SLOBODAN RISTOVIĆ -pisac i pesnik

-- Slobodan Ristović rodjen 1952 g. u Čajetini ,jedno vreme živeo u Radljevu ,

sada živi u Beloj Zemlji kod Užica

SLOBODANOVE PESME i kratke priče ZA SAJT - RADLJEVO

" Брате мој,ево ти мало речи уместо семења.Речи неће појести мољац ни

жижак,можеш их некада расејати и расадити..................."

maj 2020.

ТО ШТО ЈЕСТЕ Црнобраћи Јесте ли то хлеб Устима окаменили Онај који смо вам слали Од деце своје отурајући Црна браћо Црна нам мајка Ваша вам певала И сестре кике рузмарином уплетале Да сте уста браћом позлатили Тако би вам се и окућница звала Овако сте То што јесте Ено гаврана Плаче пред ластама Он зна И оне знају...

april 2020.

БЕРБА МАСЛАЧКА

Сањам своје руке

За бербу маслачка

Још у њине длане

Мајка живот пирка

Па излећу пчеле

Лептирасте ласте

И везена слова

Сањам твоје лице

У ропству свирале

Умивено росом

Обојеном нотом

Оном којом рај отварају

Да анђели уђу

Сањам да ме сањаш

И стрепимо над пољем маслачка

По којем нам мајке простиру мараме

Да ухвате сунце

Које би ти могло да опрљи лице

ПРЕГРШТ МЕНЕ

Ево ти прегршт мене

Сав сам од жита

Нема ме за капу ора

Ни венчић цвета шефтелије

На дну џепића

Толико ме има

Уми се самном

Не брини ако ме проспеш

Па ме упије земља или однесу мрави

Покљуцају птице

Или постанем прамичак магле

На некој Морави

Нека миришем на тебе

Негде

Ко зна где

Можда се пробудим

У некој мајци назван именом твојим

Која ће ми тепајући казати

Сине...

На трећи васкрс,2020.године.

mart 2020.

У ОЧНОМ ПРАСКОЗОРЈУ Ти си оно мало из ушице игле Којом се шије устрепталост Кад ми уста наслутиш Па ти се снурне свила У очном праскозорју Толико ми те треба Да станем пред ветар кремански Кад вукови очњаке крију Јер однекуд преко Дрине Долећу ханџари Тражећи Вујадина и обаму сина Ти си усклик ћука Кад мрзне суза у оку мајке И Отац прска барут под угарцима Те врисне церић пун слатке срџбе

Толико те сањам Да се не будим и када Ми орао ухвати јаребицу Из срца прхнулу... Рогатица. Живело пролеће Март, 2020.год.

БЕЛЕШКА

Пошаљи ми уста

да имам чиме вино да пијем...

Чујем како се договарају ноте

Једне би да те сликају

А друге би да падају по теби

Седим у пустом пољу

Сигуран сам да сам ти некада у њему

Убрао цвет

Чекам да ми почнеш мирисати

Због мириса ће цвет нићи

Јутрос се у мом кревету

Пробудио сан о твојој хаљини

СРЕЋАН Вам празник Жене

Ви сте највеће после Христа

Сваки дан га изнова рађате и оплакујете.

КУМБАРА Распурњала се Леб ти лебов Ударила кумбара Ко да гори економска стрњика У небо гар ударила Да је процеп између Овчара и Каблара Мање би из њега чањи мирисало Дигле се препелице и фазанке Пиште гује испод штука излегле Њиска и писка Сева Креше бог неком за у лулу А труд се омедио Гори кремен Сабља од чакмака Вијори се њен комбинезон Купљен од малих крађа Пајиних Паје продавца из задруге Закинутих на гасу квасцу ексерима Драви обландама На секирама Од соли соде бикарбоне И конзерви које рудничанке купују Кад савијају сарму Па мирише сиротиња до Обреновца Које би је на жарач натакле Јер је ко цвет обучена Маже се помадом и по задњици А весели Жика из трња извлачи суварке Да наложи ватру Дабогда му очи изгореле Кад је ћорав код очију Да га је са Солуна у недрима донела Време му је да је корбачом отеше Да бар шушком и ликом Наплати срам и стид Отац забио секиру у дрвљаник Жмари Драву Гледа несретника Мрмља у браду Да мајка коју не ухвати Онаква жена није за гејака Него за оне из Титове гарде Што кад груну ногом Излети коцка испод чизме Те излог разлупа За таквог је селе јој гараво Две јој треба дати Да срез заслади... Рогатица.14.03.2020. год. Још ми се беласају њене бутине И мирише шума на јоргован помаду. Шушти лишће укћу вране изнад стрњика задружних А она, међ небесима и латним лишћем липе. Вирим кроз пруће. Изгребан , као да сам пред градом летео. А негде у другој логи, у заседи Среја Паунов, Мића Драганов, Фуртула, све мали ајдуци, керићи, нерасти, доспели да прескоче корито. Очи нам црвене. Да смо швајсовали са мајсторима из рудничке радионице биле би бистрије. Колена нам кроз панталоне просекла. Оћерпичили смо се до костију. Кад дођемо кући, и мајчино млеко ће нам присести. Ма, нек приседне, бар смо се до у џигерице окадили. Брате мој, да ти пошљем коју реч, Да њом убијеш бљутаве мисли и речи. Да се сетиш доба, када си био птица, миш испод комиљке, а до неба велики, па си отуда гледа. Из џепова ти испали пиљци, ораји и динарчић, бео алмијумски. Поздрав

БРАВ УБОГИ Он је био брав убоги Стидео га се и копоран А она Пресна Запарложена Јој, леб ти лебов Што бог дарива будале Ко да су му ораји у башти Па му праве ладовину Себи трн Вади отац Док на шкргуће Ко да га је курјаг прогутао А без вилица остао Пурња се Она Откос опрљен медом Уместо градом Сломиле му се виле На салајицу главу натакао Плаши свет на вратима Београда Боже ко ти нали ту шећерушу Па све збрља Ко маче плетиво Дај ми је Па и кад умрем Од душе му ушур узимај Бела Земља- Неки датум

februar 2020.

РЕЧ ИЗ ГВОЖЂА Та шина што се у глиб времена усеца Прштећи шкрип и шкргут Као пуљке на недрима То цвиле моја ребра нагорела Обија се глеђ мајчине материце Скорела на темену Затрпаном у сунце Док ме од мрака отимала Нема већег боја на Косову Од оног који је она водила Да би ми уста развезала И из њих реч ослободила Реч из гвожђа слађе пева Од пчеле медом бремените 19.02.2020 Загрцне ме реч налик џенарики од једа зеленијој,па се грчим змијом испод прага . Брани ме и отима.Коље се курјачки са ко зна којим крвницима, живелим испод гара и пепела претворених у жижљевину гроба од које је ћерпич прављен за темељ кући у небесима. Овде у овој Србији, одметнутој од мајке Претвореној у громуљице чичка који се хвата богу за ногавице. Од речи се гинуло ко од куршума па су нам уста налик кусим пушкама Које су у стању да и мртвог под зовљиком гроба убију. То ме јади и чемера ових дана, ко и оних прошлих и будућих уцвељених. Усеца ми се шина од вратне жиле искована прштећи и камен о њега обешен...

19.02. 2020.године.

Decembar 2019.

БЕЛИНА Рушти белина Као да се миш провлачи Кроз комушу. Пуцкета ватра Бришу жишке пепео Из очију Цвркне понека суза багремова Млад а међ угарцима Ако се Бог греје на дрва Онда му је шпорет "смедеревац" Лизуцкам ракијицу Припитомила се гуја у чашици Облизујемо се Лечимо своје неверице Смишљамо успомене Истину смо одавно заборавили Напољу разговарају оџаци и свраке... 04.12.2019.год.

РУГЛО Како је ово ругло Израсло вишље од топола Од звоника Од моје шткљасте драге Писка свирале И сватовског вриска Ово је ђавољија комендија Којој се ни звери нису надале Клетва јој је као тепање Да је Лазар овом бруком Клео Мурата Мурат би га окумио Не би се клали А није нам ни на крај памети Да престанемо И сахрањени пре тог боја Данас осећају срам и стид Кости им поцрвенеле И црви налик глогињама и дрењинама Бог сам себе псује Када се огледа ил брије Тако је велико ово ругло Кроз које се У очи не можемо погледати Или су и оне утекле ... 01.12.2019.год.

И БОГ ОПСУЈЕ Овде у Босни,све се слабо разазнаје Као да је ваздух кратковид Пун магле Па су очи нејаке постале. И у ушиа се намилела смола Глувнуло се Јутрос ни свињског скика Ни креје Ни петла Само врабац у шишарку претворен Завио глогињу срца у међпрстје перушкица. И ноћас су никла неколико цепала Док раздани знаће се Колико ће сутра нићи гробова. Пребира се све Од жижљивог пасуља Прониклог компира До згурених ђедова и баба. Нигде нема толико Босне Као што је има на овој тромеђи Којој су међе у размеђеним паметима Извадио сам батерију из сата Срамота ме да гледам у ту лагарију времена Читам старе књига У њима сам сачувао младе љубави. Остало ми је само времена за вољење Сво друго време су ми узели Да Нађе се по неки трен и чаша вина да се испије И Бог опсује.

Novembar 2019.

ТРУКОВАЊЕ ЛЕПОТЕ Она је од воћа Никла из дашка Које донесу трепавице вреса Кад са Торника Крену у Чајетину Ђинђуву код златара да залеме Она је нит месечине Која се извукла На колену Па када корача Светлуца ко она сијаличица На авину што однекуда Негде лети Ето таква је и још воћнија Само ја не умем да је речима иструкујем

18.11.2019,год.

ПАС И ЈАРЕБИЦА

Спаваш као ларва свилене бубе Врела Трепери со Пропранија од сузе Бела као излазак сунца На усни белоушке Сањам да си отров Испијам те Док трубачи лочу врисак труба Отац се пробудио Дозива Бога Кроз капију улази пас У устима носи јаребицу Твоја бела хаљина пуна росе На сред собе

14.11.2019.год. Видим како на тераси ,птица налик сенки ласице у кљуну држи лист маслине. Можда то и није лист,него брош. Нека успомена која је излетел из нечијег сна..

Brat je opomene. Kamen u obući, O vratu Pod temenom Bata Kal trlice Rbat pod šinskim kolima Prazna duplja U kojoj gak Lije crne oči Nož u očevoj grudolini Palacavi jezik viljuške U sugdebu dželata Brat je pola grobnog katastra I cela zakletva Komenda plotunu I čemerni vrisak Brat je kolijer Boga i kecelja majke. Brat je moje ime Koje se izgovara Onako kako je otesano za baskiju u krštenici... Kremen Žila volujska Sušena na plećima i prsima Gde su sužnji kopali u vrtači materice Tražeći živu vodu Za bukliju nrtvoj zdravici... Brate moj, podbije me pod rebrima pomisao na Tebe. Gde si to? Ima li iole mesta gde bi se moglo leđima usturiti, pa zategnuti iz sve glasa, ona: Moj jarane, bole li te rane. Moj Petroviću, il kako bi te mogao nazvat, što se ne pobratimi sa kuršumom, sa gelerom, sa okrajkom pasije sindžiruše.. Znam ja, da nekim nesrećnijim budnućkovićima od nas, pod čeonom nastrešicom kao laste cvrče, neke Marije,Anđelije, Sofije... Jejine... beoluške... Joj, Brate moj, kusaku, prangijo, vedlo moje krečom ugašeno... gdesi to? I ove noći, čitm knjige, neke osude... Nemoj me odati Srbima,oni su svu braću razmajčili i raskumili, razgujili i razelembaćili. Srbi su rođena rebra pod srcem svojim zavadili.Da ih nije, od njih bi samo Bugari, Hrvati i Crnogorci gori bili. I tamo negde, na kraj majčine neki Englezi, Švabe i prečani... Eto..Doturi ti koju. Nema gorih kukavica, od onih koji su se od samih sebe usral. Ti se u mene zakuni, ja ću za tebe svedočili, makar i lažno. Nema od tebe boljeg mi brata... Moj Brate, jade moj u svetu... Tamo, u nekoj pizdi materini, gde ako umreš , ni grobovi nam se neće sresti..

Oktobar 2019.

КАКО САМ ПРЕПЕВАО ЊЕНЕ УСНЕ У доба када сам некима био млад Преводио сам песме Које пева Гери Мур Нека новинарка Питких уста Ми је казала: То нису речи које Он пева Можда и нису одговорио сам Али су оне које чујем И Твоја уста нису толико питка Колико се ја од њих опијам Новинарка Као новинарка Причала је и док се љуби.. 14.10,2019.год

Avgust 2019.

БЕЛЕШКА: МОЛИТВА ЗА БЛИЖЊЕ Нема те дуго да се јавиш БРИНЕМ Можда ти је све добро Берићетно Здраво Насмејано Што ти и желим И ако је тако Стани ЗАБРИНИ СЕ Нема те дуго да се јавиш БРИНЕМ Можда ти је упао камен у обућу Жуља те Протисло те подно стомака Плећком Ребрима Дамараш Што ти ни у лудој памети Не желим Стани ЗАМИСЛИ СЕ Најгоре је Ако си почео заборављати себе Па те нема међ онима Који брину. Стани ЗАБРИНИ СЕ ... Није ово песмица, Драги мој, Ово се ја молим за Тебе и Бринем. Твој,слобо...

Јул 2019.

MEDENI LEDNIK Nikada se ne bih probudio Spavao bih kao prošlost I sanjao komadić čipke Na tvojoj butini Uznemirenoj ribi Punoj ikre i mesečine Zarasle bi mi oči Da se ne izvučeš Kroz trepavice Rastopila bi se u mojoj beonjači Postala medeni lednik Od mlečike i zametaka pčela Niko me ne bi odbranio Izuzev majke Koja mi zašećerenim suzama Ispira oči da se ne utule Kao žižak U kojem svetlucaš 21.07.2019. Malo pesme, da imaš uzašta predahnuti. Danas je Nedelja,praznik... Raduj se Brate moj. Tvoj ,slobo.

Novembar 2018.

Сако те добро сколило

па празновао из дана у дан

И вековима то трајало

чељад ти то бегенисала

и у томе трајала!

Обожићиле Вам се мисли и помисли...

Твој Брат, слобо с чељадима.

Б Земља- 2018.год

У ДОБРО

као у небеса,

сви стају:Брат, Сестра, Син, Ћерка,

Отац,Мајка, Кум

Цело и Крњаво слово,лист на грани

и у гнезду тице

мрва сунца

и комад месеца

пољубац руже

и пољубац Њен..

КАДА СЕ СЕСТРА ОБЛАЧИ Кад се Сестра у соби облачи Мајка нешто по кући загледа Отвара вратанца на шпорету Као да нешто гори себи Отац чешка теме Ја и Брат се гуркамао Ми знамо да се Сестра облачи па се мешају ватре и ветрови... Добри Брате, сколила ме тишина. Гори ватра. Напољу киши... Трепери пламен у пећи. Види се кроз стакло. Кувам компот од гуња, (дуња) Размишљам, како су заноћиле јаребице у сити Жажине шуме. на рубу опава код Рудника, Птице које су нем се некада излегле,у недрима неке успаљенице, па смо једва опрже излечиле, не би смеле да се смрзну. Птице су ,све док могу да се заклоне за бусен нашег срца. Оног срца од стаклене покорице,коју је нека тамо, зализивала на местима где напукне... Ето, причам ти ово,бранећи те од времена. Ма, забатали година, немој ни за Дубровник да стариш. Шта би, када би ти Књаз Крушевац дао, круну и главу своју... Шта би? Ако имаш снове, већ си Књаз и сви су крушевци твоји, и све су ти реке Морава и Она у сваком виру. Бела ко цвет петровца. Сочнија од пиргаве дудиње. Она од најслађе гумарабике,која и када се за куршум залепи,меденија је од млека мајчиног. Снови су наше сребрне пуљке, на раздераним колијерима, прсима,, џигерицама плавим, белим, гаравим. жеженим. Ено, испод ребара, под живим прошћем, још се ко упаљен откос пуши Циганчица. У три је шахте ископавали рудари у Радљеву и Звиздару, да би извадили ону цаклену помрчину,од које су јој груди вајали сви рукорезбари из Јабучја, сви Станисављевићи , и сви остали до оних чобанчића на Пештгеру и Гласеничком пољу подно Романије. Пастири у чијим прстима су улеви од уста, на прутићу, живљем од присојкиње, које се гицну испод кошуље, подно стомака, па нас облије млеко, млечика, пена и полудица... Е, немој да остариш. Старе нам деца,али зауставиће се, па ће се поново подмлађивати, ако ти сада то умеднеш. А, умеш. Ајде. Не дангуби. Видео си, колико је даха потребно маслачку да му семенка прхне. Прхни... Летиииииииииииииииииииииииииииии.................. Ето. Имам и ја пречих послова од писања Одлетеееееееех

о4.12.2018.год.

PRTENIŠTE Jutro,prekriveno pokrovcem. Podno ogorelog prteništa glibavi zapisi. Mrzovoljni kupus u kacama vrpolji se Nikako da smiri jesem i reumu Plače so na bukovoj daščici kamenom pritisnuta. Pod pragom spava kućarica Uza zid prislonjena svirala Kašlju ajduci oko Šćepan Polja Opada kreč na ostavljenim kućama u Nikšiću i nigdiništu Češlja se nečija sestra lepša od Skadra vrednija od glave... 25.11.2018.god Brate, okupljeni oko hleba,ko oko harambaše,Ja i moja Čeljad, pominjemo te. Čekamo te da zatrupćeš obućom. Da streseš skorelu jesen i keriću pod šupom, daš na znanje, da si ti neko, ko ne dolazi krijući, nego kao svoj kod svojih. Nekada se tako Otac, vraćao iz šihte. Tako je dolazio Dragan Žigić i Drainac,tako je navraćao Raka Čoka, džambas iz Stublenice i Dragoljub Šarbanac, violinista iz Šarbana, Ciganin oklesan od slonovače, rukom Dragiše Stanisavljevića iz Jabučja... E, de si jutros, Brate Vitomire, da sa Banjom pijemo jabukovaču, koju mi doneo Petar Ješić, pukovnik puklih armija, onih sa uprtačima i onih sa ženskim aljinama krivenim u nedrima i kanijama. Vitomire moj! Badava su te sahranili, kad nisu videli da si živ, i da je tvoja smrt, obična smicalica. Jedino je ova jabukovača istinita i iskrena. Njom sam srce nalio. A, u srcu, jedno žensko, ko grozd iz Velike Hoče. Pliva, a talasi zapljuskuju Bečiće i Rafailoviće, gde Vido Gracun sa svetlicom opasan peva: Nešto mi se pamet pomeravlja. Moj Brat vido, vidar Vidovdanski, Vitomire rakijdžijo i ajdučino... Brate, evo, vako ti jutros otpisujem, na pisma koja si mi pisao, i na ona koja nisi stigao. Uvek se nađe neko pozderno vreme, koje nam guli kost grudnu, i sims na čelu. Uvek aramo i arčimo sebe, zbog ničega, misleći da nam je to preče. A, ničeg prečeg do Čoveka. Jutros se trudim, da budem bar kap šljunka za temelj podamnom... Rogatica.25.11.2018.god Javljaj se, kada najviše imaš posla, pa Ti se čini, da nemaš vremena ni da se nakašlješ... Tako se vreme stiče. Tvpj Brat,slobo.

Pišem ti,

Kako je noćas beskućnicima, i izgnanicima iz kuća.

Kojim suzama plaču napuštene žene

i zbog čega nekim muškarcima drhte šake, dok istežu pogurene kaiševe sapantalona.Isprobavajaću njihovu gipkost idužinu.

Ako im je do večanja, mogu se obesiti i na neku misao.

Razzmišljao sam noćas o slikama.Ništa nije mudro kao slika.‚

Pribranost slike, i moć da sa smirenošću smrti razume svaku reč i pogled, nadjačava sve pojave zajedno.

Filozofija sveta je u sopstvenoj slici.

Samo uspomene na ljubav, mirišu na prasak nektara, na varnice gleđi srčane.

Oprljen i poprskan tim kvarcom, bez čuđenja gledam košulju sa raznobojnim otiscima.

Verovatno ću napisati neku pesmu, bez saznanja kome je posvećen.

Voleti, to nije nadmetanje promenama. Deca, tek olistao rasad mladosti , ima običaj da izjavljuje, kakoje prva ljubav, zaborava nema,kako je ona najdublji rez u duši. A, o dući ništa ne znaju, er je i ona tek upupljenju. Sve je u vrenju, sve je žar, koji teče...

Bezazlene su laži, izrečene u tepanju i mucanju. One pozlaćuju usta, na čijim usnama spavaju pčele, pokrivene listom rozetle, sa koje kaplje rosa slatkog,od šljiva, dunja, ruže , prve suze i kapi voska koji se ne otire sa čaršafa, jer je crven kao krv, a i od krvi je...

