Направи први корак, пронађи прави пут! Научи како се црта и слика, напиши песму, објави je на нашем сајту, штампај књигу. Ми смо издавачи.
Ако волите да сликате, цртате, хоћете у уметничку школу, академију. Пишете поезију, приче, волите да се дружите, јавите нам се! Ми смо удружење уметника и љубитеља уметности. Имамо тим успешних и доказаних уметника који воде ово удружење ~Тим СкоКК.
ПОЧЕТНА:
Песничка колонија 2013.гоод.
у Скорици
Сликарске колоније и песничке колоније:
Студенти Академије лепих уметности држе час цртања на дечјој колонији (мај 2022.)
Александра Милутиновић, студент Академије лепих уметности, на колонији преферира даске за сликање икона (јули 2021.)
Ана показује како почети са цртањем
Како се пише песма (ум. слика као илустрација)
Хроника села Скорица једна прича, Животије Поповић Поп
Попадија Данијела анимира децу на колонији.
Слађана Поповић Манџукић рецитује пред публиком.
На отварању изложбе слика Бранислава С. Марковића у Трстенику, Олга Ружић Лодика рецитује своју поезију.
,,Генији, способни да одвоје свој индивидуални карактер и име, промишљено посматрају свет и, имајући своје објективности, прво оно што други не виде. Зато су сви добри уметници у стању да на својим делима, како у песмама тако и на сликама преко појединачног прикажу опште.
У овоме лежи супротност између науке са једном и писањем и ликовне уметности са другим странама: док наука настоји да нам укаже на појединачне ствари које ће показати оно што ће одредити оно што изазива читање врсте, уметност се фокусира на најситније детаље, али тако да кроз њих прикаже идеју врсте којој припадају. Приказивањем на тачан и истинит начин једног сценског људског живота заједно са индивидуалним ликовима који у њој учествују, уметник ће нас довести до дубоког увида у идеју човечанства, а који ће нам показати архетип људског понашања у сваком другом сличном догађају,,...
Цитат из књиге „Parerga i Paramitomena“ - Шопенхауер
Сликање на платну у пленеру уљаним бојама.
Прва уметност: КЊИЖЕВНОСТ
„Схватио сам да оно што песнике наводи да пишу поезију није мудрост, већ нека врста инстинкта или инспирације коју често виђамо код пророка који и сами не разумеју своје узвишене поруке." Coкрат
ЗОВ ИЗ ОМАЈЕ
Kо Леснику око руку расту руна,
око главе бршљaн на ветру лелуја.
Дoк у оку дивља пролећна трава буја,
горчином пелена уста су ти пуна.
На длану ти сломљено перо пауна,
под коленом грме громови и олуја.
Да сагори муњом зуј пчелињег бруја,
жар птица те поји из месечева чуна,
да игра у колиби русалка око ватре,
гола шумска богиња погачу натре,
да фрулом од зове свираш из омаје,
нема мрачне силе да твоју сен затре,
нити јаче моћи од душа што снатре,
од љубави живе коју чисто срце даје.
Награда Мишо Ћосовић -
најбољи сонет, Ужице, 2018. год.
Томислав Ђoкић je обављао функцију председника Књижевног клуба „Мирко Бањевић" у Параћину. Члан је Удружења књижевника Србије и још неколико књижевних асоцијација (Краљевског књижевног клуба „Карађорђе" у Београду, Друштва писаца просветних радника Србије, Књижевног клуба „Суботица" - Irodalmi klub у Суботици и Скоричког културног круга.
РТАЊ
Горе врх игле
у вечној магли.
Доле
стогови
главе сагли.
Горе
громови,
тако чести.
Под
крилом орла
зима се мрести.
А доле
Минх
и гладна сврака.
Кљују му
угаљ
из стомака.
Магла,
па сунце.
Вечна шара!
Српски
снегови
Килиманџара.
ПРАЉЕ
Низ уску стазу сишле праље на реку
са пуним котарицама рубља.
Око витких струкова, у врпце, заденуле
рубове подигнутих сукњи.
О бело камење трљају своја бела платна,
у модром капима неба испирају
своја невестинска руха, своје свилене наде.
Пени се вода од сапунице,
од врелине девојачких колена.
Играју сунчева огледала у реци,
играју вилин-коњици око белих лактова.
заборављене на обали — расту им шарене котарице, препуне сунца.
У врбацима, у топлим вировима,
сакривене од јулских косача,
распојасане, кикоћу се праље.
У расплетеним косама, на обнаженим раменима
цветају им нежни локвањи.
Пршти зелена вода у врбацима.
Потом, уплетене у речне траве, мокре,
испружене на пешчаном спруду,
чекају да им се, разапете на глогове,
осуше беле кошуље и чипкане сукње.
