Embedded Files
1842 - 2022.
ЧЕТВОРОГОДИШЊА ОСНОВНА ШКОЛА У РАДЉЕВУ
Оснивање школе и грађење школских зграда
До масовног грађења школских зграда, избора учитеља, и по-четка рада основних школа
у Србији долази после Указа кнеза Милоша Обреновића од 1835. године, којим су дефинисане
обавезе По-печитељства просвете и црквених дела. Већ 1844. године донет је Закон о школама
под називом: „Устројеније јавног училишног настављенија". Овим законом се школе
проглашавају образовним и васпитним установама. Прописано је да „варошке школе имају
чети-ри разреда а сеоске школе три разреда". У исто време се појављује наставни план и
програм под називом: „Настављеније за учитеље правитељствених и општествених школа".
Такође, почиње припремање и штампање првих школских уџбеника.
Оснивању Основне школе у Радљеву, и у осталим местима Ваљевског окружја,
претходило је оснивање општина 1838. године. Тадашњу Радљевску општину су чинила села:
Бргуле, Каленић, Мали Борак, Радљево, Скобаљ и Шарбане. Ова општина је тада припадала
Посавском срезу. Оснивање Обштествене (општинске) млађе нормалне (основне) школе, коју
треба да издржава општина, урађено је 1842. године. Припреме за изградњу школске зграде, као
и за почетак рада школе, започеле су одмах после конституисања општине, а трајале су од 1839.
до 1841. године.
Према списку школа које су радиле 1842. године у Ваљевском окружју, налази се и
Радљевска основна школа. Привремени помоћ-ник начелника Ваљевског окружја доставља
Попечитељству Србије 5.10. 1842. године списак, из кога се види да је тада у Посавском срезу
радило шест школа: Убска, Радљевска, Степањска, Грабовач-ка, Орашачка и Обреновачка.
Прва школска зграда изграђена је у садашњем школском дворишту, које је школи
поклонио Јован Ишић из Радљева, а била је лоци-рана југоисточно од данашње школске зграде
са подрумом. Озидана је непеченом циглом, ћерпичом, а зидови су стабилизовани јапијом
(дрвеним стубовима и косницима). Велики недостатак ове школске зграде је недостатак темеља
од камена, па су, тако, зидови од ћерпи-ча повлачили влагу из земље, ћерпич се влажио, крунио
и осипао, па се ова школска зграда морала порушити, и сазидати нова, са каменим темељима и
зидовима од опеке. Да се не би угрожавали животи ученика урушавањем зграде, наредбом
министра просвете ГТБр. 4192 од 14.05. 1890. године, обустављена је даља настава у овој
школској згради. Тако се догодило да Радљевска основна школа није радила школске 1890/91.
године. До краја 1891. године подигнута је нова школска зграда, са подрумом, у којој су биле
две учионице и станови за две учитељске породице. Ова зграда постоји и данас.
Наредбом министра просвете и црквених послова од 16. 11. 1891. године, актом ПБр.
17505, одлучено је да се: „отвори школа у Радљеву у новој згради која је за школу подигнута и
опремљена."
У међувремену је 1873. године завршена и нова зграда Радљевске цркве, а и освећена је
24. јуна 1873. године. При освећењу цркве, ваљане беседе су одржали господин Радојица
Жујовић, намесник Убски, као и јереј Јеремија Ћорђевић, парох овдашњи.
Док је зграда за наставу подигнута у релативно кратком времену, изградња друге
школске зграде, у којој је требало да буде смештена трпезарија и спаваоница за ученике, као и
стан за школског домара, каснила је због проневере приреза за школство, па је тако поменута
зграда завршена тек 1900. године.
Од 1904. до 1906. године, у Радљеву је грађена и друга школска зграда, лоцирана јужно
од постојеће школске зграде, са подрумом. У новој згради су биле две учионице, са прозорима
на јужној страни, и широким ходником дуж целе зграде на северној страни. Ова зграда је у
добром стању и данас.
За време Балканских ратова, рад школе је био прекидан, док су, у току Првог светског
рата, за време Колубарске битке, школске зграде оштећене, а ограда и школски инвентар
потпуно уништени.