JUTRO OD PAMUKA

Svitalo je jutro od pamuka

Zaspala pčela na tvojim usnama

slušajući kako mi tepaš

More se vraćalo kući

iz nekih planina

gde se umivalo rosom

sa gorskih očiju

Na terasi hotela

sedeo je umorni vetar

tumačeći oprže vina

na mojoj košulji

Belasale su se

Tvoje grudi

kao dva Pirlitora

pa se činilo

da je jutro od pamuka..

Bela Zemlja,zaokupljena snegom.

20.11.2018.god.

Na solbaku prozora sedi crni mačak, zvani Krsta

a na ogradi senica trebi krile.

Liče mi na dva živa broša, za koja smišljam grudi.

Svanulo je,valjda nije imala noć više mesta za snove....

Oktobar 2018.

POSLE ALAUDŽE Odnekuda se noćas vraćao vetar izgreban do zavrat puna mu stopala glogovine gladiševca i kamena škriljca Najedio se ozlogrdio se Pod noktima mu duge od bureta komadi biber crepa ćeramide kante u kojima se kuva svinjska meća Pod njima su i aljine njene koje je iznela da se umiju lahorom južnim punim belog i plavog vresa vitim obrvicama žalfije i žutim grumuljicama smilja tanannom ospom mesečeve trine što sipi po brdu Ograđenici na kojoem se okupljaju vile i anđeli Tu si je čekao da dođe preko vode kroz penu zašećerenu rosom ispod njenih grudi Onom rosom slanom koje ni u Tuzli nije bilo a otkopavali su je i ispod grudnih kostiju rudara Prevarila te jura ostavila te alakura rkulja pizdopalja razjednica zuboala lastavica sa vatrom umesto cvrkuta puna dramlija baruta i stakla Našla drugog otišla da mulja grozje da se kupa u nedrima viteškim da nosi minđuše od duge uzavrele Otišla majku joj majčinu joj,otišla A tebe opravio Bog preko Gore Paštrovića preko ucakljene Ercegovine nagomilane svetlicama žeženom cikovinom mrazopuca vriskom jastreba i smrtnim cikom lasice Nagujao si se prisojkinjama na čemernim tocilima brda čemernijeg pa si se meni sjurio da mi otkriješ kuću i razvališ plastenik Da mi sovke na Boga natutkaš da mi ublatiš pasulj i luk u njemu i polovnu mešalicu lopate motike i radničko odelo koje sam jedva okrpio Joj Milune iz Kremana stuo i stuaću nesrećo i nesretniče jebla te rakija i ko ti je dao de si bio da me zakloniš da ga odagnaš Uligivao si se Bogu molio se i nalivao. Nisi Vetromira poslo na one što su se osilili što krvljaju kosti i krv ljudsku Znaš da Bog voli sirotinju jedino mu se ona još moli i voli ga ne iz duše nego iz stomaka iz mulja u buragu Svi su nad njom učkur drešili i onu stvar nadnosili Ostao im On da ga pomenu i kada ih oglobi i ogromi i kada im kmekne dete u kolevci i zalaje ker pod čardakom. Evo i mene na sred avlije gledam u nebesa iz koji pada kiša usta joj se za vrat okrenula A ti spavaš u ćošku Pređe ti miš preko stopala Crkla ti mačka dabogda spava ko da je nešto radila noćas I ja ti crko dabogda kad si mi ti uzdanica... Brate, budan sam, jer nisam ni spavao.Nije mi dao vetar. A, i da je dao, opet ne bih. Dođe čoveku, da bude rđa, da bude alčak i čatal, dođe čoveku da bude ker, on mu... De to da kažem,. de da se psujem tako pogano. A, opet, ako ne psuješ,psuje se , da se i keru sloši, da se na nos izbljuje. Tako je i kada voliš. Voli da ti se drob okrene. Da misliš kako si svu noć boravio u buretu, a bure se kotrljalo i vitlalo preko brda i dolina, i zaustavilose u nedrima njenim, pa ne znaš, da li ti je to grob ili kućica u koju te Ona turila sa dva tri zrna gra šarenog. Šarenijeg od one dve zrnke njene.. Gore sam ti opisao, kako sam se proveo noćas. Pustio sam kerića sa lanca. Mali. Skače uz mene . Oće da ga odnese vetar, ko što odnese bure za kupus. Ko na klinac oprah ga sinoć. Velim , neka se navata vazduha noćas. Kad ono... Ene ga u komšijinim malinama, prslo kodinja ubostanu ,pokojnog Marinka iz Trlića kod Uba. I neka je prslo, sestrimu ga turim, ko da ga nisam mogao skloniti. Nego prvo, poče pirkati, ko ispod žipona. Zapahnu me ona mirisna komušica i suva svilica, pa planuh ko purenjak. Cvrknuh. Uštinu me oroz u višeku baruta. Savi me u lukm strela mi pod grkljanom,ako li se otpusti struna, prolete mi gudalo i ćemani ispod csrca. Gde su sklupčani ćućorili ispod naćvi srca... Evo me sad, pijem kafu. Čeljad spavaju. Ništa ni videli ni čuli, Da nije strvolja po avliji, ne bi mi ni verovali. Žena će možda reći Odavno nam dvorište nije bilo ovako zapušteno... Jebi ga, kazaću sebi u brad, i pomaziti kerića. Njemu je sve jasno. Imao bih još koješta da ti pišem,ali umoran sam. 30.10.2018,god

ЉУСПИЦЕ ОЖИЉАКА Као кутијицу дугмића носим и чувам покорице са ожиљака својих Оне су ми записи и речи песме ноте које се осећају на вино и отров на уста и речи Узми по коју љуспицу када ти их пошаљем Видећеш исте су као твоје... 13.10.2018.год.

Јун 2018.

DOBRO MI OSVANUO. Da mi je još jedan ko što sam ja pa da se nadvikujemo dok neka žena trli lan Da joj nasecamo vlakna i pijemo rosu koja joj ko gujica mili podno Šare i Tare ravnicom i doljom Tamnave Da mi jedan takav pa da mu se krvi napijem što muti ta vrela mirisnija od ruža jeribasmi šarenika orlovih noktiju jeremički A samo takšim od one navale vrenja i jare kad se raskopča Ona što trli lan Dok joj se purnjaju kolena ko da vari mleko meša kačamak gasi kreč i čeka onog što ni kao krajputaš nije izdržao nego joj u kamen pretvoren maršira viče na volove pominje majku svakome ko mu namera sredinu džade po kojoj dere cokulama i kostima Tako ključa ta,sunce ti kalajisano! Evo, deseti jun,nedelja. Obrijao se moj Otac. Miriše od Radljeva do Romanije. Uznemirili se vetrovi i vode, ptice u gnezdima i pod njima tići odeveni u beonjače jaja. Majka novu maramu ubradila, sa ružama i nekom kikom podnu, ko od puzavice svile, iz polegle deteline trojke... Brat i bandaši na sred džade. Nema se kuda od njih proći. Sestra na bunaru i caklenje njenih obraza na drhtuljnoj vodi, kove, plave sa crvenom ružom. Obijene o klupu po kojoj se i senice poklizaju. Rođendan mi, Ko da sam se rodio. Ko da sam još rođen Ko da sam ovo, baš lično ja nalik onom na prozivci u Nišu pred komandantom pod puk Nedeljkovićem koji kaže: Kremen si, majku ti žalosnu a nećeš ni u jaram ni uz rudu Tebe ni poterati ni povesti A bez tebe ni makac Da mi je da se zarati još jednom za moga života pa da im se naguzimo majki Nije bilo čijih Oko nas, a i među nama, svi su drešili gaće i vadili kijak Da mi je da dotle poživim a do života mi nije ko do sitnog gra. Nema ga jutros. Poginuo, Što bez mene pod pukovniče bem te izlapelog A na sve strane rat i to od naših Svi se dali u pobednike Nakovali obraza i ordenja da i zemlji otežalo. Čekni der malo, to što si umro. To nek ti o zadušnicama priznaju u Kuršumliji. Diž se leb ti poljubim stariji sam te godinu jutros Mirno. Raskopčaj se Razdrlji Jebla te dugmad do zavrat spučana Pun mi je krasni onih što su se izdirali zbog puljke A raskalemili i razjargali pokrali, pomleli, utekli ko mačke s guvna Mi smo vojska Ti i Ja i Bog ako bane pa da imamo sadžak. Ovo što pišem možeš da uzmeš ko kartu s drugog sveta Vojna pošta 5775 Pantelej Niš Ne pitaj me za državu Pitaj nikolicu ako ga treviš negde Ne dopisuj veliko slovio takvi se slovima i ne pišu... Praštaj Nedeljkoviću Obuzeo me žižak samleo mi svu japiju pod košulju Kad bih otpučio dugme prosuo bih se ko lug pa bi ga đavo kupio i majci pod suknju bacao Nema ovde ni džada uz koju bi nas kogod metnuo da nas zapišava čuma i drekavci... Eto, piši bar olovaka imaš Kupio si ih tonu uz onu samohotku LPA30/2 od Čeha Jedino sam te ja pitao: Jel se ove sprave olovkama pune Ako je tako izginućemo svi do Ćirila i Metodija A Babić vikao : Mirno! Meni, sestri mu ga turim, a pisao sam mu pisma ženi pd je penila ko šljiva Požegača dok ih je čitala Evo, provri mi kava. Beš kavu. Da ja i ti nazdravimo Tebi za datum na umrlici a meni na krštenici. Što bi Sekula Pavlović reko: Ha, u klinac udarilo to ti je isto... Tvoj Brat slobo Ristović Sin Milisava Ere i Višnjin. Sad znaš, o kome se radi. Na mestu voljno! jun 2018.god Brate. Da me ima bar jedan vod, bilo bi me malo za bateriju, kojom još tutnjim po ovim životnim vukojebinama. U Rusiju bih 21 juna... I nokti mi bride, od svačega... Tvoj Brat Slobo.

ČEGAR U MOJIM PRSIMA Nikada nisam bio toliko ljut na vetar kao tog juna kada sam sa Milicom ćerkom Božinom zapalio ekonomsku njivu žita. Oko nas su uzletale jarebice i golubice padale su pahulje leptira svetlucali su rumeni puckavci, cvrčci zrikavci, rosa koja se pretvorila u sedef kada se osušila na plećima čobanica, vrzmarica, uspaljenica i paperastih fleka po leđima, kolenima, butinama i bokvicama na usnama i ustima. Gorelo je žito i grota, srebrni i zlatni sram, divljih malina i jagoda. Prestali smo da budemo nečiji sin i nečija ćerka Pretvorili smo se u kiku od plamena i umiljatig guja, u olistale sablje, rastopljenu bakarnu pređu, u šećerna kančela lana, peruške kanije, natopljene slanim medom Bili smo vrisak utvi koje se nisu osvrtale na ose i kuršume na dramlije, zveri, gvožđa i kandžije Bili smo sve Morave na svetu i one tri što plave Srbijom. Svi piromanski, šarbanski i kalinski Cigani su nas hvatali u svoja ćemana I goreli kao boca od te jare Pretvarajući se u žar iz kojega su klijale reči i prosipao se pepeo slova. Barut se dizao do neba Izlazile su rudarske jame iz zemlje iz kojih su vrcali rudari i ko zna kadašnje šumne, bele ptice operjale crninom, anđeli na vranim konjima, Bog u fijakeru i đaci iz svih seoskih škola. Onaj toranj na Avali koji se video vedrih dana sa praga naše kuće bio je svirala. na kojoj je svirao neki Sava Jeremić a nije se mogao videti jer je svirao u radiju. Bože kako je svet bio na jednom mestu Mogao se nositi u marami u nedrima u džepiću u kojem je Otac nosi džepni sat A, onda je počeo da duva vetar Poleglo je žito polegao plamen Samo je letela njena haljina i moja košulja Bili smo dve rašljike gole do ispod like dva stručka nikla iz piska koji se čuo u celom telu u najtoplijem stidu ruža čija nas je rosa obukla da ne bi bili ičiji sram Od tada ne volim vetar A čuvam ga ko kremen da ne oprlji i ne ozubobolji u Čegru mojih prsiju. 02.06.2018.god.

Мај 2018.

ЗАДУШНИЦЕ Гунђура трактор и точковима цеди сок из навиљка детелине, спале са нечијих кола. У плитким небесима надлетавају се две вране. Вероватно прошлогодишња пилад. Опрљила их јара. Расуо им се шећерни свраб под крилима. На винту гумарабе се паре две мухе. Тишина. Само чујем како гума гумарабе пршти асвалт. Трепери ми румен ћилима, којим је прекривен Очев сандук. Спава небудним сном. Одморан од свих брига. Исцељен од рударске јаме,крампа, секире, будака... Певуши у себи: Боса Мара Босну прегазила... Мирише на бријаћи сапун, Бели му се колијер на кошуљи. На сред чела му пчела. Није хтела да га остави, када је чича Лјубомир спусти поклопац на јасенов табут. Јасен бео. Могао би се жипон од његове лике сашити,нигде чвора ни трага жишку. Мирише са обе стране џаде... Корачам . Цакле ми се ципеле. Мува би заднјицу расекла да ми падне на ивицу панталона. Кошулја осветлјена белим дугметом,као ноћ месецом. Милина је видети овог мог сина. Читак је ко краснопис. Април ми у недрима. Повремено исчили по која кап. Подигне се слатка мемла сузе.Врцне оса испод обрве. У гнезду свраке на церићу који се на пут надвио,сузнча се клица у пегавом јајету,и надвија се сврака ,да види ко то путује сутону... Иза мојих леђа Мајка и Брат. Иза њих даривана пратња. Лјуди као странице у свесци сваштари. Сви од сличног рукописа. Налик мислима и обући на ногама. На рскршћима застајемо. Свештеник се улигује Богу. А, радо би искапио пиво. Уби га сунце крос гар мантије.Бог тек повремено трпне. Једино њему смрт није догађај... Живим. Данас су Задушнице. Дан мајски. На поцинкованом олукку се отреса врабуша Трепери пепелом жишке. ... 26.05.2018.го

April 2018.

МАЛО ТРУЊА ХРИСТОС ВАСКРСЕ ДОБРИ МОЈИ Није јутро зато што се узврпољила земља па се нашла пред образом сунца Јутро је због тога што си жив Није јутро зато што си се пробудио зато што си померио руке и ноге скувао кафу није јер си сам Јутро је када те неко воли.... Будан сам Боже, и брига ме што се врпољи земљаи, и што се зачешљава сунце,што неко пије кафу, и гризу нокте пилићари, шићари, ништари и јајари, јер им нико неће јутрос у дућан, па им зјапи празна фиока... Шта ће ми фиока, жижак је појео, имам ја Тебе,и имам због кога да осванем. Осванем , а ноћ ко штене које је вијало свој реп ил кобејаги зверку-спава.. Осванем, а тек се ухватила прва скрамица вечери. Морам да јој одем, кријући од лисице, двоцевке, доконих нана и кашљуцавих стричева. морам да одем, а свуда турили гвожђа, мине и очи.. Свањавам ,Хвала ти што си се родио по други пут, и ниси мучио мајку. Њу је твоја смрт болела, па није ни приметила друге муке. Куд бих јутрос са овим јутром, да те није? Куда би да ниси и за мене клонуо главом. Куда би да ти се није пренуло срце, када си јекнуо живим звоном кроз тмину и тишину, тежу од олова. Спавају ми деца, нека их. Пробудили се калеми, шапућу пупољцима. Ослушни, пева моја читанка из првог разреда.Пева а носи свећу, да је запали у празној школи. Разјатила се дечурлија. Раселили смо се ко Книн и Косово, те две голготе, које су уместо сребрењака и успомена на Оца, неки гилиптери дали картајући. Ено их седе у кожним столицама, за асталима које никада нико није ставио у твоју оџаклију да са анђелима доручкујеш, Хвала Теби , што и на њих јутрос не просипаш срџбу, него их волиш. И неваљала деца су очи материне и дика очева. Добар си ти Човек Боже, и од добрих си људи, и добро личиш на свакога од нас, чак и на женскиње... Замолио бих те, припази на моје пријатеље и њихову чељад. Не замери им, имају они своје муке и јаде,а и ја им се наврзао. Добри су они, једино што им се понекад раскрили јаруга у џепу и у џигерици, па никако да се натрпају. Биће трине и за мраве у тим поставама. Мени је довољно ,што понеку и ја са дуваном савијем па се миришем, исцељујем и трујем, Јутрос је сав свет породилиште у Чајетини, где си ме дао мајци и Оцу, и Ужице је свет, Фоча је ... Свет је свуда где могу да се за Тебе придржим, да те опсујем јер сам прост и човек. Само си ти Бог, а и теби није лакше, него оном што су му украли новчаник на вашару, где је дошао да купи краву, децу да одгаји. Немој да због тога лопову цркне његова, Беш тако радовање. Волим те и када не мислим на тебе. Твој,слободан, син Милисављев и Вишњин, и дете твоје. Васкрс 2018.година. Васкрс 2018.год. Мало труња за оне којима се обраћам...

ОТАЦ

Јутро

Ноћ сазула опанке

Иде боса

Нема ми нигде кошуље

Обукла је кућарица

Отишла сестри у Гацко

Идем го

Бео као бели леб

Једино би ме мајка

у недра метнула

Да ме не нападне буђ

Нисам се ни обуо

Нема ми обуће

Однела је пашчад

Кер им мајку

Што не сачекаше

да оставим бољу

него ме брукају

пред комшилуком...

Ни под мач не могу

Отишо за главом

Где

Чуће се кад сестра врисне

Да ако се дотад раздани

Па Отац бане из земен помрчане

Да пред Бога стане...

Страх ме оставиће пашчад обућу пред чијим вратима, па ће се која"гуја" о јаду пред човеком забавити.

Наиђоше "ђубретари" па отурих писање, Налих им по једну/две/

смањујем, да би их мање уватило.

Пијем и кафу. Чељад спавају. Деца добила варичеле. Чини ми се да се то није тако звало, када сам био дете.

Сећам се. Мајка је навукла завесе на прозоре. А, око сијалице, мале, од четрес свећа замотала црвену артију. Тада су све артије биле црвене, чак и беле у коју је Отац завијао сланину коју носи у јаму. Папир би до повратка поцрнео. Само што се о томе није говорило.

Касније, када сам мало поодрастао једне такве новине су ми објавиле песму, и то не само мени. Објавиле су и некима, који су на сав глас лагали, како им песме нису ноћивале ,а камо ли освањавале у тим новинама.

Ти су имали образе, баш тим новинама облепљене, ко што се плавим пак папиром лепио плафон , на местима где би се појавила флека, налик оној на сламарици где би се упишкила деца..

Јели и вама субота у тим световима где живите.

Ја и овде пишем песме,кобејаги. А.прође ми живот, од покушаја, да ту љагу сперем са себе.

Надам се , да ми деца то неће радити. Могу да по нечем другом на мене личе. На пример, да се склањају будалама са пута.

Ја сам радио контра томе. Стао би на сред средине, понекад сам и ону ствар показивао... Ја, будале, мајко мила... Ја бруке!

Сад они који су том џадом арлали, засели за врат народу, па га јашу ко туђе.

Знаш да сам одавно бацио телевизор. То си читао или сам ти ја казао. Сада бих да бацим себе, али где у пм.када су погани на све стране..

Мислио сам да ти испричам штогод лепше, например, како сам пресађивао шефтелије са Чулиног брега у нашу авлију.

***Ево, овако.

Стигне гологузо пролеће. Избије јагорчевина, љубичица/плава и бела/ и она ко ватра око колена девојчица, које су за кревет бациле плаве школске хаљине.

/Тада су се носиле у школи/

Тада су се разликовали по лепоти, а не по патикама и мајицама, ко данас.

Извини. Није ред да се данас једим.

Благовести. Данас, вања помињати труднице. Од нјих ни шефтелије нису лепше. Али, слабо их. Ни њих ни шефтелија.

Ја, иском шевтелију. Однесем је у авлију . Посадим. Залијем. Седнем на цепало. Уживам. И таман када набрекнем ко бурић од ракије,онај цвет шљоне. И тако, ко зна колико пута,док Чула једном не каза: Мали, благо чичи, воће се сади кад мирује, у јесн или када се слегне снег...

Ето. То сам хтео да ти пишем....

Можда и Ти пишеш мени. Празник је само када у њему има људске доброте. Све остало су дани. А, и они скоро да нису.

Твој слобо.

Благовести 2016.год.

PROLEĆE.

Uzvrteli se pupoljci

izbijaju prve malje vrbama

Jastreb izvukao kljun ispod krila

bljeska ju mu kandže ko salajice

Namrezgao

bomba kragujevčanka mu umesto srca

Nebo

tvoja plisirka

bez žipona

puna bele pomrčine

Od grudnog jasena deljem kundak

krndelj pravim

sam ću sebi pod ključne kosti

da zavrtim dinamit

jamu od sebe da napravim

Da silaziš mi u pluća

rudar da budeš

da mi dušu pozdravljaš

sa Srećno.

Ja sam od očеve oplate skovan

kroz mene teku podzemne vode

i svetlice nebeske se mreste

Pun sam klica varnica

Evo proleća

do pola sam zimus satrunuo

da bih te jutros imao ušta posaditi

gorgino moja

šeboju

lepi uzdahu moj

Zbog toga su se pupoljci uzvrteli

i vrbi prve malje pomolile...

