar Nikolaj Timofejev-Resovskij je podučavao genetici Maksa Delbrika, oca čuvene fagne grupe, a ovaj je pa opet bio učenik genetičara Nikolaja Konstantinoviča Kolcova u doba između dva svetska rata, kada je sovjetska, a posebno ruska, genetika imala dostojan uzlet. Da su kojim slučajem ruski istraživači pre toga otkrili deoksiribonukleinsku kiselinu i recimo nazvali je DNK, da li bi se na zapadu koristilo to legitimno ime? Pa ne bi. Oni bi ga, protivno gorenavedenoj analizi svakako preveli na DNA. U to sam siguran, jer sam oko sedam godina proveo u SAD-u, u tri navrata. Imajući ovo u vidu, a i s obzirom na to da je u srpskom, slovenačkom i makedonskom jeziku, kao i u većini slovenskih jezika, već uvreženo ime DNK, mislim da ga ne treba menjati.

Nenad Ilić