Учитељи Радљевске основне школе од оснивања до Првог светског рата
Оснивањем основних школа настале су потребе за образовањем и избором наставног
кадра. Осим школованих богослова и активног свештеничког кадра, за прве учитеље су бирани
такозвани „учени
људи", боље речено „приучени људи", који су најчешће пристизали из Војводине.
Законом од 1844. године је било прописано да се за учитеље могу бирати богослови са
завршеном богословијом, или, пак, гимназијалци са завршеном великом матуром, уколико
изуче педагогију и методику наставе.
Ради остваривања замисли из „Устројенија", издата су и неопходна упутства за учитеље
под називом: „Настављеније за учитеље основних училишта". Применом тадашњих
најмодернијих педагошких схватања, формулисана упутства су пружала низ веома значајних
дидактичкометодолошких и васпитних инструкција будућим, као и тада активним учитељима.
У првом делу ових упутстава изложени су, и до детаља разрађени, садржаји наставе за
сваки наставни предмет по разредима, уз неопходна методолошка образложења.
Други део упутства, под називом: „Настављеније у призренију реда и поретка
училишног", обрађује питања одржавања реда и поретка у школи, како на часовима наставе,
тако и у школском дворишту. При томе се посебно говори о допуштеним казнама, као и о
похвалама.
Препоручује се да пре сваког кажњавања кажњени ученик мора уочити своју кривицу.
Код похваљивања и награђивања ученика, саветује се да похвале треба давати ради подстицања
и бодрења да се учење и добро понашање и даље наставе, а да „није нимало целисходно
ученике награђивати за извршавање нормалних дужности".
Рад и понашање учитеља, као и проверу стечених знања ученика, пратили су школски
надзорници. Провера стечених знања ученика, као и оцењивање рада и залагања учитеља,
обављано је на крају сваке школске године. При томе се очекивало да учитељи буду примерног
владања, како у школи, тако и ван школе. Такође се инсисти-рало на сталном усавршавању
учитеља, у стручном погледу.
Први учитељ Основне школе у Радљеву, који је у истој школи радио од 1842. до 1844.
године, био је Радивој Бошковић. Његов рад је оцењен као „приљежан".
Рад учитеља Ивановић Симеона у току школске 1845/46. године, био је оцењен описно:
- Квалификације учитеља: Богословија;
- Оцена: Прилично способан, владања доброг,
- Примедба: Приљежан.
Између 14 свештеника који су радили као учитељи од 1842. до 1890. године, њих тројица
су били из фамилије Поповића из Бргула: Иван од 1855. до 1856. године, Стеван од 1879. до
1883. године и Милутин од 1884. до 1888. године.
Крајем 1898/99. школске године, учитељи Основне школе у Радљеву, добили су следеће
оцене:
- Богољуб Трифуновић 4,
- Лепосава Перић 3.
Списак учитеља који су радили у Основној школи у Радљеву од оснивања до Првог
светског рата:
1. Радивој Бошковић 1841.-1844.
2. Симеон Ивановић 1844.- 1847.
3. Симеон Илић 1847.-1851.
4. Павле Сабављевић 1851-1854.
5. Иван Поповић 1854.-1857.
6. Милосав Арсенијевић 1857.-1859.
7. Никола Костић 1859.-1860.
8. Софроније Павловић 1861.-1862.
9. Милосав Јоксић 1863.-1867.
10. Радован Петровић 1860.-1861.
11. Илија Мандић 1867.-1873.
12. Милосав Пауновић 1873.-1874.
13. Јеврем Молеровић 1874.-1877.
14. Никола Димитријевић 1877.-1878.
15. Стеван Поповић 1878.-1882.
16. Милутин Поповић 1882.-1888.
17. Иван Поповић 1885.-1886.
18. Милош Марјановић 1888.-1889.
19. Михаило Грујичић 1889.-1890.
20. Антоније Јеремић 1892.-1893.
21. Даринка Димић 1892.-1893.
22. Михаило Максимовић 1893.-1894.
23. Мирјана Јосиповић 1893.-1894.
24. Драга Ћурђевић 1893.