Hteo sam da napišem kartu Vitu Nikoliću

pa zaturih priču sa džigericom svojom. Veliki petak 2018.god

ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК Још се развлачила танана плисирка свитанња када је Рака ушао у угарену њиву Бео ко сребрни чирак на којем је уместо свеће бљескала чоана капа опрљена пеглом на жар Раскопчавао је кошуљу ланену намирисану цмиљем које је Мајка Борка код цркве у Стубленици на вашару о Светом Илији од неке жене купила Беше то жена са лицем од јасенове срчике, беле, углачане масним памуком, и то оном машћу коју пусти катарион у првој капи ко што млеко пусти пурењак ил дечак којег опрље недра женска Та жена је била однекуд са мора. Тако је и мирисала а и очи су јој боле дубоке бар ко руднички бунар или ко онај процеп између колена Лале ,ћерке Милинка Ере кад седне на прелаз баба Жице те јој гледа у шољицу из које је пила јечмену кафу. Такву кошуљу скида и баца у орање. А, онда се сагне. Заграби пуне шаке узавреле зеље, и њом почне мазати прса. Под којима се ко љеса за сушење шљива заталаса прошће ребара. Наоколо њиве, забезекну се тице. Само се по којој јаребици уздамара воља врата. И бешумно се почне сливати роса низ травке... _Боже,лепото и доброто моја Оче свих мојих Ђедова по Оцу и по мајци. Шако моја од шећера пуна семенки шенице, куруза, диња, лубеницан крушака, шљива, јабука, мушке деце и женскиња, кика, очију које сагору нишан када преко њега погледају, каменчићу у води и у оку белоушке која трепери ко ждрака водом Хвала ти, на овим залогајима земље, којима се калими воће и печати крштеница. Не замери ми, када и на Тебе вриснем, док орем и жањем, када салајицом ударим у камен или кад ми раоник запне за грудну кост. Волим ја Тебе уместо љубави према себи . Прича, а Бог се нагео преко ограде на својој веранди. Пуне му очи кише мајске... Наоколо велика тишина звана Велики четвртак. Велики Четвртак ,2018.г. Добри моји, ни прошле ми године није родило воће, Шаљем Вам ове речи, уместо тога, Мали дар, ко и ја сам.

ВЕЛИКИ ПЕТАК Набрекли глувонеми пупољци и сасушиои цвркут у плеви кљунова Тишина Устајала роса огорчала Грко гркљаниште иште јаук. Данас је дан,који се само једном помоли у календару ко што се појави сребни црв у златној семеници па усковитла васиона у материци од које нема већег појма Разапњју га и јутрос и јуче су га разапињали Чим стасају нови џелати они што се играју у песку и чије се мајке моле Богу да их поштеди јаре,богиња и јектике јурнуће да га хватају Није Јерусалим тамо негде ето га у авлији у горњем крају лебне фуруне Пун је цецеља и оједовине Згрушала се емајл и олај вране крви која се цедила кроз чађ вена Неможе му се калдрма сапарати и састругати када би је курјаци глодали и сви заједно хватали кишницу из очију па од ње кували цеђ... Пишем ти,јер Ти спаваш.Покри се, љубите мајка. Да не озебеш,да те не протисне између ребара, уз која сам ти кончићем са канчела срца пришивала крила и једра, да имаш чиме полетети и једрити. Наоколо је провалија промаја жега костоломина и пештаниште барута Наоколо су гвожђа света Свет је стрељања Убише и тебе малочас дете а ти још ниси то чуо ни осетио Ти имаш пречих послова од своје смрти Једеш живот ко мема дувар Кућо моја, како си се у подрум претворила већи ти је гроб од оджаклије, Спавај, кико моја кићанко ружичасти чичку којег су излегле ласте Опет ће мо фарбати љуштуре лобања и јаја пчелиња Остала су појели гладни гујићи Одасвуда су але Целу ноћ је Равиојла брала траве да приготови мало мелема и мало отрова Имаћемо и данас гост Доћи ће нам Бог ко што сваки дан долази само ми немамо толико очију да би га могли видети. Ено га иде, ајмо на капију да га чекамо исти је ко наш тајо,ко оцо,ко бабо, ајде оставите се користи,дарујмо се,,, Велики петак,2018.година

Март 2018.

Danas mi novinar Sreten Mitrović dolazuio. Doneo mi lep stočić. Veli: Da imaš na čemu pisati. Negde sam pročitao da pišepš u garaži..

I evo, probam astalić. Setio sam se kako smo pravili kuću. Volim da se sećem toga. Roditelji su mi bili srećni i nasmejani. Šaljem ti ove reči. Možda se i ti setiš neke radosti iz detinjstva. Za dva dana ću preko Drine, kući na Beloj Zemlji. Pod tim pragom, tamo, ima kućaricu. Ovde nemam. Ovde je prag pravio neko drugi. Ja pravim nad njim. Da,pišem na spratu. Ima struju. Svetlo. Stočić. Da si mi zdrav i veseo. Tvoj slobo. LASTE NAD AVLIJOM Kada smo pravili kuću, laste su po ceo dan letele poviše naše avlije. Otac nije stavljao kapu na glavu. Veli: malo je jedna kapa i jedna glava da se pozdrave ovolika krila. Majstor Momčilo, bi samo podigao obrve naviše, a ždraka bi ustreptala. čuo se bruj jare. Onaj isti kojim su Cugani punili ćemana, da bi ih na mesečini praznili u nebeske oluke pune vatre i omame pa momcima u slepoočnice utakali. Od naše avlije pa do tornja na Avali, koji se video u vremi jasnih dana bio je Mišar, bio je Mojkovac, Čegar sa bostaništem lobanja, i Kosovo od crvenih žipona i puklih narova u obrazima,devojaka, koje su prolazile džadom terajući stado u ekonomske strnjike. Majka je uveče stajala na pragu i birala suze sa svicima,da njima ukrasi radost. Toliko đinđuva nisu imale ni vezilje u Prizrenu, ni abadžije u Šumadiji. Mi smo bili kraljevska i carska kuća,unuci Veljkovi, dok su mu svi dućani radili u krajini. Nama nije ništa mogao narez, ni narodni odbor, Krcun. Tito, Đilas ni onaj upravnik zadruge, ni upravnik rudnika. Mi smo imali Pek u krvi, Mešali smo malter od zlata. Takav ćerpič nije ni Knez Lazar imao kada je zidao Kruševac. Laste su i noću letele poviše naše avlijje.A, laste doleću samo kućama dobrih ljudi. Biti dobar čovek, to se vidi i iz trećeg sela. Višlje je to i od crkve i zadružnog doma. To je ko odžak u Vreocima. Onaj koji je lotra pod oblak, skoro do verande na kojoj sedi Bog i pije čaj od majčine dušice, a anđeli šire krila i prave mu ladovinu. Takvu kuću zida majstar Momčilo iz Brgula mome Ocu, koji se piše velikim slovom, čak i kada se samo na njega pomisli. Majka ljubi ruke majstor Momčilu, a ja i brat jedemo zelene šljive, da nebi zalogaj majstoru zakinuli. Zbog toga moj Brat trči po avliji i pokušava da uhvati lastu. A , one ga zadirkuju. Vidi to narod, pogotovo žene, pa šapću; Blago li se onoj koja dođe u ovu avliju. Čuje to Majka, smo ne pokazuije. Veli: nevalja ni sit jesti pred narodom, a kamo li se nečim poneti. 12.03.2018.

ТИШИНА Колико је мрака ноћас пало по крову,док си ти као мали пустињски ветар,пун ватре, месечине и голих предела,налик твојим грудима,златним динама,скривала се у моје ухо. Да преноћиш, да презимиш поледицу празних листова,разасутих по столу,као не прочитане молбе за помиловање,као војничка писма, загрцнута куршумом, као пупољак на који се окомио лед, и пробио му мало срце, из којег би процветала трешња, и дошла јој пчела да је љуби до поноћи, и од поноћи, и онда када би је све друге пчеле избациле из роја и кошнице. А,Она се цаклила јаче од лицидерског огледалцета под твојим јастуком, које си крила од мајке, јер сам ти га ја бараба купио на вашеру, парама које сам добио на картама, а изгубио коња и фијакер.Који ми није ни требао јер једино тобом загрљен могу да јездим и грмим животом. Колико је мрака ноћас постало хочанско вино , и оно из Црмнице, и оно што га свештеник као јагоду ока приносио устима деце, скрушених стараца и старица, војника, осуђеника, и белих птица које имају кљун од трепавица сребрних слова, па док пева црквени хор, пада иње по иконама и пепелу твоје хаљине, која је остала крај камина. Из којег је изашао момак од жара и обгрлио је шакама већим од васионе. Колико ће требати сунца, да би се разданило у виру који је ноћас пенио и млео целог мене. Док сам био зрно јечма од кремена, испалог вриска прангије, коју је Отац дајући муштулук за мене, љуљнуо у камен на којем је била урезана ђедова слика на белом коњу. Па кад је севнуло, цео батаљон је из земље постројен сукнуо,а Ђед испред њега ко копље светог Ђорђа. Претворила си ме у чађ, у ушећерени олај, којим се подмазује пушчана цев, кроз коју се промећу шкргути, када нам бане рат уместо родне године, па гробља понесу да се почне земља проваљивати. Шта ће јутрос покојна мајка казати Оцу, када се сретну пред дућаном испред божијег двора, где су пошли да купе медењаке и по анђелима пошаљу нама доле, који смо пилад међ тичуринам и људуринама. Шта ће Она, која и кроз мрак види, као што види кроз зору и смрт, хоће ли ти рећи:ћери. или ће се заплакати. Ти се за сваки случај у мене завуци, буди ми костобоља, мајка ће по мени прострети беле боквице, топлије од млека којим ме дојила Ти само ћути и пливај. Од тих ће таласића и тишине сванути у нашој кући... 06.03.2018.година

НЕДЕЉА Тули се недеља. Издише. Карбит joj на умору Жута Утрнула. Да јој није РЕЧИ, не би имала од чега трулеж постати. И јутрос сам чекао Твоје писмо. Мислио сам, да га уседнем,па заједно да попијемо кафу и ракију. Да поменемо некога, Да том, неком, осветлимо тмину, или му уминемо светлост, једно и друго, више укваре душу, него ли оштете око. Човек је себи калај и рђа. Себи је вода и ћуприја. Све остало је жижак и неко ко му долази, ко кроз њега пролази, и ко га обилази. Да ми није Оца, не бих имао огледало, да видим лик, и обријем се. Сва би скрама, шарена чађ и паучина реченица, остале слабовидни стрвољ,који ме испунио. Који се наталожио у заветринама а и ветрометним местима мене. Отац је отишао некуда ,а у стубленичко гробље џадом, на гумараби Радојка Стевановића. Ја сам корачао иза винта на срчаници. Сливале су ми се сузе у недра,и улазиле у нјегов џепни сат у недрима. Који ми је Мајка дала, када сам дошао дозван тишином, у марамици под очевом брадом. Гроб је напустио, пре него је земља табут окаљавила. Извукла га је душа Брата Павла. Ту га је сачекао, седћи на јасеновој платици свог сандука. Видо сам је. Вирила је. Личила је на зид ,уз који ће Отац још три дозидати, И окућити се. Јасен је био бео. Бељи од леба белог. Гладак ко стринина плећа и сапи беле омице Раке Чоке. Коју је јахао једне ноћи преко Паљушких њива, прескакајући ограде на забранима, вреже у њивама и змијске кошуље на обалама. Пред зору је везао кобилу за јасен, Бео јасен под месечином. Бела ладовина у месечини, и Она.Беласају јој се груди, као корита октобарског шируна. На вином и маслиновим уљем ,попрсканом тргу под белим зидинама Будве... Чујем оца, вели ми: Стани језику на гајку, да те не обрука. Није твоје да поменеш оно због чега се изгуби глава. Ма, јебеш главу! Изгуби се душа. А, без душе је срамотније него без гаћа. Искапим ракијицу. Да је не поменем. Њу набујалију од теста, које суботом јутру изнесе Вера Гаврина и моја Мајка пред фуруну, па, чини ми се, мирише сва Тамнава на леб и лепиње. Сунце ти пољубим... Тај је јасен посекао Чича Павле са Живком Бељом. Док су га секли, неке речи припете језиком за жиле, трзале су се и режале ко курјачићи. А, секира ушима пребирала шкргуте и шапате. Хоћу да ти пишем. Где нишан да загледам.Како да ми та жеља дамара, а да не помери пловак. Реч је сачиво клепано у врелој крви срца,а хлађено под језиком. И то са оне стране која је изгорела, и скврчила,налик војничкој чизми. У којој је нога изгорела,а корак ластавица постао. Има отпорних речи.Оних које су живље од смрти која им је темељ, дувар, кров и оџак. Само им није чађ. Памтљива гаревина. Жива црнина, под белим крилима поезије. Једине живе чипкане светлице, за коју се држи, време, Бог и Човек. И другу ћу да испијем,прву за тебе. Недеља је. Извадио сам јој крмељ. Сетио сам те се. Неће сунце до идућег јутра заћи. Да, ако се и ти сетиш мене. И, ову трећу ћу. Мени другу. Теби је она прва много...

4.03.2018.год.

Јануар 2018.

Добри Брате, ево шаљем ти мало речи. Празник јем па ово уместо јабуке узми. Јабука спрам памети и спрам времена. Мислим на Тебе, велим, заувар је да ико на иког мисли. Можда се сетимо, ко је онај што превози крстове. Твој слобо. ЖИВЕ ПУСТОЛИНЕ или савинданска прича Чује се неко одваљује се земља копа за темељ али не одбацује Можда се из гроба ископава па му се осипа Згубило му се ило у материци Расинио се Иструлило му руо па устаје да се пресвуче оће под праг Ту му је сестра остала да га чека Мајка га издала преудала се Нашла други гроб Чујем га купи речи око себе премешта их из плућа у лобању испадају му слова ожижљивила Сатрулиле заклетве остале клетве претвориле се у со и кремен Избија цецељ из њих кљукнуле постале извор Из њих носе воду те кувају црнину црне мајке неудате живе пустолине дигле руке небу мало им воде па плачу у судове у којима боје мараме Заувар им свака кап Чујем оног тера кола сокаком Виче на волове бије их маљем испада им восак из ушију Виде им се штебиљи на челу крњави ко крстови које однекуд вуку Крајпуташи се раздрљили види им се срце Празни им џепови на блузама Одно им неко буквице фалило му артије за цигаре У стомаке им се населиле чавке Пуна им гнезда ордења на која су се тићи нагрдили Пролази онај да му није очију спало би му чело низ образ па би га точак згњечио Гледам га ко да га познајем ко да сам га виђао за живота Гледа у мене Јеси ли то ти Пита ме А јеси ли то ти питам и ја њега Слежемо раменим Волови мучу Почиње да пада киша однеће нас вода дабогда нас однела... Свети Сава,2018.година

Добри мој Брате, оћу нешта да ти напишем,ако будем умео. Ноћ од гара Упрљана пуна снега без белега Чују се керад, псећа калакурција. Сиротиња, налик људима. Скупњени с кијака и коца од црње мајке и црњег оца Отурени. Отуђени. Осећају се на трулеж и крпеж на подину поздер цепала.клепала.трла... Скамучу Скарличу Лају и урличу Облаци тамјана,дима, са угљишта,цепалишта,ћумуришта Наоколо умрлишта Гнојило их нагојило Ћуте страже и стражари под опремом огрнути пустолином ђедовине синови нам ко џандари ко трубачи све бандаши под заклетвом робијаши... Преписују неке књиге, испосници у мастилу барут свици Будан као ороз.Гледам у плафон,пун трске,плеве и крљушти снова. Путем пролази Свети Јован.Слава. Није то човек,него Кум. Тишина, Ућутало све што има душу. Само се понегде зачује гамадија. Квари умилност. А ,опет да је није не би се имали са чиме и киме поредити,међити и мостити. Спавају деца.Дише свет.Миришу пупољци и кључаонице. Помаљају се црви из катанаца.Труну синџири.Утежу кости ајдуци ,то прошће које неда песми да покурјачи. Облачим се. Кошуља ми мекша од куповног леба, Умивам се њеним сузама,којима ме попрскала када сам дошо из војске.Ја, њен положајник у њиви шенице под блузом. Нема ми јутрос Ђеда ни Оца,пренели те чинове на мене, Стојим пред иконом, предајем Богу рапорт. Велим му:Евеме! Ово сам ја.Дошао сам уместо Оца и Ђеда, уместо мутавих и глувих,уместо оих што су дезертирали пред децом и комшијама. Хвала ти што сам неко,било ко ,а пред тобом сам.Више немам пред кога.Срамота ме.Обезљудио си нас.Ваљда си по неки ушур међ народ дошао.Твоја ствар.Старији си од свију,па ти је све у знању.Оћу само да те питам:Шта ће са нама бити кад нас ова гамадија утре,ко ће ти славити Кума Јована? Или имаш неке друге Србе уместо ових,из који сам и ја. Ето,толико,,, Свети Јован,20.10.2018.год

Децембар 2017

Дан одужао за трепавицу, У пепелу се пренула багремова жишка. Миш наћулио уши и стопио се са дуваром. У око му упала перут ћерпича. Отац стоји испред огледала. Сијалица од четрес свећа повремено трепе. Влажан јој ужарени кончић.У даљини се извија дим из електране. Праве струју. Мајка ставља лонче на шпорет. Мачка јој се врзма око ногу, и клиза по уцакљеном линолеуму.На столу бљеска стаклена чинијица пуна шећера у коцки. Чинијицу је донела тетка Љубинка са Уба, када је долазила на славу. Таку чинијицу нема нико у селу. Мајка каже: У овакав судић неваља често ни гледати. Могао би пући од погледа. Мислим да то није могуће, него нам тако брани да је не дирамо, и не узимамо шећер. Јутрос су "Материце". Мајка је синоћ измивала косу. Кућа мирише на неку јару, која се меша са бријаћим сапуном, који Отац трља четкицом по образима. Још јуче смо спремили узице за везање. Тројица мушкараца, три веза. Да је мађионичарка, не може се одвезати без дара.И Брат се пробудио. Он је мали, куштрав. Коса му од свиле и паперја. Миришљави је од крушке бостанке, ко ратлук од руже је. Ни да га се нагледаш ни наљубиш. Сав је слатко намирисан листом мушкатле. Сто је постављен. Чак је и сланик ту, па Отац не изговара: Оћеш ли постављати жено. А већ је све постављено. Сто без сланика је празан и гологлав. Мајка ко нештра тражи погледом. Ми се сагињемо и обмотавамо јој узице око ногу. Ко бршљан смо. Жешћи смо од оних што су оковали ајдука Бојовића, за кога сам чуо једне вече, када је чика Љубомир причао, и пијуцкао ракијицу, а Отац скоро изгорео прсте на цигару. Толико је се био удубио у читање ушима.. Мајка покушава да скине узице, да се одреши. Смејемо се. Сципили смо је. Само јемачак брани утирући леђа о оне везове. Стављамо шаке на сто. Чекамо откуп.Прво нам из џепа на кецељи вади по јабуку шаренику, коју је отац донео из Ерске, па по неколико ора и лешника. Свако своје ставља уза се. А, онда ффишечић са болбоницама, црвеним, налик недозрелим купина. И да се очима не поверује, однекуд изнеког џепа у недрима, вади кутију танког "ибра" и ратлук. За ратлук знамо да је био негде у шифоњеру сакривен, и да га је донела Добрила, ћерка Гаврина, када је долазила да јој мајка гледа у шољу. И каже јој, да има неког високог момка, лепог ко упис. И да личи на Бранка Радовића. А и мачак је зна да је баш због тог Бранка и донела ратлук. После доручка, отац стави руке на леђа и оде да веже тетка Станојка,а ја и брат се почнемо добацивати крпењачом по кући. Дан почне за клицу дужати, и тако сваки дан до идуће недеље када ће бити Оци, па ће и мајка спремити канавицу за везање Оца. Ето... 24.12.2017.год- Материце

