Društvene i humanističke nauke

Autovanje kao obred prelaza – lični doživljaji adolescenata

Maria Sara Fraser*, Pavle Trifunović**

Autovanje (coming out) se u literaturi definiše kao proces u kome pojedinac prepoznaje da ima romantična i/ili seksualna osećanja prema osobama istog pola i bira da podeli te aspekte svog identiteta sa drugima. Ovo iskustvo se prepoznaje kao izrazito značajno za život ljudi homoseksualne orijentacije. Kada se interpretira iz perspektive obreda prelaza, u njemu se prepoznaju sve utvrđene faze - separacija, tranzicija i inkorporacija. Cilj ovog istraživanja bio je da razumemo kako adolescenti koji su se prvi put autovali u bliskoj prošlosti prolaze kroz faze ovog iskustva. Kao tehnika za prikupljanje podataka korišćen je polustrukturisani intervju, obavljen sa pet učesnika (dve devojke i tri mladića). Pitanja su obuhvatala periode pre, tokom i posle autovanja, sa fokusom na najznačajnija autovanja, iskustva, emocije i promene u tim periodima. Naši nalazi ukazuju na to da faza separacije počinje realizacijom svoje seksualne orijentacije. Ovu fazu obeležavaju strah, preispitivanje svog identiteta i istraživanje u svrhu pripreme za autovanje, za koje je najčešće korišćen internet. Naredna faza (faza tranzicije) počinje prvim autovanjem i obeležena je autovanjima važnim osobama u okruženju. U njoj se javlja snažan osećaj oslobođenja, ali i strah od negativnih reakcija ili predrasuda bliskih osoba. Našim učesnicima je bilo važno da preuzmu kontrolu nad time kada će se i kome autovati. Kroz svako novo autovanje, osoba iznova prolazi kroz tranziciju i potencijalnu inkorporaciju. U razgovoru sa našim učesnicima fokusirali smo se na grupe koje su za njih najrelevantnije, a to su porodica i prijatelji. Inkorporacija u ove grupe podrazumeva da okolina prihvati i podržava njihov novi identitet i učesnicima je bilo najvažnije da mogu da se osećaju “autentičnim/om sobom” u tom okruženju. U budućim istraživanjima mogla bi se posvetiti veća pažnja fazi tranzicije, odnosima sa roditeljima, kao i internetu kao resursu u procesu autovanja.

Šta nam deca govore: bullying iz ugla učenika i učenica prvog razreda osnovne škole

Nevena Grozdanovski*

Bullying, kao vršnjačko maltretiranje ili zadirkivanje u školi, definiše se kao ponovljeno ili trajno negativno ponašanje jednog ili više učenika prema učeniku-žrtvi. Negativno ponašanje se manifestuje kroz fizičko, verbalno i psihološko maltretiranje. Pokazalo se da deca mogu ispoljavati ili trpeti vršnjačko maltretiranje od najranijeg školskog uzrasta. Za prepoznavanje i prevenciju bullying-a u školi, način razmišljanja učenika i njihova perspektiva su veoma značajni s obzirom na to da se maltretiranje najčešće dešava bez prisustva odraslih. Ovaj rad nastoji da pruži uvid u to na koji način učenici prvog razreda osnovne škole razumeju bullying, u kojoj meri ga primećuju i kako na takvo ponašanje reaguju. Održane su dve fokus-grupe sa učenicima prvog razreda - u jednoj je učestvovalo tri dečaka, a u drugoj četiri devojčice. U razgovoru se, umesto pojma bullying, koristio pojam “zadirkivanje”, zato što je deci razumljiviji i poznatiji. Pitali smo učesnike da navedu oblike ponašanja koje smatraju zadirkivanjem i od njih tražili da opišu načine na koje tada reaguju. Referirali su na takvo ponašanje kao na “ružno”, osvrćući se na neprijatnost, sram i krivicu koju ono izaziva. Dečaci su opisivali fizičke oblike zadirkivanja, poput guranja, saplitanja, čupanja i udaranja. Devojčice su se oslanjale na primere verbalnog zadirkivanja (“prozivanje”, nazivanje različitim imenima, ogovaranje, isključivanje iz grupe). Ove razlike su u skladu sa nalazima istraživanja o rodnim razlikama u oblicima zadirkivanja u osnovnoj školi. I jedni i drugi su navodili da postupci zadirkivanja, bilo da su oni fizički ili verbalni, imaju za posledicu određenu kaznu, zbog čega takvo ponašanje uglavnom izbegavaju. Učesnici obe fokus-grupe složili su se da se u situacijama zadirkivanja treba obratiti nekom starijem, uglavnom učiteljici. Ovi nalazi, pružajući nam vredan uvid u dečiju perspektivu, mogu biti važni za planiranje prevencije nasilja u školama i zaštite najmlađih učenika. Ipak, treba imati u vidu da deca na ovom uzrastu imaju ograničenu mogućnost izražavanja i u budućim istraživanjima treba koristiti i druge tehnike prikupljanja podataka.

Identiteti u prostoru: Projekat „Skopje 2014“ i nacionalna pripadnost mladih Makedonaca

Relja Arsić*

Tema ovog istraživanja je ispitivanje veze između urbanističkog projekta sa jakom političkom pozadinom, i nacionalnog identiteta ljudi. “Skopje 2014” je kulturni i istorijski projekat koji za cilj ima afirmaciju i ojačavanje nacionalnog identiteta Makedonaca, koji je percipiran kao napadnut od strane susednih država. Ova tema je interesantna zbog materijalnih i nematerijalnih aspekata projekta – građevinskih elemanata koji ga sačinjavaju, kao i zbog odjeka koji je on imao među građanima Makedonije. Konkretnije, u radu se opisuju uslovi nastanka projekta, njegove estetsko/urbanističke karakteristike i ispituje se postojanje i stepen povezanosti prostornih promena nastalim realizacijom projekta “Skopje 2014” i nacionalnog identiteta mladih građana i građanki grada Skoplja. Putem sprovođenja polustrukturisanog intervjua sa pet studenata iz Skoplja (starosti 20-25 godina), dobijeni su uvidi u moguće domete ovog urbanističkog projekta na identitetskom planu, koji se u ovom radu dalje diskutuju.

Rukovoditeljke programa: Dunja Njaradi, Tijana Grumić