25. Милева Брајковић 1893.
26. Иво Стојшић 1894.-1895.
27. Светислав Ивковић 1895.-1897.
28. Лепосава Перић 1894.-1899.
29. Богољуб Трифуновић 1898.-1907.
30. Олга Мартиновић 1899.-1900.
31. Марија Ћорђевић 1900.-1904.
32. Катарина Петровић 1901.-1902.
33. Љубомир Костић 1902.-1903.
34. ЉубицаЈ акшић 1903.-1905.
35. Десанка Трифуновић 1904.-1909.
36. Никола Ненадовић 1905.-1909.
37. Јелица Ћорђевић 1907.-1908.
38. Радмила Катић 1908.-1914.
39. Миленија Милошевић 1908.-1914.
40. Душан Јовановић 1910.-1914.
41. Живојин Јаковљевић 1909.-1914.
42. Борислава Јаковљевић 1909.-1914.
Ученици Основне школе у Радљеву
Према одредбама Закона о школама у Србији, донетог 23. сеп-тсмбара 1844. године, у
школу су могла поћи деца са навршеном седмом годином живота. За женску децу је било
следеће ограничење: „По селима и другим мањим местима, деца женска учиће се са мушком
децом заједно у једној школи; само ће девојке са навршеном десетом годином училиште
посештавати престати, нити ће се старије од десет година у школу примати."
Школске 1845/46. у Радљевској школи је било 19 ученика, 1849/50 11 у првом, један у
другом и два и трећем разреду. Већ 1868/69., било је 9 у првом, 9 у другом и 8 у трећем разреду.
Школске 1879/80. у првом разреду је било 20 а у другом 11 ученика. Школске 1899/1900. у
Радљевској школи је било укупно 146 ученика, 1904/05. 237, 1905/06. 250, 1906/07. 238, 1907/08.
169 и 1908/09. 205 ученика.
Упоредо са настојањима да се што више деце у Тамнави уписује у основне школе,
јављали су се проблеми изостајања од похађања школе већ уписаних ученика. Родитељи су
своју децу често задржавали код куће, било зато што их, скромно обучене и обувене, нису
смели пуштати да по неколико сати пешаче до школе, било зато што им нису могли обезбедити
потребан школски прибор за учење. Наравно, често су их задржавали као помоћну радну снагу
за обављање пољопривредних послова.
Због честих изостанака у школама Србије, 22. августа 1857. године донето је Устројеније
основних школа у књажеству Србије, у коме се предвиђају новчане казне за родитеље који
неуредно шаљу већ уписану децу у школу. Казне су биле предвиђене и за неблаговремене
набавке школског прибора и потребних књига.
И поред тога што су, у законима о народним школама од 1898. године и 1904. године,
пооштрене казне за нередовно похађање школе, ђаци у Тамнави нису уредније похађали
наставу. Тако на пример, Радљевску школу целе 1907/08. године није похађало 38 ученика, то
јест 22,48% уписаних: 13 из првог, 2 из другог, 9 из трећег и 14 ученика из четвртог разреда.
Честа изостајања наставе, а понекад и недовољна стручност учитеља, утицали су на
успех у савлађивању наставног градива. Према оцени главног управитеља школа у западном
делу Србије, крајем 1845/46. школске године, „успех ученика у наукама" је био следећи:
- Школа у Врелу „одвећ слаб успех"
- Школа у Јабучју и у Новацима „слаб успех"
- Школа у Бајевцу „добар успех"
- Школа у Радљеву „приличан успех"
- Школа на Убу „врло добар успех".
Наставни планови
Устројенијем, као ни Настављенијем, број часова по предметима и разредима није био
прецизиран. Уместо тога, у Настављенију стоји да су учитељи дужни држати недељно (за пет
радних дана): лети по шест а зими по пет часова.
Наставни програм је донет 1850. године, под називом: „Расположеније предмета који се
у основним училиштима предају по рас-пореду и полугодијама". У овоме програму је
распоређено градиво онако како је оно већ било изложено у постојећим уџбеницима. Међутцм,
ни овај програм није прецизирао број недељних часова по појсдиним предметима.