Beo sam

Sneg mleko mlečika Ožiljak koji je zaboravio ko ga je za srce ujeo Rupica sam na čauri koji je probila igla da bi ponizala barut i kuršum... Pokriven sam preko glave da majka ne bi videla sakriveno mače Pipa mi lice šakama Gde ti je otišlo srce pita me Možda juri jarebice Čini mi se da sam ga videla kako skače po snegu pretvorilo se u kerića onoga što si ga sinoć uneo u svinjarac da se ne smrzne Pravim se da spavam i da sam beo kao pahulja u snegu pa me ni majka ne može naći i otkriti da sam pod ponjave sakrio mače i goluba u fioku ispod šporeta I ona se pravi da ništa nije videla Otac unosi drva loži vatru pišti bagremova grančica u vatri Što to ne uzmeš suvo drvo iz fioke pita ga majka Dobra su i ova kaže joj Otac i u oškrinutu fioku sipa zrnevlje pšenice... Noćas je napadao sneg. Bio sam budan. Kašljao sam.Na plafonu, kao na ekranu sam video svoju kuću u Radljevu. Bila je fazanka u snegu. Ušuškana u snove i mirise bilja, i zrnevlja, koje je voluharica sakupila. Na zidu, uz Majku božju i Svetog Đorđa, okačen i drveni ramić,sa nama svima: Otac, Majka, Brat i ja.Svi smo imalo narumenjene obraze i usne. Kao da smo spremljeni za priredbu u domu. Otac ima mašnu, tanku sa linijicama iz moje sveske. U duvaru se čuje moja učiteljica Zlata. Opominje me, da ne pišem velikim slovima: Otac, Majka, Brat...Kao da sam imao nekog prečeg za ta slova. Budan sam. P0,red vratima neko trupće nogama. Otresa sneg. Mače se malo uzvrpolji,cvrkne bagremova pljunka na onom kosom delu, koji je sekira fiknula, pa liči na klis. Klisaju se drva. I to bez paljke, koja je zadenuta pod gredom na šupi, i služi kao štaka, kada se igramo SOLUNACA. Svi solunci su imali po jednu drvenu nogu, partizani naglancane petokrake, a četnici masne brade, i bar po jedan kvaran zub. Samo je čika Cakan, Ciganin, prvoborac imao zlatan zubi, i veliku zvezdu na prsima, koju je svakog petka pokazivao na pijaci. Otac mu je jednom kazao: Cane, leb ti lebov, de si se ti borio, pod jorgan planinom. Cakan je slegao ramenima... Ocu se nije odgovaralo, sa njim se niko nije klisao rečima. Cakan nam je dolazio na slavu, a i mi njemu na Petkovicu. U Radljaevu i Šarbanima, pa sve do Piromana i Zvečke, nije bilo Roma. Svi su bili Cigani, i naši. I imali su konja za doliju i za salamu, ćemane, i ćerke glatke ko kundak Gavrine lovačke puške. Ljubakali bi se, kada smo se igrali žmurke. Jedino što smo mi rudničani bili bolji đaci. To mi ni jutros nije jasno. Valjda su njima teže u tamne glavice ulazile bele stranice... Otvaraju se vrata. Ulazi Gavra. U desnoj šaci drži kapu, levom skida čizmu, rudarsku, crnu, koja na leđnoj strani ima zelenu pantljiku. Čarape su mu singave, okrpljene belom vunicom, pa su ko pegave ribe, kojima je raznobojna krljušt. Kakvo je to spavanje ceo dan,kao pita i blago me drmusa sa sve pokrivkom.Mače se izmigolji i šmugne pod krevet. Majka stavlja lonče, crveno, obijeno na dnu, kao da ga varnica okrznula. Otac uzima četvrtastu vodenicu. Stiska je između kolena, u kupolasti otvor uz ručkicu koju okreće u krug, sipa pečen ječam i poneko zrno kafe, koju nam je doneo rođak iz Zemuna, kada je dolazio na slavu. I taman kada voda počne zujati, vadi fiokicu sa meljivom. Majka zakuvava. Puši se kafa . Miriše sladunjavije od tamnjana. Zbog neke žurbe, Otac i Gavra u isto vreme pomeruja aluminijumsku pikslu bliže sebi. Mislio sam , da jutros odem do crkve. Kaže Gavra Ali ti Vera legla na učkur. Pa nisi mogao da se izvučeš. Upada Otac sa osmehom. Ja. Vala. Odgovara Gavra i lomi cigaru (tanki Ibar) na pola. Jednu polutku stavlja za kapu Kada ćeš biti posek? Pita Gavra, i srkne rakiju iz čašice. Zamiriše rakija, ko oprlj mirisa, Dok prođu kožni. Odgovara Otac. I ja ću, ako Bog da. Sretnem sinoć leku Ciganina. Vali,: Zvao me upravnik. reko mi, da se uglancamo ko fijaker. I da ne mucamo i ne sturamo na ciganjski one pesme o drugu Titi. Ne kvari mi kafu... I taman kada Otac hoće da udari šakom o astal. Napolju se začuje neko. Dovikuje. Majka izlazi. Priča sa nekim. Otac iz kutije pod šporetom vadi goluba i pušta kroz prozor. I ja ustajem. Gavra se smeje... Sve sam to jutros video na plafonu. I ko zna do kada bih gledao. Da neko nije pozvonio na vrata. Ustajem. Otvaram. Kakvo je to spavanje do podne. Pita komšija Beli. Došao po astal. Hoće da kolje svinje... 03.12.2017.god Pijem kafu. Napolju sneg. U komšiluku prestala skika. Čini mi se da osećam duvanski dim i miris kafe Divke, da Čujem Oca i Gavru, i učiteljicu, kako kaže : Rile dete moje, otac se piše velikim slovom, baš ko što si pisao kada sam te učio. A onda se zaplače.... Pozdrav. Evo, da imaš šta čitati jutros... Tvoj slobo. Ma jednom će neko napisati S.

SAV OD MULJA Evo, pijem neki sirup. Sav sam od mulja koji se u meni prodžibrio pa peni Neće od toga biti ni pričesnog vina ni đavolje patoke. To se rastopilo ilo od kojega sam umešen pa poćelo da teče tražeći neki kalup u kojem bi me nanovo izlilo. Lepa prevara. Zaliguje me Bog misli da sam već podetinjao A zaturio u sebi svoj dar da kroz reči gledam... I o Tebi, ko o jadu mislim, kako mio je nekad govorila Majka. Znam da ti nije lako, pokrenula se klizišta, peništa, trlišta, ubojišta. Uskomešale se razne džigerice, krila sparušena, katranom premazana, usoljena, operušana. Sve se skralo ko vojvođanke kuće, veselih Švaba, koje su umakle i utekle... Navraća đavo i na našu ćupriju, ovu grudnu, koju su svi tesali za talpine, i luč, mašice na koju su žene ko šećer stavljale usta i pečurišta, pa cvrčale i pištale. Od kojih je do pola varoši, il pola sela mirisalo, a kijavičave babe i đedovi mislili, da je badnje veče, i da je to varena rakija. Samo su dečaci i kurjaci znali, da se to smokva razbujala, nabrekla, otekla ko košnica, pa se med izliva... Ustaj brate, leb ti lebov, nedaj da pod nama počne klijati krompir i pleća. Ustaj, eno ajduci na sred Riomanije raščerečili srnu i krčmaricu, pa se ubrljali ko deca o božiću. Ustaj, mora da još ima puta, na kojem su pronikle poispadale košpe iz našig nedara, pa počeli šljivaci da niču, i opadaju šljive... Ustaj, nahrani paščad i lisice, inače će živinu i jagnjad pojesti. A, svi smo živinčad, dosta je po mrvu imati. Mrve i deli. Ne može se svet nahraniti samo tvojom njivom. Pišem, to mi je jedina komuša u kojoj tražim zrnevlje. Znaš da će trebati, gra za u lonac, a šenica u koljiva. Valja paziti ,šta se prvo pristavlja. Tarkam vatre, prituram rebra i reči, i tako dok se žar ne pomeša i ne uzavri, pa se tamnjanom počne iriti i zataškavati. kako bi bilo lepo, da umemko kad sam bio dečaćić, na džaku od mekinja napisati pesmicu, u kojoj su mi njene usnice od maslačka, a ono što se pod bluzicom naprćilo i povilenilo glavice lasica...Nemam više tako ušećerenih reči... Tražim ih. Možda neko pomisli, da mi je ispala sitnina iz džepa ili trešnjeva muštiklica, u koju se stavlja pola cigare... Neka misle... I ja mislim na Tebe. A, to što tražim, još samo u rčima ima. Tvoj Brat, slobo 04.12.2017.god

БУДИ СЕ ВОДА

Видео сам јутрос, доле, код мале ћуприје,како Љубица пере чизме. У потоку једва воде за једно плакање.Чизме јој рударске,залепила се шљака за њих,па се чини не могу се ни отесати, а камо ли опрати. Листови јој поруменили. Опрљени хладноћом, две кокице,фазанке, што дамарају са изокренутим вратовима небу, где трепери јастреб врабајући их. Вирим иза шаровњака. Скупила ми се колена ко циврије. Истањиле ону линијицу на фланелским гаћама. Гледам , помера сукњу преко колена. Буди се вода. Расте навише. Неко је негде досипа, да би јој бар до појаса дошла. А, нигде никога, осим штенета под сламом и живог чапурја врабаца. Дрхтим. Кожа ми се у крљушт претвара. Пушим се ко бачен пикавац.Горе ми колене и свака трун навише. Клупчају ми се црева, око срца запетљана. А, Она завлачи шаке међ колена. Вуче жипон, који је дизала да га не испрска.Па као да је патка прхне на обалицу и замакне преко ћупријице. Трчим ка оном месту, да нешта видим. И тамн када ми се учини да сам нашао. Чујем мајку како ме зове. Шта то радиш црњане? Пита ме. Гледам је, као да је нека друга жене. Боли ме стомак,кажем јој.... Устао сам. Велим, да ти напишем коју реч за уз кафу.

Jesi li osvanuo? Da nije noć zatisla nišan u mušici,pa vreme palo ko zagrcnuta ptica u nebesima? Eno Pandore, raznosi nade mučnom narodu.Podmeće ih kao kukavica jaja po srčanim pilićarnicima.A, oni, nemaju šta umiti i iz čega krmelj istisnuti,jer im je obraz bio jedini žirant,kojega su izneverili i oslepili. Čujem, negde skiči svinja. Bljeska nož. Padaju kapi u kafeni mulj na dnu šolje, koja kisne na drvenom astalu. Onom što služi za svinjokolj, i da se nosi po selu, kad neko umre ili pođe u vojsku. Uglavnom, za te vrste ispraćaja.Sada je i toga manje. Izbledele umrlice i bukvice. Bište žižak vosak i mast sa pečenja,, pod nekoliko isprljuštalih boja. Ljuljaju se crna čengela. Bog okačio kantar na grabovu motku pod najlonsku nastrešicom.Pucketa vatra i puši drob, na koji nasrće mačka.Uzalud veliko prdalo nalik školskom globusu, koji je neki dan šutalo putem ciganče, sin onoga što viče: Kupujem staro šporote, vrižidere, kumulatora, bakar i drugo gvožđe! Nekada, davno,u svesci za donmaći iz srpskohrvatskog napisao sam: Zašto uvek u vreme klanja svinja, pada kiša, i cvrči cerovo granje pod ranijom? I jutros sam dete,to mi jedini ćar, koji sam noćas stekao, tražeđi se ispod jastuka i kutijica sa lekovima na natkasni. Pijem čaja. Razmišljkam, kako bi bilo da nacrtam neki crtež, na kartončiću kutijice od Bipreza ili Skoprila, pa da ih nekome pošaljem. Ali kome? Deca bi se zgranula, pomislila bi da sam "pukao". Da pošaljem nekim drugovima iz vojske, Andriji Goluži od Mostara ili Žmiku iz Knina, Oni bi razumeli,ako već nisu i njihove kutijice zapale za ormar... Ćutim. Kada bih umeo da napišem neku pesmicu, o zeki i potočiću,o cvrčku.. Ne umem, nije me ta kijavica reči spopala. Pišem ti pismo, a sve mislim, jesi li iz noći izašao. Ako jesi, ova moja artijica ti može biti kao deo neke čestitke, na čijoj poleđini piše: Srećna ti nova godina, ko zna da li će imati još ko da ti to poželi, i da li će ko hteti i meni to da učini. Nema više onih čestitki, koje bi se pisale mesec dana ranije, da bi bile prve... 30.11.2017.gоdina Tvoj slobo,

Новембар 2017.

LAŽOVI Navikao sam na ljude koji lažu pa to nazivam garavom istinom Čim me dotaknu ostanu mi garave šake U početku sam odmah išao dа ih perem Kasnije sam postao odžačar bojadžija rudar Majstor za pravljenje krila gavranovih noćnih leptirova papirnih na koje se prosuo tuš Na reči saučešća pesme koju na sulu pišu na rupice od frule bušene usijanim ekserom koji je izvađen iz stabla jabuke na koji je kačena kosa i krpa pačvara Ona kojom se briše bruka sram stid i iskipeo pasulj... Sada obučem belou košulju koju mi je majka oprala kišnicom i propranom suzom koju čuva od mog odlaska u vojsku Kada me lažovi vide u njoj beže ko đavo od krsta...

15.11.2017.god

ЊЕНЕ ГРУДИ Њене су груди као два телета бела испирана у златној материци у којој се чувају бисерни дугмићи од којих се праве очи луткама Оним несташницама што у сред уха направе кухињски сто на којем месе медењаке Те њене груди сударају се па се кућа разнебеса Избије кијавица маслачка кроз грло оџака где се крију свирале и ситни угарци трепавица којим су се бациле пред пламен да би очи сачувале.

НЕДЕЉА Недеља. Мирише кућа на Оца По врелој плотни шпорета кружи капљица Водена драмлија сања да је море Истеже се мачак под белом клупом коју је направио Језда Верин Вера је као јаблан Витка Уместо костију у телу има птице оне вижљасте што се предвече огласе у небесима Изађи напоље дозива ме Отац када их зачује Изађем Оно тебе дозивају каже ми и оде да намирује посла Пропињем се на прсте Полако се одвајам од траве и ничем небу Птице одасвуда сво небо од њих Са земље ми маше Отац Мајка ко мајка плаче... Пијемо кафу, ја и жена. Гледамо се.Између нас промичу облаци мањи од дводинарки. Оних дводинарки за коју се могао купити вишечић болбона. Црврних,пресликаних са дивљих малина. У том вишечићу наше речи. Оне којима смо тепали једно другом, када смо се плашили за птице које су нас дозивале... Сетио сам те се. Видим те. Насмејан си.Чист ти је колијер на кошуљи, белој. Човек си. Не може се то бити Човек са прљавим колијером. То би значило да немаш никога ко би за тебе потурио раме,ако те протисне у прсима. А, и како би летео са птицама .Треба имати јаребицу у сред уха. Није важно што од ње не би чуо ко пева џадом. Било би ти топло и под ноктом, па би ти душа певала, да би се и Бог нагињао преко своје веранде, да те чује. И ја гледам кроз прозор. Ужагрило сунце. Бљешти наоколо, ко да се жениш. И. млада ти је од влати , Сва кипти од меда и зрневља. Ударају трубачи. У! Оће Дурмитор да се окруни, оће до мора све да позатрпава... Пусти то што си чуо на телевизору, да је лоше време. Телевизор ко телевизор. Он ти је ко моја мајка, стално мисли оно рђаво, са женама је другачије. Оне мисле, оно што не смемо. А. ваљало би кад би смели... Који је јутрос дан, тамо код тебе? Јел и теби сунце ноћас излазило, да те пита, што ниси покупио јабуке. Јабуке су деца сунца. У њиховом семену је дар који си добио уместо ћупа злата. Само што су те искварили људи. Они, који мисле да у том ћупу има све, а у јабукама црв. Једном , када будемо сели на неку пољану, испричаћу ти, како смо чекали мајку да дође из рода. Ишла је возом. Оним возом што је долазио из Босне, преко Ужица и Лајковца до Београда.Ишла је у јесен. Када би се враћала, Отац би узео вагонет, на којем се из радионице до јаме возила нека гвожђурија, и који смо ми гурали пругицом када мајстори оду кући,а машина почне крчати ко да спава. Е, на тпм вагонету би Отац довезао Мајку са станице у Бргулама. Чим би изашла, вадила нам је јабуке из торбе. Вредније су ове јабуке од ћупа злата , казао би Отац и подизао нас изнад главе. Подизао је свако дете које је било са нама. Причаћу ти о томе,ако икада стигнемо. А, ако не стигнемо, испричај сам себи, знаш ти ову причу.. Ја, само још ово да ти кажем: ништа није поганије, него кад се тај ћуп уцрвља... Имао бих још којешта да ти пишем,али не би било лепо према теби. И ти хоћеш некога да се сетиш. Оволико ове недеље. Да си ми здрав 12.11.2017.

BUĐENJE MRTVIH ISTINA Moji drugovi nisu čitali ništa od onoga što sam ja čitao. Oni su bili đaci. Išli smo zajedno u školu, a učili smo različito. Možda sam sa njima išao u isti razred, jer je u tom razredu učila Jagoda Ranković, devojčica sa zelenim džemperom i jednim otkinutim dugmetom, pa joj je džemper bio nakrivo zakopčan. Imala mali razmak između sekutića. Kroz taj razrez sam joj video srce, malo, kao vrapčije jaje. Pegavo nalik nosiću Bise iz Kalenića, u koju sam se zaljubio nekoliko godina kasnije. Oni su čitali na glas pesmicu Poštar Momčila Tešića, jednog dobrog čičice, koji me je u Guči odučio od treme. Čitao sam knjižicu Endre Adija, koju mi je dao Petar Pletić. Adi mi je ukapao slatke note u snove. Poezija je posao koja smeta svakom ozbiljnom poslu. Živeo sam pod jastukom napunjenim komušom. Glava mi je bila na njemu samo kada sam spavao ili kada se prostor u kojem sam čuvao ptice i kurjačiće iz nekih priča, odmarala i spremala za podlaganje neke krečane i ćumurane. Zbog Adija sam mislio da sam odrastao. Tu prevaru i sada uz veliko povlađivanje gajim i kobajagi prezirem. "Često me pohodi taj dečak, negdašnji, nasmejan, mio: ja koji sam bio". Za talentovane, rođene pesnike, najpogubnije je ako odrastu. Ako ih život prevari nekim podmićivanjem , i od njih stvori "ozbiljne" i prema sebi odgovorne ljude. Ne može se biti ptica, a sedeti u fotelji, udarati pečati i žvrljkati potpise. Ptica si , ako te one prihvate, i ako na tebe počnu ličiti. Tu potporu daje Bog, ali uvek je naplaćuje ispaštanjem. On ništa ne poklanja. On može sve da da, ali sve mu se mora i vratiti. Samo umetnici svojim radom previđaju tu nepogodu, bez toga ne bi bilo umetnosti. Neposlušnost je njihova vatra, kojom otapaju pečatni vosak na odluci usuda. Buđenje iz mrtvih istina, tu klicu ima samo poezija. Jedino je ona u mogučnosti da utrinu prošlosti oplodi nadom. Nada je podsticaj, prasak, živčani naboj u kojem Bog čuva tajne. One tajne od kojih nastaju velika čuda , malom ljudskom rasuđivanju i saznanju. Iz tog jezgra je uzet "pelcer" za naučno okalemljenje Nikole Tesle i drugih božijih sadnica. To me je ojačalo da odrasetem pre svojih vršnjaka, ali i stanem u red za vraćanje tog kredita Bogu. Kap slobode kojom sam se umivao, dok su me osluškivali kroz duvare, i ogledalo pokušavalo da me usisa i preoblikuje u poslušnog, i nalik ostalim ciglama u društvenom banketu naroda. Uvek mi je nedostajalo ljubavi. To nije bio nedostatak iz mladosti, iz detinjstva. Ja sam voljeno dete. Moji roditelji su me nosili kao riba mlađ u ustima. Ljubav je pogonska energija, gorivo. Ona se troši. Sagoreva. Stvara jaru, koja se teško da pripitomiti, Oni nisu čitali knjige. Čitali su ih kao i ostali u njihovim generacijama, ušima. Ja sam tu veštinu naučio od Oca. Razmenjivali smo "lektire." Njegova je bila pretežno epska, paganska. A moja kao kod dece, strvoljna, šarena, sa viškom krila u odnosu na telo i pamet. To letenje nije veština. Pogibeljna je, ali i pažljivo nadgledana od Stvoritelja. Svoje letenje sam usmerio u pravcu "čardaka ni na nebu ni na zemlji". Pirgu sa kojega su se videle minule budučnosti, jer mi je prošlost bila neprihvatljhivo stanje smrti. Znam da je Adi imao jednu pesmu na tu temu, ili sam umislio , kao mnogo šta. Profesor Miloš Radić, mi je nekako krišom govorio o Dučiću, a ja njemu o Adiju. Da budem uljudniji prema ovome što sam kazao. On me je slušao i nadgledao gradnju peščane kule. Održavao me je u tome. Znao je napmet pesmu DVE ŽENE. Ta pesma je bila boja naše krvne grupe. Reč nas je skoro ukrovljavala. Samo što je on uveliko sedeo na verandi te građevine, a ja se ko sva vrapčadija vrzmao ispod strehe. Adijeva pesma o ženi koja te voli, i ženi koja zbog ljubavi kune, postala je najvažniji kamen u temelju moje poezije, ljubavne, jer ja drugu nisam ni pisao. Istorija književnosti, i njeno razvrstavanje i klasiranje se ne odnose na pesniike koji ljube reč, već na one koji bi da o toj raboti nešto saznaju i nauče. Učenje poezije je pokušaj dresiranja duše, da se prilagodi pominjanoj jari. Odavno sam Otac, roditelj, i pomalo tužan, jer me to čini odraslim. A, ja nikako nisam dorastao izdržavanju tako velikih nasrtaja obaveza na dušu, koja je od stakla, prošivena svilom. Krhko je to telo da bi bilo Herkul ili službenik u penziji. Sada sam u dobi, kada moram pogledati i pokušati izvaditi taj kamen iz sebe. Temeljni kamen, ne da bih se urušio, nego da bih saznao, jesam li ga bio dostojan. Kao malterisah neštо, 09.11.2017.god

PRELAZ KOD RUDNIČKOG BUNARA Iz platice na prelazu kod rudničkog bunara gde sedi baba Žica, Krstina, i zavlači se pod blokeje i đonove onima što idu virka zavrnut ekser ko nišan zagledan u one što Idu negde nebitno da li su pošli u zadrugu iz nje se vraćaju kod lekara do Čedine trafike da traže krmaču što se uknula Žica je tu Ona je slepi čvor koja vidi kroz banderu kroz bunar na svakoj alki lanca je i kova na njegovom kraju Vodeno je oko na devetnaestom metru i trešnjeva muštiklica Milisava ere koja mu je ispala kada je na džadi pao Milivoje ludi iz Gornjeg Radljeva a oni što su se tu zatekli razbežali Vele žene, rudničarke kada dođu na bunar da saznaju ko koga ko sakim da ocene kome je onaj u Lalinoj prodavnici kupio kombine i koja ono bi što je šmugnula u šumu a nije ni jedna od njih ko da druge i postoje pa se vrate sa malo vode ili praznih kofa Žica tačno zna svaki odgovor i ako se ne miče sa prelaza Sedi na ko na prestolu vidi sve na zemlji pod zemljom na nebesima i u njinim nedrima Na zemlji, ona opajdara Žike Popa oće da rasturi kuću Stošiću i Dragomanu A, nije joj ni do jednoga koji će joj kijak trebaju joj dok joj donose E tu je ono plavo kombine kupljeno kod Lale I nije jedno nego dva I Lala je špiclov zna koliko nabavlja i za koga Pod nebom je granik jamski odžaci što se dime u Vreocima Krst crkve radljevske i stubleničke đavo sa likom one Živke iz Simanića i kačket Milisava ere koji bog tura na glavu kada oće da obiđe zabrane u Kladnice i pomazi decu na čijim obrazima ostanu male rupice iz kojih noću dok spavaju izlaze anđelčići Pod zemljom je smena torbice sa lebom i slaninom škrgutanje pumpa koju čuva Petar Pletić da ne bi Cerovica presušila pacovi na mrtvoj straži i Sreja Jezdin koji spava sa glavom na krupici sanjajući Mirićiju ćer Diminu i Stanikinu I ko zna kada bi sunce zašlo da nije eksera koji virka iz platice pa grebne suknju i nogu te Žica ode a sunce odane i sruči se za šarovnjak pod kojim se protegne šargo škljocne zubima te prepadne buve... 09. 11.2017.god.