Предвече се, лаконоге као срне,
враћају у село миришљаве
на дивље купине и водене перунике.
КАП ПОВРАТКА
Брдо мили према равници,
Пад.
Шапат иза.
Мисли - крхко лишће,
Окрет у дну капи.
Скок будног.
Назад два ока
ИЗА
Шкрипава врата,
Тешко их је отворити.
Вођа седи на престолу,
Сам у огромној просторији,
Нема руке, нема лица.
Пије, једе, нестаје,
Дејство мисли престаје.
Танка линија граничи.
Црвена је. Невина.
ПОГЛЕД
Бол отиче до реке, искасапљен.
Бедеми извиру,
Трава плете паучину око замка.
Очи напољу,
У равници.
БЕГ
Рањена звер,
Камене лоптице падају са свих страна,
Не може се побећи.
Звер чучи у страху,
Смирена.
Кугле се распадају,
Не може се побећи.
ПОНОЋ
Окупан јутрима
Пишем
"Расцеп"
Између две светлости
Откривен наглим
Преокретом
Поред рада у школи, бави се писањем поезије. Објављује у књижевним зборницима и часописима. У средини у којој ради, промовише повезаност и значај природних наука и уметности. Члан је Књижевног клуба „Мирко Бањевић“ у Параћину. Планира издавање прве збирке поезије.
Мајка је два сина, дипломираног инжењера информационих технологија и студента софтверског инжењерства ЕТФ-а у Београду.
Библиографија: Снежана Танић
Зборници:
„ВАТРА НЕСНА'' – Културни центар Параћин, КК „Мирко Бањевић'' 2013. г. јубиларни зборник Клуба (Песма)
„БЕШЕНОВСКА ПРИНОШЕЊА'' – збирка песама посвећена манастиру Бешеново,
(Зазвонише звона бешеновска)
Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске 2015.
„ЛЕПЕНИЧКО ЂУРЂЕВДАРЈЕ''- Крагујевац, Издавач: Удружење писаца Крагујевца
( Будна, Постојим, Недохватна) три прилога
„ЗА ТЕБЕ ЉУБАВИ МОЈА''- Културни центар Горњи Милановац, Библиотека „Слово
љубве'', 2016. г. (Да постојим) и песнички исказ
„ФРУШКА ГОРО, БОГУ НЕК ЈЕ СЛАВА'''- Издавач: Манастир Бешеново 2016. (Са
звоника фрушкогорских)
„СВЕТОСАВСКИ ПЕСНИЧКИ МАРАТОН'' – зборник награђених радова ученика
основних и средњих школа 2012-2016.
(Сарадник, организатор, прилог: Светосавска беседа)
Издавач: КК „Мирко Бањевић'',
Културни центар Параћин
„ОДАБРАНЕ ПЕСМЕ''
Издавачи: УКС, КК „Мирко Бањевић'' - Параћин, ''Душан Матић'' - Ћуприја, 2016.
(Путовање, Да постојим, Светлост)
„ЗЕМНИХ МИЛИНА НЕБЕСКИ КРОЈ'' 2017. г. (У манастиру Бешеново)
„НЕВИДЉИВ ЈЕ ПОМАГАЧ ОБЛАКА'',
(Тишина и прасак) 2018. г.
„ПEСМОТОК ПОМОРАВЉА'' – „Душан Матић''- Ћуприја 2018.
(Постојим, Дани)
Часописи:
„ТОК'' – Прокупље, часопис за књижевност, уметност, културу и друштвена питања
(песме)
„ТИТЕЛКА“ - Тител, гласник догађања на 4. Флерт-у, Друштво српско-руског јединства, Тител, 2014. (песме)
Награде:
Друга награда на Новогодишњем песничком маратону у Нишу и друга награда на „Позорници плус“ у Ћуприји. Учесник више књижевних колонија.
СВЕТЛОСТ
јутро је
тишина ћути рађање
сунце вири у моје очи
док маслачак обара главу
под ногама
грабећи сваки зрак
изјутрене светлости
ходам супротстављена ветру
најежене коже од измаглице
ношена снагом промисли
на стих у настајању
јутра
зароњеног у сутра
корака ко зна ког
и мисли о светлости
да не зна
колико је леп њен поклон.
Дипломирао 1972. г. на Вишој педагошкој - ликовни одсек (класа Милуна Митровића) у Београду.
Бави се сликарством, пише и објављује хаику поезију, хаигу и хаибун. Заступљен је у монографији Хаику удружења Србије и Црне Горе „Гости у својој кући" и двојезичној антологији светског хаикуа „Сумаглица светлости" коју је приредио Дејан Богојевић из Ваљева. Пише и објављује кратку причу и савремену поезију.