Наставни програм из 1850. године остао је на снази све до доношења: „Распореда
предмета за мушке и женске школе и упутства како ће се предавати" 17.11.1871. године. Овај
наставни план из 1871. године, иако савршенији од ранијег плана, трајао је знатно краће време
од програма из 1850. године. Тако је већ 26.08.1883. године, донет нови, привремени наставни
план и програм за ниже школе, а од 10. 09. 1883. године, и за више основне школе, да би већ
20.07.1884. године, они били замењени дефинитивним наставним планом и програмом за ниже
и више основне школе.
Ипак, 01.11.1891. године, донет је нови наставни план и програм за ниже школе. Овај
план има само мала померања у броју часова, јер је повећан број часова за српски језик и рачун,
а смањен предметима историја и познавања природе.
Нови „Наставни план и програм за основне школе", који је донет 20.09.1899. године,
приказан је у следећој табели:
Предмети Разред
I II III IV
1. Наукао хришћанству 2 2 2 2
2. Српски јеик са словенским читањем 8 8 6 6
3. Земљопис са српском историјом 3 3
4. Рачуница са геометријским облицима 4 4 4 4
5. Познавање природе с пољопривредним поукама
или поукама за домаћице 3 3
6. Читањс и лепо писање 2 2 2 2
7. Ручни рад 2 2 2 2
8. Певање 2 2 2 2
9. Гимнастика и дечије игре 2 2 2 2
УКУПНО 22 22 26 26
Писменост у Североисточној Тамнави
У односу на укупно становништво, крајем 1890. године у Тамнави је око 90%
неписменог становништва, 1895. године неписмених је било око 88% а крајем 1900. године
85%. Неписменост женског становништва била је 1890. године 98%, крајем 1895. године 97,5%
и крајем 1900. године 97,4%.
У Бргулској, као и у Радљевској општини, регистровано је следеће стање о неписменима:
Место Мушкарци Жене Година
Радљево 802 од 893 883 од 893 1890. година
Радљево 892 од 1055 1035 од 1046 1895. година
Стварна писменост је била далеко мања, јер је крајем 1890. године од 2623 писмених
лица, њих 63 изјавило да зна само да чита.
ЧЕТВОРОГОДИШЊА ОСНОВНА ШКОЛА У РАДЉЕВУ
ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА
Рад школе за време Првог светског рата
За време окупације Србије у Првом светском рату, наредбом Генералног гувернера
Јохана Шалиш-Севис-а од 14.01.1916. године, одобрено је поновно отварање школа у Србији.
При томеје Генерани гувернер својим потчињенима објаснио: „Код отварања ових
привремених установа (школа), не ради се о неком упознавању са школским знањима него више
о томе да деца буду одгајана у духу строге дисциплине и чистоте."
Школа у Радљеву је отворена 12.04.1916. године, па је истог дана и почела са радом.
Према стању од 16.08.1916. године, у Радљевској општини је било 121 дораслих за школу али је
школу посећивало само 66 дечака и 28 девојчица.
Према списку основних школа у Ваљевском округу од 27.11.1917. године, због
недовољног броја учитеља, школу у Радљеву није посећивало 75 дечака и 45 девојчица.
Наставни програм у школи је био идентичан са предратним програмом, уз додатак предмета
Наука о вери са црквенословенским језиком и певањем. Окупационе власти су одређивале
предаваче из редова парохијалног свештенства.
Свештеник је био обавезан да у сваком одељешу одржава наставу по два часа недељно.
Међутим, како је ћирилично писмо било забрањено, настава из поменутог предмета се сводила
на учење неколико молитви, према уџбенику који је штампала главна окупациона управа.
Поправка постојећих и грађење нових школских зграда
после Првог светског рата
У току рата је већина школских зграда била оштећена од стране окупатора, мада је
школска имовина разношена и од стране несавесних појединаца. Према подацима ,
школи у Радљеву у марту 1921. године процењена штета од 4447 динара, а у току школске
1921/22. године је дозначено 14 415 динара. Већ у фебруару 1923. године, према извештајима
школских надзорника, укупна штета је процењена на 143.770 динара.
