Догађаји

Изложбе

О.М.Р.Лодика

РАЂАЊЕ СВЕТЛОСТИ  И СЕНКЕ

         У оквиру Скоричког културног лета у порти цркве Св. Великомученице Марине у народу позната као Огњена Марија, одржана је прва ликовна колонија . 

            На дохват  планине Самањац, виђено преко првих  висова  околних  брда Високе, Камеице, Рупњака, Лознаша, Јаворца, и осталих познатих топонима, и то све из дворишта Душана Ружића, председика Скоричког културог круга, где се окупио већи број сликара и Књижевника и љубитеља  уметности, као и  заљубљеиика чисте природе.. . Присутни су чланови Удружења СкоКК-а, сарадници,  гости песници КК ''Мирко  Бањевић...''

После молитвеног доручка, и  поделе сликарског материјала (платна и боје) сликари у колони са колима попут сафарија кренуше пут   ка цркви.  Домаћин, парохијски  свештеник отац Милош љубазношћу домаћина светог храма, дочекао је љубопитљиве уметнике  са искреном добродошлицом. По  благослову свештеника Милоша, свако понаособ заузео је неки кутак,  и оком уметника одмеравали светлост и сенке које ће пренети на платно...

Др Александар Стојадиновић,  реалиста, најближи капији, окренут  североистоку, сликао је мотив који му прилагодљив погледу и четкици , насмејаног лица чаврљајући уједно  с књижевником Томиславом Ђокићем, (који ће касније нешто и написати за новине, Тома је члан оба Клуба), смело је постављао обрисе стабала и кућице под водом где су се умивали верници пре но што би ушли у цркву...

Скорички културни круг богат је  разноврсним уметницима, осим књижевника ,у  редовима илити чланству има сликара, музичара, вајара, глумаца новинара итд..Један од познатијих сликара је Бранислав С Марковић, академски сликар из Скорице, живи у Београду , члан Улус-а учесник колоније на Златибору у организацији РТС-а, и више познатих колонија као и у иностранству  (Гран Пале у Паризу,  итд) посебном  техиком на стаклу и на другим материјалима рађа своја дела,  иначе , вечити трагач за новитетима, истраживач и стваралац, члан овдашњег Клуба, тј, Удружења, учесник и организатор.

Две младе девојке, ученице средње уметничке школе у Нишу, Ана и Катарина, талентоване сликарке, Ана већ учесница познате колоније у Сићеву, коју је основала позната сликарка Надежда Петровић, задубљене у своја платна, мало поспаног изгледа, играле се бојама као сунце са сенкама..Иван Ђелић рестауратор и конзерватор музеја наиве у Јагодини, по новом музеј маргиналне уметности, широким потезима сликао је цркву, експресивно, снажно и модерно, боје у његовим рукама су као играчке у рукама детета, као виолина и гудало у маестралног виолинисте, док је сликао нашао заједничку тему са оцем Милошем, имали су о чему причати...Тик уз њих Воја је сликао воду, вероватно Мораву, сматрао је да ће сви сликати једно исто, хтео је нешто другчије, да освежи...

Слађа вајарка апаратом је сликала детаљ кога ће касније сликати..

Професор Бајкић, препознатљив по свом стилу, наносио је немилосрдно шаренило боја на платну и то врло успешно, члан УЛУС-са имао је слободу да се игра, ту је и овдашњи сликар аматер Дракче Кеба, прва му је колонија , храбро је закорачио у свет уметника, члан СкоКК-а..

Лодика као друга половина домаћина Колоније, није имала времена за сликање, то ће урадити касније када све буде урађено по плану и програму...

А за столом, под ајатом зграде за ручавање и пријем званица, седео је и записивао своје мисли, песму или неки стручни рад професор доктор књижевности Предраг Јашовић, касније ће се огласити кад буде време представљања књижевних стваралаца  по ручку у заказаном часу...

Хаџи Гордана Војиновић, уредник књижевног програма и песникиња, гост Скоричког културног круга, сређивала је столове за ручавање, помагала другим песницима, пријатељима који су дошли да помогну и да поезирају, тако је у свету уметности, широкогрудо и весело помажући једни другима, а за то време уметност је господарила простором...Пристиже и Снежана Танић са гомилом хране и пића, треба сликаре нахранити, а и песници не заостају, Снежана је члан и једног и другог Клуба, помаже јој Филип, студент електротехничког факултета у Београду.Марко обилази сликаре и поздравља их. Професор Боба, стручно припрема и сече печење, помаже нестручним женама с маказама, док изговарају стихове пре времена...

Слађана Поповић вишеструки лауреат, члан Управног одбора, заједно са покојним мужем Животије Поповићем Попом идејним творцем Удружења СкоКК-а, уз остале чланове Олгом и Душаном, и Томом,оснивали и регистровали Удружење...Песникиња која на свим конкурсима донеси свом селу, свом Удружењу  дипломе, признања, ево је носи у једној руци торту у другој песме њене и њеног Жилета Попа. Помаже у кујни и хоће да удовољи сваком госту...А од раног јутра на ногама је и Невена Ђокић, млада песникиња, има и књигу, завршила Учитељски факултет, учитељица без посла, а цео дан не стаје, а осмех јој је широк као светлост коју сликари на платну стварају... ево пристигли наши сарадници, Јасмина и Срба, људи добре воље и још бољег срца. Људи који нам воде књиге, људи који нам штампају књиге. Јасмина не седа, прилази да помогне,  на изнађење присутних и на радост Лодикину , Срба из  кутије вади пакет књига даје Лодики њено  ново издање песничке збирке ''ВРЕМЕ НЕИСПАВАНО" из које ће касније читати...Време полако одмиче време је ручку, пауза за другачији вид дружења...Душан Ружић, председник Скоричког  културог круга, одржао је мали говор, о значају  и вредности ликовних колонија и сличних скупова, захвалио се Општини Ражањ на финансијској помоћи за куповину материјала , оцу Милошу на простору и свим људима који су помогли да се ова колонија оствари...

Готови  радови низали се једни за другим, чекајући критичаре да кажу реч похвале или да дају неку сугестију...Касније и поезија је живнула, огласила се Лодика, Предраг, Невена, Снежана, Слађана, Тома, Дуле..Текло је ко птичји пој...

По разгледању новог живописа, сликари и песници увелико су размењивала мишљења о постмодернизму, када се разлегла музика са клавијатуре под прстима Марка Милетића, ученика средње музичке школе у Крушевцу. Спој боја, поезије и музике , на духовном простору Свете Великомученице Марине одзвањале су као најузвишенија молитва коју су уметници могли да пруже и дају. Црква окружена столетним стаблима у њеним зидовима  остаће неизрецив траг уметничких душа који су чулима и умом - даровима Божјим унели у њој, док се благослов као зрак сунца  ширио са  духовног лица оца Милоша при растанку са уметницима...са врха крста сунце је двоструко сијало, док су се дуге сенке стапале у трави, као и све друго што је тонуло у неки свој мир ...