Добитник је признања хаику мајстора освајањем друге награде на Internacional „KUSAMAKURA" Haiku Competition у Jaпану. Прву књигу хаику стихова „Снежна грана" штампао 2012. г. у издању Хаику удружења Србије и Црне Горе, чији је и члан. Код нас је на 20. Хаику фестивалу у Оџацима освојио прву награду. Члан је књижевног клуба „Мирко Бањевић" у Параћину.
Председник је Скоричог културног круга (СкоКК) у Скорици.
Наступ на 17. Сабору духовне поезије у Раковици.
ХАИКУ
Док чекам кишу
растерујем муве што
болно ме боду.
Погнута бака
венац паприке ниже.
Да ли су љуте?
Лист што пада
маче у скоку хвата.
Као на мундијал..
Паде прва слана.
Гледам погнуто цвеће,
туга ми нека.
Чега се бојим?
Шушкају птице у лугу,
па нисам сам.
Узрео кукуруз,
сваки лист је гудало -
слушам гудаче.
У сенци храста
извор бистре воде,
зрачак сунца.
На лист у води
слете жедна пчела,
пуна полена.
Олга Манчић - Лодика (удата Ружић), рођ. у Прокупљу, живи и ствара у Параћину.
Слободни уметник, пише поезију и кратку причу, сликар и хаиђин.
Објавила 9 збирки поезије, заступљена у разним зборницима, часописима, антологијама и страним публикацијама:
Holandija, „Woodpecker“ (magazine for sharing haiku), „Poets” (haiku poetry movent in India). „KO~” - Japa, итд: „Ток'' - Прокупље, „Стиг'', „Кровови'', „Стремљење'' итд..
Књиге:
„Зелени окови'' Филип Вишњић - Просвета - Ниш 1991. г.
„Писмо Пријатељу" 1981. „На раскрсници'' Н. Село – Суботица, 1992-3.
„Месечина у колиби'' – првонаграђена, селектор Милутин Ж. Павлов. 1994.
„Кад прође све" - Келија Свети Сава - Параћин 1993.
„Азбука времена'', КК „Мирко Бањевић" Параћин 2003.
„Метафора глине" - КК „Мирко Бањевић" Параћин - Културни центар Параћин, Grafo`s Параћин 2007.
„Мостови душе" - „Свитак"- Пожега 2011-12, Ову књигу је финансирала Скупштина Општине Параћин.
„Време неиспавано'' 2019. г. - Културни центар Параћин - КК „Мирко Бањевић" Параћин, Алка - Параћин...
Песме су јој преведене на више страних језика.
Оснивач хаику клуба „Иса Бусон" у Прокупљју и идејни творац уметничке колоније „Сунцокрети" у Прокупљу.
Учесник књижевних и ликовних колонија широм Србије.
Тренутно врши функцију председника КК „Мирко Бањевић" - Параћин
ПАД
Уљуљкан
Спава човек
У дну себе
Брда се ломе
Кроз путеве многе
Нестају шуме
Узалудно живе
"Људи муве"
Над главама
Клатно оштро
Под ногама
Тло трошно
Вијуга памет
Ко псећа стаза
Зашто је глава
Tabula rasa?
У малу боцу
Сав живот стао
Гле човека
Са гране пао!
ЈАБЛАНОВИ
Платно сивога неба
ветар бојадише
умоченим врховима јабланова.
Боја се гаси у прљавштини магле
са њихових жарких палета.
Њише се
дрворед пламенова,
са уљем њихова светлост се мрви,
и у капи крви
осипају се,
као догореле буктиње лета.
Не окрећи се,
видећеш само оронуле
године,
које је време изгризло.
У њима титрају бледе сенке
сећања огрнуте плаштом
испразности.
Не окрећи се,
траг ти је избрисан
колотоком времена.
Ослушни тишину,
чујеш ли како јеца
и гуши се у сузама?
Она не плаче за нама,
и никада неће плакати!
Плаче за мајком Тамом,
она је њезино чедо.
Глад јој изједа утробу,
тражи срк смираја живота.
Похлепна незасита бештија!
Не окрећи се,
видећеш само по који фрејм
онога што си био.
Негатив целулоидне траке,
изгребане канџама
похлепне господарице Делфа.
Успокоји душу.
Где год да упреш прстом,
ничега нема.
Само јаме јаловишта!
BorMil.02.02.2023.god.