Обнова школских зграда после Првог светског рата састојала се од поправки врата и
прозора, поправки скамија, набавкама школ-ских табли, столова и столица за учитеље, као и у
поправкама подова, поновном малтерисању и кречењу зидова.
Аутор наводи извештај среског начелника поднет Краљевској банској управи
Дринске бановине у току 1933. године, у коме је наведено: „Међутим, иако је овако велики број
уписане деце у основним школама на подручном ми срезу, један велики број остао је неуписан.
Разлог томе је у недовољном броју одељења, а делом и у недовољном броју наставника."
У извештају за период октобар-децембар 1936. године, срески начелник истиче да би
требало отворити нове школе и нова одељења у Бргулама, Врелу и Радљеву .
Године 1935/36. у приватној згради Живана Пантелића, отвара се први пут школа у
Бргулама. Њен први учитељ је Татјана Обреновић. Две године касније (1937), почела је
изградња посебне школске зграде у Бргулама па је настава у новој школској згради отпочела
27.01.1939. године, на Савиндан. Учитељица Лепа Ранчић, заједно са ђацима и ђачким
родитељима, организовала је право славље поводом усељеља у нову школску зграду.
Учитељи Радљевске основне школе између два светска рата
1. Живојин Јаковљевић 1919.-1920.
2. Борислава Јаковљевић 1919.-1923.
3. Александар Катић 1918.-1920.
4. Милунка Јовановић 1923.-1926.
5. Милан Јовановић 1923-1931.
6. Десанка Катић 1923.-1929.
7. Боривоје Антонијевић 1923.-1925.
8. Божидар Павловић 1925.-1926.
9. Марко Лазић 1926.-1927.
10. Александар Миленковић 1927.-1940.
11. Станислава Миленковић 1927.-1940.
12. Олга Јовановић 1929.-1931.
13. Милан Јовановић1929.-1932.
14. Ангелина Јовановић 1932.-1940.
15. Павле Јовановић 1931.-1941.
16. Татјана Обреновић-Панић Бргуле 1934.-1937.
17. Лепосава Ракић Бргуле 1939.-1941.
18. Драга Теодосијевић Бргуле 1935.-1939.
Из овога списка се види да су у Радљевској основној школи више година радили Милан
Јовановић, Десанка Матић, Александар и Станислава Миленковић, Павле и Ангелина
Јовановић.
Према подацима следи да су сви учитељи, који су дуже времена радили у
Радљевској школи, постизали одличан или, пак, најмање врло добар успех. Тако су на крају
школске 1929/30. и 1930/31. доле наведени учитељи добили следеће оцене:
Име и презиме 1929/30 1930/31
Милан Јовановић 5 5
Олга Јовановић 4 4
Александар Миленковић 4 5
Станислава Миленковић 4 4
Павле Јовановић 5
Ангелина Јовановић 4
(Оцена за Јовановиће, Павла и Ангелину, добијене су за рад у Таковској основној школи)
У вези са односом учитеља према својим ученицима, треба напоменути да је мањи број
учитеља престрого кажњавао ученике, чак и без претходних опомена. Иако се таквим
учитељима најчешће није могао констатовати неуспех у савлађивању наставног градива, ипак
треба указати на поједина претеривања у овом погледу.
У прилозима , на страни 419, приложена је копија Предлога просветног
референта Посавског среза из Обреновца (коме је тада припадала и Радљевска основна школа),
господина Н. Николића, упућеног Краљевској Банској управи - Просветном одељењу у
Сарајеву 21.02.1932. године, да Миленковић Александра, учитеља из Радљева, „за учињено
дело физичког кажњавања ученика, треба казнити опоменом."
После навођења последица које би строжије кажњавање произвело на односе ђачких
родитеља и ђака према учитељима уопште, а према учитељу Миленковићу посебно, просветни
референт завршава свој предлог речима:
„Ако Господин Министар просвете стане на гледиште оштрије казне, са обзиром на јасну
одредбу параграфа 67 Закона о народ. школама, то бих у том случају био мишљења, да се г.
Миленковић са госпођом му премести из поменутог места."