Oktobar 2017.

ГРКЉАНИШТЕ

Свањава а мрак ко пекмез. Навалиле слепе лепирице оједоше зид, скинуше креч Пред њима и црнина ишчиле Склањај децу човече ово се јама ко џеп изврнула, дупље гркљни снурају се ко црев Чиме да затиснемо ове јаме и којим лугом да их прскамо Ноћас сам будила гују под прагом ако се ико у раскућишта разуме онда је она црња Нема је Откинула пупчану клицу о њу се обесила Јој теби што све ово видиш а жмуриш ако се сретнемо ни Бог нас неће измирити.. Стојим на сред авлије. Зажмириле звезде. Стисле се ко рупице на пустоломним кошуљама, Оно су барјаци,урличу вране у небесима. Оно је Косово. Оно сте ви што доле пред црквама, дућанима, на пијацама, мљацкате ћаге и тапије, и испијате цеђ, оне земље сашивене од црних и белих џигерица Црн вам образ одавде до Београда, и свуда наоколо, Риче врана, ко да јој је под крилом аждаја, а туку бандаши, јече трубе, праште прангије и звече себље. Вашар. Да Није Дрине размило би се и разгамизо до под Котор. Једино је око Призрена празно, Притисла дрлија и трлија, ни печурке не извирују.Бог растурио кантариште, прешо преко Ситнице, сео на лађу и здимио негде. Еј, уши вам зарасле ко капије по Шумадији, где је Бог отишао. Што га најуристе. Ко ће вам сад на бабине доћи!? Ко то виче са моје куће, ко је то у стуаће отишо, јел то чума кијак зашиљила па мокри и једе ћерамиде. Зуби ти испали, и теби Што си се у слово претворила. Јебла те реч, кад ти је појео жижак. Од пасуља нас неко умесио, неће из нас нићи чесница. Нема више Божића у Великој Хочи. Продала браћа тепсију, скинули мајци мараму и кике јој осекли. Ене Оца, ставио сикиру у сред темена, на њој врапци, под ушицама ласта савила гнездо, а нема са ком да излеже тиће. У кромпиришту никла пиревина пушака. Устале кости и лобање. Постројавају се. Строј од прошћа, Пред њима Живојин. Под шапком му уместо главе купа шљива и ора, капљу му драмлије уместо суза. Косовка ђевојка, ђевица.исекла жипон на кришке ко погачу па рани рибе. Теку водом калкан и челенке, а на обали ћебиће распрострли неки које ни ветар не разуме, арлају и слажу признанице. Сви се ајдуци пред "Руски цар преселили, разапели чадоре, пију ладно пиво са турцима, само Милош и Југовићи на тротоару кокају кокице и продају у кесицима, Наоколо шљаште кићанке и перјанице, неких у најлоне одевени... Пробам да певам,а не могу. Глас ми испао. Вуче се ко глиста. Лежем на њега, да га не спазе свраке и однесу. Чиме после кукаван да кукам. И за киме и са киме. Да ако Бог да, па бане Милица, да са мојом мајком измаме ону подпрагницу и умесе колач, па нам когод сврати, да нас помене... 12.09.2017.год Брате , ево ти шака речи, испири плеву. Посеј, мора бар куршум нићи

Septembar 2017.

СРЕЋАН ТИ ПРАЗНИК Каже: Сине, немој да радиш на Светог Ђорђа. Ако до славе ниси зарадио за славск колач и тањир чорбе, ни гости ти не требају. Није он неко, ко наиђе џадом па заиска чашу воде.Он је онај што је стално пред капијом и пред вратима. Свуд. Он једино иде самном у јаму, и ако има преча посла. Да упамтиш, па кад га неко спомене, а ти да скочиш, Он и Кум се не спомињу онако. Бог је неко други. Он је свима подједнако. Он опрости, прави се да није видео и чуо. Светац је ко дежурни официр,о томе ћеш у војсци учити... Данас је празник, Усековање главе Јована Крститеља. Устао сам рано. пијем кафу и пишем ти ову артијицу. Тамо исто има Свети Јован, али можда није овај наш, није исти, него неки други. Али,ти си наш, па мора да је са тобом и отишао. Он може за сваким да оде, да се нађе кад устреба.И о томе ми је Отац причао. А; причао ми је и чика Момчило и Драга клонфер, и Чеда Маркови,опанчар. Кад сам ја био мали, био сам начисто велики и седео са људима. Слушао. Сада деца расту и кад им деца одрасту. Тако је некако. Кад помислим на славу, помислим и на Оца. Он је исто светац.Једини, којег можеш да загрлиш, да те стави на кркаче. Да ти пева: Боса Мара, Босну прегазила,па да те пробуди ноћу и да ти капу крушчица лубеничарки. А, ти се накркаш, па те ома по петловима стигне пролив. Какве то има везе. Отац умре, па мисли костима на тебе, и чува од сваког зла... Мој је Отац био Рудар. Велико црно слово у мојој крштеници, које се празнује и слави. Није Отац, ко неко ко прође џадом, па заиска чашу воде. Отац је одликовање које ти је Бог у чело утиснуо уместо бренера са карбитуше, па кад у неку јаму мораш да сиђеш, а оно светли, и ич не бренује ветар што истегну дипле дувајући да га угаси, Разумеш. Гледам га. Обува чарапе. Вунене. Исплетене крпљењем, оном вуном што је мајка донела из рода, тамо из Љубања подно Златибора. Преде, а све пљунком глача конац, ко да ће сунцу шустиклу. А, онда обува чизме. Кад тресне ногом о патос, сваки жижак стегне дупенце ко да га је пинтод снитио. Узме лампу и секирицу, торбицу са храном, и стане на праг. Од Радљева до Скобаља на једну страну и тамо до иза Врела почне падати нека мрка паучина, налик лицу љутог каурина, о којем ми је причао млађи Фуртула из Горњег Радњева, На рамену му сикирица. Држаља глатка ко кундак, ко лист на нози Лале ћерке Милинка ере. Искорачи. Мајка скупи обе шаке у грумуљицу и стисне вилице. загризе неку злу помисао, или удари коленима пред Бога, па јој зуби језик прегризу. Излази на капију. Арап, црн ко црнина, закрене главу, Отац шапне; Арап, али се не окреће. Корача, оде по бадњака, ваљда. Онај бадњак што доле дубоко ,дубе до неколико бунара расте. Божић ће да му седи на рамену. Боса Мара ће да диже жипон и брише му зној са чела... Ето, тако ти је то. Чувај ми се тамао, ма где то било. Празник је, напој и нахрани, то се мора, то није грота. Грота је да гледаш кроз прозор како комшинка качи веш, па се диже на прсте, а сукњица јој уз кичму пуже. Е, то је грота. Ма звирни, Бог је људина, опрости ће. 11.09,2017,година

Odjutrilo. Nazebao sam, pa velim , da ti napišem koju reč. Mogu umreti ,kako omiče, pa ko će ti onda pisati.

Mislio sam , da vadim krompir. Ugrejao se u zemlji. Raspario, počeo klice da pušta. Sav se ugledao na političke prdonje.

Što ga Dositej ne baci u krečanu, nego ga nama uturi, ko trn u zdrav taban. A,opet velim, da je to učinio, pola bi ove sirotinje prdnulo u čabar, pa ni kupus ne bi imali ušta staviti. O svinjama i da ne govorim, počele su i kesice od čipsa pred školom jesti. Udarila glad na sve strane,osim u televizor. On je sit. Naduo se, prsko bem mu mater podadulu.

Ko se psuje? Ja. Ma nisi ti slušao pokojnog Gavru, kako je Boga nagrdio, kad mu je ljuljno grad u žito, a pred njivom bio kombaj. E, kombaj, crven "Zmaj" Zemun. Ljubomir traktorista kaže: Kako se ovaj kombaj rumeni ko obrazi titine Joke..Ovo sam morao da pomenem, i ako mi je sturilo misao.

Ja, Gavra je počeo od: Majke božje, pa Svetog Ilije, Pantelije, i tako do četres mučenika..Bog slušao.češkao se po glavi, pa kad je video da Gavre uzima vile i dreši kera zdimio preko Markovića potoka...Ja se ne čujem. Sedim i gledam. Popio sam kavu i rakiju. Sad mogo da uzmem sviralu i ćurlikam. Dobro kaže Dr Mlađo Vesović:Kad te skoli sikiracija ljuljni bar dve šljivke, bolje je to od ovih recopisnih otrova. Dobro veli.Ipak ću samo jednu.Vele ,jedna mnogo, a dve malo.

Ko takvu pamet sačine, pamet ga ..Eto, napisah ti nekoliko reči. Ako zafali koja, ti dopiši.

Zdrav mo bio.

Rogatica,septebar,ne znam koji je datum-u penziji sam....

Добри мој, ево да ти напишем коју. Мало отоплило у гаражи. Недеља је, па да разменимо коју уместо каве и ракије. Да видиш, како мислим на тебе. Ако те је когод заборавио. прости му. Ето, ја сам ти уместо ње ил њега. Умирило се време.Оздравила ноћ.Нигде птице, мачке, пса, гурлицања. мукања, крештања.Тишина. На Радљевској пругици се ухватила тањушна скрама влаге. Тања од оне којом овлаже девојачка уста, када хоће срце да јој свисне. Веле:И болесник оздрави пред погуб. Биће да је она очева тачнија.И ти се смири,Нешта је у ваздуку поајдучило. Све је на коленима,чак и врисак. Пуцањ је у зубу гује. Треба бити миран. Завладала је мртва стража у природи. Миран сам. Чекам да писне машина доле код радионице, да Мића у ону рупу испод колена ћушне кавени стаклић са брљом ,коју је Милован синоћ у оплетеном балончићу донео од Живана кулака... Данас је Дан писмености,нредеља, 10. септембар. 2017.година, Мени је тај дан био, охо хо,има... У школи смо писали усправну дебелу, са њом и косом танком, сам писо . Отац, Мајка, Брат, чика Гавра, деда Крста, Бог, мој керић Арап , Мачка , шајени Вепар... Ова велика слова ми је касније читељица преправила у мала, па сам их прутићем писао опет као велика на блату код бунара. Сада их пишем како хоћу. Учитељици сам јуче запалио свећу, и казао: Лепа Госпођо, једино ја од Твојих ђака пишем великим словом Учитељица. Немој то исправљати. Када би сада устала, а ја бих волео, пресвисла би од туге... Боље да ти не причам о школи, довољно ти је што ти се толика земљурина на груди навалила, Још нисам стигао да остарим. Она балавурдија коју си учила, већином су живи, причају глупости , и размењују кутијице са прашковима.Миладин има два унука, ћелав је, пустио стомак па кад коракне није у стању да види ципелу. А, прича , како су унуци исти он. Боже, човек се у четвртом разреду цео види. Касније се само облепљује које каквим маскама, ко што је мајка тестом и артијом облепљивала рупу на оџаку, кад почне излазити дим. Да ти ово прескочим. Кад помислим, немам ти ништа нарочито казати, осим, јуче је чух да умро Љубша Самарџић, онај глумац који ти се свиђао.Био је то добар митраљезац, ако ће мо поштено, још ти рикошеци понеког од нас убију. Знаш ме, фантазирам, ако ти је лакше да дремуцкаш на тој веранди небеској. Ево, отпеваћу ти: Кишо тихо падај, од ноћас сам сама... Шта велиш, пева ерчић ко славуј. Јашта, како би казао Рака чока и згужвао шајкачу. Рака је до смрти говорио , да ћу му бити накоњче када се буде женио. А, није , разјела га она којој је видео гараву подсукњу, кад су ишли у просидбу. Да ти поштено кажем, и нека је остао сам. Боље и то, него да је неку аљу оженио. Ја сам се женио двапут. Знаш, причала ти моја Мајка. Ни о томе нећемо. Знаш, увек прескочим оно што би да те жигне. Немам ја сто учитељица него само тебе. Можда и исам био неки ђак, али теби сам био најбољи, бар си тако једном у аутобусу причала , па се народ према теби окретао. Хвала ти данас, на овај празник. То што ми врцају слова, и њихови опржи. То се каже песничка слобода, На крају има лектор, па нека тријерише. Ето, одјутрило, грепка ме неки метак у прсима, оће да ме убије, ако у живот не измилим... 10.09.2017.година

KIŠA PRED VAĐENJE KROMPIRA

To je vlažni svrabova kiša.Koju bi samo mladost mogla pretočiti u vreo kalaj i bakarnu vodicu koja i led oprlji.Uzalud je oblak orosio kolena

Ako je bila magla vrućica što i mirisa ne prosu pa da zemaljska keradije blene u nebo i bleji bude ovan i magarac konj i krndelj prangija od kičmenog pršljena rudarskog argata i kljun orla

Ma,nemoj der da me gađaš svrdlima i ekserima dosta mi je tih plekčića nitni i dugmića

Ljuljni majci ti ga pa da dobiješ brata da te ima ko staviti na krkače i pretrčati Prokletije ako se opet moradne na tu stranu

Sreće ti da mi to učiniš uzdugni žipon bar za prst uz tu mlečnu strnjiku na butinama nokat ti otpao

Tako sad ko da smo živ i da će nam krompir biti slađi kad ga počnemo vaditi svinje ga izrovale i pojle dabogda..

Добри мој Брате, Где ли си се то јутрос надигао? Нећеш орати за шенцу. А , и ако оћеш, рано је. Можда се журиш у Сарајево.. Ту си закаснио. Онај што је стигао на време, давно је отишао небесима. Ти седи, Ту. Горе је небо,стрпљиво ,шире од обећања. Погледај како пламса.Плануо плех од којег је направљено. Постојале су челичане пре него је Бог почео да сече јапију за кров земљи. Увек је постојало сјатиште преварених. Није Смедерево једина Јеринина мала,и Вуков Дубровник. Ништа није одједном.Можда је други или ко зна који пут. Само си ти први себи,и никада се нећеш поновити. То што нека докона мангупарија прича ,да ћеш у неком другом животу бити ... То, мачку о реп. Нема од те лагарије ни под маст, а камо ли за две кришке. Јутрос сам устао, јер је дошла јесен. Лежим, а она се лигура низ кров. Хоће цреп да ми поломи. Деца спавају. Сањају шарене лаже. Мачка се подвукла под кревет, спава. Бува јој се склупчала испод врата. И синоћ је неко долазио у авлију. Нисам га видео,али сам осећао. Пас се није освртао. Он мисли, ако се домаћин прави глув, што би му он гризао уши.

Седео сам на тераси. Прислоњен уза зид. Велим, ваља бар једну залеђину имати, ако си оне две изгубио. Тако ми је и Отац говорио. Каже: Дете, ћошак је најбољи заклон,а Отац и Мајка су друга два, Четврти ослонац је вера. Само вера није што и пироћани, па да их обуваш и презуваш, да их носиш и остављаш пред вратима, па да их керадија вуче. Вера је од финог ћетена. Она се не види. Не чује се. Узалуд што хода батом и шушти ко церик кад грм почне ћелавити, За њу мораш да имаш уво и око. Та два вида су ти испод чела. То су две рупице, ко нашем гару, ко нос рибе.Ни сам не умем да ти оишем, а сигуран сам да је некако налик. Због тога гаро нешто ко њуши и риба ко мирише... Дође она повремено у авлију,обично увече, када ти се опусте живци.Када се склупчају припитомљени гујићи.Дође, да је мало почешеш по леђима, и да она теби спусти руку на раме.Има ту нечег очинског и мајчинског. нешта што ја чиним теби , и што ћеш ти чинити. То мајчинско је можда прече. И Бога је неко родио. Нико није онако из шупљег испао. Без Оца можда и може, али без мајке никако. Сабља је Мајка, а Отац каније.

Због тога пази кад те ствари у шаке узимаш.Вера се узима са обадве. Није камен, па да заврљачиш... Седим. Недеља.Низ цреп се лигура јесен. Јасно чујем сваку реч. Само што не видим нокога. Ваљдљда је то вера...Да је нема да дође понекад, никао би ми мувар у души, ко што је никао онај на путу од Зајечара ка виницама... Мало ти причах,ако вреди.Попи кафу и ракију. Недеља је. Данас ни Бог не листа ћаге и пусуле. Него и Он ко они наши у Београду, пијуцка и мезуцка...

Бела Земља, 03.09.2017.година

ЈАВОРИКА Шћућурен као регрут, Миша звани Баја вири кроз грање дрена. Оједа му лист образ, али и умирује пламце који га прље. Шапуће:Јошика,Јаворика,Оморика,Борика,Брезика... У,леињу ти, има и она...И она је ко задружни гатер. Она, Милинкова из Горњег Радљева. Та би млин самлела да га међ она два камена испод сапи сципи... Ћућори,а мрав се мигољи у празној љуштури пужа гујаћа,оног што је једва ко ђинђува. Чујем мисли Бајине. Седим иза оног церића, што ме брани од страве кад се вече враћам од Гавре, кад ме Отац пошаље за пола цигаре да донесем или Гаври однесем. Пола цигаре, уместо сребрног метка којим се , веле може и чума убити,а о стуама и да се не прича.Чума је загуљенија и од дрекавца. Није сваки курајбер у стању да такав метак држи у руци. Тако каже и Шоја кад попије коју више, па подврисне, ко да ћер удаје, или да је добио прасе на долији. Цела шума ми је ниче из прстију.Из све гласа дозивам моје другове. Милијана, Добривоја, Љубивоја, Предрага, Животу,да дођу код бунара на Руднику, да чекамо аутобус. Онај што око осам стиже са Уба, па продужује до Бргула. Да гледамо у Димину ћерку Белу,када из аутобуса изађе.И под ципелицом јој се спрсне гнездо наших срца, налик врапчијим јајашцима у гнездашцету од папера, прашине, месечевих опиљака,свакаквих дугмића који се спучавају испод браде и оних већих што се спучавају испод гајке кајиша на панталонама.Корача, а уз листове јој миле наше очи налик буба марама, и замичу у доље под коленом. Јој, отворе се врата, а нешто у ваздуку јекне,провали. Због тога се не употребљава х за реч ваздух,Онај што је смишљао слова, требао је за те ствари да има нека од боље јапије... И таман када се у бубу претворим и загребем из оне доље ка ћувику где јастреб кида перје са пиргаве пилице, севне глас моје мајке. Зове ме кући. Заледи се и сребрни метак у мени. Из јаре ме ко жишку извади Баја, који шапуће: Јаворика... Да се зове Јаворика, па да од ње издубим гусле ил ћемане. Да само себи свирам. Шапуће Баја. А, онда мало повиси ноту: Ај мали куће.Има времена, испљићеш и џигерице а камо ли обрве и трепавице. Пргава ти је мајка... Скочим ко зечић. Истрчим на пут, па правац кућа. Аутобус давно прошао. Нигде никога. Само у ваздуху трепери мирис Беле, ћерке Димине. И оно к смекшало ,па се каже х... Леп ваздух под небесима. Бела Земља, 2.09.2017.годин

Avgust 2017.

