У недавно објављеном зборнику „Хандке у Србији 2“, 18 српских аутора бавило се делом Петера Хандкеа. Српској публици непознато је да се Хандке слично као у „Правди за Србију“ ангажовао и на многим жаришним тачкама у свету и зато је „цео свет Хандкеова Србија“.

Излазак зборника текстова „Хандке у Србији 2“ није темпиран за 80. рођендан нобеловца Петера Хандкеа, каже Владимир Д Јанковић, један од 18 аутора и најближи сарадник уредника зборника Душка Паунковића, председника Удружења књижевних преводилаца Србије.

Петер Хандке – дечак који зависи од скандала

Јанковић подсећа да је Хандке као писац, културна појава и феномен био у Србији атрактиван и активан и седамдесетих година.

„Да је, не дај Боже, сишао са литерарне или животне сцене почетком деведесетих, остао би упамћен и по многим делима која су нашој јавности презентована. Он није скорашња појава а то се овде често тако доживљава. Због његовог духа и неких специфичности његове природе која је у суштини дечачка, са разних аспеката и дечачки невина, мисаона, опасна, неваљала, он одаје утисак човека који је увек као нов“, истиче Јанковић за „Орбиту културе“. При том, мора се рећи да без обзира што се његове књиге купују то не значи да се читају јер он је за огроман број реципијената суштински досадан писац, из једног врло драматичног разлога зато што је он, превасходно – песник.

„А песници су у суштини досадни огромној већини људи па је поезија осуђена на благородни запећак. Његова поезија је исписивана у пуним редовима па се зове проза, али то га не чини занимљивим за масе. Хандкеова прођа и статус у друштву и књижевности увек је зависио доста и од тога, што се, условно речено, назива скандалом. Од почетка његове каријере“.

Скандал-мајстори – медиокритети иза сцене

Међутим, Хандке није скандал-мајстор, јер скандале не праве људи који нешто ураде, који се побуне, већ они који тумаче понашање побуњених.

„Није скандал мајстор онај ко је под рефлектором скандала, него су оне неке тута-муте које седе иза сцене и користе 'месо' за прављење скандала. Хандке није скандал-мајстор али су га скандализовали управо ти медиокритети који су га у свим срединама окруживали, што је њему, у коначној инстанци, добро дошло“.

Опасна дрскост – „Правда за Србију“

Велика је заблуда је „Правда за Србију“ на неки вулгаран, народски начин просрпска, јер Хандке пише о Србији као Хандке, а не као про-Србин јер то он заправо никад није ни био. Он воли нас као један народ који је био изложен неправди и сурово страдао управо од света из ког он долази.

„Читајући 'Правду за Србију' имао сам интимну паралелу између њега и Арчибалда Рајса. Они су другачији јер Хандке пишући Правду за Србију показује да није Србин јер нема ону острашћеност коју би имао да овде станује. Нема ту врсту личне српске патње коју је имао Арчибалд Рајс, јер Рајс се на крају обраћа Србима као један од њихових. Он трпи читаву тиранију српске свакодневнице, српског менталитета и он нам се обраћа као наш“.

Хандке се у Правди за Србију и мало зеза са нама, сматра Јанковић и подсећа на пример како је описао Милорада Павића.

„То је такав шарм, таква дистанца, а такав безобразлук. Тако дрско је описао Павића да се мора рећи да је то права мајсторија и да Хандке у себи има ту опасну дрскост“.

Творевина „пластичног мозга“ – „негатор геноцида“

О оптужбама на рачун Хандкеа да је „негатор геноцида“, Јанковић каже да кад геноцид не би био тако страшан, кад не би задирао у дубљу историју и да и ми као народ геноцидом нисмо ужасно погођени, човек би могао и да се шегачи с том синтагмом.

„Мозгу који је смислио израз 'негатор геноцида', унутрашња структура је више састављена од пластике него од меса или ткива. Колико сам приметио, Хандке се понаша сасвим спонтано и нормално према таквим уопште ненаивним структурама, ситуацијама и људима. Ако се он њих не плаши и ако их псује, а сад му се указала прилика да коначно може да псује публику која га напада што је добро за писца да му се другачије оствари оно што је писао као млад, онда би и ми требало да се охрабримо и помислимо да њему и таквим идејама нико ништа не може. Злонамерни људи не могу да науде некоме ко је добронамеран“.

Цео свет је Хандкеова Србија

Код нас се довољно не зна да Хандке није био ангажован само у нашем конфликту као нека врста човека који нас чува. Није само нама био човек чувар, био је то на разним жаришним тачкама у свету и слично је поступао стајући на страну људи који су изложени неправди и уништењу.

„Али као што свет не зна пуно о нама нити зна много детаља о нашој новијој историји, тако и ми морамо да се помиримо с тим да не знамо много не само о историји азијских и афричких земаља, него и европских. Није Хандкеу Србија једина Србија на овом свету, цео свет је његова Србија. Свуда он има своје место и према томе треба развити здрав однос без величања“, закључио је Јанковић.