Настава
У складу са идејом што чвршћег народног и државног јединства у заједничкој држави
Краљевини Југославији, донет је и нови Закон о народним школама 5.12.1929. године, а његове
допуне 7.07.1930. године. Према њему, задатак народних школа је: „Да наставом и васпитаљем
у духу државног и народног јединства и верске трпељивости спремају ученика за моралне,
одане и активне чланове државне, народне и друштвене заједнице.
На бази овог Закона, у јулу 1933. године. донет је нови наставни план с тим да се почне
примењивати од почетка школске 1934/35 године. Два месеца после доношења овог плана,
Министарство просвете је накнадно вратило по један час недељно за веронауку, чији је број
часова иначе, првобитно био смањен.
БРОЈ ЧАСОВА НЕДЕЉНО
Разред
Предмети
I П III IV
Наука о вери са моралним поукама 2 2 2 2
Народни јазик (срмски, хрватски. словеначки) 10 9 6 5
Земљопис 2 3
Историја 2 3
Познавање природе и поука о здрављу 2 3
Рачун са основама геометрије 5 5 4 4
Цртање 1 1 1
Лепо писање 1 1 1
Практична привредна знања
(домаћимство са ручним радом) 3 3
Певање 2/2 2/2 1 1
Телесне вежбе по школском систему 4/2 4/2 2 1
УКУПНО 20 21 26 27
Генерација ђака, која је у основну школу пошла школске 1934/35, учила је прва два
разреда код учитељице Ангелине Јовановић, рођене Поповић, а завршна два разреда код њеног
супруга, учитеља Павла Јовановића.
Ангелина Јовановић је била кћи официра Миодрага Поповића, и унука господина
Милутина Поповића из Бргула, протојереја Ра~ дљевске цркве. У читанци за други разред
основне школе, читали смо цртицу: „Иде у рат као у сватове". Радило се о новинарском питању
постављеном младом официру Поповићу: „Да ли се плашите одласка у рат?" Одговор је већ био
дат у наслову цртице, али је ужасна стварност била да је у бици код Куманова, официр Миодраг
Поповић био тешко рањен, па је убрзо искрварио и умро. Споменик овоме храбром официру
подигао је његов отац, прота Милутин, у порти поред Радљевске цркве.
Учитељ, господин Павле Јовановић, био је Београђанин. Од малена га је привлачио
учитељски позив. После завршене Учитељске школе у Београду, постављен је за учитеља у селу
Такову, где јс радио од 1928. до 1930. године. Тамо је, од 1927. до 1930., радила и учитељица
Ангелина Поповић, чијим чарима није одолео млади Београђанин Павле Јовановић, па је
госпођица Ангелина убрзо променила своје презиме, и постала госпођа Јовановић.
Како је брачни пар Јовановић очекивао рођење своје прве бебе већ 1929. године, то су
одлучили да затраже премештај у Радљевску основну школу, где је Ангелинин деда, прота
Милутин, имао најлепшу кућу ,,на два боја", тј. са приземљем и спратом.
Како је одговорио један „деран", на питање да ли воли да иде у школу: „Волим и да идем, волим и да се
враћам, само не волим да тамо седим!",
Ипак, најлепше је било на великом одмору. Прави вашар! Сваки ђак би у једној пртеној торбици, која се носила
пребачена преко рамена, носио школске књиге и прибор за писање, а у другој, пребаченој преко
другог рамена, дрвени заструг са сиром или са парчетом сланине, а понеки чак и са парчетом
пршуте, понекад, ипак само заструг са кашом од пасуља или пиреом од кромпира, уз обавезно
парче хлеба, или пак погаче, мада се, често, носио и комад проје. После ужине, у трпезарији или
на неком другом погодном месту у дворишту, започеле би различите игре: лоптом крпењачом,
или пак гуменом, каткад и игром уз „машку и вириз".
Девојчице су увек биле пристојније, по дворишту су се шетале увек смао две по две, или
би вадиле гумену лопту, стале поред зида, па покушавале да што дуже ударцима главом лопту
враћају до зида, чекајући, потом, да се лопта одбије од зида, како би је поново упутиле у истом
правцу. Наравно, успешнија је била она девојчица која би успевала да што дуже остане у игри
са лоптом.