OBUČEN GROBOM

Obučen grobom

kao žar pepelom

nad glavom mi

majčina preslica

ucakljena pljunkom

Bljeska karbituša

očeva

na rebro zakačena

onim suncem

kojeg je ostao željan

Vrišti neoženjeni bagrem

na petom pravcu

sa sekirom u ramenu

Peva

od pesme breze cepaju aljine

bele im se žiponi

puni medene surutke

jutro se razgolićilo

a mrak ostao...

*

Ne talentovane ni zvona sa Gračanice nisu u stanju da probude. Mrtva semenka je ko dugme bez košulje. Zalivao sam paprike.Sada sedim. Tarkam slova.slušam bluz.

I mi Srbi smo što i ostala rudarija, ćerpičarija, samarija i drlijaši, ciganija i ciganjaši...

Što mi mora da slušamo samo: Voleo sam devojku iz grada, ili kada se napijemo: Ide mile lajkovačkom prugom. Mi smo izmislili bluz. Crnji smo od crnaca,što su sekli šećernu trsku i brali pamuk. Mi smo roblje po genetici.Nas uvek neko u jarmu drži, turci, Karađorđevići, Obrenovići, Titovići, Miloševići, Demokratovići, Vučići i ko zna još koja kalakurcija i bašibozlukovići.

Niko nema toliko škrgutnih sinfonija i leleknih i naricajućih opera, začinjenih trubačima, armunikašima i violinama. Muzike preko grla, a do grkljana, sablje, čakije, noževi, britve, perorezi. Joj, majko moja, Milicu im majku, što se ne podbočismo penkalama, nego gvožđem i koljem. Da sam se rodio pre nego je Sinan počeo da gradi ćupriju na Drinui, zbog veselog Rada bih ga ubio, pa bih sada sa Gavrilom na onom svetu bio pobratim. Ovako sam krasni kijak i pucaljka od zove. Neka,i mam ja sina Iliju i Vukašina, Sofiju, Mariju , Jelenu i Marijanu, da ako Bog da, pa neko bude nalik na moje snove...

Bože, kako je lepo zadirkivati reči.

U detinjstvu sam se sklanjao u šumu. Sakupljao sam prazne kućerke puževa, pa ptičije ljušture jaja, ostavljene gujiće,kuštrave jasenove čije je roditelje posekao Žika pilotić, majku mu žalosnu! Koji mu je krasni taj jasen trebao. Rđa, voleo tuđe da drne. Što ga ne zakla Arap, ker kojeg nam je onaj rabadžija iz Bobove dao. Arap je Žiku uhvatio u krađi paprika . I tu ga držao dok nije došao Aca Đalović, te mu se na burljao majke majčine.

Fazani me se nisu plašili,kljucali su oko mene.

Ponekada bi banuo vilenjak. Bio je nešto niži od mene, i imao je svetliju kosu. Igrali smo se klikera.gvozdencima, koje sam ja vadio iz izlupanih lagera, sa točkova jamskih vagoneta. Poneki kliker mi je donosio i Milan Madžarević,bravar,rodom iz Bobove kod Valjeva. Otac mu je bio rabadžija. Dolazio je s jeseni u Radljevo,Stublenicu, Šarbane i ponekada u Kalenić. Menjao je rakiju i voće za žito.Spavao je često kod nas. I On je bio Era. Nama su svi bili ercovi od Valjeva do Ivanjice.Ljudi koji se vole i poštuju, imaju svoju geografiju, i nemaju granice na atarima.

Da,vlenjak je bio nepismen, nije išao u školu, i ako sam ga viđao kako virka kroz prozor moje učionice. Čekao bi me poneki put, pa smo išli preko Žažine šume i opava. Pecali smo povrjuše. Bio je maher za pecanje. Čak i bolji od Gavre Živanovića, ribokradice i lovokradice. Ti ljudi, mislim ribokradice i lovokradice su najbolji ljudi. To što ih aka milicija i sudije, i nije važno, ko su oni. Njih treba štititi od zakona. Oni to rade iz zaljubljenosti. Gavra nije jeo ni ribu ni zečetinu. On je uživao.Krao je i davao našm majkama , ženama svojih kolega rudara. Bio je Robin Hud, i Marko koji je ukidao svadbarinu, Novak, Radivoje, Radojica, Momčilo, i svi oni koje sam ja znao da su u temelju moje istorije, a nema ih u telefonima i čitankam, ni školama po Srbiji. Ovim školama po kojima se koti zova i trnjina...

Još bih pisao, ali imam neka posla.

Sutra ću, ako stignem. Ako ne odem negde i nekuda sa onim vilenjakom , što smo se klikerali i oko Žažine šume..

VELIKA GOSPOJINA Velika Gospojina. Praznik Rođendan Sinu Vukašinu i Ćerki Sofiji. Sedim ispod loze Grozdovi od uboja Modri Vinski regruti Nebo od pak papira Flekavo |ensko, zarozano Na stolu kafa rakija jabuka i buba kera Mrtva +++ Bio sam dete, te godina na Veliku Gospoinu kao Sofija danas. Stanovali smo u Čolića kući, kod dede Živorada,solunca. Pušio je lulu. Lula okovana mesinganim plekčićem. Kada je pušio ,a grejalo sunce, lula se caklila, ka da je bila uvijena u telo senice. Deda Živorad bi skoro šapatom govorio ocu: Mile, nemoj sokole pominjati onog muca. Njemu je sve jedno jel ti na ramenu glava il kupus.Mani se govana, ne mešaj ni pekmez. Sve je to sto, kada se isprskaš.Pazi to dete i ženu. Pamtio sam, ali nisam znao šta pričaju. Svanulo je. Boleo me je stomak, Cele noći sam istrčavao napolje, čučao, sliušao kako mi čvrklja stomak i gledao u mesec. Mesec od sapuna, koji je zagrizao ker. Majka je uveče ispržila zeleni paradajz i paprike.Skvrčene, kao da su srmotom zalivane. Pred vratima su se pomolili milicajci, dvojica. Imali su kačkete i petokrake na njima. Otac je izašo. Nešta su pričali. A, onda su otišli na sokak. Ja sam bio mali. Imao sam proliv zbog onih paprika. I jednom rukom sam držao flanelske gaće. Lastiš se zbog nečega prekinuo. Nije mnogo prošlo,a Otac i milicajci su se vratili. Čika Milutin Panić je išao ispred njih . Nosio je džak i nešta u njemu. Iz čega je kapala krv ili crvena farba. Čini mi se da je ispadalo i po koje zrno kukuruza. koje je kljucnuo vrabac u prašini. Otišli su. Tapkao bosim nogama. Između prstiju je vrcala prašina ko ptičija kijavica. Majka je nekim peskom trljala dno plave šerpe. Skidala je gar. U šerpi nešta zagorelo. Na sokaku su ostali otisci stopa, milicajskih cipela, očevih opanaka i Milutinovih čizama. i po koja rupica, gde je pao vrabac da uzme zrno... Bio sam mali bled i zbog nečega sam plakao... Šta to bi,upita Majka Oca kada se vratio.Mora da si nešto lanuo... Nisam ženo. Kamo sreće da je to. Odgovorio je i zgužvao kapu.Majka je ćutala i poravljala maramu Pa šta je onda? Ne pitaj. Onaj nesretnik Panićanoćas zaklo krme Milanu Jeremiću.Pjana budala.Doneo ga i zatrpo u kukuruz.Milan mu do pred kuću došao po tragu.A, onda i milicija, Luda. Izgubi obraz nizašta.One guzonje sa Uba, ko došle zbog krađe,Eno ih kod Miće u kafani krkaju. Da je Milan znao, ko će mu pojesti krme ne bi ni prijavljivao. A, Milutin, skoro kroz zube upita majka? Namakli mu lisice i odvezli na Ub. Bio sam mali. Mrzeo sam miliciju, krmad i Paniće...Kada sam porastao, odredili su me u školi da nosim štafetu, Tako se zvalo neko drvo nalik parčetu oklagije.

Deda Živorad je pričao sa Ocem; Jurcaju decu po sokaku. Nose ono drvo mucu. Oči mu isteralo.Bio sam veliki. Taman, koliki treba, da bi mi odsekli jezik.To mi je Otac kazao, kada je čuo da i ja kažem Muco. Sada sam prerastao pretnje. Glava je ko i obično jeftinija od kupusa. Na sve strane su muce. Na sreću, deca blenu u telefone. Panića samo ja pamtim. Ostali su utonuli u neku prašinu. Povremeno ih čeprknu vrapci. Otac, Majka i deda Živorad sede na nekoj nebeskoj klupici i gledaju nizbrdo ka lozi pod kojom sedim. I njima milo što im je unučadima rođendan. I meni milo što bezbrižno sede, Rogatica, Velika Gospojina, 2017.godina.

KEREĆA POSLA Jutro sa stidom obija tamnu gleđ Valjda neki rudar umiva uspomene na neku Raviojlu koja nije imala snage da ga prati u grob i iz groba čeka pa se za utehu skrljuštila sa noćnim čuvarem magacina gde se čuvao dinamit čegele i korito za šurili prasadi za doček drugova sa kožnim kaputima Ja, tu je na lotri bila i previjena zastava .Na lotru se peo Živko Đurđević Čula kočničar i zakleti partizanova

Kad bi bio neki praznik i Cigani bandaši gledali u artijice i pevali Husinski rudari a nisu znali više od onog okruglog slova i onog što je ko krstić Ja sam više voleo pesmu.Caj caj cajka iz Novoga Sad, joj!!!!!!ono i gordom primet "Ponekad i ptica letom primetno i gordo ulepšava svetlo dana" Odnekud mi ispili žižljevina reči iz pesme Tadije popovića, rođenog u nekom selu oko Žabljaka.Žao mi ga ako je umro rodio je se 1938, godine Žao mi Ace Sekuljića, Pajsija,Vita.. Gađali smo staklene prozorćiće na magacinu I čim bi prvo cijuknulo odnekud bi istrčao čuvar sa pantalonam u rukama a iza nekog banketa obrenovačke cigle iskočila bi Tetka Dula od koje bi se ugalj zabelasao Čukaram a kuče mu grize patiku Žao mi patike ostala mi još jedna rata pa da su načisto moje A kuče je načisto Sinoć smo oglodali konzervu ja iznutra a ono spolja Kereća posla Onaj čuvar mi pominje majku Milicu A moja majka Višnja sedi na nebeskoj klupici i prede Ispred nje džadom prolaze fijakeri sa sudijama jedni idu sa posla a drugi na posao Bog na svojoj verandi pije čaj i kašljuca Kuče je na patikci ostavilo rupicu ko da je probušio kondukter Ćire što je štucao iz Sarajeva Putem ispred moje kuće proleću limuzine što imaju zrikava svetle jedno plavo a drugo crveno Vraćaju se iz Mačkata sa pečenja Kuče i ja se gledamo Bela Zemlja, 30. 08.2017.god

JANUAR 2017.

UKAŽI SE U ajduke sam otišao Među pokurjačene Vinograd zatrnio Rasprodo odličja Pod prag gvožđa naselio Moja si a ni bluzu ti nisam dodirnuo Pune mi duplje čavki grakćem nad kotarom rebara Kostima kaldrmim i kulučim tim putem me vode sejmeni Ječi gora piskom majčinim U guju se guja premetnula Ukaži se negde kraj puta ko bereš jagode I hraniš tiće ustima

Avgust 2016.

BELEŠKA SAN Ako sanjaaš Da te ljubi ona koju voliš Zakasni na posao Na voz Na dodelu nagrade U tvoju čast Zakasni i u život Ako treba San je od svega važniji

Jun 2016.

МЕЂА Међа је најосетљивији дамар у души сељака. Њим му је прошивена плућна марамица,где чува со и танјан, барут и куршуме, шунадле, брус и воднјир, рабош,крштеницу, ђедов орден и слику из војске. У тим бисагама је семе жита, које се не сме ни у колјиво ни панајиу, оно које мора да се чува за сетву, када би се о глави радило, то је залог за живот унука и праунука, оне животиће од те землје умешених и у устима испеченим... Да га није сав би се просуо ко жито из извешчалог џака. Тај је живац близан гуји,светлици и шкргуту. у њега није дирати, а и поред тога, међа ко све што је женског рода, мамка, наводи на грех.Она је подсукња мајци ђавољијој. Када се каже:Докон ђаво баца луг мајци под сукњу.Тада се на међу мисли. Она је вртирепна, на њој ђаво седи, кад треби чичак с ногавица и бира смицалице, којима ће сељака од бога одвраћати. Над међом као и над лепом женом , увек влада невреме. ЗЕМЉА Земља је грудно брвно човеково. На којем проводи век, газећи је, месећи, улигујући јој се, благосиљајући је и кунући. Сељак, племић са круном од иловаче, украшене шкриљцем и кременом, поломљеним ребрима и оломцима кичме, убојима, отеклинама, живим ранама од града, и кречним беоњачама сунчанице, пуна су му плућа наплавине, изливених Морава и Тамнава, поваљане Посавине и Семберије, сплетова гуја, светлица и винове лозе Једино Он има право да је псује јер је сматра јестивом.јер је никада није преварио, а јесте жену и фамилију, војску и Краља, и све остале, само је њој веран, ма колико га пута у животу издала... Kad seljak krene Bogu,umesto tamjana ponese svoju zemlju pod noktima, da bi ga Bog njom okaditio.

April 2016.

SUMRAČJE Čergare nedosni I ždralovi s one strane neba Raspredeno sunce Orošeno majčinom pljunkom klupča se u oku jagnjeta. Gde će mo jutros mi Koji još ni kroz sumrak Nismo prošli.... Svanjava,a rosa se suši... Kraj treće smene. Zlatibor 2016.god.

Mart 2016.

KAKVA VLAS TAKVI I VLADARI Ovo nije voda Ovo je jed. U ovom cecelju se čuvaju kletve. Ove reči sam zapisao, kada sam video, da potapaju manastir VALJEVSKU GRAČANICU.Taj čin na upečatljiv način govori, koliko je vlast postala strvoderna.Ali,ne samo vlast. Narod se ustajao, počeo da gnili, na mulj da se oseća.U toj vodi, vazduh se skoreo.Nema više iskri koje na površinu izbijaju. Onih iskri, koje sunce i mesec kidaju, da bi ih u nebesima nekome darivali. Srbi, braćo. Sram nas bilo! Zatrpali smo Boga. Potopili smo ga kao ćeten. Uzavreće freske na duvaru, ne može se oltar iz crkve izneti. Potopili smo sve. Tim kandilima se nećemo okaditi. Njima se kade ljude. A mi to nismo. Mi smo roblje, kojima su silnici počupali glasne žice. Nema više violina u našim grlima,u grkljana su pisak udavili. Šištimo ko bušne mešine. Ni vas sveštenici nigde na vidiku, na vodi ni pod vodom. Biće da ste u neke stranke prešli. Upalite te lepe džipove, pa pravac Valjevo. Ako potope crkvu, gde će te doći. Nećete valjda u hotelima služiti liturgiju. Bože, ako su ovi, tvoji vojnici, onda oni nisu obuku pohađali. Onda su oni neuki za nas prosto stado tvoje. Bože, siđi u Valjevo. Nisu to loši ljudi, nego im je vlast nikakva. Kakva vlast, takvi i vladari.

UTOPLJENICA GRAČANICA Bože, Nisi ti kukavica Pa da utekneš iz Gračanice Ti si misao sa Srcem i očima Oprosti mi što sam pomislio Da ćeš se udaviti Kome bi nas ostavio Samo nas nama nemoj ostavljati Srbi smo Mi smo braći oči povadili Pa ni sotonu nemamo čime da vidimo Bože oprosti slepima... Bela Zemlja U martu kada je kiša padala danima 2016.godin,

Januarar 2016.

BELEŠKA

Treba se umiti Čovekom

Da bi osvanuo međ ljudima.

*

Obraz

To je naga fotografija Čoveka

Ona se neda ulepšati

To je krštenica i umrlica

Na jednoj obrazini.

*

Slovo je živa krvna dramlija u Čoveku

Koja se pretvara u zasluženo.

BOŽIĆ Gde je Božić,pitao sam Oca. Pod tvojim trepavicama Pa kako ga ne vidim? Lep,on se ne da videti, On se oseća i živi. Kao i oko kojim gledaš A ne vidiš ga...

Raspravljam se sa vatrom.Jedemo,luk, cvarke i nokte. Pijemo, rakiju, cedj, reči i memu...

Čistio sam odžak. Obijao gar u njemu i u grkljanu. Raskopao sam, gnezdo jejine, i skorele dramlije. Iščeprkao sam majčine prste i kvrgice od nazeblina i promrzlina. Nadisao sam se...Čađava su mi pluća, kao da sam noć u njima nosio.Brišem nos,mili mi kap kroz njega. Ne može na oko-zatisnulo se. Ako nije iz oka, nije ni suza. Trpim, Bolje malo slinav, nego uplakan...

Dozivaju me uspomene iz sulundara. Progoreo sam. U mojim rernama je premalo zavetrine, u kojoj može okoščati hleb.Rodiće se ko nedonošče. Ni čuma se neće nahraniti njime.

Pristavio sam ribu u zemljani sud. Oko lonca trepere peraje. Miluju se sa vatrom.Miriše slatko tamnavsko ilo. Koje su izbacile mrtve pumpe, skorelih rudarskih jama u Radljevu i Zvizdaru.Sve se nadam, zamirisaće odnekuda karbit. Pojaviće se Otac sa šarenim pesmama, okačenim na bele zube, kao veš na žicu, pod tamnim nastrešnicama čela i obraza...

Osabajli ću jutro-Doneću badnjak.Pod njega ću da kleknem, da se izvinjavam...Da je dan godina, kratak bi bio.

Ništa neću da iskam. Dobio sam i što nisam želeo. Naimao sam se mimo zasluga. Potrošio sam i tuđe, i svoj dug.

Bože, daj drugima. Daj od mojega. Ja mogu i da sakrijem,da štedim i šparam, pa da ostanem prazan. Daj ti, ne pitaj. Pusti mene i moju muku za datim. Nije mi žao, nego se teško naviknuti...

Ništa nije skuplje od ljubavi. Ona se ne dobija na lutriji. Niko ne prodaje srećke za sreću.Treba se kloniti i darova. Ko te može darivati, a da ne misli na vrednost dara? Bog može. Onda, ne iskaj. Dobićeš, ili si već dar razdarivao...

Raduj se korici hleba ustima. I nje ćešse zaželeti...

miriše riba. I zemljani sud miriše. Koliko je se naradovao taj sud večeras. Radujte se i vi oko njega. Samo je radostan sit.

novembar 2015.

NAŠA KAPIJA

Naša kapija je otvorena I kada nismo kod kuće Nemamo ni psa u avliji Kuću čuvamo Očevim obrazom I kućnom Gujom...

POSLE OČEVE SMRTI

Posle Očeve smrti Dobili smo sudsku poziv Za deobu. Spremili smo se lepo Ujutro smo uzeli slatko i vodu Kafu i rakiju Izljubili se i ušli u kole Napred smo sedeli ja i Brat A pozadi Majka i kućna Guja Tako smo se i vratili posle deobe Opet smo uzeli slatko i vodu Kafu i rakiju Izljubili se I otišli za poslom...

PS

Ne ispravljaj ova velika slova. Pravopis je namenjen za pismenost Obraz je namenjen za život. Ako život nije čestit,pravopisom se ne može popraviti.

30.11.2015.god. U vajatu na Beloj Zem

PUNA SU MI USTA UGARAKA

Za Andreju Fajgelja

Puna su mi usta ugaraka Pepeo mi je preko glave Ovoliku vatru Ni Otac nije naložio Kada je pekao ciglu za kuću A za tu ciglu se lože i rebra Da bi zid bio ko prsa Da se na njih navali život Pune su mi oći sunca Pršti mi u glavi ko u vinogradu Ovoliko svitaca nije bilo Ni kada sam se rodio Na sred livade dok su se parile pčele I ljubili kosci s čobanicama Iz čijih su kolena izletali beli kuršimi Danas su mi u sindžir stavili jezik Da ne rušim neke A zaboravili su da je prvo bila Reč Puna su mi usta reči Pepeo mi je preko glave

• • • • • • • • ISPISANA MOJIM PRSTIMA

              • Ispisao sam te prstima Njihovim jagodicma U kojima je klica vatre Koja se provlači kroz tvoju kožu Kao vrenje kominom

              • Izmislila su te moja usta Da bi mogla leteti I biti jarbol lađi Na kojoj su dovezli mene roba U kavezu majčine materice

              • Mlađ se mreškala U viru tvoga pupka U kojem su se kupaju ribe Ribari su bacali košulje umesto mreža Na kojima je ostajao oprž tebe

• 23. новембар

BELEŠKA

Malo mi je jedna pesme Malo mi je i jedna zvezda treba mi bar dve Ne zbog mene Nego zbog njih Da ne budu same...

