Блог

И ОНИ ПИШУ :

Овде објави, испричај своју причу, напиши стих, коментар...

ТАМО...

Тамо где ме сећања носе,

тамо где су лети ноге… босе,

где дође јунак са корицом мача,

тамо где се свако враћа,

где птице најмилије поје -

тамо је село моје.

Памтим још… већ зарасле стазе,

али успомене не пролазе.

Памтим… игранке и прела,

Сусретања села.

Јесени у мом сокаку… стисак руке...

сјај у оку.

Иди! Прођи, свом огњишту дођи.

Не дозволи да си неко други,

јер као да ниси био онај први.

И баш као сви, и ја у срцу

носим своју СКОРИЦУ.

 Зоран Милетић

ЋИЛИМ

ТКАЉА

Нитима сунца

на основи неба

шара ћилим живота.

На разбоју ноћи

тка јутра на 

житним пољима дана.

Сабирајући сва

годишња доба

утканим бојама.

Вештим прстима

прелама светлост

линијама живота.

Кад зазими

заогрне децу шарама.

     Олга Ружић Лодика

ЉУБАВ АНДРОИДА

И човек и слика…

Реч која храни гладна уста,

пун екран посластица,

живо месо анимирано

у духу психотронике…

Јесмо ли странци

у дому где нас зидови даве

свакодневницом?

Одлазимо у малу

шарену кутију,

где се мноштво људи стиска,

не би ли свим што у вијугама таласа

отворио абдомен, грудни кош,

као градску библиотеку.

Изволите енциклопедију памети,

и лепота не заостаје…

У погледу вида

намести осмех за селфи -

твоји су фанови

спремни да понуде прст

на егзотични либидо

устрептале стрелице Ида,

по нежним еротичним зонама душе..

Зен прича старца

са птицом у кавезу.

Прожимају жмарци од очекиване речи,

од очекиване лепоте драгог нам андроида,

који невидљивим нитима везује једно за друго

јер он зна скривене мисли подсвести

те нас затвара у мале боксеве инбокса

ко на исповест грешног сина…

           Олга Ружић Лодика

ПОКРЕНИ СЕ!

ОКО ГРАДА ПЕТРУСА

Кружи сенкa орла велике птице

зидинама града Петруса, Забреге висовима,

белим стенама, прошаране рујем и вресовима,

што се огледају у дубоком јазу воденице.

А, доле у загрљају реке  Црнице,

манастир Намасија и црква Светог Николаја,

монашке стазе, пећине испоснице,

врбаци жуборе, шапућу легенду реке Белице.

Упаљена воштаница. Сија на икони св. Јована лице.

Заискрише очи поточне пастрмке и разнобојно камење.

А ја да полетим. Да скочим са високе литице

у вир реке зароним дубоко и покупим то знамење.

Облак плови, не осврће се што га врхом бреза додирује,

лепршају златно жути листићи, љуљају се снено.

Из петрушког камена кречњака по који руј извирује

и боји воду Црнице у црвено.

 Душан Ружић

НАСЛУЋУЈЕМ

Када не мирише цвет,

наслућујем.

Када ништа не осећам,

нисам то ја.

Када ми све измиче,

улазим у сан.

Тамо је све што није.

 Бранислав С. Марковић

             SVI

Svi ti mučenici

Muka da ima

Muka da nema

Muka da da tebi 

Uzeto od tebe

Uzet razum

Uzet razum instinkta da preživi

Uzeto dostojanstvo

Uzeta pesma

Glas

Identitet

Bezglasna maska

Hoda

Bez sebe u samislu

O sopstvu

Hoda pion 

Na prirodnom principu

Periodičnog ponavljanja.

Hoda

Horda

 S. Tanić