Учитељ Павле Јовановић, који је са нама радио у трећем и четвртом разреду, био је право
оличење достојанственог господина. Никада није показивао нервозу, журбу или љутњу, и на
нас је деловао умирујуће. Када је држао предавање, радио је то полако, сигурно, па би,
познавајући дечје навике и игре, увек проналазио праве речи да објасни,на разумљив и прихватљив начин, материју коју је излагао.
У то време, школске 1936/37. године, у целој Радљевској општини, изузев на јамском
руднику угља у селу Радљеву, нико није имао електричну струју, па према томе ни радио-апарат. Учитељ Павле Јовановић, прави Београђанин, имао је свој радио, кога је напајао струјом из
акумулатора. Акумулаторе је пунио на Радљевском руднику, а по акумулаторе су обично
одлазили његови ђаци из трећег или четвр-тог разреда. Тако је за његове ученике, учитељ
Павле Јовановић уносио радио апарат у учионицу, и омогућавао својим ученицима слушање
емисија радио Београда.
РАЗВОЈ ШКОЛСТВА ПОСЛЕ .ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА
Оснивање четворогодишњих основних школа у селима
Радљевске општине
Школске 1935/36. године, у приватној згради Живана
Пантелића, почела са радом школа у Доњим Бргулама, коју су похађали ђаци из Доњих Бргула,
као и из Лисог поља. Већ 1939. године изграђена је нова школска зграда, у којој је настављена
настава која је до тада одржавана у приватној згради.
Године 1942/43., у засеоку Горње Радљево, у приватној згради Богољуба Миличића,
основано је истурено одељење Основне школе у Радљеву. Први учитељ Сима Дромњаковић
ради у неподељеној настави од I до IV разреда, са 63 ученика.
Године 1946/47. саграђена је нова школска зграда у Каленићу, а њена прва учитељица је
била Славка Бранковић.
У циљу растерећења школе, у Радљеву је 1952. године отворена школа у Шарбанама, па
је тако завршена акција Четворогодишња основна школа у сваком селу северо-источне Тамнаве.
Оснивање ниже гимназије у Радљеву
После растерећења четворогодишње основне школе у Радљеву, оснивањем
четворогодишњих основних школа у селима североис-точне Тамнаве, у Радљеву, заправо у
засеоку Пљоштаници, поред четворогодишње основне школе, почела је са радом 1947/48.
године и нижа гимназија.
У четворогодишњој основној школи у Радљеву радили су учитељи Кадијевићи, Петар и
Софија, од 1947. до 1955. године. Петар је родом из Далмације, а Софија из Шашинаца у Срему.
Од 1955. године, радили су на Убу.
У нижој гимназији су радили Стајићи, Сава и Нада. Сава је рођен у Шабачкој Поцерини,
а Нада је рођена у Бргулама, у породици Поповић. Пре Другог светског рата, радили су у
Горњој Буковици, у Подгорском срезу. Сава је окупацију провео у заробљеништву.
Стајићи су предавали све предмете у нижој гимназији у Радљеву, од њеног оснивања
1947., па до 1951. године, када су премештени у Таково.
Од 1950. године, у радљевску гимназију долази Дојчин Ђурђевић, па, као њен наставник,
остаје све до 1958. године, када прелази на Уб, у школу „Милан Муњас", где је био наставник, а
касније помоћник директора и директор.
Током 1952. године, извршена је реорганизација школства, па је у Радљеву, од основне
четворогодишње школе и ниже гимназије, створена осмогодишња основна школа.
У периоду од 1950. године, у осмогодишњој школи у Радљеву, радили су Миленија и
Вуле Милановић, Мирко Борисављевић, Бранивоје и Добрила Јаковљевић, Воја Старчевић,
Нада Благојевић, Вука Јосиповић и Живка Недељковић.
После 1960. године, за наставника српског језика долази Вера Јовановић, која, нешто
касније, стиче звање педагошког саветника. Исто звање стиче и Бранивоје Јаковљевић,
наставник математике.
Историјске слике наставника - ђака школе
Page updated
Google Sites
Report abuse