***

Ponekad sanjam svoju učiteljicu Deli nam medenjake za Dan žena I dok nam priča Da Majku treba slušati i kada spava Grickamo medenjake Ugrizi su nam manji od pčelinjih Tako nam medenjak traje duže Tako joj pokazujemo koliko je volimo.

***

I ja i ti se pretvaramo da spavamo Prelivamo se jedno u drugo Mešaju nam se jave Postaju san.

• • • • • • • • ЗАБОРАВ

              • Памтим твоје вошплавне панталоне Које су сашивене од морских опржа Испод којих су се крили Овчар и Каблар Тамнавске опаве и хочански виногради И твоју кошуљу памтим Сашивене од грудњаче У којој млечају дечаци и рибља млађ Мирисала је на пелену у коју су се повијала Прва миловања Памтим и љибичасти кончић Извучен из дугмића на оном месту Који надлећу очи Као што соко надлеће вреле леднике Изгледао је као ластавичија трепушка На левој ципели Боје оних латица што се ни у сновима Не мог у из сећања сапрати Била је жута тачкица Клуца сунцокрета Сећам се.. Само тебе никако не мого да се сетим...

• 10. новембар

• 4. новембар

oktobar 2015.

• 31. октобар

• 27. октобар

• 27. октобар

• 23. октобар

• 26. октобар

• 22. октобар

БЕЛЕШКЕ

Буди ме шум водокотлића И мирис лаванде Пуна ми је соба мора Дува југо И повремено јекне телас У стварност ме врати листа инветара На чијем дну пише: Управа хотела Са полице узимам неке старе новине Пуне свежих лажи...

+++

Отворила је се Као новчаник Од најфиније коже Клизнуо сам у њу Попут нове новчанице

+++

Благо је стиснула зубе Као да је међу њима био Дечији прстић А побелела су јој колена Од врелине Укључени радио је Помешао све станице.

+++ Плаћајући хотелски рачун Додала је још једну новчаницу За чаршаф Који се претворио У полен и пепео...

+++

Хотелска спремалчица Уз зујање усисивача Седи на ветрометини кревета И плаче На поду светлуцају Покидана дугмад..

OPRLJENA NOĆ

Ventilator grejalice je zujao pa se čiilo da je u paučinu udarila osa Igla na gramofonu je škripucala dajući neki ciganjski šmek pesmi Endži Ona je volela Rollngstonse zbog moje duge kose Sijalica je i te večeri pregorela pa sam je ljubio na tresume po sećanju Napolju se čulo brujanje kamiona FAP trineskinja koji je kipao ugalj pred stanicom milicije Usne su joj mirisale na pekmez od šupurka A osećao se i lignita Pošto sam sin rudara jasno sam video njene grudi nalik lampama karbitušama sa crnim brenerima Oprljena noć je na bedra privijala njen žipon nagoreo od karbit i znoja

Beleška

Bila je obrazovana i lepa Imali smo o mnogo čemu da pričamo A, nismo Samo smo vodili ljubav

avgust 2015.

РОДИТЕЉИ

Треба имати мајку да те воли и да ти прашта. Да се у њу закунеш када мораш да слажеш А грешан да не останеш.

Свиће. Седимо ,преслица моје Мајке, Очева лампа карбитуша. Гледамо се. На рубу тегле, слаткога од дуња, слади се пчела и немушти разговара са неким мирисом. Испреда се реч. Набубрела као кишељен кукуруз, којим се кљука гуска, да би је више имало, када празник прође кроз нашу капију.Дремуцка карбитуша, разговара са кожмуром сланине, која вирка из шарене торбе. Пртене. Ерске. Донете из стапара. Отац је носи као молитвеник у јаму. На њој је исписан оченаш, мајчине речи: Чувај се сине. И Ђедов аманет,Труди се да будеш Човек, а остало што стигнеш.Са друге стране астала, налактио се Бог. Размишља. Куња или одмара очи. Није лако толике светове сагледати и распоред направити.

Отац је ко стожер саденут си уз њега чувате да не закиснеш Да гром у њега удари а сено не спрљи...

На зиду повремено избије пегица, ситна ко љуска јечма. Мајка преде. Севне свитац у паду. Опијен грашком меде. Промакне сев секире. Полети љуска налик препелице. Цвркне церова цепка. Отац сече дрва. Гозба. Окупљени око славске иконе причамо. Нижемо ђинђуве , умешене од успомена, прашине и паучине. Кроз мајчина недра , као кроз прозор види се ливада. Играмо се клиса и палјке, Ја и Брат. Сестра изникла у ћумици маслачка мирише на босиок и тамјан. Отац брише капом очи. Моји Родитељи. Устај те слова. Мирно! Када се помињу ои који су те од Бога добили и обукли реч преко мајкине постељице, нема се времена за доконо битисање. Скачу речи. Утегнуте ко за смотру. Да пок Живојин наиђе од радости би му јабучица у грлу заиграла.

Дете, слушај мајку. Није мајка само она која носи у стомаку, роди и крв лине. Мајка је више од тога. Она је она,што у ђжигерици ко у корпици, ноци врисак, ватру и шкргуте. Она која је у стању да те од тог теста оживи, пирне ти уста , да би пијукнуо, маукнуо, рикнуо и викну.Не разликује се врана и жена, вучица и риба. Све је то исто. И она што нечије дете прихвати и на празну дојку стави да га подоји. И она је мајка. Гора и вода, све је то материца. Отац на дрвљанику теше дирек, да замени труо у огради, да се испречи пред купином и коровом, да на кућни праг не насрну.Чека Кума. У улублјеном лонцу се крчка креч. Још који дан па ће слава. Мора све да буде чисто као колијер.

На прелазу између живота и смрти ја брвно Обале од родитеља..

Можда ће о празнику доћи и наша деца, кажем жени, која на ленку каћи кошулје. Она је са својима причала док је прала. Видим кроз врата , како јој поскоче рамена, ваљда је у колу игра. До мене, а мајка јој лактом подгуркује комшинку. Бацају око наме. Отац јо с људима нагиње зашећерену џену,мушка посла. Само повремено отру браду, ко да су мачке , па уватиле тицу, а не око неку снашу...

Још мало па ће задушнице, велим пчели. -Оће , оће, одговара. Ево и ја дошла, мало слатког да понесем својима. Док су били живи, нису имали времена ни меда да узму. Сколила их деца, ко тебе твоја и мене моја... Излазим напоље. Време ја да намирим посла. Замном Отац и Мајка, калеми, њене не доплетене чарапе, његова пожутела буквица, кутија од карбита, бренер, корица хлеба и труње у табакери.На окупу смо, а нема нас ни за заклетву.Да ми се нису задржали у костима,у боји очију,у жижљевини потиљка, био бих налик слову под неком кљигом згњечено. Овако, кад се окренем, а оно, небом надкривени стубови. Брвно преко њих. Нема да шкрипне и угибне. Држи ко живо. Корачам ја, па моји синови, мушки и женски, сви ко ајдуци, ко барјаци, исто им слово на прсима. Исти им Ђурђевдани исти Бог. Бог устао. Стоји пред нашом кућом. Смијуљи се. И њему мило што нас је овакве са длане на земљу изручио...

ТРУБЕ И ТРУБАЧИ

Кад си Србин,већ си пола трубач. Труба је двадесет пето ребро, које постројава оних дванаест пари.То сваки српски лекар зна, и с уме да залечи ту бољку, али не и да излечи у потпуности.Тај непребол се појави чим табани осете опанке и глава шајкачу. Од њега намрезгају прса. Курјах се у њих усели, па јекну доље међ џигарицама, као што јекне овчарско кабларском клисуром. Да би постао прави трубач,мораш имати некога, ко је у рату трубио.А, ако немаш, онда си ти првопозивац, и већ ти је време , да се почнеш са укућанима љубити и поздрављати. И њима је време да те оплакују, јер није свакоме суђено да буде тај, чија ће се труба на белом коњу уместо долије донети. Срби су писак за трубу од куршума правили. А, ратова и куршума никада није мањкало.Догађало се да нема лешника и ораја, јер је загрмело на Светог Илију. Због тога су куршуми и драмлије рађале по неколико пута годишње,њих је усуд у копривама сакривао, па су их и деци делили о "Оцима" и "Материцама",уместо воћа. Када трубач у рату погине,труба сама настави да свира. Она се уместо њега врати кући. У једном тамнавском селу пре око стотину година,сахранили су трубу уместо трубача, јер је душа покојног трубача отишла да тражи нови рат. Кажу: умео је само јуриш да свира.Да је мало сачекао, сада би му родбина знала за гроб. Овако му је гроб у сваком рату, а труба на зборном гробљу. Када трубиш на Златибору,чујеш се на свим српским планинама. Труба је највишњи врх србије. У Јапану мисле, да се трубачи рађају у Гучи, као што се сунце рађа на истоку и хлеб у фуруни. Код нас све рађа како нам се хоће , и не рађа, ако нам се неће.Тврдоглави смо , или генијални, зависно от тога, на коју смо ногу устали, и каква нам је жена јутро изјутрила. У миру се годишње роди по две до три генерације трубача, да се могу међусобно борити, да се у трубу не усели јејина или паук, да се писак не затрни. А, чим се зарати, материце букну, па после сваког јуриша излегу се трубачи, од чије писке сваки непријатељ занемоћа и занемогне. Србија је пуна трубачких школа, и то оних високих, са престоном у Гучи, где се окупљају одасвуда победници, јер ту се само победници и слушају.У Гучи трубити, значи изаћи међу витезове, међу оне које који могу пред Бога и време. Неки статрац је једне године , овако под шатром у Гучи причао: Човек може да направи све што око види, али трубача и јабуку шаренику само Бог.Кад Он хоће да ужива, отре јабуку о панталоне, седне на ливадак, а окло се окупе трубачи.Па кад то груне брајко,на небеској соври испред анђела поскоче тањири и чаше. Све се у грљавину претвори. А, кад престане и са друге стране небеса се по годину дана о томе прича. Трубачи трубама исперу небеса. Отуд она цаклишта и ноћу, кад се може без другог светла напољу читати. Ја, и ово да вам кажем,труба је ко мач,ако не знаш штаћеш са њом , и не узимај је у руку. Ономад , на некој сахрани, покојника прате трубачи. Кобејаги свирају нешто тужно, смерно с прам смрти. А, онај што вози трактор и на приколици покојника, чука прстима у плек, држи терцу... Лепе ли саране мисли у себи... Труба је ко здуаћ, брани покојника од смрти, тера га у радост. Ето, то је трубa.

jun 2015.

НЕДОСТАЈЕШ МИ

Недостајала си ми и када сам био млад. У време док су ме девојке љубиле пред учителјском школом у ужицу Говорећи, да им то доноси срећу на писменом из Српскохрватског, Руског, математике,ликовног... И тада сам те сaњао, мени си доносила благу тугу, блажу од топлине млека које се даје беби.. Била си негде у мојој глави у рупицама дугмића на кошуљи у некој песми која је била бескрајно стрпљива у чекању да се роди... И сада ми недостајеш када одеш у продавницу или у другу просторију да донесеш слатко од јагода који из обести мажем на хлеба... да бих збунио време у којем сам те гладан.

ПУТУЈЕМ

Путујем као бела трака на небу. Авион је одавно пао, у крило оној која сања пилота. Котрљају се празне песме, свилени грудњаци испуњени пеном, и мирисом писма, док путује ноздрвама срне. Циганин из околине Обреновца, вуче гудало ко пијани наредник сабљу. Пресеца пупчану врпцу ноћи, којом сам јој синоћ везао косу. Да бих јој бискао зрневље меда, на седефастом врату. Где светлуца одличје мојих уста.

Због тога јутрашњи датум касни неколико дана. Тражи га десетар пруге, и маше возу који ниоткуда долази, и нигде не путује. Девојчица на једном од прозора, чешља голобрадог војника, на чијем се челу клати кавез, и мала птица са листићем розетле у кљуну.

REGRUTACIJA

Odbili su me na regrutaciji Nisam imao kilažu Kao da sam došao na stočni otkup Pa sam van klase Falilo mi kilo Vele:Što nisi popio dva piva Što da pijem Ne fali meni pivo Valjda je važnije srce kosti i krvi Imao sam ja to kilo nego se izmokrih dok su vagali Miku iz Šarbana kojega sam veče vodio kući kada se zaigramo Plašio se mraka Sada će on da čuva Srbiju A mene će da ismejavaju Da se bar pomokrih na komisiju! Bilo bi mi lakše.

ЖЕЉАН ЉУДИ И БРАЋЕ

Млаадену Мотики. Брате, када пођеш нама у Србију, и угледаш таблу на којој пише: Србија, добро се распитај, да ли је она заиста са друге стране тебле. Овде и мене у лажу, да живим у тој држави. Да је ово држава, осећао бих се као човек. А, не као скот, гад и гамад. Срамота ме да се огледнем јутрос, па се бријем у мраку, јер образ и лице није једно исто. Када пођеш, донеси ми једну твоју фотографију. Друго ми не требе, одвикао сам се од свега, једино сам жељан људи и браће. 11.06.2015.год. Написано у телефон,јутрос код аутобуске станице у Рогатици

OČJE I PODOČJE

Očje i podočje si moje i ljuskica krvne dramlije koja mi u srcu zvoni kao u zlatnoj bronzi o vratu jagnjeta Tu si skrivena u mirisu je tvoj dom i rauška kroz koju mi udahnjuješ život Ljubim te da bih imao snage da se vratim iz neba ako tamo odlutam Tako postojim i tako pamtim prvi vrisak u susretu sa nebom Nikome još nisam pričao da sam te tada ugledao jer Bog svakome pri rodjenju daruje anđela...

B Zemlja,03.jun.2015.god. Opanu me trepavica pa mi suze oči. Ili je to olomak nekog slova.

КРУГОВИ НА ВОДИ

Ја више нисам онај који је облачио моје кошљје и носио ветар у џепу уместо марамице Негде смо се растали као што то чине таласи када са пучине пређу на копно и упуте се у планине да се надишу јаребица Ја више нисам свој одвела си ме некуда где су сви путокази од твојих очију па сам залутао Тражећи сунце Ону жишку којом си ме опрљила када си ме дотакла устима Ево ме седим међу каменчићима које купе деца и смејући се бацајау у реку Непрестано узвикујући: Бућ! Можда се тако зовем или се тако зову кругови који се разливају водом.

ПРЕД КИШУ

Сунце ће једнога дана постати мало као ђинђува моћи ће да се сакрије иза уха На Мораву ће пасти мрак гушћи од пекмеза Само ће на врху брадавице неке купачице заискрити врцаве ватре не већа од ушице игле којом се везе ружица на жипону Претвориће се у кап млека и пасти у уста рибе изашле да види хоће ли већ једном та киша која спира месечину у крилу звезде Данице

Гледам облаке. Очекујем кишу. Посејао сам мало кромпира. Ако овај не никне,тешко да ћу моћи купити други. Ето, због тога морам наплаћивати речи на Књижевним вечерима. 24.05'015.год. Бела Земља. П.С. Земља се увек пише великим словом.

MOŽDA MISLIŠ

Možda misliš,

da sam se hvalio time kako si jedne julske noći u bečićima uspela da mi se uvučeš u srce, koje se svom snagom držalo za grudnu kost, rebra, vene i koje kakve žilice. Da se nebi strmoglavilo u ambis svitanja, kada je tvoa haljina bez ijedne reči pala na sred sobe.

Nikome to nisam spomenu. Bio sam uplašen, kao ljubavni skojevac, u čijim ustima je bila poverljiva reč, pismo ,kojim je Bog obaveštavao moju majku, da više nikada neću biti onaj, kojega je ispratila na more. I medju stvarimu stavila vunene čarape, jer joj je neko rekao, da je tamo uveče ladno. A, i da je toplo, opet se valja pripaziti, jer sve dolazi s nogu.

Ko zna šta sada misliš o meni, dok ti tepam, najpokvarenije istine. Kojima se može i sudija slagati. Trebalo bi valjda da sam te se zasitio, i da je ona peteljka jabuke očvrsla. A, to što opet zadrhtim kada te zagrlim, da je zbog nekog greha, koji sam počinio.

Možda ćeš ipak jednom shvatiti, da je na onoj cedulji pisala još koja reč. Moja je majka bila prosta žena, pa je Bog napisao više , nego što se moglo pročitati.

ПТИЦА У НЕБУ

Ни птица окачена у небу као папирна заставица не види како дрхтуље узнемирене јаребице опкољене златним ласицама у гнезду багремовог цвета и плаве крљушти несанице пуном увојака сенки међу којима у заседи кроз нишан пупчане мушице моје срце вреба прасак пупа у таном вилајету где су у предвечерје свој ноћник пронашле чавке брљавих кљунова од меда и млечике... Још спава ватра у кадионици твојих уста а осећа се мирис слатке смоле и розетле..

СЛАТКО БОЈИШТЕ

Прљуштају се орози мојих усана на твом телу. Бојиште си без вриска и барјака Кошница без саћа и пчела Ни у песму ни у успомену Где си била док сам те освајао'? У поразу ил у погибији.

КРАЈПУТАШ

Жена без посекотина у успоменама, није жена, него крајпуташ своје прошлости..

....

Колико си се росе накапала у дане када си била бескрај оних који су те опловлјавали и сањали Толико се зелениш у време сушних година

+++ У јутарњем аутобусу ,Златибор-Ужице.22.05.015.год. Враћам се са посла. Замаглили прозори аутобуса, Нека девојка ми се сврза око ногу.Испадају јој каблови из ушију и из телефона. Сва је као замршено плетиво. Могао би се од ње исплести предиван хаљетак, да је друго време,али нажалост није...

ПУП ТРЕПЕТЉИКЕ

Отшкринута јој колена,

врата Грчког дућана.

Осећа се мирис биља, свиле и сапуна. Опрљен јаром те тмине, тражим мајчину шаку, пуну трепетљике. Безвиднији од власти, надносим се над тај амбис, са срцем око врата, уместо камена. Зачу се мандал на вратима, звук свирале и врисак. Потањам као новчић у рашивак плућне поставе...

У свитање, на Јеремијевдан 2015.год

maj 2015

ТИ СИ МОЈ ГРОБНИ ВАЈАТ

Ти си моја каљава Тамнава, која ме одаје у Студ граду, јер вири испод ноктију. И љуби се са зрневљем у ушним дољама. Мој си ћерпич од радљевског блата, разгмиљен у плућним калупима. Којим сам озидан на сред Убаче, са темељом у Кладници и Церовици. Са прозорима од врбовог грања, прекривен изнецаним жипоном једне стубленичанке, којој су сви прозори били ниски, па је искакала и крз плафон, у моја недра. У тебе камен да се баци, изникао би Златибур, бубуљичав од звезда и пољубаца. Обрастао виноградима. Снег би се топио још у божијим наћвама, којим би анђели зеленкаду заливали. Ко се Тебе напио , никада му уста нису глад изговарала. Ти си мој гробнни вајат, у који би да ме са дуњама и јабукама оставе за неко друго доба. када све буде љубави..

САЛАЈИЦА

Изнео сам салајицу испод шупе Обрисао је крпом Руковали смо се ко при одласку у војску Окачио је о грану шљиве Ораменио је водњиром ко ђенералском еполетом Ноћас ће јој месец извући жицу. Окупаће је роса у зору На вилу ће личити Кад врисне у трави Вилино коло ће пламсати А, онда сам се сетио Сутра је Свети Василије Острошки Небоносац Божије ребро и брвно Кроз нас проведено Водена жица у којој бљеска моја салајица

ЈУТРО У АВЛИЈИ

Заноћили бандаши у мени, лепи стрвољ окупан у вину. Јато се птица у трубе населило, кљуцају орошене ноте. Мајка носи пуне кове звезда, као да је ветар јабуке омлатио. Спавају уза зид наслоњени, капелник и мачка у шупљом бубњу. Под крушком Отац откива косу, да покоси поваљану траву. У трави пивске флаше, и свилене чарапе, низ које по извученој жици мили пчела...

07.05.2015.год. Писано у аутобусу негде око Мачката.

КАДА БУДЕМОО ИМАЛИ НАШУ КУЋУ

Када будемо имали нашу кућу, изрезаћу прозоре у облику твога стопала. Уместо стакла уградитићу твој осмех, па ћеш без престанка да трчиш под мојом кошуљом, док посматрам како месец излази из Мораве, а сунце се качи на на грану јабуке.

Када будемо имали нашу кућу, ласте ће се населити изнад ормара, где држимо дуње и плишаног меду, којега сам ти купио у време када си била дете. После тога си одрасла, и родила ћерке, које су ти једнога дана вратиле меду, говорећи да је њихов..

