Na ovoj stranici možete pogledati kratku istoriju doseljavanja familijaa u selo Radljevo
Насељавање Радљева
Тамнавско подручје је било изложено миграцијама у току неколико векова. Још пре најезде Турака, у ово подручје, претежно насељено Мађарима, почели су се постепено досељавати Срби. Касније су Срби на јужним областима српске државе осећали сталну претњу од турских упада, пљачки и паљења њихових домова, па су тражили мирнија и склонита места за насељавање. Тако су пристизали у подручја Мачве, Тамнаве и Посавине, која су им деловала примамљиво. Како је тада Тамнава била слабо насељена, а крчење шума пружало могућност за освајање лако обрадивих и плодних њива, тако се број становника повећавао постепено.
Када су се мађарске власти повукле из Мачванске бановине после 1521. године, заједно са њима се одселио и велики број Мађара, што је дало повода за нова досељавања Срба. Трагове мађарског присуства на просторима североисточне Тамнаве и данас можемо наћи у Бргулама поред потока Пљоштанице, на самој граници Бргула и Шарбана, на њивама фамилије Поповић. Ове њиве имају остатке од зидина, у виду опека и камена, на које се наилази при орању. Код копања бара или бунара увек су налажени предмети од гвожђа, ножеви, мачеви, и други примерци оружја и оруђа. Такође су налажени стари мађарски новчићи.
Питање откуда таква жеља за сталним устанцима и ратовима с Турцима, добићемо и јасан одговор. Сломом турске власти у Србији сваки сељак, који је радио на спахијској земљи, и спахији плаћао разне дажбине, постајао је истовремено и власник поседа на коме је живео, и који је обрађивао. Наравно, од тада би био дужан да порез плаћа само српској држави, али је, бар, био власник поседа који је сам искрчио и претворио га у плодне њиве.
После Другог Српског устанка и учвршћења српске власти дошло је до интензивног досељавања нашег живља у Тамнаву. Прво су се вратили Срби, пребегли у Срем и Бачку, а затим су се почели досељавати и Срби из Босне, Херцеговине и Црне Горе.
Становништво Радљева је српско, па већина њих слави Ђурђевдан и светог Јована а преславља Тројице. Досељавање је остварено у другој половини XVIII века из Семберије, са Косова, као и из горњег тока Колубаре, а током XIX века из Ваљевске Подгорине и Срема.
За време турске владавине на селу су деловали феудални односи између спахија, земљишних велепоседника и сељака, који су били везани за земљу, па нису могли бити протерани, али земља није припадала њима, већ спахијама. Према томе, сељаци су имали земљу само у државини али је нису могли отуђивати. На ливадама и пашњацима су сељаци могли да напасају стоку, у шумама да тове свиње жиром сваке јесени, да секу дрва за огрев или за грађу, али је нису смели ограђивати ради коришћења само за своја домаћинства. Када би број чланова домаћинства порастао тада су могли од спахија затражити дозволу за повећање обрадиве површине, коју су морали сами искрчити од дрвећа и тако од крчевине добити плодну и обрадиву земљу.
Како је Тамнава у турско време била слабо насељена, то су спахије радо прихватале досељенике, па им уступале обрадиву земљу или давали дозволу да крчењем шума исту претворе у обрадиве њиве.
Из пореских тефтера на основу којих су прикупљане дажбине као порези, харач или чибук, може се дознати да је порез плаћало свако домаћинство које је остваривало приход од непокретног имања, као и од личног рада. Од пореза су ослобађани само неспособни за привређивање. Да би се порез лакше прикупио убиран је два пута годишње: о Ђурђевдану и Митровдану.
Харач су плаћали сви Срби као знак покорности турском султану. Тек на основу Хатишерифа, то јест султановог декрета од 1833. године, којим су Срби добили унуграшњу самосталност, престала је обавеза плаћања харача. Иначе, порез и харач су плаћани на сваку мушку главу, од седам до седамдесет година старости.
Порез се повремено мењао а харач је био увек исти: по три гроша по глави за султана и по два гроша по глави за скупљача харача.
Срби су плаћали и коришћење ливада и пашњака за земљу на коју су имали само право државине, а престали су ослобођењем земље 1815. године. Сва земља, коју су држали појединци, прешла је у њихово власништво са правом располагања. Тада су почела масовна досељавања, уз заузимање до тада ненасељених крајева. Овакво неконтролисано досељавање престаје 1827. године, када је у Тамнави извршена права парцелација и обележавање граница парцела и поседа. После тога се насељавање врши само преко купопродајних уговора или преко усвајања досељеника од стране староседелаца.
Подаци о десељавању у село Радљево
Крајем осамнаестог века из Црногорског братства Дробњаци досељавају се у Селевац код Смедерева браћа Антоније и Малета. Међутим, при покушају њихове женидбе долази до сукоба са локалним читлук-сахибијом због његовог захтева да оствари право „прве ноћи". О читлук-сахибијама је Вук Караџић писао: „Читлук - сахибија, закупац сеоског поседа изнајмљеног од спахије, не само што узима девети део од сваког усева него му људи још морају радити".
Како је обесни читлук-сахибија био убијен, Антоније и Малета не смедоше даље остати у Селевцу, већ пребегну у Ваљевску нахију и населе се у Радљево.
Малета је добио пет синова: Симу, Јеремију, Лазара, Марка и Исаила. Од њих су настале фамилије: Симанићи, Јеремићи, Лазарићи, Марковићи, а од Исаила, званог Иса, Исићи односно Ишићи.
Малетин брат Антоније добио је два сина: Негована и Милића. Негованови потомци, који су живели поред Ишића, грешком матичара буду уписани као Ишићи. Били су то: Светолик, Божидар и Витомир.
Од Милића су настали данашњи Миличићи, по Милици, Милићевој удовици.
Сам Милић је сахрањен у Радљевском гробљу 1817. године, што се могло видети на добро очуваном споменику.
Према књизи 121, у којој се налазе подаци о поименичном попису свих житеља и њихове имовине, сачињеног 1863. године, налазе се подаци о следећим фамилијама: Лазарићи, Миличићи, Јеремићи, Марковићи, Симанићи, Симићи и Илићи. Треба напоменути да се у матичним књигама налазе подаци о фамилијама Ишића, као и Илића, и то почевши од вођења таквих књига 1835. године. Међутим, пописивачи су направили спискове задруга у којима су сва задружна домаћинства Ишића уписали као Илиће.
Морамо истаћи да је поред Радљевске цркве сахрањен Јован Ишић, цењени ктитор који је за Радљевску цркву и школу дао плацеве од неколико хектара. На споменику је написан датум смрти Јована Ишића - 1845. година, као и податке да је имао 48 година .