ОПЕТ САМ ОВДЈЕ
Опет сам овдје
И овај пут
тек тако
Успут
У пролазу
И у поразу
Опет сам овдје
Овдје нигдје
Ваљда једином
мјесту на свијету
у коме се зло
успомени смије
У коме ништа
Баш ништа више
Као некада
Као прије није
Кораком тешким
газим
тромо поподне
И успут срећем
неке
Туђе
Друге
Мени
стране
Непознате
људе
Испод старог моста
ријека жубори
Као да ми пјева
Шапуће
Збори
Као да каже
Знам
Знам
Већ одавно
он више није
оно што је био
Каквог си га волио
Каквог си га снио
Али не гријеши душу
Није он
ни проклет
ни ружан
Он је само сам
Он је само тужан
Он треба
само мало
Он треба нас
И љубав
И таман кад помислих
да је помало чудно
Та откуд ријека
може да пјева
Ја сретох и њега
Њега
кога више нема
Уз благи наклон
поклони ми осмијех
Пожели ми јутро
и ведар дан
Не бој се
каже
Туга је неман
а невјера бездан
Не бој се
проћи ће
Све је ово
само тужан сан
Опет сам овдје
Овдје
Гдје се суза
од поноса крије
У граду моме
који то више није
Жељко Илић
Милена Ђокић рођена је 1996. године у Београду. Основну школу и гимназију завршила је у Параћину као вуковац. Поезију је писала као основац, а потом се определила за науку. Сада је одличан студент Биолошког факултета (одсека за молекуларну биологију) у Београду. У научном раду усавршавала се, осим у Београду, у Лисабону и Бечу.
Милена Ђокић песме је објављивала у неколико зборника и у часаопису „Ђачко доба“. Награђивана на „Данима дечје поезије и прозе“ у Драгинцу и на фестивалу „Извор живе речи" у Коларима.
МОРСКА ЗВЕЗДА
(такође Милена Ђокић)
Морска звезда,
исто као небеска,
има своје море,
плавушкаво и меко.
Сада морска звезда
изгубљеном морепловцу
показује пут,
а име јој је светло
као Даница.
ЛАСТЕ
Црно-бели свет
и у њему ласта.
Танких жица сплет
и у њему ласта.
Небо им је кров.
Лепршав им лет.
Приђи мало ближе:
то је њихов свет!
Летелица кружна,
цвркутави сплет.
Само дођи горе:
твој је читав свет!
Д А Н И Л А
(топоним између Плане и Скорице)
Кроз ноћ боси.
Роса се роси.
Велика тмина.
Кроз њу тишина.
Данило спава.
заспала трава.
Звезда ми пала
на стопала.
За мном, на трагу,
ђаво ка врагу.
Бела је вила
сломила крила.
Данило спава.
Сребри се трава.
Зора се зори.
Песма се ори.
Песмом се кити.
Данила штити.
Сваке ће ноћи
Данило проћи.
Кривином дугом
са својим другом!
О Д Ј Е Ц И
Дуни ветре ти у ветру
као човек у човеку,
као дете у песнику!
Као жена у старици,
као песма у грлици!
Као Месец у Даници
и светиљка у зеници!
Као стопа у опанку,
као Сунце на уранку!
Као земља у пшеници,
к`о погача у мрвици!
Као пчела на том цвету,
као лептир у свом лету!
Као жишка у пламену
и чврстина у камену.
К`о маслачак, ту, уз реку,
као јецај у човеку!
Као жубор у потоку,
као искра у мом оку!
*Словом је ословио суђене му дане.*
У С У Д
Кад су ми пререзали пупак
зарђалим српом,
кад су зањихали вериге
на гаравом огњишту,
кад су ме повили повојем
и ланеном крпом,
гиздави је петао
кликнуо на буњишту.
Млеко курјачице и пречисто вино
живот ми подари,
већ речене речи у лаз језика
засејаше вилењаци стари.
Мој чудесни отац са леђима храста,
моја гладна земља набрекла од ината,
моја блага мајка са очима ласта,
крај узглавља мека усуд ми изгата:
*Словом нек ослови суђене му дане.*
Ал све лепе песме већ су написане.
Бујао сам испод гранатог ораха,
у крвотоку текле су ми бајке.
Зидала ме светлост, варљива и плаха,
док животном реком броде трошне шајке,
молим да ми песма из костију плане,
ал све добре песме већ су написане.
Из збирке
„Преко реке земља“
(2003)
Друга уметност: МУЗИКА
„Речима су, можда, потребне слике. Музици не треба ништа." Едвард Григ
Трећа уметност: СЛИКАРСТВО
„Слика говори хиљаду речи." Леонардо Да Винчи
НАШИ СЛИКАРИ :
Бранислв С. Марковић,академски сликар, фрескописац, уметнички фотограф,графичар,градитељ акустичних гитара...
Иван Анђелковић Ђеле, рестауратор,фрескописац,сликар
Пејзаж ,слика уље на платно
Иван Анђелковић Ђеле,
Осма уметност: ФОТОГРАФИЈА
„Не верујем речима. Верујем фотографијама." Жил Перес
Уметничка фотографија, из циклуса ВОДА аутор Бранислав С.Марковић