Када будемо имали нашу кућу, на цео зид ћу да ставим фотографије, на којима си ти са неким дечаком у картонској кутија. А, тај дечак нисам ја. Није то ни важно, када би Он то видео мислио би да сам то ја, и нека куштрава девојчица, а не ти. Јер си ти била лепше од те из кутије, када се Он са тобом сликао.

Када будемо имали нашу кућу, Ти ћеш ми јутру пржити јаја и сланину. А ја ћу отварати прозор, да нам се не задими кухиња. Ја и овако не једем јаја, од када сам оперисао жучну кесу, Боже мој, биће то лепо јутро, ти и ја и телефон на столу. Пијемо кафу и чекамо да се јаве деца.

april 2015

GROBLJE SLONOVA

Postoji " groblja slonova" u svakom čoveku.Čovek i grob se rode zajedno. Dete kada ga ugleda,otvori usta,zabezekne, a grob vrisne. Babica kaže: Sinčina! U ocu pukne prangija, a u majci se otkine driher. Onaj koji je prikopčavao matericu za srce. Rašije se na tom mestu,. Kroz rašivak virne oroz, koji je u grudvici baruta spavao. Becne se voda u bunaru, i zamuti sok u zubu zmije. Laste prhnu ko pred kišu. A negde na dlanu ravnice pisne svirala,od čijeg zvuka zatreperi kukurozova svila i žipon neke paorke.. Cigani sa šifonjera i kredenaca skidaju violine, stavljaju ih pod mišku i izlaze iz kuća. Mesečare, Poremetilo im se vreme u plućnim bisaga. Odaju. Tumaraju, i tek ponekad idu... Traže jablan, pod koji će sesti. Tu ima da sviraju ono što nikome nisu svirali, do sami sebi. A i sebi kada sviraju ne razaznaju zvukove. I nikako im u glavu ne ulaze, što to rade, kada im ni dvobanku na čelo ne lepe. A, sviraju, da i štipaljke na na žici nabreknu i pospadaju u travu. Pričo mi je Cakan Ciganina, da to dođe samo od sebe. Izvire iz pršljenova na leđima, iz kolena, kaplje iz zuba i slepih očiju. Uzbude se rebra pod kožom, od noževa načinjena, pa natanko seku kožu na prsima. Izvlače oputu za bič. Veli, njemu je neki Ćuća kapelnik govorio, da se to plaća ušur za nečiji grob. Onaj koji se rodi sa čovekom, a otru ga i operu babice zajedno sa posteljicom i sukrvicom. E, viš, da ti naznačim: Taj grob, to, što tako zovu. To je druga strana na krštenici, ko postava na nebesima. To je ono od čega nam je skrojen kaput pod košuljom i kožom. Nosamo ga de god idemo. Nosimo ga onom mestu zbog kojega smo i rođeni. Život, to ti je pešačenje i teglenje do groba. Nešta se i ućari, stavi se nase, glocne, popije, razbije, ljubi, pogine... Tako ti je to , moj sina.

SUNCE

Svu noć su Cigani iskivali novo sunce. Koje se razapinje kao šator, pod kojim se i noću mogu igrati karte, splitati kike, i rasplitati kolena.

Jutros su ga zakačili na nebo. Obukli su nova odela, otimarili konje, i mečkama dali korpu krušaka. A onda su ga počeli gađati kamenje, jer je odletelo daleko, i počelo da liči na ono staro...

BRANKOVO KOLO B. Kapetanoviću

U ovu mesečinu mi kani, jedan poljubac. Blag. Redak ko Brankovo kolo. Pa da trepavica prasne, kad o gleđ zenice udari. Neka tako bude tanana ova slatka tuga, od polena sreće, od nebola, i neleka. Hoću da sklopim oči gledajući kako se gase svici i kremenje koje vrca pod noktom nesanice, a sviće sa druge strane sunca...

23.04.2014.god. Zlatibor.

У ЧЕКАОНИЦИ ДОМА ЗДРАВЉА У ЧАЈТИНИ

У младости није могла да се накупује дугмића и дрихера. Груди би јој све покидале. Да је само те паре међу ћилимове остављала, могла је још једну спрему купити. Ткала је платно као да питу развију, бељу од куповног брашна. Платно се на њој рашивало. Кидао се конац ко колан на омици. По једном образу да је човек ошине други би јој пукао. Да је крај какве касарне наишла, неби је војска ни до данас разминирала. Мање је мушкиње од ње страовало, него од промаје и вукова. Е,кад се сетим,почне ми џигерица нагоревати...

А, онда сам је видео у чекаоници дома здрављу Чајтини. Није Она, а у здравственој јој пише да јесте. Прозва је нека девојка иза оне рупе у шалтеру. Устаде. Умало ми срце не испаде на бетон мрђ неке рке и флашу ракије што је нека женица понела, доктору Млађу, и у новино завила. Затисла је кочањкицом ко чауру на крндељу. Гледам је, иде ка вратима. Сва ко глог у шипражју , прекривен пустолинама. Спарушила се више од дувана бајиновца Само јој рекла од неког финог платна којег ни у ужичком музеју нема, Мирише лепше од свих ливада и јеремичка приде. Прекрстих се. Хвала ти боже, што бар то ниси на њој поабао. Прозваше и мене. Мунух некох несретника, да уђе уместо мене. Остадох да је видим кад се поврати.

Написах у телефон, враћајући се из ноћне смене. У аутобусу Златибор Бела Земља, 5.04.2015.године.

januar 2015

KAD OKASNIŠ U ŽIVOT

Dušku Trifunoviću

Kada ti jednom budeš

okasnio da živiš,

Voz iz Subotice se neće zaustaviti užicu.

Pretvoriće se u neku pticu

i odleteti u nebo.

Ja ću te čekati pred Kraljevim dvorom u Baru,

da idemo na kafu sa Dragišom Simovićem.

Ulicom će prolaziti žene iz naših pesmi,

noseći sušenu ribu, masline,

i krzavu čipku na žiponu.

Bog će kao i obično reći:

Bože budala,

ovima ne vredi ni prevoz,

ni bife u vagonu.

Oni se gore ponašaju od mene

kada sam bio mali.

I mislio da se pesnik postane,

zbog toga što imaš tršavu kosu,

piješ pomešanu vino sa vodom Morave,

i pričaš da je Bog kriv za sve.

Kada ja jednom budem

okasnio da živim,

Ti me čekaj Trifunoviću

gde i ja tebe.

I nemoj me zvati na lozu u vozu.

Jer da sam mogao da pijem,

imao bih prečih poslova,

nego da se sa tobom smejem

vragolijama Toda Nikoletića .

I još da ti kažem:

Više i nema onog voza

iz Subotice za Bar

Pozavadjala se braća

Eno ih na uskom koloseku

vijaju zastavama

ko gavran izna d Kosova.

I još ovo,

vrati mi otvarač za konzerve,

koji sam ti dao na stanici u Sevojnu.

PUSTINJIŠTE

Svetom Savi

Kućo ozidana od kora hleba

I iverja naših rebara

Okupljamo se oko prsta tvoga čuvara

Puna su nam nedra zavežljaja

U plućima kao u torbama

Nosimo oči naših Djedova

I zlatne viljuške kojima smo ih vadili

Patimo od nesanice ko od kostobolje

Čangrlja nam krv u venama

Puna kuršuma i dramlija

Olomaka sekira i noževa

Kad bi nas u mleku

Istopljenih krstova okupali

I ono bi se ugrušalo.

Da nisi mirio braću

možda bi se ko braća izdelili

I otišli svak za svojom kletvom

Ovako izmireni grebu noći obraze

i kriju se pred presvetom preljom

Vidiš li kako su nam rodila groblja

Nema mesta ni iglu da zabodeš

Nismo utrine što nema ko da ore

Nego su svuda glave pa je zemlja ogubala

Ti kojega su na slovu razapali

I reč se u pepeo pretvorila

Možeš li još jednom doći

Da nam doneseš oči koje vide

Pa da plačući odamo ovom pustinjom

Držeći se za tvoju šaku

VATRA

Eno ga, stoji na sred njive.

Singav ko stećak.

Nagrižen davnom srećom

Prljušta se.

Sasušio mu se škriljac u čelu.

Osuo se do ispod rebara

Providi se kroz njih

jasnije nego kroz prošće.

Čavke kako nalete

Prvo padaju na njega

Kljucaju mu nos i uši,

vataju neku silu

Celo jutro zove veselog Miloja.

Onog arambašu, što se rvao s pola vašara.

Koji je na sokocu metao kamen

Za tri hvata mimo druge.

Imao je trešnjev top u desnici,

Da se rodio u doba Karadjordja,

bio bi najmanje vojvoda.

Kad se skine do pojasa,

žene i devojke su stiskale kolena.

Cvrčalo im medj butinama,

jače nego kad prže ribu o Nikoljdanu.

Mirisalo je na njih do Mokrog il do Đedovaca,

zavisi sa koje strane duva vetar.

Nisu mogli volovima da ga slome

a puklo mu srce zbog Koviljke,

koja se udala za nekog montera centrale u Zvorniku.

Pljusnuo je u Drinu sa srcem oko vrata umesto kamena.

Njega doziva Obrad

Da pusti jednu svetlicu u grm il smreku

Da zaždi vatru, jer mu je nestalo šibice,

a ni kurjaka da naidje pa da mu odnekle donese.

Bez vatre je ko bez jezika

Jedino noću sa njom razgovara.

I beonjače su mu začadile,

u nju gledajući...

decembar 2014

TODOR IZ BILBIJA

Djed Todor iz sela Bilbije

Go ko na rodjenju

Jer je aljine ostavio Bogu

Po vrzinama oko Grahova

Sakuplja pavutu

Da isplete sepet

I Bilbije odnese u nebo

Šta to radiš Todore

Šta će ti korpa

Kada nam ni ove godine

Ništa nije rodilo

Kako ćeš u nebo bez ičega

Pita ga rovac

Koji se nekako zaturio

Pa ga vatra nije dovatila

Rodila nam je smrt rodjeni

Nju ću sa ovim kamenjem i pustolinma

Sa pragovim i ugarcima da nosim

Neka ih bog prokuva za crninu

Možda će mu negde zafaliti

A jabuke ako ikad i rode

Nek ih pojdu nečije tice

Kad više ničijih ljudi nema...

Kad se vratiš kući Brate ,

napisaću radosnu pesmu, možda vaku:

JABUKE

Polomiše se grane od roda

Eno deca se sa Ciganima gadjaju jabukama

I jedni i drugi su ubrljani medom

Brišu im čele lica...

avgust 2014

MOJA GOLA DUŠA

Učini mi se izgrevaš u meni

Pa sam sav od nebesa

Svetlost sam

Bezok sam

Nisam to ja

Već tvoj dah

Tićim se u tvojim plućima

Moja gola duša

Koju Bog tek odeva

A meni se ne postaje niko

Hteo bih da sam tu

I takav

Kakav jesam

jun 2014

CRVENA HALJINA OD STIDA

Sanjali smo se

A vetar ljubio lastu

Video sam kako joj

Izrastaju krila

Bezbroj njih

U svim bojama i mirisima

Ispod prozora

Mladi Ciganin

Je nagovarao violinu da se skine

Zaklinjao se u majku

U oči i konja

Da je neće dirati

A ona je plakala

zamotavala se u žice

Žar i svetlice

I obećavala mu

Da će mu pod levom plećkom

Spavati

Samo dok joj umre Otac

Koji je obećao nekom tamo

A Mi smo nadgledali

Naše vatre i munje

I belu krv kao kalaj

Koja se prelivala preko kreveta

Noseći njenu crvenu haljinu

Sašivenu od stida

21.06.014.god.

Vraćajući se sa groblja.

april 2014

NEVREME

Neprestano neko okreće tocilo u nebesima

Oštri sunčeve salajice

Za perjanice

Gde ćeš nevesto sa mačem na usnama

Ne ljubi

Pevaj

To nevreme nad tvojom glavom

Je nebeska klet

Neće te preboleti oni

Koje budeš medarila ustima

Evo me stojim na dnu Drine

Opasan Moravama

Ko okovima

Prebiram belutke

Iskapale iz tvojih dojki

Dok si dojila Danicu

Ne diži glavu

Mnogo vas je za pregršt neba

Oči bi jedna drugoj iskopale

Bože koga to razapinješ

Na njenim bedrima

Ako misliš da će se pokajati

Jer je u apsani joj nedara

Ne nadaj se

Može ti reći

Oprosti neznaš šta radiš

Nema većeg nevremena

Od ženske lepote

Ono nikada nije uminulo

Ako si hteo da nas prokleš

Za grehe koje si u neše ime ispaštao

Smilluj se

Vreme je da i mi sa krsta sidjemo

• • • • mart 2014

      • IVANOVIĆA APSANA

      • O. Ivanoviću

      • Da nam nije apsana

      • Odavno bi nam se izgubila semka

      • Jer u knjigama smo već isčilili

      • Ostali smo samo kao žižak

      • U ponekoj pesmi

      • Vi

      • Vojvode

      • Serdari

      • Podrožnjače naših nebesa

      • Vi ste se u kvasac premetnuli

      • Narastate ko leb

      • Siti ste sami sebe

      • U našim grkljanima

      • Presušuju bunari

      • Vašu žedj ni sve Morave

      • Ne mogu utolit

      • Vidiš li bar ti bože

      • Ova gvoždja

      • kad ne vidiš kurjačiju

      • Trampljavaju naše glave

      • Za svoje krune

      • Ne odgovara im ona lazaereva

      • Kojom nam je krovljena Srbija

      • Vele

      • Vreme je za mladje kneževe

      • Kukaj Milice

      • Ako nisi glas izgubila

      • Možda će se dželati smilovati

      • Od naše ti braće nema vajde

      • Oni misle da je sladji leb

      • Koji po svetu peku

      • Od onoga koji smo zajedno jeli

      • Slobodan Ristović

      • Zlatibor. Noć, ko usred dana 09.03.2014.god.

• • • januar 2014

      • • • • • ŠAPUĆE VATRA

              • Kako lepo šapuće vatra

              • kao da se vrelina sa tebe osipa

              • Mirises mi ruzmarinko

              • Pune mi se pluća melemima

              • Osecam sve svoje bolesti

              • Bude se prošlosti

              • Stižu me vedrine tvojih grudi

              • Pomrčine medj kolenima ti

              • Vetrovi

              • Vreline

              • Svetlice

              • Pčelinjaci usta

              • Necu ti ozdraviti

              • Uzalud bokvice

              • Moje vidarice

              • Moja želja je da umrem

              • Da se pretvorim u vrisak

              • Pa kad negde udari grom

              • Pomisliš da je to moje srce

              • 1. januar.2014.godine.

              • Neka žena peva:Nšta ne brini

              • ja ću te voleti...

              • Ako se okrenem da je vidim

              • može me opanutu neka nova boljka.

              • Ispunjeno Tobom...

-decembar 2013

LJIG

Sećam se kada je Ljig imao mermerne trgove

Arene i parkove sa srebrnim bistama

Nedeljom su brujala crkvena zvona

A u kafanama kristalne ćaše

Na stolicama od kovanih snova

Sedele su najlepše frajle

Pile limunadu i krijući grickale nokte

Pesnici su ispijali vino

Slušajući ciganjski orkestar iz Piromana

Fijakeristi su puckali bičevima

Upotpunjavajući sitno zveckanje praporaca

Iz Lajkovca je dolazi Beli Marković

U društvu pariskog slikara Dragana Gavrilovica

Poreklom iz Uba

Jeli su sitnu belu ribi i recitovali Šilera

Obližnje rečice su virkale iz svojih korita

Pune epilepsije izazvane caktanjem potpetnica

A onda si Ti otisla u Svajcarsku

Jer ti je ne pominjana tetka ostavila stomatološku ordinaciju

Stomatologa i kuću

Ljig je potonuo kao Džibra

Putem su opet prolazili ljudi ka Beogradu

Neki da jadikuju pred skupštinom

A neki po bolničkim hodnicima

Policajci su u blizini semafora lovili vozače

Uglavnom za svoje potrebe

Samo je ničiji pas zapišava gume parkiranih kola

Braneći nam duše...

DAN

Ja sam povlašćen pred suncem

Koje izlazi da bi te videlo

Tako počinje dan u meni.

Ja sam starac

Kojem se obistini dečački san

Imam svoju šumu

I u njoj malu vilu

Koja se nekada davno

Meni obećala

Zbog godina sam

Mnogo toga zaboravio

Osim da je čekam

I da joj pišem pesme

Šuma se uselila u mene

Da je neko ne bi poseka

Ili odneo u neku knjigu

Jutros su dve devojčice

Donele dve plave činijice

Plave kao oči vila

Čudno

U dve činijce su stavile jedno sunce

MUHA

1

U kafani

A i gde bi

Istresamo plućne slamarice

Delimo plen

2

Pun je sto srebra

Zlatih novčića

Bisernih senica

I mlečnih oprža

3

Okolo pada mesečeva trina

Mišijak i seme bosioka

Košnice pune broševa

i pčelinjih suza

Miris speklog šećera

Škrguti kolena

Violinske zanoktice

4

Vinska mušica

Kuršum vezanih očiju

Traži lagum Baruta

U nedrima koja

Ljuljaju Dunav

Od Madžarske do Golupca

5

Osedlana sablja baca penu

Medj vetrom i svetlicama

Rasperjava se noć

Zmija u tesnoj košulji

Mamka brljave kerove

i kerušu punu lasica umesto štenadi

6

Ginemo ko snopovi

pod rafalom sremske košave

Vrište srneće zamke

Muzikanti jašu tambure

Bujaju ponornice prevrćući

Čamace i skele

Ko je skinuo okove sa ove ajdučije

šapuće žena očiju punih začina

I preprane rose

Morava ko žena posle skentovanja

Umiva se vinom i krvlju

Na perilju mesečine...

7

Neki pesnik bliznik

Dvorske lude

Duva u trubi

iz koje izleće roj stšljena

I reči od kojih se kuva koljivo

Zvezdam koje se otrljaju ulicom

8

Vraćamo se sa lepe liturgije

gde je svako pevao svom Bogu

A pevačica Onom što je pio pivo

i ako bio Juda čokotima...

10.12.2o12.god.Beograd

Gradski bar kafe "MUHA"

A očuvalo se u vinu

GAVRILOVKA

Gavrilu nebeskom

Video sam te

kako te sprovode

Vezanog u guje

Umesto u okove

I neka su te uvatili

sad se imam kime ponositi

Da si utekao

Zivotami ja bi se umesto Tebe preda

Niko nije plakao

Ni tuko u prsa

Grebao lice

Ni na brajao

Samo je kucerica

Sebi pod pragom oci iskopala

jedino je ona znala

Da te kuća više neće videti

Kazu da ti je Raviojla

Od gavrilovke isplela venac

I noću ti ga na glavu stavila

Sva se Romanija u apsanu preselila

I kukavni ajduci iz pacina

Koji su se krili po pesmama

I grejali na gusle i prisojkinje

Vele da su zbog tebe

Neki s gvozdenim kapama

Povesali u Macvi

U Beogradu

I moga djeda sa svom braćom

Da tebe nije bilo

Možda bi mi djedovi živeli manje

A ja nikada

I mene su u Srajevu vodili u aps

Jer sam ti blagosiljao ruku

Jer sam se falio da si mi brat i sestra

prvo su rekli da sam lud

Jer kako mi možeš biti sestra

A onda su me šamarali da se otreznim

A ko što znaš ja tad nisam pio

I sad svake godine na zadušnice

Izvadim jedno rebro

Te ga zapalim umesto sveće

Tebi za pokoj duše

I meni za dušu.

Sarajevo,1976 godine.

Šamarali su me treznoga

da bih rekao kako sam pijan.

SAN SLEPOG OKA

Kroz kljucaonicu

Slepog oka

Viriš u moju dušu

Senico mačije naravi

Smetaju li ti resetke

Nišani

Straža

I miris bosioka

Čuješ li

Pevam

Izgubio sam barjak

Ordenje zalažem za vino

I žene

A to košta

Naročito uspomene

Da nije uspomena

Žene bi izbledele ko firange

Ovako su ko zavoji

Rastrgnuti ranama

I ojedeni medom

Ne podmićuj tamničare

Oni i neznaju da sam tu

Dobro mi je ovde

ponekad sanjam sunce

I Tebe kako viriš kroz moje slepo oko

Danas je neki datum,mora da jeste.

Znam da je počela zima

kao da na Zlatiboru i postoji neko drugo doba.

Ovde su i jeseni od leda

2013.god.

OČI SVETIONIKA

Noću

Dok spavaš

i magla povezuje oči svetionicima

Izlazim na more

Da se družim sa gusarima

Pričam im o Tebi

Pijemo vino

I jedemo štrudlu

Za tvoju sliku

Koju bi nosili umesto zastave

Nude mi mape ostrva sa blagom

Srebrne lađe

i jedra od leptirovih krila

jednom ću te krijući slikati

Kada Bog bude video taj jarbol

Misliće da se to andjeli

sakupljaju biser...

Već je 31,12.013.godina.

Više je nikada neće biti.

Bela Zemlja.

Još malo pa će početi da sviće.